Slawomir Mrožek - Drame

Vrednosti novog društvenog sistema čoveka teraju da se oseća neodgovornim za većinu stvari koje radi; teraju ga da se oseća potišteno, učmalo, poniženo. Pretvaraju ga u roba. Roba sitnog duha, punog ljubomore i zavisti prema drugima. Roba koji više neće imati pravo na sopstvenu ličnost i ideju. U budućnosti on neće biti samo rob, već nešto još gore od toga: mali, odvratni i ljigavi sluga koji niti će imati svoja ubeđenja niti neki životni moto. Tako izgažen, upljuvan, osramoćen i zgnječen, budući čovek neće imati nikave šanse protiv moćnog Velikog Brata i njegove porobljeno – podaničke nacije. Zar je moguće da su se tekovine, za koje su se ljudi vekovima borili, okrenule jedne protiv drugih i međusobno krvno zaratile? Kako spasiti čoveka iz haosa, apsurda i opšteg ludila i u njemu bar ponovo posaditi seme ljubavi i osećanja za druge? Odgovor na ta složena pitanja na koja niko ne želi da makar pruži odgovor, tobože jer su glupa, treba potražiti u onima koji se iskreno posvećuju večitoj borbi protiv apsurda, gluposti i malograđanštine. U onima koji se odupiru svom snagom apsurdu. U onima koji čoveku postavljaju krucijalna egzistencijalna pitanja i koji u njemu bude osećaj samosvesti. Jedan od njih je i Slavomir Mrožek, današnjoj mladalačkoj publici slabo poznat, koji ove, 2010. godine slavi jubilej – 80 godina života.

Uz Joneska i Beketa, Mrožek se danas smatra jednim od najpoznatijih dramskih pisaca u „Le Theatre de l' Apsurde". Smatra se jednim od najznačajnih savremenih poljskih književnika. Široj svetskoj čitalačkoj publici veoma je malo poznat, čak toliko da nisu ni čuli za njega. Ipak, i pored svega, jedan je od mnogih kritičara ondašnjeg "crvenog" režima.

Spontanost i jednostavnost izraza, intelektualni naboj i neobični humor osnovne su karakteristike velikog i nadasve zanimljivog Mrožekovog dela. On vešto nastoji da filozofske probleme čoveka uklopi u njegov odnos sa zamornom i dosadnom svakodnevnicom. Pokušava da otkrije duboko skrivene, u apsurdu, sve one prepreke koje čoveka sputavaju da dođe do istine. A istina je i objektivna, ali i subjektivan osećaj svake individue. Pošto se istina tumači sa različitih strana, neminovno dolazi i do konflikata oko toga na čijoj strani je istina i kome ona pripada. A antagonizam je, prožet stilski lako oblikovanim smehom, još jedna bitna odlika Mrožekovog stvaralaštva. Međutim, Mrožek je i duboki poznavalac ljudske psihe. On otkriva koji su uzroci raspadanja porodica i u čemu leži tajna međusobne netrpeljivosti muškarca i žene u braku. Mrožek uz to nije zaobišao ni motive zavisti i sujete, a kamoli odnos pojedinca prema vlasti ili problem malograđanštine u svakodnevnici. Takođe iz vida nije ispustio ni večite egzistencijalne nedoumice koje muče čoveka: šta je sloboda, kakve su i gde granice te slobode i ima li boga. S jedne strane je uspevao da ismeje birokratsku, glupu, pohlepnu i nezainteresovanu vlast (Policajci, 1958), a sa druge da se duboko zamisli i zapita nad ulogom koju čovek, kao slobodna i nezavisna individua, ima u društvu (Emigranti, 1974). Iako ne toliko poznat, a od mnogih i davno zaboravljen, Mrožek predstavlja izuzetno celovitu književnu veličinu u drugoj polovini 20. veka.

POLICAJCI

Imao je 28 godina kada su se objavili "Policajci". Ta drama, odnosno komedija jedna je u nizu mnogih kojima se u periodu kasnih 50-tih i ranih 60-tih godina prošlog veka Slavomir Mrožek otisnuo u književne vode. Radnja je vrlo neobična: opisuje se stanje u policiji u jednoj najlojalnijoj državi na svetu. To je država u kojoj niko nije protiv vlasti, već svi za nju. Niko ne vređa vlast, svi žive u optimizmu, sreći i opštoj harmoniji. Da li iz straha ili ubeđenja, činjenica je da niko nije nervozan niti kivan po pitanju vlasti i načina na koji ona sprovodi svoju politiku. Svi pomažu vlastima, niko ne diže revoluciju, niko se ne buni. Prava utopija. Međutim, problem upravo nastaje kada policija mrzovoljno na slobodu pušta poslednjeg zatvorenika u zemlji. Taj zatvorenik na robiju je osuđen zbog antidržavnog i antiustavnog delovanja, i u ćuzi je proveo punih deset godina. Vremenom je shvatio da nikakve vajde nema od toga da bude protiv vlasti pa se pred pomalo uobraženim šefom policije pravdao kako je on uvideo svoju grešku, kako se popravio i kako mu je namera da pomaže ljudima i vlasti. Kako nije više mogao da izdrži, šef policije je posle dugog navaljivanja zatvorenikovog odlučio da mu pruži slobodu. Zatvorenik ga nije izneverio, i odista je počeo da radi u interesu i ljudi i vlasti. Ali, koga policija da hapsi ako su svi lojalni i odani vlasti, ako niko ništa ne govori protiv nje? Tu do izražaja dolazi čitava zbunjenost i nespretnost policije, kao državnog organa. Ne mogavši da pronađu drugo rešenje, glupi policajci odlučuju sami jedni druge da hapse. Šef policije naređuje jednom naredniku da vikne na prozoru kako je vlast svinja, da bi ovaj mogao da ga uhapsi, pribere dokaze i smesti iza rešeteka. Jer, policija mora da radi. Policija od zatvorenika, zaverenika i revolucionara živi i opstaje. Na kraju čitava farsa svodi se na to se svi međusobno pohapse, iz potpune ludosti, gluposti i pre svega nemoći.

Ova kratka i duhovito napisana drama odigrava se kroz III čina i šest lica, a indirektno je usmerena protiv svakog totalitarnog režima, naročito onog komunističkog, čiji su partijski funkcioneri, državnički aparat i svaka vrsta idolopoklonstva bili inspiracija (nadahnuće) mnogim stvaraocima poput Sartra, Kamija, Žida, Pekića ili Pintera. Izuzetno je bitno naglasiti da se, pored ismejane dosadne, tupave i nedokazane birokratije krije taj apsurd. Motiv apsurda se i u "Policajcima" provlači kroz viziju mračne buduće ali verovatno i realističke slike čovečanstva: kako je moguća utopija i da li bi i ona bila loša? Čini mi se da nam je to i Mrožek rekao. Utopija jeste savršeno društvo, ali nije li najsavršenije ono društvo koje spozna granice između dobra i zla, kvaliteta i šunda? Ono koje otkrije meru. Nije li prava utopija ona u kojoj čovek na greškama uči? Jer kako sticati životno iskustvo, ako smo, kako kaže utopija, svi dobri? Životno iskustvo stiče se celog života, a ne samo u toku određenog perioda. Životno iskustvo se uz to stiče i prihvatanjem ili odbijanjem određenih društvenih normi kao smisla života. Ali one moraju da postoje da bi čovek spoznao meru. Zato i postoji zlo. I oduvek će postojati. Zla u svetu treba da bude sve manje i manje i ne treba da bude žrtava, ali će tek savršeno društvo nastupiti onda kada zlo ne ne bude nestalo, već svedeno na najminimalniji minimum. Utopija je kada svi zatvorenici, posle odslužene kazne, izađu iz zatvora prosvetljeni, dobrotom i mirom obasjani. Ali to se nikada neće desiti i to su razlozi zašto utopija nema. Iako je tema za razmišljanje koju nam nudi Mrožek postavljena iz drugačijeg vremena i podeljenog sveta, suština (bit) ove vrhunski napisane drame može da se ogleda i u odluci koju donosi šef policije o tome da, da bi kao organ vlasti opstali, policija mora jedne druge da hapsi. A to znači hapsiti i lišavati slobode po hijerarhiji: oni po krupnijem činu hapse one po sitnijem činu. To znači odreći se sopstvene slobode zarad nečijeg opstanka. Nije li i to apsurd? Ne sastoji li se apsurd kod "Policajaca" u tome što nigde, ni u jednom zakonu, ni u jednom ustavu ne piše da slobode treba lišiti mnoge pripadnike policije, ukoliko više niko u državi ne bude krao, silovao, ubijao? Nisu li apsurd i protivrečnost u tome što, iako nisi ništa loše čitavog svog napornog ali lepog života učinio, na kraju bivaš zatvoren iza rešetaka radi "opstanka policije" i činjenice da svoje uspehe policija sebično mora da hvali pred međunarodnim zvaničnicima? Još veći je apsurd ako si ti i pripadnik te iste policije. A najveći i najgori oblik apsurda je što ti oni koju su te zatvorili, ukoliko si policajac, večito pričaju o tome kako ćeš kad izađeš postati nacionalni heroj. Kome biti heroj? Najlojalnijem narodu na svetu ne trebaju heroji. Zato kod Mrožeka ima i smeha ali i zapitanosti nad sudbinom, što ga čini retkim od celovitih pisaca u savremeno doba.

EMIGRANTI

Čini se da su "Emigranti", objavljeni 1974. godine, jedna od kompoziciono najteže struktuiranih drama u čitavom Mrožekovom opusu. Sve se odigrava u jednom stanu zgrade u Parizu i u tom stanu žive dva lica, oba emigranta. Obojica su otišli iz svoje zemlje, ali iz različitih razloga: jedan je politički emigrant (AA), a drugi je otišao u inostranstvo da bi nešto zaradio (XX). I ta suprotnost između AA-a i XX –a (imena likova) ne svodi se samo na tome: jedan od njih, AA, je obrazovan čovek, čovek od nauke i struke, a drugi je običan radnik, XX, koji čisti kanalizaciju trudeći se da svaki dinar pošteno zaradi. AA je ozbiljan, XX se blesavo ponaša, AA je uglađen, fin i kuluran čovek, a XX, samim tim što je običan radnik, nema nikakve posebne moralne kvalitete u odnosu na AA-a. AA je prefinjen i aristrokrat, a XX je niko i ništa. Međutim (i tu Mrožek uvodi zaplet i peripetiju), AA je politički emigrant i u odnosu na XX on ne može da se vrati nazad u zemlju. XX može. XX ima slobodu da se vrati u zemlju svojoj ženi i deci i to sa pošteno zarađenim novcem; ima mogućnost da napusti smrdljivi ćumez pun ustajalog vazduha u odnosu na svog druga. Zato AA radi sve kako bi naterao XX da ostane, da ne ode. Pokušava da stekne kontrolu nad njim. Pokušava da ga proslavom Nove godine i pićem potčini sebi, a da on toga ne bude svestan; da ga obmane pričom o idealnom robu kao suštini njegovog budućeg romana. Sve radi iz zavisti, ljubomore, osećaja niže vrednosti. Osećaja niže vrednosti zbog činjenice da neko ko je običan čistač ljudskog izmeta može da ima veću moć da upravlja sobom, samim tim i drugima i da se bez griže savesti vrati u domovinu. Jer, XX – ov odlazak bi AA-a potpuno dotukao. AA živi u zabludi da će svoj mir i spokoj, kao aristrokata, doživeti šepureći se pred nekim običnim balegarom. Trudi se da XX - ovu naklonost stekne namernim dokazivanjem pred njim. U zabludi da će mu se taj balegar potpuno predati, da će on moći njime da upravlja kao sa lutkom ili drvenim vozićem, AA se neprekidno trudi da dokazuje sebe i svoju ličnost, sve u cilju da se njegovi uzavreli kompleksi obuzdaju i nahrane tuđom mukom. I to gde? u običnoj, ništavnoj, smrdljivoj, učmaloj, bednoj, otrcanoj, sluzavoj i pacovskoj – rupi u kojoj po pravilu nema bogatih i siromašnih; svi su jednaki jer udišu isti vazduh i žive u manje – više istim "govnima".

AA objašnjava da mu je XX nadahnuće za delo koje namerava da napiše; da je on taj idealni rob i da zato ne treba da ga napusti. A idealni rob je, po AA-u, neko ko želi oduvek da bude potčinjen nekome, ali da to izgleda tako da on to ni ne oseća. XX zapravo treba da postane – žrtva manipulacije. I tako, sve se vrti u krug dok AA ne otkrije XX – ove novčanice sakrivene u igrački maskoti – povećem plišanom psu. Međutim, da bi povratio svoje ukaljano i poniženo dostojanstvo koje ima kao ljudsko biće i da bi dokazao AA-u da nije rob i da u potpunosti uživa u slobodi, XX počinje sve te novčanice da cepa i uništava. Tim svojim činom (što i sam AA najzad priznaje) pobija AA-ovu tvrdnju o idealnom robu; on pokazuje da je sloboda, makar bila dostignuta i po tako visoku cenu kao što su pocepane novčanice, iznad svega i najvažnija na svetu. Ali, nije ni to čin osvajanje slobode. Jer, tek sad XX ostaje zarobljen u rupi, onda kada nema ništa. Tako su AA – ovi pokušaji da nahrani vlastitu sujetu delimično i ispali uspešni: činjenica je da XX više nema kud da ide, pa ni u svoju vlastitu zemlju.

"Emigranti" su jedna od Mrožekovih drama koja čoveka pokušava da sagleda iz ugla svakodnevnice (u odnosu na "Policajce") i u kojoj se životni problemi i nagomilane muke ispoljavaju kroz neobičan dijalog između dve sasvim obične i ni po čemu karakteristične osobe. Nesuglasice između njih dvojice u početku nastaju oko najobičnijih stvari: letenja muve po sobi, pogrešno ostavljenog peškira, izgužvane odeće ili izgubljenog brijača. Zanimljivo je da se takva vrsta običnog, ali ne i sasvim bezazlenog sukoba završava na kraju ozbiljnim filozofskim diskusijama, u koje obojica upadaju, čak i nesvesno. Ipak, pozadina svega toga su sitne i male ljudske slabosti koje čoveka okreću protiv čoveka i koje čine da čovek sve radi u cilju ukidanja nečijeg tuđeg prava na slobodan izbor. „Emigranti" zato, zbog složenosti i apstrakcije obrađenih tema i pitanja kao i zamršenih i nikada precizno definisanih ljudskih odnosa, predstavljaju vrhunski domet Mrožekovog stvaralaštva i umetničkog izražavanja.

GRBAVAC

Najveća kritika malograđanštine, gordosti i samoživosti došla je do izražaja u drami "Grbavac" iz 1975.godine. Bračni par (Onek i Onka) nastanjuju se u jednom pansionu ili hotelu i tu upoznaju drugi bračni par, plemićkog roda (Baron i Baronica) koji tu žive još od ranije. Međutim, čitav zaplet ili problem nastaje kada Onek i Onka upoznaju vlasnika pansiona, koji je grbavac! Onka nije nikakve neumesne komentare počela da daje kasnije o vlasnikovoj grbi ili njegovoj fizionomiji, ali je Onek poludeo. Onek je počeo da razvija svoju sopstvenu teoriju o tome kako su svi grbavci teroristi, zlikovci, trovači, ubice... Kako jedan takav čovek, sa takvom fiziološkom manom, može da bude vlasnik hotela? I tako Onek sve pokušava ne bi li mirnog, tihog i dobroćudnog grbavca naterao da se ponizi i osrami pred uglednim svetom. Onek ga se gnuša, ne podnosi ga, šta više iz dna duša ga preizire... Ali zašto? Zato što je uplašen, i nije spreman da se suoči za bezrazložnim strahom. Zato što ga je strah da sam sebi prizna kako su i grbavci deo društva, deo ljudske zajednice, a ne trulež ili kakav otpadak. Zato što je naučen na konformizam, na ideju po kojoj je svaka promena uvek i gubitnička. Po tome da se svet ne treba menjati, jer takav je kakav je, da se mi kao ljudi trebamo suočiti sa tim. Svet treba jedino menjati onda kada je to više nego očigledno, nužno, neophodna. Jer ovako, grbavac je trn u oku svim onima koji se kreću u SAMO jednom sloju društva, a govore kao da imaju iskustva sa čitavim čovečanstvom. Grbavac je zato smetnja i prerpeka laganom i usporenom načinu života. Ne donosi svaka promena nužno i boljitak, ali svaka promena čoveka nastoji da otrezni i ponovo probudi. Jer, čovek je zaista napredno biće: usavršava se čitavog života, iako zna da na svetu nema savršenstva.

"Grbavac" pokazuje koliko su ljudi u nekim stvarima nepopravljivi i koliko zaziru jedni od drugih; ona je i svedok toga da ljudi obožavaju jedni druge da ogovoraju, jer, tobože, u slobodno vreme, nemaju šta drugo da rade. Umesto da se pozabave jedni drugima i otkriju ko su u stvari i šta žele, oni (često) troše vreme analizirajući druge. Zato na kraju ispadnu budale. Kao i kod „Grbavca". Uperivši pištolj u grbavca, koji je bio u svom svetu i nije ni primetio vatreno oružje, Onek je slučajno, pucajući u dubini pozorišne scene, ubio gospodina Nepoznatog, njegovu ekselenciju, uvaženog grofa. Tako je Nepoznati, ni kriv ni dužan, postao žrtva Onekove samoživosti.

"Grbavac" je svojevrstan pamflet protiv svih ljudi koji, iz svoje oholosti, nadmenosti ili egoizma, uporno odbijaju da prihvate realnost. Realnost (ili činjenica, fakat) mogu da se ne prihvataju iz dva razloga: ili iz idealizma (želje za nekom promenom, verovanjem u ideju) ili iz nadobudnosti, življenja za sebe, straha. Onekovo neprihvatanje grbavca (ili bolje rečeno: grbe, jer Onek bi poubijao sve one koji imaju grbu, ne samo Grbavca) je bežanje od odgovornosti, odgovornosti pred samim sobom ali i pred drugima. Zato teme koje Mrožek obrađuje, makar se ljudi i ne bavili njima, nezaobilazni deo svakog pojedinca, svake individue. Kad tad ga "večna" pitanja sačekaju iza ćoška.

I šta nam ostaje još da dodamo posle ovog skromnog prikaza par njegovih drama? Jedino da se zapitamo zbog čega je takav intelektualac danas zaboravljen? Zar je, poput Krleže na jugoslovenskim prostorima, ili pak Pekića, na srpskoj književnoj sceni, i jedan takav velikan pisane reči kao što je Mrožek zaslužio da se zaboravi, da se ne čita? Zar su, i pored tema koje su večne i koje se tiču manje – više svih nas, takvi ljudi zaslužili da se delimično (ali ne i skroz) obrišu sa književne scene? Pobuna, reforma ili revolucija je, između ostalog, danas i – brisanje iz zaborava zaboravljene pisce.

_________________________________

Slawomir Mrožek rođen 1930. u Božemćinu, na jugu Poljske, Mrožek je najpre radio kao novinar, a potom u pozorištu, razvijajući svoj mračni humoristični stil i naklonost prema apsurdu. Mrožek koji će u svetu postati poznat kao majstor kratke priče i dramski pisac, po mnogim ocenama najuniverzalniji od poljskih pisaca, debitovao je kao ilustrator i crtač satiričar 1950. godine, a od 1953. godine redovno je objavljivao svoje crteže i satire u nedeljniku Pšekroj.

Pet godina kasnije, 1958. objavio je prvi dramu Policija a svetsku slavu donela mu je drama Tango iz 1964. godine. Mrožek je napustio rodnu Poljsku 1963. godine u neku vrstu poluemigracije u Italiji, pošto je produžavao poljski pasoš i nije ulazio u otvoreni sukob sa komunističkim vlastima u domovini, sve do 1968. godine i sovjetske okupacije Čehoslovačke. Tada je protest protiv učešća Poljske i vojnika Varšavskog pakta u okupaciji Čehoslovačke objavio u francuskoj štampi, a isto tako je javno kritikovao uvođenje vanrednog stanja u Poljskoj 1981. godine. U emigraciji je proveo decenije - u Francuskoj, SAD, Nemačkoj, Italiji i Meksiku da bi se u Poljsku vratio 1996. godine, u Krakov, željan da učestvuje u razvoju mlade poljske demokratije i zemlje koja, kako je kazao, mnogo obećava.

Ponovo je emigrirao u Francusku i nastanio se u Nici 2008. godine, nezadovoljan političkim jazom koji je podelio nekadašnju opoziciju komunistima, i bivše disidente i preneo se na celo poljsko društvo. Moždani udar 2002. godine oštetio je Mrožekov mozak tako da je izgubio veštinu pisanja i govora, a kao deo lečenja kako mu se zdravlje polako vraćalo nastala je njegova autobiografija "Baltazar", objavljena 2006. godine.

Mrožekove drame izvode pozorišta na celom svetu, a kao najvažnije u njegovom književnom delu izdvajaju se Tango, Ljubav na Krimu, Emigranti i Udovice.

Mrožek je i nosilac Legije časti za doprinos razvoju francuske književnosti, a u Amsterdamu, Krakovu i Stokholmu su organizovani i Mrožekovi festivali.

Slawomir Mrožek je preminuo avgusta 2013. godine.