Smrt vojvode Kajice - Analiza pesme

Narodnu epsku pesmu iz pokosovskog ciklusa Smrt vojvode Kajice, zabeležio je Vuk Stefanović Karadžić a prema njegovom svedočanstvu čuo ju je od Živane, slepe pevačice. U ovoj pesmi je opevana tragična smrt srpskog viteza, vojvode Kajice koji je pao kao žrtva zavisti i sujete mađarskih ratnika. Opšti ton pesme je tragika života i stalna borba sa silom.

Književni rod - epika
Književna vrsta - epska narodna pesma, pokosovski ciklus

Tema pesme - Smrt vojvode Kajice je tragična smrt srpskog junaka

Pokosovski ciklus narodnih pesama, kome pripada i pesma Smrt vojvode Kajice opeva ono malo preostalih srpskih junaka nakon Kosovskog boja, te njihove pojedinačne pokušaje da se izbore protiv turske vlasti. Međutim, pesma Smrt vojvode Kajice je drugačija od ostalih pesama koje čine pokosovski ciklus po tome što je u njoj opisan sukob srpskih vojvoda i Mađara.

Kralj grada Smedereva, po imenu Đurđe kreće sa svojih dvanaest vojvoda u lov u zemlju Vlašku. Posebno je zanimljivo kako se vojvode obraćaju kralju sa "roditelj krasni", a među sobom se zovu "braća milostiva", čime narodni pevač ukazuje na prisan odnos između njih.

Sam vojvoda Kajica je prikazan sa posebnom pažnjom, a narodni pevač navodi njegove fizičke karakteristike, ali i koliko je njegovo junaštvo:

Kakva j' krasna Kaica vojvodo!
U kakvom li gospodskom odelu!
Na pleći mu zelena dolama
Od kadive, izvezena zlatom,
Na dolami toke suva zlata,
A pokraj nji trudeset putaca,
Svako mu je od po litre zlata...

Pa kao da to nije dosta opisa, narodni pevač dodaje i opis njegovog junaštva, uz mnogo detalja:

Visok junak, tanak u pojasu,
Bela lica, crni nausnica,
Crn mu perčin pojas premašio;
Preko krila gola sablja britka,
Preko gole sablje pije vino;
Pokraj čizme buzdovan pozlaćen.

Idući tako Vlaškom, kralj i vojvode ne uloviše ništa, ni jelena, ni košutu, niti bilo koje druge životinje. Ali su se zato susreli sa vojvodom Sibinjskim, koji je išao sa tri stotine svojih vojnika i još "šezdeset dece Karavlaa". Tada se vojvoda Sibinjski obraća kralju, čini se sa puno poštovanja i veli mu:

Zdravo, kralju od Maćedonije!
Zlatna kruno pod nebom na zemlji,
Jasna zvezdo na Maćedoniji!
Zvao bi te da se napijemo,
Nema ovde vina ni rakije...

Ali zato ga vojvoda Sibinjski poziva: - Odi, kralju, da se poigramo, izazivajući i kralja i vojvode na taj način.

Međutim, kralj Đurađ mu veli da to nije za njih i čak mu se obraća sa "budalasta glavo", iskazujući time svoju važnost. Kralj i vojvode tada odluče da se odmore, te razapnu šator i krenu da se goste i piju.

Kad se triput obrediše vinom...

Kajica staje ispred svog "roditelja krasnog", te ga moli da mu dopusti da se nadmeće sa Mađarima. Kralj ga pušta među Mađare, ali ga istovremeno i moli:

Al', tako ti uleve od kralja!
I tako ti leba carevoga!
Nemoj, sine, zametati kavge...

No, iako mu mu vojvoda Kajica obećava da neće "zametati kavge", kralj ipak okleva da ga pusti samog, te sa njim šalje Oblačića Rada.

Mada su Mađari bili brojčano jači, ipak su dvojica srpskih vojvoda uspeli da ih pobede. Baš iz tog razloga Sibinjanin Janko traži od kralja da mu podari svih dvanaest vojvoda, a on će njemu zauzvrat:

Ja ću tebi tri stotin' Madžara
Sve na konjma pod oružjem svetlim,
I daću ti šeset Karavlaa,
I daću ti na svaku godinu
Za života tri tovara blaga.

Na to kralj Đurađ njemu odgovara da ni po koju cenu ne da svojih dvanaest vojvoda, a naročito ne vojvodu Kajicu. Uz to ga nanovo naziva "budalasta glavo". Sibinjanin Janko se bio rasrdio na kralja, te pozva vojvodu Kajicu da se nadmeću u gađanju lukom i strelom, ali:

Gdi je Madžar okom pogledao,
Tu Kaica strelom udario...

Rasrđeni Sibinjanin Janko je u jednom trenutku vojvodine nepažnje odapeo strelu i pogodio hrabrog vojvodu:

Na zlo mesto baš pod sisu levu…

Sigurno je jedan od najdirljivijih trenutaka u pesmi Smrt vojvode Kajice onaj kada kralj uzima smrtno ranjenog vojvodu Kajicu u krilu i veli mu:

Moj pernati od sunašca štite!
Diko moja svagda na divanu!
Britka sabljo svagda na mejdanu!
A kreposti među vojvodama!

Kada je vojvoda Kajica izdahnuo, kralj okuplja vojvode i kreće da ga osveti, te ubija sve i Mađare i Karavlahe, dok jedno Sibinjanin Janko ostaje nepovređen, ali on beži sa polja Beljaca, na kome se ovaj događaj i zbio.

Zatim preostale vojvode svojim sabljama tešu sanduk u kome će sahraniti vojvodu Kajicu:

Čelo glave koplje udariše,
Na koplje mu sokola metnuše,
Za koplje mu konja privezaše,
Po grobu mu oružje prostreše;
A kao posebnu meru predostrožnosti:
Od Madžara unku načiniše,
Ogradiše groba Kaičina,
Da Madžari k njemu ne dolaze,
Da mu mrtvu ne pretresu telo. 

Pesma Smrt vojvode Kajice se završava tužbalicom kralja Đurđa za tragično stradalim vojvodom:

Kako će te preboleti baba!
Kako će te ostaviti sama,
Da mi čuvaš na Beljacu stražu

Brez promene dokle je krajine?

Mada je analiza same pesme vrlo isrcrpna, vrlo često se prilikom obrade ove epske narodne pesme, kao zasebna celina radi analiza likova. A analiza likova u ovoj pesmi je, čini se neophodna, jer su odnosi među njima drugačiji nego u bilo kojoj srpskoj epskoj narodnoj pesmi, bilo kog ciklusa.

Naime svih dvanaest vojvoda među sobom se smatraju braćom, dok svog kralja, koga čuvaju iza koga se bore smatraju roditeljem. Baš zato ne čudi što se kralj u tužbalici na kraju pesme pita kako će preboleti vojvodu Kajicu, uzevši u obzir da je na njega gledao kao na rođenog sina. A to važi i za ostale vojvode.

Analiza likova je neophodna i da bi se sagledala druga strana. Epska narodna pesma Smrt vojvode Kajice prikazuje Mađare u vrlo ružnom svetlu. Njihova osnovna osobina, ako je sudeći prema liku Sibinjanin Janka jeste podlost i zavist.

Sa druge strane su srpske vojvode koje su poštene i hrabre, a iznad svega neiskvarene. Za razliku od Mađara, na čelu sa prepredenim Sibinjanin Jankom.

Pesma Smrt vojvode Kajice počinje polaskom kralja Đurđa i njegovih dvanaest vojvoda u lov. Oni kreću preko Kovina do Vlaške, ali ne uspevaju da ulove ništa. Kako veli narodni pevač:

Ni jelena, ni košute brze,
Niti kakva od sitna zverinja... 

Ubrzo oni susreću vojvodu Sibinjanin Janka, koji ih poziva da se nadmeću. Kralj međutim to ne prihvata. Ali, ubrzo vojvoda Kajica moli svog kralja da mu dopusti da ode da se nadmeće sa Mađarima. Kralj mu dozvoljava, ali nerado i to pod uslovom da se sa njima ne svađa. Vojvoda Kajica to obećava kralju i odlazi u pratnji drugog vojvode, po imenu Rade Oblačić.

Nadmećući se sa Mađarima, vojvode pokazuju svoju prevlast u svakom smislu. Zati Sibinjanin Janko moli kralja Đurđa da mu da svih dvanaest vojvoda, a on će mu zauzvrat dati svu svoju pratnju , koju čini tri stotine Mađara i šezdeset Karavlaha, a još uz to i puno blaga. Kralj to ne prihvata, naravno, a Sibinjanin Janko je revoltiran i besan. Pa zato traži od kralja da mu pošalje vojvodu Kajicu da se nadmeću u gađanju lukom i strelom. Vojvoda to vrlo rado prihvata i opet pokazuje svoju nadmoć. Međutim, nije računao na podlost Mađara... U trenutku nepažnje, vojvoda Sibinjska gađa otrovnom strelom vojvodu Kajicu i usmrćuje ga.

Revoltiran, kralj zajedno sa vojvodama ubija svih tri stotine Mađara i šezdeset Karavlaha, a samo Sibinjanin Janko uspeva da preživi i beži.

Vojvode zatim tešu svojim sabljama sanduk u kome će sahraniti hrabrog saborca, vojvodu Kajicu. Iznad glave su mu postavili koplje, na koplje mu stavili sokola, a za koplje privezali njegovog konja. Još su mu i ogradili grob kako mu nikada ne bi prišli Mađari.

Pesma Smrt vojvode Kajice se završava tužbalicom kralja Đurđa za jednim od svojih vojvoda.

_________________________________

Smrt vojvode Kajice

Podiže se gospodine kralju
Od prekrasne od Maćedonije
Iz pitoma mesta Smedereva
Od svojega dvora čestitoga,
S' sobom vodi dvanaest vojvoda;
Podiže se itar lov loviti.
Na Kovinu Dunav prebrodio,
Pa se maši Vlaške zemlje ravne,
Dok s' doiti Vršačke planine,
Lov lovio Vršačkom planinom,
Lov lovio letnji dan do podne
Tako kralju Bog i sreća dala,
Te od lova ništa ne ulovi:
Ni jelena, ni košute brze,
Niti kakva od sitna zverinja,
Dobar kralja kobak sukobio,
Sukobi ga vojvoda Sibinjska,
S' sobom vodi tri stotin' Madžara
I šezdeset dece Karavlaa,
Kralj mu Božju pomoć nazivao.
„Božja pomoć, vojvodo Sibinjska!"
Vojvoda mu bolje odaziva:
„Zdravo, kralju od Maćedonije!
„Zlatna kruno pod nebom na zemlji,
„Jasna zvezdo na Maćedoniji!
„Zvao bi te, da se napijemo,
„Nemam ovde vina ni rakije,
„A da si me zatekao, kralju
„Kod Nemeša bana Vršačkoga,
„Može biti, da bi se napili;
„Već sam s decom igru zametnuo,
„Odi, kralju, da se poigramo."
Al' besedi gospodine kralju:
„Brate Janko, budalasta glavo!
„Za nas nije vika, ni skakanje,
,Već je za nas vino i rakija,
„I gospodstvo, da gospodujemo,
„Mudra pamet, da pametujemo,
„U men' ima i mlađi vojvoda,
„koji bi se radi poigrati,
„Svome kralju obraz osvetlati."

Raspe kralju svilena šatora,
Zelen šator od zelene svile,
Na njem' zlatni dvanaest krstova,
Trinaesta jabuka od zlata,
U njoj sjaji bescen kamen dragi;
Pod šatorom sede š ti vino.
Posađuje do desna kolena
Elčibašu Dojčetića Vuka,
Pa do Vuka Boška Rajčevića,
Pa Stojana Stepojeva sina,
Pa do njega Jovicu Resavca,
Kučajinska bojna kopljenika
Od Resave lepe vode ladne;
Pa do njega Golemović-Đuru,
Pa do Đure Orlovića Pavla,
Pa do Pavla Rado-beg-Mijajla,
Do Mijajla Grčića Manojla,
Do Manojla Šajnović-Damnjana,
Do Damnjana Oblačića Rada,
A do Rada Kajicu Radonju;
Kaicom je sovru začelio
Sproć' čestitog lica kraljevoga.

Kakva j' krasna Kaica vojvodo!
U kakvom li gospodskom odelu!
Na pleći mu zelena dolama
Od kadive, izvezena zlatom,
Na dolami toke suva zlata,
A pokraj nji trideset putaca,
Svako mu je od po litre zlata,
A pod grlom litra i po zlata,
Koje mu se na burmu odvija,
Te vojvoda njime pije vino;
Na vojvodi čizme i čakšire,
Čizme su mu srebrom potkovane,
A čakšire od plave kadive;
Po dolami kolasta azdija,
Sva od srebra i od čista zlata;
Na vojvodi kalpak svile bele,
Za kalpakom od srebra čelenka,
O njoj zlatni trista trepetljika,
Svaka valja dva dukata zlatna,
U čelenki dva kamena draga,
vojvodi se vidi putovati,
Kroz krajinu voditi vojvode,
U po noći, kano i u podne;
Oko vrata kolajna od zlata,
Za pojasom dve ubojne strele;
Visok junak, tanak u pojasu,
Bela lica, crni nausnica,
Crn mu perčin pojas premašio;
Preko krila gola sablja britka,
Preko gole sablje pije vino;
Pokraj čizme buzdovan pozlaćen.
Kad se triput obrediše vinom,
Kaica ti na noge ustade,
Pa se svome on poklanja kralju:
„Kralju Đurđu, roditelju krasni!
„Pusti mene međ' Madžare, babo!
„Da se malo poigram s Madžari."

A kralj Đurađ zače besediti:
„O Kaica, moje čedo drago!
„Moj pernati od sunašca štite!
„Diko moja svagda na divanu!
„Sabljo britka svagda na mejdanu!
„A kreposti među vojvodama!
„Pustiću te međ' Madžare, sine!
„Al', tako ti uleve od kralja!
„I tako ti leba carevoga!
„Nemoj, sine, zametati kavge;
„Nas je malo, a mlogo Madžara:
„Što nas ima? dvanaest vojvoda,
„Nije šala tri stotin' Madžara
„I šezdeset dece Karavlaa!"

Al' Kajica besedio kralju:
„Kralju Đurđu, roditelju krasni!
„Ne ću, babo, zametati kavge
„A tako mi uleve kraljeve!
„I tako mi leba carevoga!"
Kralj ga ne sme otpraviti sama,
Već šnjim posla Oblačića Rada;
Obe ljute zmije od krajine.
Vojvode se međ' Madžare šeću,
A Madžari igru započeše,
Prvu igru, trka pešačkoga;
Kad potrča Oblačiću Rade,
On natrča tri stotin' Madžara
I šezdeset dece Karavlaa,
Madžar:Janka od Erdelj-krajine.
A Madžari igru započeše,
Drugu igru, kola Madžarskoga;
Kad zaigra Kaica Radonja,
On nadigra tri stotin' Madžara
I šezdeset dece Karavlaa,
Madžar:Janka od Erdelj-krajine.

A Madžari igru započeše,
Treću igru, skoka junačkoga;
A kad skoči Oblačiću Rade,
On natskoči tri stotin' Madžara
I šezdeset dece Karavlaa,
Madžar:Janka od Erdelj-krajine.
A Madžari igru započeše,
Započeše kamena s ramena;
Kamen dođe Kaici vojvodi,
Kad se baci Kaica vojvoda,
On nadbaci tri stotin' Madžara
I šezdeset dece Karavlaa,
Madžar:Janka od Erdelj-krajine.
Al' besedi vojvoda Sibinjska:
„Mili Bože, da luda kaura!
„Što bi snage, kamenu predade."
Kad Kaica razumeo reči,
On otima kamen od Madžara,
Da belegu svoju posvedoči;
Kad se baci Kaica vojvoda,
Od belega dalje odbacio.
Rasrdi se vojvoda Sibinjska,
Pa pripasa sablju okovanu,
Pa se kralju pod šatora šeće:
„Kralju Đurđu od Maćedonije!
„Odi kralju, da se promenimo:
„Daj ti meni dvanaest vojvoda,
„Gole, bose, u košulji tankoj,
„Ja ću tebi tri stotin' Madžara
„Sve na konjma pod oružjem svetlim,
„I daću ti šeset Karavlaa,
„I daću ti na svaku godinu
„Za života tri tovara blaga."

Slavan Đurađ zače besediti:
„Brate Janko, budalasta glavo!
„Jesi l' čuo da li zapamtio:
„Da je bila proja za šenicu?
„Da li Madžar za Maćedoniju?
„Da li Srbin za Erdelj-krajinu?
„Ne dam same Kaice vojvode
„Za četiri na krajini bana:
„Za Nemeša bana Vršačkoga,
„Za Geciju bana Titelskoga,
„Za Ištvana bana Slankamenska
„I za Petra bana Varadinskog,
„Sve od Vršca pa do Varadina,
„Za svu zemlju i četiri bana;
„Za to ne dam vojvode Kaice,
„A kamo li ostali vojvoda!"
Rasrdi se vojvoda Sibinjska,
Pa išeta pred šatora svil'na,
Pa doziva vojvodu Kaicu:
„Od' junače, da s' nadstreljujemo!
„Da bijemo nišan Za oblakom."

Gdi je Madžar okom pogledao,
Tu Kaica strelom udario,
Zla Kaici sreća pristupila,
Te de gleda strele u Madžara,
Već on gleda nišan za oblakom:
Zape strele od Sibinja Janko,
I ustreli vojvodu Kaicu
Na zlo mesto baš pod sisu levu,
Toke razbi, srce mu raseče;
Zemlji pade vojvoda Kajica,
Vrisnu junak, kao soko sivi:
„Kralju Đurđu roditelju krasni!
„Ubi mene Madžar iznenada
„Brez junačkog moga ogledanja
„Moje sablje i desnice ruke!"
Skoči kralju na noge lagane,
Pa Kaicu uzima na krilo,
Pa Kaicu i grli i ljubi:
„Moj pernati od sunašca štite!
„Diko moja svagda na divanu!
„Britka, sabljo svagda na mejdanu!
„A kreposti među vojvodama!
„Možeš li mi preboleti, sine?
„Da te baba na lekare dade?"
„A Kaica jedva izgovara;
„Kralju Đurđu, roditelju krasni!
„Ja ti, babo, preboleti ne ću;
„Jer su strele puste otrovane,
„Na zmijinu jedu nakaljene;
„Ako možeš, osveti me, babo!"
To izreče, pa se s dušom rasta.
Kralj zakuka, kano kukavica:
„J'o Kaica, moj sokole sivi!
„Al' ti babi krila odlomiše
„I obadva oka izvadiše!
„Kako ćete preboleti baba?
„Na Beljacu ostaviti sama,
„Da mi čuvaš brez promene stražu?"
Pa pogleda okom na vojvode,
A vojvode jedan na drugoga,
Pa se dobri doitiše konja,
Bojna koplja zemlji položiše,
Za britke se sablje prevatiše,
Međ' Madžare juriš učiniše,
Pognaše se po polju Beljacu.
Da Je kome stati pogledati,
Šta vojvode od Madžara rade!
Tako kralju Bog i sreća dade,
Od vojvoda niko ne pogibe
Razma glavom Kavca Radonja;
Od Madžara niko ne ostade
Razma glavom od Sibinja Janko,
I on beži Vršcu na krajini.
A vojvode, braća milostiva,
Sa sabljama sanduk otesaše,
Saraniše vojvodu Kaicu
Čelo glave koplje udariše,
Na koplje mu sokola metnuše,
Za koplje mu konja privezaše,
Po grobu mu oružje prostreše;
Od Madžara unku načiniše,
Obgradiše groba Kaičina,
Da Madžari k njemu ne dolaze,
Da mu mrtvu ne pretresu telo.
Kuka kralju, kano kukavica:
„J'o Kaica, moje čedo drago!
„Diko moja svagda na divanu!
„Sabljo britka svagda na mejdanu!
„I kreposti među vojvodama!
„Suva zlata Smederevski ključi!
„Desno krilo od Srpske krajine!
„Kako će te preboleti baba!
„Kako će te ostaviti sama,
„Da mi čuvaš na Beljacu stražu
„Brez promene dokle je krajine?"