Stevan Sremac - Čiča Jordan lektira

Stevan Sremac - Čiča Jordan

Stevan Sremac - Čiča Jordan

 

Jedna slika

 

Znam da ga mnogi od poštovanih čitalaca ne znaju i da su prvi put čuli za njegovo ime. Neki nisu nikad ni čuli za nj, drugi i čuli i videli ga i znali za nj, pa ga vremenom i zaboravili: jer dobročinstvo i blagodarnost retko, što reko Turgenjev, druguju ovde na ovoj našoj planeti. Zato i jeste čiča Jordan te sreće da ga slabo znaju. Jer život njegov nije život kakvog državnika, posle čije smrti se zabrinuto pitaju šta će biti sa zemljom i narodom bez njega; ni život kakvog bogatog trgovca koji se celog veka svog bogatio prodajući svoje, a još više tuđe, pa ne mogav poneti na onaj svet ni dobra dela a kamoli dobro imanje svoje, - ostavio to na dobrotvorne, humane celji; život čiča-Jordanov nije bio ni život junaka kakvog, ni uopšte velikog čoveka kakvog, mecenata kakvog.

 

Pa ipak je to bio jedan dobrotvor, mecenat jedan, samo je to bio jedan od onih skromnih mecenata, svoje vrste, koji za života ne dočeka slike svoje u kalendaru, a posle smrti niko se neće otimati da mu za dobre pare (iz fonda) napiše biografiju. Jer kako radi za života, mučno da će iza sebe ostaviti kakav fond, oko koga bi se - kao što je već svakom čitaocu dobro poznato - iskupili i popali na nj odbornici i književnici kao mačke na masnu slaninu.  

Nepravdu ovoga sveta gledao je dolepotpisani da ispravi ovom malom sličicom o čiča-Jordanu.

 

Glava prva

 

Čica Jordan kao pudar i baštovandžija.

 

Čiča Jordan je odnekle iz Turske, iz stare Srbije; iz kraja gde je negde za vreme carevine srpske bilo samo u njegovom kraju sedamdeset i sedam belih crkava i svetih manastira, odakle su silne svetiteljske mošti mirisale kao bosiok na sve strane po kristijanluku sve do tri mora i Save i Dunava. Došao je bio, detetom još, u Srbiju, davno, još onda kad su se ministri zvali popečiteljima, kad su načelnici svi odreda nosili zulufe i brkove kao Kraljević Marko, i kada su osmotritelji karantina bili bogati i silni na granici i primer ostalom "činovničestvu" šta može, to jest, jedan činovnik postići i steći samo kad je vredan, savestan i štedljiv.

 

Kao svaki iz onih krajeva, bio je i čiča Jordan vrlo umešan i znao svakoga vraga. Umeo je čak i satove opravljati, bez sajdžijeve lupe i alata; sa svojim velikim pećanskim nožem opravljao je on satove u svojoj okolini, a znao je i mnoge trave i lekove. "Puče mu snaga!" tek rekne za bolesnika, pregleda ga i kaže: da mu ima leka, i izleči ga; a ako baš i ne izleči, svi su verovali da mu ne bi pomogli ni trista osamnaest nikejskih svetih otaca, što je čiča Jordan potvrđivao: "Nije mu bilo pisano, a da mu je bilo pisano, ćaše da ima jošte dana!" Bio je i govedar i pudar, furundžija i mlekadžija, i baštovandžija i aščija, ali je ova dva poslednja zanimanja ipak najviše cenio i jednako je jedno drugim zamenjivao; i umro je a nikako nije mogao stalno da se reši za jedno ili drugo zanimanje. Zato je i bio poznat pod oba imena: Jordan baštovandžija i Jordan aščija bila su dva imena za jednu istu osobu; deca su ga znala pod imenom čiča Jordan baštovandžija (ili pudar), a odrasliji pod imenom čiča Jordan aščija.

 

A poznat je bio i jednima i drugima kao čovek koji je dobro ispekao svoj zanat, pa ga je svaki rado zvao. U proleće bi ga bogatiji zvali da okopa baštu, da oreže voćke, opkopa lozu. I on bi sve to posvršavao na potpuno zadovoljstvo, - zadovoljni bi bili i oni i on, a čiča-Jordanu nije baš bogzna koliko ni trebalo, jer sem unučeta Dila nije nikoga drugog od roda imao. Za to je unuče živeo. A ni samome Dilu nije bogzna šta trebalo; leti voća a zimi pečenih bundeva, i Dile nije ništa više ni izvolevao.  

 

Leti bi se čiča Jordan naimao da čuva krajnje bašte gazdama čije su kuće bile u čaršiji. Tu je čiča Jordan pudarisao i baštovanisao. A bio je pouzdan i pošten, a poglavito pogodan, jer nije imao ni nablizu ni nadaleko roda, - na primer, kakvih sestričina ili sinovica, od cega se gazde i gazdarice obično pribojavaju - kao što se to mnogim pudarima desi da imaju; i zato su njim zadovoljni bili i stariji i mlađi; i roditelji i deca, naročito dečurlija. I da se čiča Jordan plebiscitom birao za pudara, svi bi dečurlijski glasovi pali na nj, a da je zahtevao uverenje o vladanju od njih, dali bi mu ga kao vrata veliko.

 

A i jeste bio slavan baštovan u proleće, i još slavniji pudar u leto i u jesen. Kad stigne jesen, ona štedra i blagoslovena i obilna jesen sa darima svojim, sa jabukama i kruškama, breskvama i šljivama, grožđem i dunjama, - kako dražesno izgledaju onda bašte onima što vire spolja kroz plot! Raj, pravi raj sa čitavim redovima zabranjena raznovrsna ploda. Plave se šljive na savijenim teškim bremenom granama, rumene se i žute kruške, sjaju jabuke, i plavi se pepeljasto grožđe ispod požutelog već lišća, a povorka dečurlije blene s one druge strane plota, sa sokaka, i koketuje, a voda im pljušti na usta. I ko je taj ko se u ranome detinjstvu nije sablaznio jednim takvim prizorom, i nije zaboravio petu zapovest božju koja veli: "Ne kradi!", a zapamtio i setio se one poslovice ljudske "da je kradeno grožđe naslađe", - pa mu došla želja da se uspuže preko plota u tuđu baštu?

 

To je znao i čiča Jordan, iako nije bio pismen i čitao to, i tada je Argusovim očima motrio na povereno mu čuvanju imanje. Ali što su pomogle njegove Argusove oči, kad je čiča Jordan bio pravo, što reko narod, adamsko koleno.  

- A bre, deca, bre, čvorci nijedni! - razdera se tako jednoga dana i polete s užasnom jednom motkom na male lopove koji su se crnili kroz šljivovo granje. - Ček' da vidimo, ćopeci, je li je ovo alajbegova slama ili pusto maslo!

- Lele! Jao, jao! - zagrajaše sa šljive dečurlija koja su se u ovo doba najmanje nadala čiča-Jordanu. A najvećma se derao mali Gile, kome je ovo prvi put u životu bilo da se krenuo tako korporativno u krađu. Od strašne motke čiča-Jordanove, koja je dvaput duža bila od nosioca joj, sve je strah i trepet još izdaleka uhvatio; jedno po jedno stade padati i bežati i skakati kao bez duše preko plota, dok je čiča Jordan do pola bašte stigao.

- Ahaaa! Toj li učite u čkolju, toj li ve je učitelj naučio? - dere se čiča Jordan i sve bliže i bliže dolazi.

- A što nisi pono veću motku, čiča-Jordane? - smeju mu se deca sklonjena i bezbedna iza plota.

- Ako, ako, podsmevajte mi se, nesrećnici! Sad mi utekoste, ama da zapišete kad još jedared pojedete slivu odavde! Utekoste, ama jedan će bar da mi plati kad-tad! Da mi plati, em ubavo, em za sve!

 

I doista, na veliko zadovoljstvo svoje, opaze dečurlija jednoga druga i saučesnika, gde se od straha i neveštine upleo u grane, pa ne može nikud, nego samo kuka i jauče.  

- A gle, Gila! Pazi Gila! Hahaha! Pazi ga kako se spleo! - prodera se jedan, pokazujući na Gila koji je preplašen skakutao kao veverica s grane na granu i derao se.

- Jao što će da dobije batina! - povika drugi.

- Oderaće ga ka vola u kupusu! - povikaše još nekolicina smejući se drugu u nevolji.

- Jao, neću nikad više, čiča-Jordane, pusti me. Molim te, neću nikad! Samo me sad pusti! - moli ga Gile.

- A nećeš, dete! Nećeš! Tako si svaki zbori, kad vidi da su tesna posla! Ama neće više čiča Jordan da bude lud.

- Neću, bogami, više! - moli ga Gile.

- Nećeš, dete! Ne možeš, pa nećeš! Nesam jučeranji bačovandžija i pudar, te da ne znam. Tako vikaše i gospodin Laza poštar kad beše u vaše godine. - "Neću, neću, nikad više", u tri puta ga pušta; prevari me, rđa, triput. Ama dolijao je i on.

 

Poče sa slive, a svrši sa amaneti, - ene ga u Požarevcu gde uči tišleraj sag po staros!  

- Molim te, čiča, samo sad me pusti! Neću, bogami! - moli mu se Gile.

- Do danas je bilo, ama od danas nema veće. Nesu ovo dunje! - veli čiča Jordan, pa obilazi izdaleka oko drveta na kome se ušeprtljio mali kradljivac novajlija. - Nesu ovo dunje, znam ti muku. Hehe! A da su dunje ili kruške, lasno bi vi bilo; ja bi' begao od vas, a vi od mene jok!

 

I doista, da su to bile kruške ili dunje, krivac bi lako; on bi se odbranio, kao i mnogi drugi, otvoriv jaku paljbu odozgo na neprijatelja kojim je dominirao, - ali kako su to meke šljive, položaj mu je bio vrlo kritičan.

- A, šta ćeš sad, nesretniče? - pita ga čiča Jordan, videći ga gde baš nema kud. - Hehe, dete, što sad misliš?

- 'Oću da skočim glavački na zemlju; da se ne dignem živ, tebi za inat, - reče odlučno mali zločinac kroz plač, i stade na jednu tanju granu koja se savi i tek što ne puče pod teretom zločinstva.

- Uh, uh, - viknu preplašeno čiča Jordan i pokri šakom oči, samo da ne gleda strahotu. - Ludo mlado, što će da pogine za ništo. Eh, majka ti stara! Pa stani na onu drugu, pocvrsta je, - 'oće te održati ubavo.

- Neću, - dere se dete, - 'oću da poginem za dve pare tuđih šljiva, a tebi greh na dušu! Za tuđe šljive... nisu ni tvoje.

- Uh, uh, lele! Nesretna deca što prave! Za paru on glavu, a ja si dušu da izgubim! - jada se čiča Jordan, i podupire motkom granu. - Silazi dole, vrat da skršiš, a džaba ti slive!

- Jes', pa da me posle biješ! Neću, - plače dete. - 'Oću da skočim na ono šiljasto drvo, na prošće... Pa da ti napravim posla.

- Eh, nesretno dete, nesretna pamet... Da napravi posla i meni i starejima! - huče čiča Jordan. - A čiji si ti, a, bre? Tatko koj' ti beše?

- Ja nemam oca!...  

- Eh, crno udovičko dete... bez tatka... Zato si takvo!

- Laže te, čiča-Jordane, ima oca! - deru se oni iza plota.

- Čiji si, bre, kazuj se! - preti mu čiča Jordan, - neću da te pustim doklen mi se ne kažeš.

- Mila rabadžije sam! - odgovara mu kradljivac, - pusti me, molim te.

- Mila rabadžije? Bre, zar već tol'kog sina ima Mile!

- Laže te, nije, čičo! Mile rabadžija i nema sina, nego devojke dve! - deru se oni iza plota.

- Laže, laže! - pokazuje ga jedan. - On je gospodin-Milisava, Milisava Jovanovića, kaznačeja.

- Gospodin-Milisava! - čudi se čiča Jordan. - Breee! Znam ga, znam gospodin-Milisava! Pantim ga kad jošte malecan beše! Beše i on... ama, ovakav okačenik ne beše!

 

- Jeste, njegov je, njegov, bogami, čiča-Jordane! - potvrđuju oni ostali iza plota.  

- Ej, gospodin-Milisave, gospodin-Milisave! Što te orezili ovaj okačenik tvoj!

- Nisam, bogami, lažu te, čičo, ja ne govorim s njima, lažu te! - dere se onaj.

- A ček' ček'! Sad kad znam; dok ga vidim, 'ću mu se pofalim s tebe. Da mu kažem kakvoga đaka ima!

- Nemoj, molim te, neću nikad više; samo me sad pusti! - moli ga krivac.

- Jok, jok! Znam ve ja vas sve ubavo! "Lele i pomagaj!" dok vi je nevolja, a sutra opet ka čvorci na istu granu padnete!

 

Sad ću da viknem vlas', da te pričuva dokle ja skoknem do tvoju kuću, do tatka ti!  

- Ajoj, čičo, nemoj, nemoj molim te!

- Nemoj da se trudiš! Evo njega samog! - viknu jedan, pa zagreba u stranu, a sva ostala dečurlija prsnuše kud koje daleko od plota i bašte gde se drama odigravala, pa se stadoše derati: "Gile Jovanović! Evo ga Gile Jovanović."

- Lele! - dere se onaj na drvetu još većma kad opazi ko ide odande pravo pored bašte. - Jao, ubiće me, ako me vidi ovde!

 

A čiča-Jordanu odjedared bi nešto žao.

- 'Ajde, silazi pa begaj kud znaš, - veli mu čiča Jordan - a ja ću se evo da uklonim!

- Ne smem nikud odavde; ne znaš ti mog oca kakav je!

- Zar ti je ono tatko? - upita čiča Jordan.

- Jeste, on je... a jao!

- Ej, nesretniče! Pa on će da te ubije ako te vidi tu! - veli čiča Jordan.

- Jao, 'oće, kako da neće! Ubiće me! Ubiti! Ne znaš ga kakav je krvnik; on ne gleda kud udara, nego što dofati. Jaooo!

- Jeste, - potvrđuju ostala deca smejući se - bije ga kad skrivi, pa sve kao vola u kupusu.

- Jao, jeste, jeste! - dere se onaj.

- Pa šta će da radiš, nesretniče? Ne smeš na sokak, je l'?

- Gile Jovanović! - deru se dečurlija da čuje mimoprolazeći.

- Ne smem nikud!

- Pa da te skutam, nesretniče? - pita ga čiča Jordan. - Da te skrijem dok ne prođe beda, a, dete?

- Bolje ti da me biješ nego on; on ne gleda kud bije.

- Neću da te bijem, ne boj se, de!

- Ako, ako, bolje ti nego on, - veli Gile, i počinje da silazi. - Vidio sam ja, ti ne umeš da biješ. Kad biješ, a dete se smeje.

- More, neću da te bijem! Džaba ti i bijenje, kol'ki stra' izedo'. Kad je takva rabota, prođe me i ljutina!... Kako da te bijem... Bog te ubio kad imaš tatka takva! - veli čiča Jordan, i skida maloga, koji se smeši kroz suze, i pušta ga da se skloni u kolebu dok ne prođe opasnost.

 

U tom stiže i gospodin Milisav Jovanović, kaznačej, koji se obično u ovo doba rado sam šetao Palilulom i razmišljao o koječemu.  

- Gile Jovanović! Gile Jovanović! - proderaše se deca baš kad je gospodin Milisav kaznačej bio prema bašti. - Čiča-Jordane, je l' tu Gile M. Jovanović, učenik četvrtog razreda osnovne škole?

 

Kad gospodin Milisav ču ime svoga sina s potpunom titulom, on kao malo zastade.  

- Što se zbraste, nesretnici, - grdi ih čiča Jordan. - To li ve je učitelj u čkolju naučio? I vi li ste đaci! Nesretnici, anatematici! Sram da ve bidne!

- Šta ste vi? - zapita ih gospodin Milisav.

- Mi smo đaci - odgovori jedan izdaleka, skinuv kapu.

- Nesretnici ste vi, kakvi đaci, - grdi ih čiča Jordan.

- Pa šta ste se skupili tu? - pita ih oštro gospodin Milisav.

- Spremamo se za prijamni ispit, za gimnaziju - odgovoriše nekolicina gologlavi.

- Lopovi, gospodine, lopovi, - tuži se čiča Jordan; - svaki dan se zberu pa mi dušu vade! Kako da je jedna bakča u grad! Lopovi nijedni!

- Nismo mi lopovi, čiča-Jordane, - protestuje jedan.

- Izvinite za taj izraz! - dodaje drugi.

- Lopov je unutra! - veli treći.

- Zna se ko je lopov! - graknuše nekolicina.

- 'Ajd odma' kuci da ste se vukli! - veli gospodin Milisav. - Kako je to! Vi's ti njih! 'Ajd, odma'. Koga cekate?

 

Deca polaze polako, pa se osvću i odugovlače.  

- Šta je, koga čekate? - pita ih gospodin Milisav.

- Čekamo Gila! - rekoše nekolicina što su izmakli malo napred.

- Kojeg Gila?... Nesretnika ko i sami što ste! - veli gospodin Milisav.

- Gila Jovanovića, iz četvrtog razreda.

- Jeste, - popravlja ga jedan iz gomile - Gila M. Jovanovića...

- Šta... kako...? - reče uznemireno gospodin Milisav, čuvši čak i ono "M" između imena i prezimena. - Zar on čak ovde? A, daću ja već njemu! Aaa, a gde je on?

- Eno ga tamo!... Krao voće iz ove bašče... - veli jedan.

- 'Oće čiča Jordan da ga vodi u apsu - dodade drugi.

- Pa će da mu namalaju sliku u Policijskom glasniku - veli treći.

- Šta, šta! - zamuca gospodin Milisav, i preblede čovek.

- Ne slušaj gi, gospodine! Lažu čapkuni nijedni! - brani ga čiča Jordan.

- Ama, čiča-Jordane, zar moj sin, moj sin...?

- Ama, lažu te, gospodine, lažu; mene mi jedu vek, a tebe te lažu! Gile je dobro dete a oni su lopovi!... Nikada ga moje oči ne vidoše! Krotko dete! Hehe! More, kam' da su sva deca kako tvoj Gile, pa - berićat versun! Bog da pomože, gospodine! Da su sva deca kako tvoje, - (da ti je živo i zdravo, i air da vidiš od njega!) - ne bi pudara trebalo; pudar ne bi 'leb u svet imao... dosta bi bilo da metneš jedno strašilo na deset bakče i bostana; jedno strašilo od stari dreji za čvorci - tol'ko!

 

- Jeste, jeste, - deru se deca - laže čiča Jordan, tu je Gile!  

- Jaz'k bre, čapkuni, što klevetate drugara!... Nema, gospodine, ič nema ga, ete, tvojega Gila! Oni su lopovi; oni, gospodine, lažu i kradu i klevete!

- Ma znam ja svoje dete. Zar Gile moj!?... - veli utešeni otac.

- Molim te, gospodine, zborenje nema! Tvoj Gile sedi si sad doma i četi si knjige, da ti obeli obraz u čkolju... A ovo su lopovi i nesretnici.

- Sram vas bilo, da klevetate tako svoga nevinog druga! Kleveta je najgadniji porok i u starijim, a kamoli u tim tako ranim godinama! - grdi ih g. Milisav, i produžava put na jednu, a dečurlija derući se jednako: "Gile M. Jovanović" na drugu stranu. Ova utoliko pre i brže očiste sokak što se izdaleka zacrveneo fes opštinskog pandura Purka.

 

Tako bi spasen Gile M. Jovanović, učenik četvrtog razreda osnovne škole.

 

***

Kad se već više na ulici nisu mogli videti ni deca, ni slamni šešir g. Milisava, ni fes Purka, opštinskog pandura, - izvuče se polako i plašljivo iz kolibe Gile M. Jovanović, krivac i junak ovoga dana, i zapita čiča Jordana:  

- Odoše li, more, čiča-Jordane?

- 'Ajd, faćaj put i ti, svi odoše!

- Molim te, čiča-Jordane, imaš li malo igle i konca, da se pokrpim, - moli ga Gile razgledajući svoje pantalone koje su se iscepale ovom prilikom, i to baš na onim stranama na kojima je Gile sedeo i klečao u školi i kod kuće.

- Nemam, dete. Imam čuvaldos, ama to je golemo za činovničko dete; sas čuvaldos se ponjave i čerge krpe, - nemam!

- Poznaće me da sam bio, pa ću opet ja moje da dobijem!

- Nemam, dete, a da imam dao bi' ti, što da ti ne dam! Nemaš koga svoga, pa idi tamo!

- A znam, znam, čičo! 'Oću da idem kod tetke; ona će da me iskrpi do večeras, a kazaću da su me psi pocepali, pa će ona i da posvedoči da sam sve kod nje bio.

- Kako te bog uči, dete, radi tako! - veli mu čiča Jordan.

- E, fala ti, čiča-Jordane - veli Gile i polazi.

- Bogu fala, dete! Nego ček' ček'! - zaustavlja ga i dade Gilu jabuka da ne ide praznih ruku iz posete. - Evo ti, dete, da poneseš doma; rekni si tatku, ako te zapita otkuda ti jabuke, rekni si: - "To čuvaše čiča Jordan za svoju dušu, ama kad me oklevetaše drugari, pa kad si prođoh kraj njegovu bašču, a njemu bi nešto žal za mene, pa mi dade... Ako ne veruješ, rekni, a ti idi pa pitaj čiča-Jordana!" - To su senabije jabuke. Nemoj da gi poručaš odma'...

 

- Neću, čiča-Jordane. 'Oću da ih čuvam za spomen.  

- E, e, tako, tako! Da ih čuvaš. A znaš li, dete, kako može dugo da se održe, pa kako da su sag okinute s granu. Ja da ti kažem. Zalepi im peteljku sas vosak, pa će ti bidnu u Petrov pos' kako da si gi taj dan uzabrao. Blaga, pa miriše kako majkina duša! A kad ti dođe merak i ćef da gi jedeš, a ti si uzni nož, pa oljušti koru, 'oće da bidne manje ama poslađe. Zapanti: "Jabuku ljušti da je sto para jedna oka, a krušku ne ljušti da je sto oka za jednu paru!" a sag 'ajd sa zdravje!... Pa nemoj više da se kačiš na tuđe voćke, da grabiš tuđ mal i muku, - grehota je, dušu si gubiš, oca reziliš, a čiča-Jordanu vek jedeš - za ništo. E, aj' sa zdravje!

- Neću, čiča-Jordane. Fala ti za jabuke i za sve, ko ocu. Neću nikad više! - veli Gile i izlazi kao pošten čovek, iako je ušao kao nevaljali deran. S njim se čudo desilo, čudo ravno samo onom kad neko prođe kroz iskusne pedagoske ruke i mere. - Nikad neću! - obećaše Gile.

 

Ali Gile nije ipak u svemu održao reč, - bar što se tiče jabuka. Jabuke je sve pojeo do tetkine kuće, i pojeo i nije ih oljuštio; a što se tiče onog prvog obećanja, reč je održao, nije više krao u čiča-Jordanovoj bašti.

 

***

- Nesretna deca, - otpoče čiča Jordan svoj monolog kad ostade sam. - Lopovi nijedni! Vek mi izedoše!... Grehota, bre, brate! Eh, što si ja zborim! Deca su, deca; za taj greh ne iska od njih gospod ni pol dan da poste; u raboš im ne reže, dušu im ne traži!... Ama, teke, sramota; zanatlijska, trgovačka i činovnička deca - pa da kradu! Rezilak! Eh, kakav rezilak! Deca su, deca, bre, brate!... Gospod zar tako naredija u svoju mudros': da za čvorci i za deca - rezilak i sram i grej nema! - Što rade deca, - što si vide od tatka! Ete, toj si je red u ovaj svet! A Gilov tatko, zar beše pobolji od Gila? - Ba - beše isti ovaj Gile! A što muku imašem sas njeg, kad beše u Gilove godine, - lele, majko! Pa dođe vreme, postade čovek gospodin, kaznačej, more, stade da broji tol'ke pare državske! Sag ne krade voće!  

 

Tako je čiča Jordan izvinjavao uvek dečurliju, koja mu je i posle toga dosađivala i krala ga, a on je vijao onom užasnom i dugom motkom, ili kakvom još dužom, i pretio, strašno pretio, da će ih na mrtvo ime isprebijati. Pretio samo, ali nikad nijedno dete nije udario. Tako su oni sve smeliji i nestašniji bivali.

 

***

Te zime, koja nastade posle ove jeseni, čiča Jordan se rešio da se ostavi pudarluka i da potraži hleba i zarade na drugoj strani. Ali kad nastade proleće, njega zanese dah proletnji i behar, i on opet počne baštovanluk, i pogodi se za pudara na drugom kraju varoši, nadajući se da će te godine biti mirniji, jer je mislio da je podvalio dečurliji i da se sakrio od njih, pa da ga neće moći naći.  

 

Ali deca ko deca, - prokljuviše i pronađoše ga i tu. Kakva radost nastade među dečurlijom kad im dođe ta radosna vest da je živ njihov stari poznanik čiča Jordan, i kad doznaše gde i koje bašte on čuva! Od toga dana druge su bašte mirnije bile, a čiča-Jordanove vrlo često i vrlo dobro pohađane; jer gde je čiča Jordan bio, tamo su se i deca preseljavala za celu letnju i jesenju sezonu.

 

Čim ih prvoga dana vide, a njemu se smrče. Odmah se zareče da će kol'ko sutra tražiti da ga isplate, pa da "faća beli svet", kako se sam često izražavao. Ali nije odmah učinio tako. Reko pa porekao, a, vala, nije mu to ni prvi, a ne bi ni poslednji put bilo. I po tome bi on ipak ostao i svađao se i pogađao s dečurlijom na drveću, puštao ih kućama, savetovao ih i izvinjavao ih pred roditeljima, da se uskoro nije desio jedan događaj zbog kojeg se i mnogotrpeljivom čiča-Jordanu učinilo da je već isuviše.

 

***

Jednoga dana osetio se čiča Jordan nešto nelagodan, bolestan, pa ležao u bašti pod trešnjom koja je već obrana bila. Bilo to u polovini juna, taman stigle višnje. Spopala ga vatruština, onemogao pa mu se ne ustaje, nego diže glavu i pogleda više sebe unaokolo, neće l' opaziti gde svoga Dila, unuče svoje od svoga sina Dojčina, koje dovede tu skoro u Srbiju iz Turske, "da ne služi poganu psešku veru!" kako se izražavao čiča Jordan.  

- Dile, more, o Dile! - viknu čiča Jordan.

 

Poćuta malo, i očeknu neće li se ko odazvati, ali se niko ne odazva. Tad se čiča Jordan podiže malo bolje i pogleda bolje oko sebe, dole, ali ne vidi nikog, iako ču zviždukanje; podiže oči gore odakle mu se učini da čuje šušanj i zviždukanje, i opazi dete na drvetu.

- Dile, bre, čapkune bre, a što se ne ozivaš kad te okam?

Opet nikakva odgovora niotkud, ni sa zemlje ni iz oblaka.

- Dile, ćopeku nijedan, što mi jedeš vek, majka te se zaželela; što ne slaziš kad te vidim koj si?... Ela, poskokni tam' do kladenac, te mi donesi vode, iska mi bolna duša, ete, malko vodice.

 

Opet i jednako tišina. Dile i ne odgovara, a još manje da se slazi s drveta.  

- Ela, ela, dete, poslušaj dedu! Donesi vodice, 'oću da je pijem kako ađijazmu, svetu vodicu! A posle može da se pa kačiš na drvo, pa da zoblješ višnje! De, dete!

 

Počeka još malo čiča Jordan, a posle pogleda opet gore na ono drvo. Pogleda bolje i učini mu se da na svakom drvetu ima po jedan Dile. Poplaši se čiča Jordan kad to primeti. Učini mu se sumnjivo, zavrte glavom, pa reče za sebe:  

- Gospode bože, mnogo sam zar bolen! Što mi, gle, u moj boles' kazuju oči! Na svako drvo se okačija po jedan Dile, kako šebeci po šumu, a ja si sal jedno unuče od pokojnoga mi Dojčina imam!... O, Gospode, kakav si je pa sag ovaj moj boles'! - reče i prekrsti se... - Ču li, more, što ti zborim? Slezi dole, pa mi vodice donesi, Dile! O, Dile!

- Nisam ja Dile! - ču se s jedne višnje.

- Mi smo iz druge kuće! - ču se i sa ostalih drveta.

- A, Dile, nema ga? - pita bolni čiča Jordan.

- Nema, nema, čiča-Jordane, lezi pa spavaj, - veli jedan sa višnje - kad dođe, kazacemo mu.

- More, deca, živa vi majka i tatko vi živ, nek slezne jedan da se osevapi, ta da mi donese malko vodice makar na dlan, kol'ko za jednog goluba! - moli ih čiča Jordan. - Umre od žeđ i vatruštinu!

- More, čičo, sad će i Dile da dođe. Pričekaj malo, nije ti za umiranje!

- Heej, - uzdahnu duboko čiča Jordan, pa se obrnu na drugu stranu, i namaknu gunj pa se pokri... - "Star kurjak pseška sprdnjurija," toj sam, ete, i ja sag stanuja!... Deca, bre, da reknete mojemu Dilu kad se vrne iz čaršiju da mi donese pobrgo vodice... bolan sam... pa žeđ me izgori!

- 'Oćemo, 'oćemo, a ti, čiča, samo uživaj, - odgovori jedan menjajući granu i penjući se na jednu puniju, gde su lepše višnje bile.

 

Posle nekog vremena, eto i Dila. Deca ga sretoše na putu bašti i rekoše mu, duša valja, pošteno, da ga je tražio čiča Jordan, i tako ovaj jedva u neko doba bi poslužen.  

 

Kad se napi vode, uzdahnu čiča Jordan i zažali se ozbiljno - možda prvi put ozbiljno - na svoju zlu sudbinu i tešku službu svoju. Ovaj slučaj ga je jako rastužio i zabrinuo, i on se tvrdo reši da batali pudarluk čim samo prezdravi.

 

Što se bolan zarekao, to je zdrav i učinio. Primio je zaradu, batalio pudarluk i baštovadžiluk, i prihvatio se druge zarade.

- More, nije toj za men'; bog mi zar ne reče toj da budem! - motiviše čiča Jordan ovaj svoj korak. - Ovden treba čovek kapital, zver treba da je... A ja što da činim? Deca su; deca grej nemaju. Da gi bijem, slaba su i žal me; da gi kunem, deca grej nemaju!... Idem u aščije i meandžije; tamo su berem ljudi, tamo mi je lasno; bija sam aščija, pa znam nji, a i oni men' znaju. Eh, meandžiluk - kolaj rabota! Pa ako mi učine zarar, ljudi su, ja gi kunem: "Haram da ti je", a Gospod me čuje, i sedi pa si pisuje u tevter i reže njini grejovi u raboš!

 

***

Glava druga

 

Čiča Jordan kao aščija

 

Sad je čiča Jordan opet aščija, a ne treba ni da kažem da mu aščinica dobro radi; radi, vala, i leti i zimi, kao što je dosad radila i svaka ona bašta u kojoj je čiča Jordan pudarisao.

 

Aščinica je bila na uglednom mestu, na udarcu. Imala je i svoju firmu; na grdnoj gvozdenoj tabli od lima stoji nakićeno večito pijanog moler-Miše: "Aščinica Jordana Simjanovića kod Sevapa", a gotovo bi bolje bilo da je poslušao neke koji su mu savetovali da metne "Kod Alajbegove slame", ili "Kod Bolečke mehane". Jer je, doista, ova aščinica silno opominjala na staru Bolečku mehanu koja je već i u poslovicu prešla, i za koju se govorilo zbog dobrote i rasejanosti staroga mehandžije: "Bog da prosti na Boleč mejanu; jedosmo, pismo, ne platismo, - i još kusur dobismo!" - Ispod napisanog ima i slika, a ispod slike napisan dijalog, sve rukom spomenutoga Miše molera. Njegova je, kažu, i ideja, a i izrada ideje. Naslikana su, naime, dva čoveka, jedan užasno debeo a jedan opet užasno mršav, i pita debeljko mršavoga: "Za ime božije, gde se vi hranite?" A mršavi mu odgovara: "Ja se hranim tamo kod Johana Švabe!" - "Zato ste tako mršavi!" - "A vi, gde se vi hranite?" pita mršavi debeloga. - "Ja se hranim - veli debeljko i levom se rukom gladi po trbuhu, a desnom, koja je nespretna kao i leva, ponosito pokazuje dole na čiča-Jordanova vrata - evo ovde, kod pravoslavnog Srbina, gostoljubivog čiča-Jordana!" - Je li to moler-Mišina baš originalna ideja, ili je samo pozajmljena, to pisac ne može tvrditi, - ali, da je čiča-Jordanova aščinica, i inače dobro posećena, zbog te firme bila još bolje posećivana, - to je kao sveto!

 

Bila je na zgodnom mestu, pa privlačila i spoljašnjošću i unutrašnjošću svojom. Spolja ugledna, a iznutra i lepo nameštena, i prostrana kao malo koja ašćinica. Na jednom duvaru naslikan tvrdi Kačanik, i skoro u prirodnoj veličini - neizostavni u mlekadžinicama i aščinicama - Kraljević Marko na Šarcu i Musa Kesedžija, ali sve to u onom momentu kad Marko ima dve glave, jednu, svoju na ramenima, i drugu, Musinu, u rukama, a Musa Kesedžija nijednu, nego mu iz poduže šije šiklja krv kao iz zaklanog pileta. Na drugom je zidu Esnafsko pismo čiča-Jordanovo, a više njega svetac čiča-Jordanov, slava njegova. To je ikona sv. Ðorđa, pred kojom se palilo kandilo uoči svake nedelje i svakog praznika. Njom je čiča Jordan kleo rđave platiše, plašio ateiste preparande, a one halave mušterije upodobljavao naslikanoj nesitoj aždaji koju probada sv. Ðorđe, ali koja je tako nevešto naslikana da pre izgleda da se od golicanja kopljem kida od smeha, nego da izdiše i ispušta svoju poganu dušu (ako je, to jest, uopšte i imala). Ispod Esnafskog pisma bilo je prilepljeno nekoliko proklamacija, prestonih beseda i adresa većine i manjine skupštinske. Zatim nekoliko umesnih policijskih naredaba odnosno vođenja pasa na uzici metar dugačkoj; naredba kojom se zabranjuje pljuvanje po trotoaru u interesu dragocenog zdravlja meštana. Na trećem zidu bila je slika Skenderbega, knjaza Miloša i Mihaila, po ukusu čiča-Jordana; dalje Bihner i Spenser, Libkneht i Pisarev, po ukusu preparanada; i, naposletku, tu su i neke slike isečene iz ilustrovanog časopisa Uber Land und Meer-a: neka princeza Lipe-Detmoldska i neki mali princ Saksen-Koburg-Gotski u plundrama, i još neke Švabe i Švabice u civilu i u uniformi, bog će ga znati po čijem ukusu! - Sve je to polepljeno po duvaru, kao i slike jedne vršaće mašine, silne korice od cigar-papira, i ilustrovan cenovnik neke fabrike mebla.

 

Ali "mebl" svoje radnje, "mehanski jendek" nazvani, izgleda da čiča Jordan nije kupio iz trgovine koju, rekao bih, preporučivaše onim cenovnikom na zidu. Jer i klupe, i stolice, i dugački stolovi, bili su od proste, mrko obojene čamovine, sve rukotvor Gaje tišlera, koji imađaše zlatne ruke, ali prokleta ona njegova glava, što dobije to popije, i stoga je uvek u hodu zapletao nogama, a u govoru jezikom.  

 

Za tim stolovima bilo je uvek sveta, a najviše ih je, naravno, bilo u podne i uveče. Već samo ime "aščinica" kazuje i kakva je publika dolazila da se potkrepi tu jelom i pićem. Pićem, velim, jer čiča Jordan je imao i mehansko pravo, pravo da toči i krčmi piće. A točio je čisto prirodno vino; jer nije držao kelnere sa jako isečenim prslucima, i u frakovima calkelnere, pa zato i nije imao nužde da kvari vino, koje je on, uostalom, smatrao kao svetinju, jer se njime pravoslavni hrišćanski svet pričešćuje.

 

Sem dobroga vina - zbog koga su svraćali tu i ugledniji penzioneri, pa čak i dejstvitelni, onako malo viši činovnici - imao je i dobre rakije, šljivovice i komovice, i još mnogo druge, od raznih trava načinjene i u redove poređane, tako da mu je jedna strana aščinice izgledala formalno kao apoteka, utoliko više i potpunije što su mu sve flaše bile sa etiketom, natpisom; formalno kao u apoteci. Na jednoj je flaši pisalo: "Raćija kad ima čovek muku na srce", na drugoj: "Raćija, od lek, kad zaboli pupak", na trećoj: "Raćija proti dert kad ga čovek ima"; na drugima opet tako nešto. Čiča Jordan je iskreno verovao u iscelitelnu moć tih rakija; kleo se svim na svetu, i navodio primere, ljude kojima je pomogla kad su već i sami lekari digli ruke od paćenika. A moler Miša bi, kad bi se tu slučajno desio, potvrđivao i dodavao da on samo stoga i dolazi i pije rakiju, prvo što mu pomaže, a drugo što lekarima ne veruje, pa nije lud da ih pomaže, i svakoga savetuje da se na nj ugleda.

 

A iza vina i rakije nije po kvalitetu izostalo ni jelo. Kujna čiča-Jordanova bila je na glasu. Mnoga sirotinja, a tako isto i mnogi gurmani, znali su za nju. Koliko se njih matorih bećara zareklo, kad se u hotelu naljute na jelo, i reklo: "'Oće, bogami, da me nateraju na učinim neku glupost, - da se oženim!" Zareklo, pa poreklo, čim se dohvatilo čiča-Jordanove kujne. Sirotinja je išla Jordanu što je tu kujna jevtina, a gurmani što je dobra. Ali iako je kujna bila dobra, upravo izvrsna, ipak, držeći se one izreke da sve "što se hvali, to se kvari", nisu je nikom hvalili ni preporučivali, nego su je, kao pravi sebičnjaci, sami revnosno pohađali i pošteno plaćali.  

 

No iako je bila jevtina kujna, nije jevtin bio novac, i zato je bilo i veresije; sigurne veresije i propale veresije. Čiča Jordan je, istina, kupio i prikovao na zid ono srce od bleha koje se viđa po mnogim kafanicama, i na kome stoji naštampano: "Na veresiju ne dajem, novac ne pozajmljujem, menice ne potpisujem!" Ali je od ova tri zaveta samo ovaj poslednji održao. Jer šta drugo i kazuje ona dugačka mušema sa silnim imenima i ciframa, nego da je čiča Jordan ipak ostao onaj stari čiča Jordan. Pa kao što se kao pudar zaricao da će da prebije i ubije lopova, pa to nije nikad učinio, - tako i sada kao aščija, pored sveg zaricanja da će da tuži, nije nijednog rđavog platišu tužio sudu. Nego on piše, a drugi kredom briše neplaćenu veresiju. A bivalo je da i sam čiča Jordan pobriše veresiju, kako plaćenu, tako često i neplaćenu veresiju, kad tako ponekad (upravo: počešće) iskrsne kakav nesporazum i obaveštavanje, - a, vala, kakvi su mu mnogi gosti bili, takvoga nesporazuma bilo je počešće.

 

Tek će tako neki otpočeti, pošto se neko vreme hranio pa došlo do plaćanja:  

- Ama, ti mi nešto mnogo tu naređa i napisa?

- Kako, džanum, mnogo?!

- Ama, na mnogo!... Kako, kako to...

- Hehe, - smeje se čiča Jordan, - sag pitaš: "Kako to?" E, ne biva, dete! Kad ručaš: "Ohoho!" - kad plaćaš: "Kako to?"

- Ama, - džapa se onaj, - šta ti ja znam šta si ti tu nadrljao!...

- Pa ti si pismen, belkim! Ti ubavo znaš što si poručaja, a znaš jošte poubavo i pismo!

- More, - otresa se ovaj - koj' će da ti zna te tvoje jeroglife! Šta je to, kakve su to cifre!?

 

Čiča Jordan je imao svoj osobiti sistem brojeva, koji nije bio ni rimski ni arapski.  

- Je l' ne znaš pismo i jaziju? - pita ga uvređeni čiča Jordan.

- Ne znam! - veli ovaj. - To nisu ni aritmetički ni algebarski znaci.

- I nesi ručaja kod men' i leb i sas leb? - pita ga kategorički čiča Jordan.

- Ama jesam... al' se ne sećam da je toliko mnogo... Ne pamtim...

- A, ne pantiš! Tako li će mu bidne! Je l' to zboriš? - pita ga ljutito čiča Jordan.

- Ne pamtim, aj!

- E, lepo, kuzum! I ja ne treba da pantim! - veli čiča Jordan, i briše račun! - Aj', faćaj si put! Nesi mi dužan, ništo!... Kad moja leđa vidim, - tag i teb' da te vidim! - Tol'ko!

- Ama... ja... ka velim...

- Jok, jok! Tol'ko se zbori! Što poruča i popi, za to ič ti ne tražim ni bešlak!... To si poručaja i popija za dušicu pokojnoga mi tatka Simjana. A sag, faćaj put!... "Ališ-veriš" više s teb' veće nemam!

 

I sa tim je svršeno bilo. Čiča Jordan nit' ga je tužio, nit' ga je kleo, nego je samo prebrisao neplaćen račun, i više nije primao "Pomoz-bog" od takvog mušterije.

 

***

Pa iako je često tako radio ipak mu je, nekako, rad donosio vajde.  

- Breee! - uzviknuo bi skoro svako veče čiča Jordan kad bi radi prebrojavanja pazara izvukao čekmedže puno puncato bakra, - bre, bre, bre!!! Pazi, more! Što je pazar! - pa se zaceni od smeha. - Sve krade, bre, brate - i pa dade Gospod puno čekmedže!

 

I doista, tako je i bilo. Nije baš svaka para od pazara dospela u čekmedže. Jer čiča Jordan je imao još dva pomagača; pomagače u svemu, u kuvanju, posluživanju i naplaćivanju pazara, a to su Apostol i Vanđel, njegovi neki dalji rođaci i zemljaci, koje sveta njihova imena nisu mogla očuvati da ne podlegnu i nekim zemaljskim slabostima. Njih trojica, dakle, čiča Jordan, Apostol i Vanđel, služe i naplaćuju i spuštaju u jedno čekmedže sve dotle dok se ono ne napuni dupkom; dok se ne napuni tako da ne može više ni šaranova ljuska da stane. A kad izviri prvi marjaš, onda čiča Jordan počne metati za silav pazar, a ugledajući se na njega, tako rade i Apostol i Vanđel, s tom samo razlikom što čiča Jordan svoje posle doda pri prebrojavanju pazara, a Apostol i Vanđel, opet, svaki svoje zakopaju; jer svaki je imao svoje, samo njemu znano, skrovište u zemlji.

 

I to je slutio čiča Jordan. Ali pošto mu je to samo smešno bilo, - to nije mnogo ni tragao. A i tešio se i time što je, hvala Gospodu, u stanju da njega kradu, a ne on druge. A gledao im je kroz prste još i stoga što su tu manu zaglađivali drugim jakim hrišćanskim vrlinama, a naime: što su se starali da uvek ima dugme i zejtina u kandilu; što su se spremali za sveštenički čin kad odu na vilajet u Tursku, pa radi toga znali i pevali sve crkvene pesme iz đačkih knjižica; i, najzad, što su revnosno postili svaku sredu i petak u godini.

 

***

A čiča Jordan je držao na ovo poslednje mnogo. Uostalom, nisu ni smeli drukčije, kad je čiča Jordan tražio post i od samih mušterija svojih, pa bilo da su bili dobre, bilo rđave platiše. Sredom i petkom niko nije mogao dobiti mrsna jela u njegovoj aščinici ni za koje pare. Sam je strogo nabljudavao dužnosti dobrog hrišćanina, pa je to tražio i od svakoga drugog. Spremao se na hadžiluk, i zato što je tekao, tekao je više za dušu nego za grešno telo svoje. Ideal mu je bio da što više mesta uhvati grešnoj duši svojoj darovima crkvama. I on je taj svoj ideal, istina polako, ali postojano i ostvarivao. Dosad je darovao već nekoliko epitrahilja i zastirača za nalonje, jedan "vazduh" i darke za sveto pričešće, dva prestona čiraka, pa čak i jedno jevađelje srebrom okovano poklonio je svetom ocu Prohoru Pčinjskom. A još mu je ostala na srcu želja da kupi jedno zvono, ali to kad mu se oslobodi njegovo selo Topanovce, pa da zazvoni on prvi, kao što je zvonio kad su prvi put dignuta zvona u Vranju, a on se desio baš tu.  

 

Toga se dobro seća, jer to je bio najsretniji dan u životu njegovom. Rado ga se i često sećao i još češće pričao, tako da su svi njegovi gosti skoro napamet znali tu njegovu često pričanu priču, i zato se većina obično i dizala i odlazila čim bi je počeo pričati.

- Reče, dođe si kralj Milan, - u staru Srbiju ga priznavaše za kralja jošte popre nego u Šumadiju - dođe si, reče, kralj Milan u Vranje, pa čeka. Čeka da si ide u crkvu na leturđiju, pa si čeka zvonjenje. - "Je li je zvonilo, pituje kralj, za leturđiju?" - "Čukalo je, vaša svetlos'!" zbore mu ađutanti. - "Kako čukalo?" pita si kralj. - "Čukalo u klepalo, u d'sku!" - "Pa je l' je ovo Srbija eli je Turćija, ćopeci nijedni!" pituje si kralj, a mustaći mu se tresev odi golemu ljutinu. - "Srbija!" rekoše i temena naprajiše ađutanti. - "Pa što si ne zvone!? pituje gi kralj, a tresnu sas sablju, a ađutanti faća zort. Zar toliki svet, bre, izgibe pod Krstilovicu i Plačevicu!... Zašto izgibe tol'ka vojska, - veće za serbez-živenje i zvonjenje! Što si ne zvone?" - "Zvona si nemaju, pa kako će zvone?" zbore si pa oni. Kralj se tag naljuti, pa se vrnu u Niš. - "Dor ne dignete zvona, - da znate da vi neću dođem! Toj, reče, da se pozdravite na Vranjanlije!" reče kralj i naljuti se. A, istin', trebaše da se naljuti! Posramiše se, mnogo se posramiše građani, pa rekoše: "Istin', ubavo si zbori kralj!" pa brgo zarediše kroz čaršiju i ma'ale, i skupiše, žene, goleme pare i kupiše zvona.

- Hehe! - smeje se razdragani čiča Jordan i nastavlja dalje.

- Kada okačiše zvona u Vranje, pa kada začuše ono najmalecno "tim-tim", pa ono drugo, pa treće, pa četvrto, pa peto kako top: "bum-bam, bim-bam!" - jedna lepotinja! Tri dana gladan da gi slušaš; na ručak da zab'raviš! A Turci (što su pšeška vera!) skutaše se u podrumi, pa pokriše glavu sas jast'ci, jorgani i čerge, a u uši vosak nabutaše, sal da ne čuju... Oni si begaju odi zvonjene kako đavol od petlovo pojenje! I petal je kristijanski; zato se i ne kolje, niti pa ruča! Kada, u staro vreme, sveti Petar ufati zort, pa se odreče Krista - tri puta ga petal utera u laž! Za toj se i petal vika kristijanski, i zato mu davaju čes'! A čuja sam iz knjige da ima, ete, jedna vera - pa je kristijanska - što si na kube - kude je kod nas krs' - tura petla, demek, da spućuje nečiste sile. - Eh, ono zvonenje! I ja si zvoni! Ufati za juže, pa kad zapoja onu gnjilansku:

 

Pade oblak na Srbiju,

pojavi se, džanum, sjajna zvezda!

Sjajna zvezda, džanum, kralj Milane.


Tako je ne samo pričao nego i radio čiča Jordan. Jer sem poklona učinjenih i spremanih da ih učini, on je već pomalo i hadžija bio. Išao je u svete Dečane, išao u Svetu Goru, i sad je samo želeo da ide na Sveti Grob da se pokloni. Da pošlje odande sabornoj crkvi onu veliku jerusalimsku ikonu što je obično hadžije donose i na kojoj su kao na kakvom tabelarnom pregledu naslikani i izneti svi događaji mili i sveti svakom dobrom hrišćaninu, - to da pošlje, a on sam da ostane tamo; tamo da umre, pa da ga sahrane u svetoj dolini jordanskoj!

 

***

Zato je, eto, čiča Jordan postio i tražio i od drugih da poste, bar, kad već neće ići na hadžiluk, i ljut bio kad bi se tako ko pred njim producirao i nazivao i smatrao predrasudama sve to što je čiča-Jordanu i starim našim svetinja bila... Ali zato mu je sredom i petkom obično mnogo manje gostiju bilo; jer, prvo, ne bi gost našao šta traži, a, drugo, izvukao bi žestoku lekciju i pridiku od čiča-Jordana.  

- Ima li, čiča-Jordane, bureka - biva da ga zapita kakav đak koji se bar za dva stoleća izmakao napred ispred svojih suvremenika.

- Imat, imat burek! - odgovorio bi mu čiča Jordan.

- Dede odseci, - veli đak, - za jedan groš!

- Da sečem, - veli ovaj i uzima bičkiju, kojom se seče burek, i počinje da seče.

- E, e, stoj, stoj! Atande! - zadržava ga đak. - A kakav ti je to burek? Šta! Sa spanaćem? Posan! A zar nemaš s mesom bureka?

- Nemat s meso! - odgovara hladno čiča Jordan.

- A što da nema? - pita đak. - Zar je to burek? Nemaš drugi?... mrsan!...

- Nemat! Nemat drugi!... Sal imat so spanak! - veli mu ljutito čiča Jordan. - Ovo si je pravoslovenski burek... kristijanski burek... ako smo, demek, jošte kristijani... i ako je deneska vazdan-dan petak...

- Ta šta me se to tiče!

- Pa će da te se tiče!

- Ama to je terorizam!

- E, toj ti je!

- Aaa... imaš li ti što drugo?

 

Čiča Jordan mu izređa nekih sedam, sve posnih jela.  

- Ama, pa to su sve posna jela...

- I petak je posan, dete! - veli mu čiča Jordan.

- Nemaš nešto, ama, onako, mrsno...

- Jutre će bidne sve mrsno, - veli mu čiča Jordan.

- Ama, pa zar danas da ostanem gladan! - uzviknu đak. - Dede, dede nešto mrsno! Dede, vere ti!

- Bre, i ti veru spominješ!

- Ama zar da gladujem?

- Da gladuješ; što misliš! Kakav si grešnik, s pos' će malo da fajdiš duši; nego da jednoudiš...

- Ama, pa zar ništa da ne jedem celoga dana? - uzdahnu đakelja, koji je već svuda izgubio kredit, pa ga samo dobrota čiča-Jordanova kreditirala još.

- E, toj ti je! Kad ne sakaš posno, - a ti si gladuj. Čini što znaš! A, bre, prota svetogorski da dođe, pa ič manu da nađe neće na današnju mandžu...

- Ama - počinje opet đak češući se i razgledajući po čabricama sira, po svinjskoj pršuti i redovima povešanih kobasica. - A što ti je ono?

- Sudžuci, što će drugo da bidnu? Sas toj đavol vuče u pakal...

- Pa daj mi od njih!

- Ba, sag toj ne biva!

- Ama, - džapa se đak, - ama pa to je intolerancija najgadnije vrste... To je atak na slobodno mišljenje! To je, faktički, španska inkvizicija! To me involtira!...

- Toj si je tvoje znanje!

- Dakle, - baš ne daš!

- Jok, more! - veli mu odlučno čiča Jordan. - Pa ja ću, bre, da batalim ili zapalim ovaj dućan - a u moju radnju toj neće da dočekaš, da blažiš, eli se omrsiš - u petak, - ču li, bre! Vide li ti ovo! - veli mu Jordan, i pokaza mu znak krsta na čelu i na rukama... - Vide li?

 

- To je divljačko tetoviranje! Još jedan dokaz više da imađah pravo kad rekoh da je to intolerancija, i to ona najgadnija i najstrašnija intolerancija... verska intolerancija, koja je Italiju upropastila, a Španiju dovela do ruba i ivice propasti!... - reče đak, pa se stade šetati i gledati kako nestaje jela na vatri i kako se raznosi po gostima, koji su svi bili vrlo pri apetitu, kao već svi te vrste gosti što su koji dolaze u gostionice u kojima nema naštampanog na dva jezika jelovnika, nego se usmeno saopštava gladnim gostima. Čas gledaše na kobasice i na slaninu, čas na ognjište, a čas na čanke po stolovima ispred gostiju.  

- Zemaj si, more, budalo, dok se neje poarčilo! - nudi ga čiča Jordan.

- Ne! - reče posle kraće počivke i unutrašnje borbe odlučno đak. I u tom trenutku izgledaše kao slavni Galileo kad je tresnuo nogom i svojim mučiteljima rekao ono značajno E pur si muove! - Kad nema mrsno, - baš da mu ga ja ne postim!

- Bre, bre! Vidi ga, što zbori nikakva vera! Neje te ni sram od slunce božije! Za koga greje, bre, ono!

- Šta ti tu: greje sunce!... Greje što je to vasionski zakon!...

- "Zakon!" Zakon! I ti ga poštujes! I ti si imaš zakon! - kara ga čiča Jordan. - He! - uzdahnu zatim i zatrese glavom. - To si zboriše i stari naši u starovremsko vreme ono, pa si dušu izgubiše, a po-za dušu i carstvo si! Crkvu batališe, jutrenje prespavaše, na liturgiju ne idoše, kuma ne poštovaše, postovi i srede i petke ne postiše, sas Latinke se ženiše, sas atovi u crkvu ulaziše, i sas mizdraci naforu uzimaše, i na sito gi srce poručaše; a Gospod se naljuti pa reče tag: "Da pustim potop, da potopim sve, - ne biva! Daja sam reč i obećanje; duga ostade preko oblak kako golemo pismeno za veruvanje na ljudi da voda i potop neće veće da bidne, veće reče: "Ne treba na nesrećnici carstvo"; pa ga uze Gospod carstvo, ta predade na drugu veru. I zastupi druga vera i druga sudija nastade! E, toj će vi sag da naprajite!

 

- I ti čuo... čuo i video boga! Čuo ga baš gde on tako zbori... I video ga, i znaš pozitivno da ga ima! - veli mu jetko gladna đakelja. - Baš pozitivno tvrdiš njegovu egzistenciju...  

- Eh, nesrećo nijedna! Ima majstori za sat, a neće da ga ima za svet, za nebo, za slunce, za mesec, za zvezde! Kako zboriš to? Ih, šteta i jazuk za tol'ko učenje! I ti me pituješ!...

- Pa da, pitam te: šta si video, koga si video?... Ama baš njega... boga?... - pita ga gladni đak.

- Nesam boga video, ama mu urodnici vide' i celiva'. Sveci sam video toliki. Svetog Prohora, svetog Arsenija, svetog Kralja, pa svetog Vladimira Elbasanskog... A boga koj može da vidi! U slunce, bre, pa može li gledaš, a em neje Gospod! Pa može li da gledaš u slunce, e, zbori, de!?

- I ti baš znaš da je taj Prohor, kako li se vabi, svetac?

- Kako neje svetac!... Kako, bre! Ruke mu žute kako smilj, pa sve sa srebro kovane...

- Pa valjda je bio još kriv, pa ga okovali!... - veli ovaj zajedljivo.

- Okovali! Sveca okovali! Nesrećo!  A kad neje svetac, - što ne trune za tol'ko stotin' godine, veće se žuti kako smilj i miriše kako bosiljak!

- Ama to su samo marifetluci mantijaški, kako umesno veli Dreper. To je u nauci još od vajkada poznato!... Još stari Misirci poznavali su veštinu balzamovanja!... Eno Ramzesa II, iz osamnaeste dinastije.

- Iha! Mnogo znaš, mnogo će patiš!

- More, batali to, nego daj da ručam...

- Eto ti pa ručaj posno, - veli mu čiča Jordan.

- Jok ja, vala! - reče đak pa pođe. - Ja odoh!

- Idi si! Koj te drži! Nesi vrzan! - odgovara mu ljutito čiča Jordan.

 

I đak doista iziđe naglo i pođe ljutito, ali najedared zastade napolju i stade razmišljati. Seća se lepo da je i kod Siljana, i kod Biljana, i kod Damjana, i kod Lozana, ostao dužan, nije platio... Kud zna! Zna da mu nijedan neće dati; a kako su mu se zaricali, bogzna šta još sve može dobiti, ako im se na oči pojavi, a potrevi ih rđave volje!... Razmisli se, pa se polako prišunja opet kod čiča-Jordana, i stade na vrata. Gledaše svet kako prolazi; sluškinje pronose porcije, a on zviždukaše polako, više za se, neku pesmicu. Gosti počeše već izlaziti, i to ga opomenu i trže iz razmišljanja; on uđe skoro nečujno u aščinicu, sede i oslovi:  

- Sad, šta mu je, tu mu je! Zbilja, čiča-Jordane, dad', bogati, što ima! - reče i stade pritezati opanke.

- E, što zborim ja?

- 'Ajde brže, pogibo' od gladi! - veli ovaj.

- Što je bilo - nestalo, a što je ostalo - ovo ti je! - reče čiča Jordan i metnu preda nj četvrt hleba i tri struka prasi-luka dugačka kao iščupane palme.

 

Huknu đak, dunu na nos i promrmlja nešto, pa stade gledati doneseno. Dugo gledaše, pa će najzad reći:  

- E, jesi ti jedan bigot! Zar baš tako!... Ja neću to! - reče i odgurnu od sebe. - To je atak na moju slobodnu volju... To je teror, to je gore nego autodafe! I to u devetnaestom veku!...

- Ja te ubavo kani i kani, dokle beše u lonci i tendžere mandže, - a ti tvrdiš pazar! A beše manastirska trpeza! Beše posna sarma, janija od prasi-luk sas zeitin šarlagan, pa čorba od ribu, pilav od jagulju, đuveč od ribu, pa grgeči na zeitin, riba na roštilj! Eh, deda-vladika, more, da sedne pa prste da liže od golem slas', - a ti, em fukara, em manišeš!

 

Kad ču đak spisak nestalih jela, u njega uđe neki nemir i on se diže, pa stade hodati po mehani, grickajući nervozno savijenu bradicu svoju. Zatim priđe ognjištu i stade dizati kapke i zagledati po loncima, tendžerama i šerpenjama, ali odasvud je zijala strahovita praznina na nj!  

- E, sag jedi si prasi-luk! - veli mu čiča Jordan, gledajući ga kako se tužno nadneo nad praznim sudovima. - Apostole bre, donesi jošte neki struk prasi-luk za gospodina Radislava, filozofa i anatematika! Ima li jošte?

- Nema, - odgovara Vanđel - poslednje što beše, dado'!...

 

Kad ču gospodin Radislav, filozof, da nema više, a on brzo sede za sto, pa se naklopi na luk i hleb. Živo je protestovao, a još življe jeo. Uzdisao je jednako i govorio da smo mnogo izostali iza srećnih kulturnih naroda; i da će još dugo i dugo proći dok se emancipujemo od tih postova i svih drugih nasleđa i zaostavština iz opskurnih srednjih vekova.  

 

A čiča Jordan, zadovoljan što je slomio i pobedio upornog ateistu, seda za isti sto da ruča. Iznosi poslednju porciju posne sarme i janije od prasi-luka, pilav od jegulje, i deli s đakom; nudi ga, a ovaj ne čeka da ga dvared ponude. Ðak prima i jede; jede samo da mu bude žalost još veća što je propustio tako slavna jela. A čiča Jordan zna dejstvo što ga je proizvelo kod đaka ovo pola porcije i smeje se zadovoljno, tako zadovoljno kao da se nikad i ne može naljutiti.

 

***

Pa ipak se čiča Jordan umeo i naljutiti, ako ne zbog jela, a ono zbog pića. Naročito je mrzeo na pijanice, a morao se s njima nositi i bočiti, jer njegovo čisto, naturalno vino, bilo je nadaleko razglašeno, i prirodno je da mu je u radnji bilo uvek po nekoliko takvih koji ne dolaze u mehanu zbog društva i novina, nego zbog pića, jer su, tako reći, sami sebi društvo. Iako su mu lep novac ostavljali, jer su odmah doneseno i plaćali, izvinjavajući se jednako da je to poslednja čaša, - ipak ih čiča Jordan nije mario i s teškom mukom trpeo.  

 

Među njima je najviše mrzeo nekog Matu molera, baš najredovnijeg i najčešćeg gosta. Kad je Mata sam dolazio, još i kojekako ga je trpeo, ali kad je s njim video i Vencla Nohavicu, takođe molera, sa užasno crvenim nosom, tako da mu je to crvenilo zahvatilo i oba obraza po pola, - e, onda se čiča-Jordanu lepo smrkne! A još kad bi pan Vencl Nohavica zapevao, tada bi planuo čiča Jordan i grdio bi ih kako je to sramota usred bela dana piti, pa još i pevati! Danju da poje čovek!

- Pijemo mi i noću! E, pa de, pogrešili smo! - izvinjava se Mata moler. - Pogrešili smo, čiča-Jordane. A mi znamo da je noć upravo za piće! E, al' kako sad u leto da mu dočeka živ čovek noć, - kad su dani tako dugački!... Ima to sve svoj jedan red, - veli Mata štucajući - i jedan, reći, poredak, i regulu, to jest!... Apostole, more, dede jedan prokimen, glas peti... Jedno čokanjče mučenice...

 

A čiča Jordan se samo ustumarao po mehani, pa briše i namešta, tek da se nađe u poslu.   - Zašto, kad počnem danju, - nastavlja moler Mata, mučeći se jednako da zavije cigaru - opijem se a i ne dočekam tu noć; a kad opet noću počnem, a ona kratka, pa začas a ono zabeli zora... Pa jedna muka i nevolja je to, gazda-Jordane, leti; a zima je već nešto drugo, e, zima je taman onako...

- Ama, ne valja, Mato dete, ne valja!... Ima vera što pije, a ima pa što ne pije! Ti da ne gledaš na Vencla što čini; njemu vera dopusta da pije! Švaba je, a Švaba znaš kako je - dor se ne soplete od pića, pa on ništa i ne hesapi da pije. Esli si videja kadgod Švabu da si trezan promine kroz sokak?... Jok! Nesi videja, i neće ga lasno vidiš. Kad ide, ono mora poza njeg pceta da laju i deca da mu se smeju... Ama teb' ti vera ne dava izun; rezilak je za teb'! Mi si pijemo za kef, a oni si piju za rezilak!

- More, gazda-Jordane, - veli mu Mata moler - nema toga boga ko će me uveriti i ubediti da ne mora da se pije!...

- E, što da mora?

- Mora! - veli odsečeno Mata moler. - To sam zanat zahteva. Jesi li ti, bogati, video trezna molera, sad ja tebe da pitam?

- Istin', da ti pravo rečem... mnogo, istin', pijete...

- E, to je! To je! - reče lupajući u znak odobravanja šakom po stolu, a zatim dodade: - Ej, Vanđele, koliko se ono čita, bogati, 'vanđelija na veliki četvrtak, a? Dvanaest, je li? E, pa pazi i beleži; i ja ću dvanaest čokanjčića danas! Daj još jedno čokanjče, a evo ti odmah i pare. Ovo je šesto čokanjče... E, je l' plaćeno? Tako! Samo časno i pošteno! Ja sam ti, čiča-Jordane, takav čovek! Svoje ne dam, a tuđe neću, i ne d'o mi bog!...

 

Huknu čiča Jordan kad Vanđel donese i šesto čokanjče Mati moleru.  

- A što se tiče, odnosno molera, što piju, to ti i opet kažem, da oni apsolutno nisu krivi za to, nego zanat... Zanat mu je takav! Jer svaki zanat... Ej, Apostole, daj druge mašine, imas li sumpornjače, ove se gase, gase se, brate, - veli mučeći se da upali cigaru... - Jer, svaki zanat ima jedne svoje, reći, tegote i nevolje! Eto na primer, tisleri dobiju dugačke ruke ka orangutani i krive noge ka slovo "hjer", šnajderi pak oćorave pre vremena i prilepi im se trbuh za leđa; kovači, opet, dobijaju od teškog rada tešku ruku, pa kad se, napriliku, potuku ka ljudi s drugim kojim esnafom, uvek zlo udare, pa plaćaju ja l' kesom ja l' apsom; bakali kradu na kantaru; klomferi se penju visoko na krov, a mi moleri padamo pod astal, zašto mi moramo hteli ne hteli da pijemo, a sve zaradi onih nesretnih cugova što te biju sa sviju strana. Dakle, to nije, da kažem, da mi 'oćemo da pijemo, nego moramo! Zanat to iziskuje, a treba živeti, treba 'leba, brate slatki!... Pa jedan bruka i nevolja, moj čiča-Jordane! Ej, Vanđele, ded' još dva čokanjčeta, za mene i pobratima Vencla, a evo ti odmah i pare. Eto ti, pobratime, pa pij!

- Ali i duvana... - veli Vencl. - Ja sam ti iskal, - a ti si mi ne dal!  

- E, duvana nema! Nemam ga ni ja!

 

Ali Vencl nije ni tražio više; izgleda da je već zaboravio. Nego nateže čokanj i da pola ispije, pa zapeva neku njegovu omiljenu pesmu, neku, tako da kažem, srpsko-češkim jezikom spevanu, koju je po kalupu bačvanskih pesama po svoj prilici sam i sastavio:

 

Ale molem boga i svatego Jovana

da mi kupe za fajku duvana.

 

Čim bi čuo ovu pesmu, čiča Jordan bi se čisto zgranuo. Prvo, što nije trpeo da se svetac profaniše, a posle, nije voleo da se iz njegove kafane čuje pesma, pa da prolaznici zaviruju, a deca da se kupe ispred vrata i blenu unutra. Tada bi begao iz kafane ako je to u dan bilo, a ako je uveče po večeri, on bi odmah naredio Apostolu i Vanđelu da uzmu metle i da čiste, bez ikakva obzira na goste, a sam bi se pojavio i stao nasred kafane sa fenjerom, što bi bio znak da je krajnje vreme kućama da se ide, i da čiča Jordan ne ostaje nipošto.  

- Aj' dom da si idete! - veli im čiča Jordan, pokazujući na kokoške u avliji na drvetu koje ćućore i gurkaju se oko centra, svoga petla. - Zar ve neje sram, bre, od živinu ovu!... Kad su, bre, polegale! 'Ajd da si spijete!

- More, batali, - veli mu Mata moler - kakvo spavanje! Spavaćemo milion godina kad umremo!

- 'Ajde, bre, neste jedne Švabe! - A kad bi čiča Jordan nekoga nazvao "Švabom", to je značilo da ga ni u šta ne ceni. Jer samo Švabe, pričaše on, ne ležu rano, nego banče noću, bazaju i lutaju po sokacima, razgovaraju se i svađaju, ako ne s drugim a ono sa samim sobom, i skidaju ponizno šešir svakom direku pored kojega prođu i oko koga se lupe. - 'Ajde, more, ču li što zborim! Vakat je za leganje i spijenje, - veli paleći fenjer, što je značilo da je to ultimatum čiča-Jordanov, i da pogodbe nema; nema ostanka, pa da bi na svakom litru vina kamilu zaradio! Što je skupio pazara, skupio, ono ostalo nije tražio. Ako mu ko plati, dobro; ako ne plati, - platiće bog!...

 

***

Pa tako je u više slučajeva i bilo. Nisu mu dugovale samo takve pijanice kao što su moler Mata i moler Vencl. Imao je on dužnika još među kakvim ljudima, i to starih dužnika, od više godina, jer čiča Jordan je, kao što je ranije spomenuto, nekoliko puta već bio aščija. A ti su dužnici bili oni što su kao praktikanti pravili, a kao viši činovnici zaboravljali i odricali dugove. Doduše, imao je čiča Jordan i poštenih dužnika, što su se sećali i njega i dugovanja njemu, i plaćali mu pošteno. I onda je čiča Jordan bio sav blažen; hvalio je tada ljudsko poštenje, činio prilog crkvi i ponovo otvarao kredit novim dužnicima. Ali ti takvi što plaćaju stare dugove bili su retki, bili su, tako reći, bele vrane; velika većina ih se činila nevešta. Kakva gospoda što su se kao đaci, dijurniste i praktikanti još nekad zadužili, a posle dobro oženili, još bolje napredovali i u vlasti, bogatstvu i časti, - pa prođu kraj čiča-Jordana, pa ga i ne poznaju. A on ih još izvinjava silnim brigama i državnim poslovima.  

- He-he! - smeje se čiča Jordan. - Gleda me na okalje, a ne poznava me... ne seća me se!

- More, neće da te pozna, - veli mu jedan đak - neće, čiča-Jordane, u tome je sva stvar. A da vidiš da mu nešto opet zatrebaš, kako bi te lepo poznao! Nego, sad postao velika zverka, pa si ti sad za njega prosto jedna manja nego mikroskopska životinjica, jedna infuzorija!...

- A i ti si lud, što trpiš to! Ne bio ja na tvom mestu! - veli mu gospodin Milija, budžaklija (advokat)... - Ti si ka nazaren... samo veliš: "Vidi bog!" Kad mu trebaš, zna te, a kad mu ne trebaš, ne zna te i ne poznaje... To je ono što se u pesmi peva o Kraljeviću Marku. Ja mu, vala, ne bih propustio, pa da sam bogat ka onaj Krsmanović... A kol'ko ih imaš takvih?

- Hehe, "kol'ko" pitaš. Jedan li je, pa da ga znaš. I ja, pa što zboriš! I ja nji' zaboravi, - ta oni mene da ne zaborave!  

- E, ja bi', vidiš, gazda-Jordane, - veli gospodin Milija, budžaklija - ja bi' ovako to uradio. Počem su te oni već zaboravili, - a i ti njih počinješ, kako sam veliš, zaboravljati, - najbolje bi bilo da se požuriš, dok nisi sasvim izlapio, da im se javneš... da im kažeš: ljudi smo, lasno se zaboravljamo; a ja sam taj i taj, a čekanja, vala, bilo baš dosta, - pa kad bog vama, a vi meni... Pa, ako te poneki i tad ne pozna, onda se meni obrati; i onda će to biti moja stvar! E što sam ti ja čovek dušman za takva rđavstva i pangalozluke, to više nema! Za dobra čoveka sam ti, gazda-Jordane, mek ka ovaj ljeb, ama za rđava, za pangaloza, - gore mu kuge ne treba od mene... Šta veli, ne poznaje te! Ovo je s tobom, ka ono što malo čas zausti' da reknem za Kraljevića Marka; veli: "Kad je mejdan dijeliti: Bogom brate, Kraljeviću Marko! A kad je šićar dijeliti: Oklen bješe, neznana delijo?"

 

***

I doista, posluša ga čiča Jordan, pa stade prilaziti starim dužnicima i opominjati ih za dugove pre deset, petnaest i više godina. Kod po nekoga se i ovajdio; dobio sve, pola, ili deo, i bio zadovoljan, a kod po nekoga - ništa! Jedan ga je čak grdno uvredio. To je bio neki gospodin Petronije, činovnik višega položaja s velikom platom.

 

Kao praktikant hranio se kod čiča-Jordana pre petnaest i više godina, kad je ovaj držao opet aščinicu, samo se onda zvala "Aščinica kod Skenderbega". Tada je sadašnji veliki činovnik bio puka sirota, kuburio kao đavo, a jeo kao hala. Dirali ga da "fruštukuje" kancelarijske oblande. Plata mu bila mala i za hranu, a kamoli za odelo. Pamti ga čiča Jordan kad je sam sebi prišivao dugmat "jemstvenikom". A bio je kicoš. Kao đak najradije je posluživao kod matorih bećara koji su se lepo nosili. I on se još kao đak naučio na poslednju modu, dobijajući odelo od gospodina koga je posluživao. Zato mu je teško i bilo kad je postao praktikant i morao sam sebi kupovati odelo, jer je voleo da se lepo nosi. Ideal mu je bio da steče lep sat, perorez sa osamnaest delova i svilen fini kišobran, koji je u futroli nosio samo kad je bilo vedro, jer za kišovito vreme imao je drugi, prostiji, vuneni. Lako je onom za koga vredi ono narodno: "Malo jede, a lepo se nosi", ali je muka bila za Petronija, koji je i mnogo jeo, a hteo i da se lepo nosi, i zato je natezao ko Švaba s gaćama. - Kad bi se više veresije nakupilo, on bi zamolio čiča-Jordana da ga zasad pričeka. Malo-malo, pa ga tek zamoli da ga ostavi zasad: treba mu, veli, cilinder; drugi put prsten, igla za mašliju, i tako dalje. Malo-pomalo, pa se u poslednje vreme nakupila tolika suma da ga je čiča Jordan i bez molbe ostavljao na miru ne smejući ni pomisljati na naplatu, ni tada kad je Petronije dobio ukaz, a zadržala mu se prva plata. Tada mu je još sam čiča Jordan izvadio osam cvancika i dao mu da počasti društvo, a za plaćanje veli: kolaj rabota. Kad uzima, poslaće postom; jer je Petronije bio unapređen s premeštajem. Kako tad ode, kao da propade čovek. Čiča Jordan ga više ne vide i ne ču za njega, sve doskora, dakle za nekih petnaest godina.

 

Za to vreme je gospodin Petronije načinio karijeru. Nosio se lepo, ponašao lepo, stekao mnogo poznanstva, i spoljašnjošću svojom umeo pridobiti sve, sve bez razlike pola i godina starosti. Razapeo je mreže na sve strane. Baš kao vešt i iskusan ribolovac kad baca serkme, pa izvuče bogat lov u serkmetu, pa stane da bira. Sitne kesegice preturi preko ruke, pa ih baca opet od sebe, a krupnije zadržava, dok se naposletku ne nameri na kakvu golemu štuku: tu zadrži, i ona mu obilno isplati obilan trud. Tako je i on bacao mrežu i odabirao, dok se naposletku nije namerio i ulovio ono sto je tražio.

 

Svojim somotskim prslukom, prstenjem, svilenim kišobranom od tri dukata, svojim federmeserom sa nekih osamnaest komada raznih sprava u koricama (kao velikim i malim noževima, kašikom i viljuškom, makazicama i turpijom, kojom je često u ženskom društvu turpijao svoje nokte), a naročito svojim umesnim ponašanjem, on je prosto zanosio gospoja-Poleksiju, jednu bogatu udovicu, stariju od njega nekih jedanaest godina. Dopao joj se jednom prilikom u nekom društvu, i ona mu odmah pokloni svoje srce, koje je pre toga bilo zakonita svojina najpre ćir Andona bakalina, a posle gazda-Ranisava magazadžije, ali se još neko vreme ipak ustezaše da mu pokloni i ruku svoju. Pa najzad se reši da i to učini, pomolivši se najpre na grobu svoga drugoga supruga, pokojnog gazda-Ranisava magazadžije, i potraživ od njega oproštaj i dozvolu. Ode na grbo muževljev, gde mu je podigla i spomenik s natpisom, koji se svršavaše: "A ovaj spomenik podiže mu njegova doveka ucviljena i do groba neutešna supruga Poleksija." Tu se tiho pomoli bogu. Kad je ustala, osetila se, kažu, lakše. Još se pomalo kolebala idući s groblja, ali je druge žene saletele tešenjem i hrabrenjem, a za jednu od njih vele da je kazala kako je čula neke glase iz groba; kao pokojnik da je rekao: "More, ćorava posla! Šta se mlatiš, bogati, Poleksija! Mrtvima pokoj, a živima uživacija!..." Onda se i druga jedna osmeli pa reče da ona sama nije htela prva da kaže, jer ne bi joj verovali; ali kad je već jedna čula, onda nema smisla ni ona da prećuti što je čula. Ona kaže da je čula gde je pokojnik rekao još i to: "Kad nije bilo ništa onom ćir-Andonu, kad si za mene pošla, - neće, veli, ni meni biti krivo kad pođeš za gospodina Petronija."

 

Utešena tako duhovno, udovica, čim se vratila s groblja, pratila je babu po gospodina Petronija. Prepisala polovinu svega imanja na njega (drugu polovinu je zadržala ako bude poroda), i naskoro se i udala za njega.

 

I gospodin Petronije postade bogat čovek. U službi je napredovao; privređivao i on i žena. Para se na paru gomilala. On donosi platu, a ona daje novac pod interes; i imanje je raslo brzo kao lavina što raste kad se opuči niza stranu od brega. Bio je u svakom izobilju, i nije nikakvo čudo što je zaboravio na bedu i nevolju; zaboravio je da je nekada živeo neki večito gladni Petronije, koji se hranio u aščinici kod nekog čiča-Jordana i grdno falatao hleb, koji je naslagan bio u grdnoj količini, do koje je Petronije najradije sedeo; prvo zato jer se mogao i sam poslužiti, a drugo, što je još bolje, mogao je pojesti pet komada, a platiti samo jedan komad.

 

***

Njemu se, dakle, obrati jednoga dana čiča Jordan s namerom da ga opomene na staro dugovanje. Ali grdno nasede. Jer gospodin Petronije ga samo pogleda od glave do pete, pa pođe dalje.  

- Gospodin-Petronije! Što! Ne poznaješ me zar?

 

Tada Petronije protrlja čelo i opet stade odmeravati čiča-Jordana od glave do pete, i najzad reče da se njega seća, ali se dugovanja nikakvog ne seća; sve mu se čini da je on to davno i davno isplatio.

- Nesi isplatija, gospodine, nesi! Imaš mnoge državske brige, pa si zaboravija zar, a ja si pantim ubavo! - veli čiča Jordan.

- More, šta ti meni tu zvocaš! - nabrecnu se gospodin Petronije. - Još ću i takvim rekalijama dugovati! - Pa mu spomenu neke paragrafe po kojima, i da nije naplatio dug, nema sada prava da ga potražuje. Čiča Jordan se stade snebivati i uzmicati, što gospodin-Petronija još više ohrabri.

- Marš, džukelo turska!... Još ču i takim gulamferima dugovati! Nije ovo Turska, ni Arnautluk! - završi gospodin Petornije, i čisteći četkicom svoje obojene brkove, baci jedan prezriv pogled na zaprepašćenog i postiđenog čiča-Jordana, koji ostade kao ukopan u mestu.

 

***

- Turčin mi reče! pceto nikakvo! - jadaše se čiča Jordan kad se nađe među svojima. - E, što da mi reče da sam Turčin?... Ovoj li je Turčin? - uzviknu i zagrnu rukav pokazujući gostima svoj tetovirani krst na rukama. - E li Turčin tura na seb' ovaj sveti beleg? - veli idući od jednog do drugog gosta i pokazujući znak krsta. - Nesreća nijedna!... Nikoga, bre, ne tuži na sud ova bela glava za šese' i devet godine, - a njeg me stade ćef da tužim, ete, sad!  

- Pa, vala, baš bi i trebalo da ga tužiš! - veli mu gospodin Milija budžaklija. - Pa kako sam ti dokon, a odavno sam ga uzeo na zub, - taman zgoda da se ja i on iskusurimo! Da ga ja pothvatim, ama onako kako ja znam i umem, onako mojski!... Eto, koliko sutra...

- E, da ga tužiš... - veli čiča Jordan.

- ...A ti ćeš meni - pošto mi se nije pridesilo para danas - dati nešto ašluka...

- Da dam, da dam! - veli čiča Jordan i maša se za čekmedže, i dade mu koliko za prvi mah.

 

Gospodin Milija odmah ode, sastavi tužbu, i ode u sud u ime svoga vlastodavca čiča-Jordana, predade tužbu i dočeka dan suđenja. Ali se pokunjen vrati iz suda. Gospodin Petronije se vešto branio. Na sudu je kazao da se ne seća dugovanja, i prema tome više je nego izvesno da je platio.

 

 

Zatim spomenu, da je baš i tako kako tužitelj veli, § 928. tačka a "Građanskog i trgovačkog zakona" veli: "Tužba mehandžije i ugostitelja za prebivalište i hranu zastareva za šest meseci", a ovo takozvano njegovo dugovanje je od pre nekih petnaest i više godina! Sem toga, na osnovu čl. 12. "Mehanske uredbe", ko tuži za više od dvanaest groša mehanskog duga, a nema priznanice, - odbija se od traženja. - I po tome ne plaća on. Dalje, veli, da je njegovo imovno stanje dobro poznato svakome, da on daje novac na zajam, i prema tome nema nužde da uzima na zajam...

 

Ovo čiča-Jordana užasno dirne i potrese. Nije mogao svojim očima i ušima verovati da će se čovek zakleti (krivo zakleti!) za jednu tako malu sumu! I on se zareče da neće više da bude mehandžija. Čim proleće pukne, ide opet u pudare. Gadno mu među ljudima, lepše mu izgleda među decom. Lakše je s bezazlenom decom se kavdžiti nego s pokvarenim ljudima parničiti.

 

***

Sad je opet pudar. Opet ga hvale kao vredna i pouzdana, samo mu zameraju i kore ga što je isuviše dobar, pa će na jesen opet krasti deca. Ali on obećava da će odsad biti drugi čovek, a poziva se na pušku koju je kupio kao za dokaz da nije više on onaj stari čiča Jordan. Neće više motkom, nego puškom; pa da ubije ka vrapca svakoga onog koga nađe u bašti!...  

 

A ko hoće da vidi kako je čiča Jordan održao reč, i kakav je bio odsad kao pudar, taj neka se vrati opet na prvu glavu ove pripovetke, i neka je pročita.

__________________________________

 

O priči Čiča Jordan Stevana Sremca


Pisac Stevan Sremac je u svojim delima pisao o zanimljivim ljudima iz različitih krajeva Srbije, kao i o interesantnim događajima. Realistički je prikazivao svoje junake dočaravajući njihove osobine, želje, patnje, radosti. Bio je veliki znalac života, beskrajno radoznao, spreman da u jeziku oživi i neku naizgled običnu pojavu, koju je, zanimljivo i podsticajno pripovedajući, uspevao da preobrazi u istinsku umetnost.

 

Veoma mi se sviđa njegova priča Čiča Jordan. Ona na najbolji način pokazuje kako pisac oblikuje svoje junake, kakav je njegov postupak i umeće pripovedanja. Pred čitaocima pisac kao da vaja glavnog junaka, čiča Jordana, koga jasno vidimo u raznim situacijama. U onoj ključnoj za priču, on nam se ukazuje u pravom svetlu, kao milosrdan čovek, dobričina meka srca.

 

Čiča Jordan je govedar i pudar, aščija i baštovandžija. Poznaje i čitav niz drugih zanimanja od kojih je sam najviše cenio poslove kuvara i čuvara bašti. Čiča Jordan je slikovito prikazan kao vredan i gord čovek, koji jednako dobro radi sve poslove koji su mu povereni. Deca su ga znala pod imenom čiča Jordan baštovandžija. Za njega i njegovu reputaciju pouzdanog i strogog čuvara bašti i voćnjaka, mališani su bili prava napast, stalni problem koji je s mukom rešavao. Retko su uspevali da se oslade voćem i plodovima koje je on čuvao. Čiča Jordan je dobro upoznao generacije i generacije malih kradljivaca i obešenjaka, tako da je sasvim dobro ispekao zanat.

 

Kad su u baštu, koju je čuvao, banuli novi mali lukavi lopovi, među njima i Gile kome je to bila prva krađa, nije se dao prevariti. Kad je Čiča Jordan povikao i počeo da vitla svojim dugim štapom, svi su se dali u beg i sklonili na sigurno, iza plota, osim malog Gila koji je ostao u krošnji šljive, ne uspevši da siđe i zamakne. Bio je preplašen, drugovi su mu se podsmevali i zadirkivali ga, veseleći se što će izvući deblji kraj, što će ga čiča Jordan prebiti kao vola u kupusu. Pisac upečatljivo prikazuje situaciju koja je napeta, puna iščekivanja. Čiča Jordan i mali Gile razgovaraju, jedan opasno preti, drugi moli za milost, jedan želi da se osveti celoj grupi, drugi preklinje, govori da neće više nikad, traži oproštaj. Dijalog traje, uz neprekidne ružne upadice Giletovih drugova koji dečaka ostavljaju na cedilu, sve do časa kad se u daljini ne pojavi Giletov otac, ugledna i važna ličnost, poznat po svojoj strogosti. Postaje jasno da će Gile vrlo loše proći, ukoliko otac sazna za njegov prekršaj.

 

I tada čiča Jordan postaje blag i milosrdan, osećajan, spreman da prepozna pravu nevolju i da pomogne. U stvari, čiča Jordan je uvek takav, samo što u ozbiljnom, velikom svetu mora da se ponaša onako kako se od njega očekuje, da bude odgovoran, a kad je neko u nevolji, kao Gile, onda dileme nema: tada se sluša svoje srce. Čiča Jordan je pomogao Giletu da siđe s drveta i sklonio ga u svoju kolibu dok se otac nije udaljio.

 

Čini mi se da je to uradio i da bi Giletovim drugovima pokazao šta je pravo drugarstvo, da bi se barem malo postideli. On je video koliko se Gile uplašio, video je da ga je strah od oca i kazne potpuno obuzeo. A kako je i sam jedno veliko dete, učinio je sve što treba da taj strah nestane. Tako je stekao novog malog druga, velikog prijatelja, a mi, Sremčevi čitaoci smo od njega naučili mnogo o ljudskoj milosti i dobroti, o sažaljenju i ljubavi prema deci. Siguran sam da Gile nikada više nije ponovio grešku i da je zahvaljujuži Čiča Jordanovoj pomoći shvatio kojim putem treba da pođe u život.

 

Jevrem Nedeljković, 5.razred

__________________________________

 

Stevan Sremac je rođen u Senti, u Bačkoj, 1855.godine, gdje je proveo rano djetinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević dovodi ga u Beograd na dalje školovanje. Starateljstvo Jovana Đorđevića, istoričara po struci i liberala po političkom uvjerenju, ostaviće tragove na štićeniku koji se opredjeljuje za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Vezivanje za politiku Liberalne stranke odrediće Stevana Sremca kao okorjelog konzervativca okrenutog nacionalnoj prošlosti, privrženog dinastiji i protivnika svega novog i naprednog u politici i društvenom životu. Svoj radni vijek proveo je kao profesor u gimnaziji u Nišu , Pirotu i Beogradu. Umro je 1906. godine u Sokobanji.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom Iz knjiga starostavnih. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o Velikoj Srbiji Realističku prozu počinje da piše tek poslije dolaska u Beograd. Dugogodišnji život U Nišu (i vrlo malo u Pirotu) bio je period stvaralačke inkubacije: posmatranje.

 

Zapažanje i bilježenje. Prvu realističku pripovijetku objavio je 1893. godine pod Naslovom Božićna pečenica, a potom slijede Ivkova slava (1895), Vukadin (1896 kao knjiga 1903.), Limunacija na selu (1896), Pop Ćira i pop Spira (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i Zona Zamfirova (1906), najbolje komponovano Sremčevo djelo.

 

Rođen u Bačkoj, u kraju koji je bio pod Austrougarskom, gdje je san o velikoj Srbiji i odanost nacionalnoj tradiciji bilo osnovno duhovno obilježje Srba prečana Sremac je brzo prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću A u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To će ga okrenuti protiv svega što je Novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To će ga okrenuti i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica pa će do kraja života ostati okorjeli konzervativac Okrenut prošlosti i starini, protivnik svake promjene. Sremac je na strani gazda, Birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja Limunacija na selu nije ništa drugo nego ukazivanje prstom na učitelje kao remetilački faktor u društvu. Njegov ideal je da se seljaci ''slažu sa vlašću, slušaju vlast i skidaju fes pred kapetanom'', a ogorčeni je protivnik učitelja Sretena, koga naziva ''zatočenikom slobode istine i pravde'', dajući ovim riječima, naravno, podsmješljivi ton. U Limunaciji na selu i Vukadinu progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. U prvom se okomio na Socijaliste i učitelje u drugom na radikale koji su snažnu potporu dobijali iz sela. Time je ova djela stavio u službu svojih političkih stavova i svoga apsolutnog Konzervativizma.

 

Pamfletsko i paskvilno izbija iz svih Sremčevih knjiga. U Sremčevom djelu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac Građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, Patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu leži. Čak je, po Nušićevom svjedočenju, pred smrt odabrao Sokobanju kao lječilište baš zato što je još bila zadržala palanačko i staro u arhitekturi, životu i naravima. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Protivnik je svega novog i naprednog, onoga što je upereno protiv vlasti i dinastije. Sremac pisac ima izvanrednu moć opservacije i prijemčivosti za stvarnost koja ga okružuje; sagledava realne činjenice i zakonite društvene tokove; realna građa iz koje oblikuje umjetnički svijet nadvladava ideološku svijest i ne dozvoljava iskrivljenje stvarnosti. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovijetke i romani trajne umjetničke vrijednosti.

 

Stevan Sremac - Aca Groznica

Stevan Sremac - Ibiš aga

Stevan Sremac - Pop Ćira i pop Spira

Stevan Sremac - Zona Zanfirova

Stevan Sremac - Zona Zamfirova - roman

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Stevan Sremac - Čiča Jordan

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u