Sergej Jesenjin - Ana Snjegina

Poema Ana Snjegina je autobiografska, više od drugih Jesenjinovih pjesama. Govori o mladalačkoj ljubavi i burnim danima u Konstantinovu. Jesenjin je tamo boravio u ljeto 1917. i 1918. i vidio je i doživio kako "pogibe naša matuška stara". Pjesnikova starija sestra Kaća, tada djevojčica od nepunih četrnaest godina, pamtila je dramatične scene na ulicama sela. Sa svih strana čuli su se poklici Oktobarske revolucije: "Dolje buržoazija! Dolje veleposjednici!" Jesenjin je posmatrao takve demonstracije, odlazio na burne skupove seljaka, naslušao se nadanja i zahtjeva, mnogih bukača i lovaca u mutnom. Pisao je: - O, surovi, grozni dani ovi!

U stihovima ove poeme prepliću se dvije pjesničke priče. Dramska - to je Oktobar u selu, slika stihije podstaknuta revolucijom, koja je u duše seljaka unijela nemir i nadu. Lirska - nježno sjećanje na voljenu ženu i saosjećanje što strada u tim grubim zbivanjima.

Lirska junakinja poeme je Lidija Kašina. Njeno ime spominje se uz Jesenjinovo još od njegovih mladalačkih godina, a u poemi - njoj su posvećeni najljepši ljubavni stihovi. Lidija je imala veliko, bogato imanje nu Konstantinovu, koje je naslijedila od svog pokojnog oca. Lidija je bila majka dvoje djece, starija od Jesenjina devet godina. Tatjani Fjodorovnoj, Sergejevoj majci, nije bilo pravo što joj sin ljubavi sa Lidijom, što boravi u njenoj kući. Prekori Jesenjinove majke pogađali su Kašinu i ona se u poemi sa sjetom sjeća te ljubavi: "do jeseni, da sa mnom bi bili, i znala bih ja za sreću našu..."

Lenjinovi prvoborci su rasturili ljubavno gnijezdo spahinice i pjesnika, opisano autentično u poemi: "kuća na sprat - divota..." Kašina je morala, "plakala-ne-plakala", da im preda vilu i imanje 1917. godine i odselila se iz Konstantinova na imanje svoga brata, na salašu u Belom Jaru...

Uspomene na svoje mladalačke zanose u selu oživjele su kad je Jesenjin ponovo tamo boravio 1924. To nijesu sjećanja samo na Kašinu već i na pjesnikovu prvu ljubav - Anu Sardanovsku. Heroini svoje poeme dao je ime te đevojke u koju je, kako je sam priznavao, bio silno zaljubljen - ukazuje Ala Marčenko na to simbolično značenje njenog naslova. Sjetio se nje - "devojke u belom" - kad je stigao u selo, kroz široku baštu s jorgovanima i starom ogradom: "Nekad sam kraj tih vratnica dvojni' / ima šesnaest godina, pre.../ i devojka je - drug nerazdvojni, / rekla mi tiho i nežno: "Ne!."

Ali, lirsku okosnicu poeme i njene najljepše stranice čine zamišljeni susreti s Kašinom - u liku Snjegine. Ponovo su zajedno tu u selu, na tragu starih zanosa, i to dira njihove duše... Te Jesenjinove stihove, najljepše u njegovoj nevelikoj ljubavnoj lirici, prožima strepnja pred novo viđenje voljene žene, radost njihovih sjećanja, bolne ispovijesti o neveselim životnim putevima, njeni prekori što on propada tako rano ("za vaše pijane skandale, cela zemlja to gotovo zna"), njegovo saosjećanje što joj je revolucija uzela gotovo sve što je imala. I njihov rastanak je u zanosu ljubavi kad je "dodirivao i rukavice i šal njen..."

________________

Sergej Jesenjin - Ana Snjegina

1

- Selo je, dakle, naše - Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo - pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.

Od važnosti nam - niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima - meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.

Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,
ali nadzornik, naduvena nosa,
uzimao je i preko toga
po mericu brašna i prosa.
A da bi izbegli napast: tu čast
i višak davasmo bez srca ledna.
Jer, naposletku, vlast je vlast,
a mi smo samo stoka jedna.

Al' ljudi su - sve grešne duše.
U mnogih oči su oštre - ko strele.
Seljaci susednog sela Krjuše
gledali su nas, ko vrane bele.
Življahu teško u veku dugom -
u selu ih je, više od pola,
oralo skupa jednim plugom
i s dva iznemogla vola.

Zar možeš tu da čekaš nešto -
tek kol'ko da se živet ume.
Oni su sekli i vrlo vešto
krali drva iz naše šume.
Jedanput smo ih zatekli tako ...
Drž za sekire i mi, i oni.
Ježili smo se podjednako:
čuo se čelik kako zvoni.

U tuči samrt nikog ne žali.
U opštoj gužvi, neko od grubi'
iz društva njinog tako raspali,
da nadzornika na mestu ubi.
Na glupom zboru našem bez sloge,
proširismo stvar, svedosmo zbir,
presudismo - okove na noge
i desetoricu - u Sibir.

Od tada u nas nastade pako.
Spade sa sreće dizgin mesni.
Već tri godine u nas kako
čas požar ili pomor besni.

***

Takve je tužne vesti čito
i pevao mi vozar uz put.
U krajeve radovske tad sam hito
da se odmorim koji minut.
Dušu mi pojede taj rat nago.

Za tuđ račun - nisam se stišo -
već sam pucao u telo drago
i grudima na brata išo.
Shvatih da sam - igračka svima,
sve sam gazda van fronta, tamo,
i rekav zbogom - topovima,
reših da stihom ratujem samo.
Prelomih pušku, kao na panju,
kupih "bukvicu" u jednom mestu,
eto, ja sam u takvom stanju,
dočekao - "sedamnaestu".

A sloboda grunu, ko klada.
U roze dimu smrdljivom celom,
u zemlji je vladao tada
Kerenski na konju belom.
Rat "do kraja!" "Pobednik biti!"
I istu raju, kao pre,
pokvarenjaci i paraziti
terali su na front da mre.
Ali ja im se nisam dao...
Uz kanonadu smrti i krvi,
ja sam za drugu hrabrost znao -
bio sam u zemlji dezerter prvi.

***

Prilično dobar put, ja pratim
prijatan hladni tutanj, sred jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
- Tu je već i Radovo naše -
promrmlja vozar -
tu je, uz vrz!
Ne terah zalud konja na paše
kad je ovako ćudljiv i brz.

De, građanine, bakšiša malo.
Vi, k vodeničaru?
Tim pre!...
Pogađali se nismo nimalo
za put koji do njega gre.
..........
Dajem četrdeset.
- Ič ne pali.
Dajem još dvaest.
- Batali, bre.
Tako je gadan ovaj mali.
A malom je trideset dve.
- Šta ti je, bogati?
Zar nisi psina?
Da me odereš - to dobro znaš?
I meni odgovara tmina:
- Ponela je rđavo raž.

De, nek zvekne, neka poteku
i groševi - znaj, u slast,
popiću u krčmi rakiju neku
u vaše zdravlje i vašu čast...

***

Već sam na mlinu...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Mlinar od sreće da siđe s uma,
ne može, stari, ni da zine.
- Mili moj! Serguha!
Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog starka,
pa da ih stavi na astal brzo?

U aprilu se ne zebe tako,
još manje pred kraj, u času blagom.
Veče je bilo zanosno, lako,
kao osmejak na licu dragom.
Poljupci mlinara kakvi su da su,
od njih bi i medved mogo urlati,
pa, ipak, slatko je u teškom času
bar prijatelje dobre imati.
- Otkuda? Na kol'ko?
- Na celo leto.
- E, baš dobro, đavole mali!
Pečurki, jagoda, puno je ... eto,
pa ma kol'ko u Moskvu slali.
Al' šta je divljači! Prosto nadošla,
pa sama na pušku... ič se ne krije!
Zamisli, već je četvrta
prošla...
a kuća naša vid'la te nije...

***

Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaeet godina, pre ...
I devojka je - drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli -
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas.

2

- Ustaj, Serguša! Nije noć kratka!
Ni zora nije potekla,
a baka ti je, dušo slatka,
i pogačice ispekla.
A ja sad idem - baš izdangubih! -
k spahijki Snjeginoj...
Golube moj,
juče u podne ja za nju ubih
i divne šljuke, priličan broj.
Pozdravljam te, zoro života!
Dižem se, oblačim, izlazim ja.

U bašti s belih jabuka, s plota,
kao dim, rosa, diže se, sja.
I mislim u sebi:
kako je divna
slika
zemlje
i čovek, brat.
A kol'ko nakaza i mučenika
donese samo svetu rat!
I kol'ko ih je ubijeni'
i kol'ko će još pasti nji'!
Bride obrazi ispijeni
i u meni - sve drhti...
Ne, ne! Ne idem!
Ni u kom vidu!
Zato što vidim nekakvu svinju
kako vojniku - invalidu
u blato baca milostinju.
- O, dobro jutro i zdravo, stara!
Nešto si mi uvela, krine?
I čujem, kroz kašalj, odgovara:
- Brige me, bogme, satrle, sine.
I u nas ovde poredak puče.
Na žabokrečinu sve se svelo.

Nastaše opšte seljačke tuče -
sa selom, eto, bije se selo.
Svojim ušima čuh i tu bruku
od naših ljudi koji ne kriju:
čas Radovljani Krjušane tuku,
čas Krjušani Radovo biju.
A to sve znači da nema reda,
zbaciše cara, on ode...
klet...

I, eto, poče da pljušti beda,
na ovaj naš šašavi svet.
Otvorili su apsane širom,
pustili hulje da mogu ići.
Sad ni na drum ne možeš s mirom,
nit možeš od njih glave dići.
Recimo, Krjušani... da bi l nijedni! ...
Treba ih stalno apsiti, brate,
a oni se, lopovi jedni,
eto, opet, kućama vrate.

Pron... neki... Oglobljin... u njih se vodi,
bukač, prznica... i šta još nije.
Uvek ljut na sve, svemu da škodi,
čitave nedelje samo pije.
Pre tri godine, kad ono brzo,
otpoče rat, taj nitkov grubi,
pred celim svetom, sam se navrzo
i nadzornika sekirom ubi.
Takvih se sada sijaset zbralo
da u slobodi gada nastvara.
Propade Rusija, sve je propalo ...
Pogibe naša matuška stara...
Setih se priče vozara stroga!
drž kapu, štap, krenem na most,
da seljacima nazovem boga,
ko njihov stari znanac i gost.
Putanjom plavom grem u seti
i vidim, kako u susret k meni,
na čezama moj mlinar leti
po trošnoj zemlji, sav u peni.

- Serguha, mili! Oči jedine!
Pričekaj, hoću nešto... da ti!...
Stoj! Dok popravim samo dizgine,
pa ću te onda obradovati.
Zašto mi jutros ništa ne reče?
Banem ti k Snjeginim, ko balvan!
Stiže mi, velim, juče uveče
mlad i veseo - đavolan.
(Meni ta lica nisu strana,
znam ih, već ima deset leta.)
A kćer njihova udata, Ana,
upita:
- Da nije onaj poeta?
- Pa da - velim - ja ne znam druge...
- Je l' plav?
- Dabome, nije ini!
- I grgurave kose duge?
- I gospodin vrlo fini!
- A kad je došo?
- Tu, skoro, eto...
- Ah, mama, to je taj dečak mio!
Nekad je i on,
pamtiš li sve to,
u mene ludo zaljubljen bio.
Suštoj skromnosti bio je sličnost,
a sada!...
Gle ga...
Imo je sreće...
Književnik...
Vrlo poznata ličnost...
Bez poziva nam on doći neće.
I mlinar kao u nekom slavlju,
žmirnu očima lukavije:
- Zbogom do ručka, i u zdravlju!...
Ostalo ostavljam za docnije.

Išo sam putem pravo u Krjušu
i štapom travu bio silnije.
Ništa mi nije ušlo u dušu,
i ništa me zbunilo nije.
Strujahu slatko dasi s branika,
mislima pjane magle mi teku...
Zgodno bi bilo s ženom vojnika
sad da otpočnem preljubu neku.

***

Tu je i Krjuša...
Još od preklani
nisam video krovove znane.
Kao jorgovan, plavilom dani,
poprskali su tišine sane.
Ni psina neka da se bar čula,
zaista, našto ovde stražari -
u svakoga je koliba trula,
i u njoj peći, raklje, nogari.
Vidim, kod Prona, na akovima,
pred kućom - vreva strahovita.

Divane o novim zakonima,
o ceni stoke, raži i žita.
- Pomaže bog, braćo!
- O, naša diko!
- Zdravo, zdravo!
Uzmi tu krajnju...
Sedi! da čuješ i ti, sinko,
o našem seljačkom živovanju.
U Petrogradu, ima l' što novo?
Poznaješ valjda ministra kog?
Nije te seoski gazda skovo
onako tek, sveca ti tvog!
Ne grdimo te, de, ko bi mog'o.
Ti si - seljački, ti si, bre, naš,
ne razmećeš se ni slavom mnogo,
ti nećeš za pare - dušu da daš.

Uviđavnost tvoja s nama te zbrati,
izvuko si se iz naših rupa...
Reci:
Da l' će seljaku dati
gospodisku zemlju bez otkupa?
"Sad nije vreme
za tu rabotu!" -
viču nam i drže pridike duge.
A zašto smo onda na frontu
ubijali sebe i druge.
I svaki sa svojim zlovoljnim smeškom
gledao me je u oči pseći,
i ja, zauzet mišlju teškom,
ništa im nisam mogao reći.
Krckahu daske... i ja, Jesenjin,
pamtim -
nada mnom neko od nj i'
prozbori:
- Je-li,
ko je to Lenjin?
Rekoh im tiho:
To ste - vi.

3

Na sedeljkama je svak prepričavo,
tu se većalo uz šapat česti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti.
Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh - na divan u mojoj sobi.
Oblak - provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
čas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
ležao oko četiri dana.

Moj mlinar, s uma siđe, zacelo.
Ode,
doveze nekog, sustalo...
Vido sam samo belo odelo
i nečji nosić priprćast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uveče, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I čim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj -
začuh i glas, radostan kao:
- O!
Dobro veče, dragi moj!
Davno vas ne videh... Iju, srama!..
Sad od deteta - došo je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi - pesnik, čuven i znan.
.........
Sednimo.
Prođe l' groznica?... Sjajno!...
Niste ko pre. Mladost - izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla.
Da...
Nikad ljudi - prošlost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela čitave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni'.
Zaj'dno sanjasmo o slavi mali...
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja duša sve to batali
naterao je... oficir mlad...

***

Slušao sam je, u času lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ućuti, jednom!
Nađimo neki razgovor drugi.
Al' ne znam zašto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
- Da... Da...
Sećam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Baš mi je drago.
Pročitaću vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski...

Obrađeno je tečno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
- Sergej!
Vi niste dobri... Bez šale,
krivo mi je,
i žalim ja,
jer za vaše pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
- Ne znam.
- Pa ko će onda to znati?
- Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
- Šaljivčina ste...
- Ona pa nije...
- Volite l' nekog?
- Ne, ne, Ano...
- E, pa onda je još čudnije
što propadate tako rano:
Pred vama put se pruža živo...
Tuštila se daljine sen...
Ne znam, zašto sam dodirivo
i rukavice i šal njen.
.....................
Smejo se mesec, ko klovn, sred pruća.
Iako duša osta bez cveta,
čudno bio sam pun nadahnuća,
kao da imam šesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama...
Ima nečega lepog u letu,
a s letom nečeg lepog u nama.

***

Moj mlinar...
Eh, mlinar!... Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko poštar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il' on:
"Dođite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom -
Vaš Oglobljin Pron."
Idem,
Krjuša se približuje.
Vidim pred kućom Pronov stas:
on pijan oca i majku psuje
sirotom svetu na sav glas.
- Ej, ti, fukaro!
Počuj i znaj!
Svi k Snjeginoj...
Bup, što pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! -
I kad me opazi predupređen,
poče da spušta svoj lavež pseći,
i reče, iskreno uvređen:
- Još bi seljake trebalo peći.
- Šta ću ti, Proša? — otpočeh meko.
- Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah ću naći i konjče neko
pa zaj'dno... k Snjeginoj...
da zamolimo...
I spremiše nam drkelu neku.

Koža i kosti - usta - izdišu -
takve uz pride daju čoveku
da ih se samo kurtališu.
Kaskali smo u čase duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige.
Stigosmo.
Kuća na sprat - divota,
doduše malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Siđosmo.
Dođosmo već pred terasu
i, tresuć prašinu s ramena siva,
o nečijem poslednjem času
čujemo odozgo pričanja živa:
- Plakala - ne plakala - ič ne pomaže...
On je sad leš... Eh, moj ptiću!...
Neko u vrata lupa! Šta l' traže?...
Napuderiši se...
Otvoriću...
Debela tužna dama diže
tešku polugu što vrata preči,
I moj ti Pron odjednom stiže
pa tras o zemlji, bez jedne reči.
- Da nam daš!...
ponovi tiho bez glume. -
Htela bi da ti ljubimo noge!
Ispade ko da ič ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dođe red na me, danu,
i procedi
uz pogled žešći:
- A vi, zacelo, tražite Anu?
Pričekajte...
Odmah ću reći...
Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al' meni nimalo ne beše lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio -
jadi se zbili,
htedoh pomoći u muku strogom.
- Borja je mrtav... Borju ubili...
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On - umro ...
A ti - izvuče se ...
Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rođen da podnese.
Ko ošamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grč me:
- Imaju danas veliku muku...
Hajdemo, Prone, do neke krčme...

4

Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka.
Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tužilja-šljuka.
O, zemljo naša sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moći,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noći.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spušta nekako nisko.
U okolnom lugu čuje se živa
pesma senica - pevanje blisko.
Moj mlinar od smeha prosto penuša,
neka ga radost golica, kolje.
- Na zečeve ćemo sada, Serguša,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
čim da rastera čame ton.

Večeras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
- Nek je sa srećom,
druže po lovu!
Došo je davno čekani čas!
Čestitam ti i vladu novu!
Sve ćemo sad - bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bićemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je - komesar glavni.
Druže!
Divota, sve se okreće!
Početak dobar baš je to bio.
Zamalo nisam umro od sreće.
Moj brat se u gaće umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja ću komunu kroz kasabu
prvi da krenem, što skorije.
Pron je Labuču, brata imao,
ko peti točak, seljak očajni:
pred teškoćama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.

Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krčme nado bi dreknu:
- Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku ...
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
- Prijane! Peća! -
uz tugu kletu
drao se -
Teško mi... Ko pijan!... Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.
Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez žuljeva im život je bio.
I eto, on je baš u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al' ipak ista važna držanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj čokanja
često Nerčinsk i Turuhan:
- Da, beše muka!
Al' mi - sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreči,...
............
I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reči.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu majku psovo, ništa manje.
Pa ipak je on otišao prvi
da Snjeginim popiše imanje.
Otmicu brzina prati zjelo:
- Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognaše u selo,
gazdarice čak, i njino blago.
A mlinar ...
Moj stari vodeničar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokoličar,
da po tuđoj i ja brljam sudbi.

Opet prošlost dohrlila pusta ...
Tad sam svu noć gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga - iskrivljena malo.
Pamtim - tiho ona se je klela:
- Oprostite... Ne imadoh prava...
Ja sam muža bezumno volela.
Čim se setim... zaboli me glava...
Uvredih vas -
uvreda slučajna...
Naglim sudom smatram grešku ovu...
Tu je bila i žalosna tajna,
koju strašću prestupničkom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi' ja za sreću našu...
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flašu.
I susrete... i ljubavnu hajku...
Morala sam sve da zanemarim...
Nisam htela da uvredim majku
s njenim strogim pogledima starim.

Al' ja tada okretoh na drugo,
gledajuć je okom ustreptalo.
Ukočeno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
- Je l'te, Ana,
da li vam je žalno,
što se kuća vaša razorila?
Al' nekako čudno i pečalno
svoj je pogled ona oborila.
.............
Gle...
Već sviće? belina je veća!
Sjaj, ko žar je na snegu, i glogu...
Mene sve to na nešto podseća...
Ali našta?...
Pojmiti ne mogu...
Ah!... Da...
To je u detinjstvu bilo ...
Druga zora... Ne jesenja, kleta...
Sedeli smo uz vratnica krilo...
Imali smo po šesnaest leta...
Zatim, kad me nežno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
reče tobož nekako nehatno:
- E, pa dobro...
Hajd'mo, već je vreme...
.................
A uveče - odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda - o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ćeš naći bez ikakve muke.
Događaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako završi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove.

5

O, surovi, grozni dani ovi!
Ko će sve to i da opisuje!
Zar ne čuše i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno majku psuje?
Eh, smelosti!
Cvet - u daljnjem viru!
Zar se zalud gejački gad ote,
da dvorištem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, -
balaveć cigare kozju nogu,
slušao je tango tamo on.
Grčeć novac zarađeni stari,
psujuć porez, sve što se nameće,
do ludila on misli o stvari
koja između nogu se okreće.
A vreme je -
bujno odmicalo...
Bez sreće je bivo težak gnevni.

U flašama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Naše lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izgužvane
i da ga premlatiš dao bi ti.
Dosta!
Našto smeh, reči, i zvona!
Al' ni plakat opet dužni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodeničar uputio pismo:
"Serguha moj! O, oči jedine!
Zdravo, dušo, i sad ko i prije!
Već šesta će godina da mine
a Krjuša te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, čim proleće prođe!
Ovde ima premnogo novoga,
al' u pismu - nezgodno mu dođe!
Narod je sad miran, a i ceste,
stišala se bura, nigde zvona.

Javljam ti da godine dvaeste
streljaše i Oglobljina Prona.
"Zemljo...
Ječe tvoja čuda glupa.
Verovao il' ne - um da stane -
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjušane napane.
Tad i poče šala, komešanje,
ali takvo, da umreš od jeze.
Uz psovanje, škrgut i smejanje
poče sablja kozačka da veze.
Eto, tad su i žacnuli Prona,
Labuća se u slamu uvuko
i iziđe
čim ode kolona,
čim se odred kozački povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno priča, gladeć bradu:
- Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!...
Oblaci su sasvim prošli crni...
Mada ne živimo - ko u loju,
ipak dođi, golube, navrni,
da olakšaš ti sudbinu moju ..."

***
Opet na putu -
kroz dalji tmure.
Julsku noć je sumrak dotako.
Škripe promuklo čeze i jure,
kao nekada - isto onako.
Prilično dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
Promiču crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko što je kucalo dana daleki'.

Opet na mlinu...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da siđe s uma,
ne može stari ni da zine.
- Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oči jedine!
.............
Ostario si već i sam...
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah ću da ti dam.
- Kakav dar?
- Ne...
Pismo je došlo.
Ne žuri, sokole, pričekaj!... Da!
Dva meseca je gotovo prošlo
kako ga s pošte donesoh ja.
Otvaram... čitam... Dabome, zna se!
Ko može drugi! Rukopis kriv...
I nemarno on vijuga se...
I žig londonski nekako siv...

"Živi ste? Baš sam od srca rada...
Živa sam, ko vi, al' duša ječi.
Tako se često ja sećam sada
bašte, vratnica i vaših reči.
Ja sam od vas... vrlo daleko...
Rusiju sada april obleće.
I plavičasta koprena meko
pokriva breze, jele i cveće.
I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, možda, u lovu,
vrebate tetrebe il' neke šljuke.
Do pristaništa često odlazim
i, uz radost il' strah pakleni,
međ parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su čvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani...
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadžbina, i majski dani..."
................
Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plašt ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.

Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je - drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli!...
Nikad da mine ta slika i glas.
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas.

__________________________________

Sergej Aleksandrovič Jesenjin 3. oktobar 1895 - 28. decembar 1925. bio je ruski pesnik. Jesenjinov dom je u selu Konstantinovu, na rijeci Oki, dvadesetak kilometara od Rjazanja. U njegovom djetinjstvu i mladosti, predio je bio drevni ruski: sve kuće gotovo iste, niske, drvene, pokrivene slamom, a visoko iznad crkve bijeli toranj vidljiv iz daleka. Okolo sela beskraj njiva, livada, lugova s brezama, stepe, rijeka izlivena u rukavce i jezera, s ribljom sitneži i patkama u ševarima. Odrastao je u prirodi zavičaja, nosio je nju u duši cijelog života i o njoj pjevao kao o ljepoti neodvojivoj od osjećanja.

Sudbina Sergeja Jesenjina, i ljudska i pjesnička, teško da ima premca u ruskoj, pa i u svjetskoj književnosti. Zlatokosi seosku ljepotan iz šuma breze i sa sjenokosa pored Oke, brzo je svojim lirskim strofama, blistavim kao proljeće, pridobio otmeni pjesnički Petrograd, đe ga je i zatekao oktobarski udar 1917. To novo doba i novi ljudi tražili su drugačije pjesme od Jesenjinovog nježnog „svijeta mog drevnog", a on sam je primao revoluciju „na svoj način, seljački". Nesporazumi, obostrani, bili su neizbježni. Nijesu mu opraštali što je želio da ostane svoj, pa zato i ne priznavali vrijednost čak ni njegovim pjesničkim vrhuncima. Rekli su da njegove pjesme melanholije i klonulosti ruše vjeru mladom naraštaju u budućnost revolucionarnog pohoda. Pjesnikovo ime i knjige izbjegavani su i zabranivani u SSSR-u tri decenije, sve do sredine pedesetih, ali je njegova popularnost u ruskom narodu samo povećavana. Kada nijesu štampane, njegove pjesme su prepisivane i davane iz ruke u ruku.

Jesenjinov život bio je često težak, dramatičan, a stalno proleterski: uvijek je živio jedino od honorara za svoje pjesme i ostao vječiti beskućnik – nikada nije imao ni svoj sobičak. "Prijatelji su ga napijali vinom, žene mu pile krv", zapisao je Maksim Gorki, njegov odani prijatelj. "Crni ljudi" ga nijesu ostavljali na miru nikada. Tek ovih posljednjih godina je otkriveno da u tajnim i specijalnim arhivima Lenjinove i Staljinove tajne policije ima mnogo povjerljivih dokumenata o Jesenjinu: prijave doušnika, zapisnici policije, pozivi na suđenja... U strahu od mračnjaka, na samom kraju života (umro je veoma mlad, u tridesetoj), spalio je svoje rukopise, a ne zna se ni koje ni koliko. Izbjegao je posljednje hapšenje i suđenje spasavši se bjekstvom u psihijatrijsku bolnicu. Nijesu uspjeli da ga osude: sahranjan je ranije. A ni do danas nema konačnog odgovora: da li se objesio ili je ubijen?

Žene su pratile Jesenjina stalno, još od njegove rane mladosti. Obožavale su ga kao čovjeka rijetke ljepote i pjesnika čiji su stihovi osvajali njihova srca. Zanesen njihovim duhom i ljepotom, napisao im je svoje najljepše ljubavne pjesme, a strašne sudbine pojedinih žena tragične su stranice i njegove biografije (ženio se tri puta-jednu ženu mu je mučila i ubila ruska tajna policija, a jedna je izvršila samoubistvo na njegovom grobu).

Jesenjinov život je bio buran, a takve su bile i njegove ljubavi. Živio je skitački, a gotovo uvijek siromaški. Nikada nije imao nikakav imetak, sem ličnog prtljaga: kofere i šta u njih stane. I onih dana kada je i sam Lenjin aplaudirao njegovim stihovima na fascinantnoj sceni pod zidinama Kremlja, u čast prve godine Oktobra, stanovao je kod prijatelja. U tuđim stanovima proveo je sve godine u Moskvi. Živio je od sporo isplaćivanih honorara za svoje pjesme, a od tih rubalja odvajao je za sestre Kaću i Šuru, koje je doveo iz Konstantinova da uče gimnaziju u Moskvi.

Jesenjinova mladost opora je sudbina seljačkog momka, došljaka u grad, koji je od imetka donio samo svoje pjesme i ogromnu volju da uspije. Ali, njega je, više od nemaštine, pogađala sudbina njegove pjesme. Nije doživio priznanja sa svu onu ljepotu koju je njegova lirika dala ruskoj poeziji 20. vijeka, ali jeste ćutanje i napade dogmatičara. Boljelo ga je njihovo pisanje da je pjesnik mračnog pijanstva i skandala, dekadent čiji stihovi truju... Nijesu mu davali mira ni čekisti (ruska tajna policija) i njihovi doušnici i od njih je bježao u bolnice u Moskvi i na Kavkaz.

A prava istina o njegovim danima u haosu Oktobarske revoluvije i poslije nje, otkriva osjećajnog usamljenika koji živi u nemaštini. Sve to snažno je potresalo i rastrzavalo ne samo njegov život nego i život žena uz njega.

Jesenjinovo pjesničko ime, kad je imao samo dvadeset godina, već su krasili antologijski stihovi nezaboravne ljepote – Pjesma o keruši, Krava i Lisica. Kerušino stradanje istinit je događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova. Svjetsku slavu Pjesme o keruši prati i nezaboravni zapis Maksima Gorkog. Pri susretu s Jesenjonom u Berlinu, maja 1922, stihovi ove pjesme potresli su Gorkog, a pjesnika rasplakali.

Jesenjin se nalazio pod stalnom prismotrom tajne policije, a nekoliko puta je i krivično gonjen. Smatran je klasnim neprijateljem (nazivao je sebe posljednjim pjesnikom sela, obožavao je selo, borio se protiv njegove industrijalizacije, betona i čelika), a doušnici, koji su ga pratili kroz čitav život, dostavljali su "dokaze" o njegovim besjedama protiv sovjetske vlasti. Sudeći po dokumentima iz tajnih i specijalnih arhiva policije, za koje se saznalo tek sedamdeset godina poslije njegove smrti, iz knjiga istraživača pjesnikove pogibije – I. Liscova, E. Hlistalova, S. Kunjajeva, V. Kuznjecova, N. Sidorine i drugih, prijave doušnika i čekista protiv pjesnika nijesu prestajele do kraja njegovog života. Istraživači vjeruju da se u još uvijek nepristupačnoj policijskoj arhivi krije prava istina o zagonetnoj smrti Sergeja Jesenjina.

Pjesnik nije ni razumio ni prihvatio ono što se događalo u vrijeme komunizma, niti je bio zadovoljan onim što je revolucija donijela. Uvijek je bio na strani sela, a Rusija je poslije revolucije postala zemlja gladi, oštre vlasti, a pogotovo čekista, i propadanja sela i seljaka. Jesenjin je uvijek srcem bio u onoj Rusiji čiju je dušu opjevao još od rane mladosti i sa sjetom je pamtio: - Tih godina smo svi mi voljeli, ali su, bogme, voljeli i nas.

Pjesnik je sahranjen u četvrtak 31. decembra 1925. godine. "Jesenjin, Jesenjin, Jesenjin" – pod hipnozom toga imena živi se već nekoliko dana, pisao je u svom dnevniku pjesnikov prijatelj Ivan Jevdokimov. "Pišu u novinama (malo pišu, svi su zanijeti kongresom partije). Pokušavaju da objasne, a ne mogu, zašto je taj zemaljski srećnik, prvi pjesnik naše gigantske zemlje, lijepi, divni, mažen ljubavlju ljudi i žena, sve više i više uzdizan slavom, iznenada, tako neočekivano, završio svoj život? Jer, bilo je naoko puno zemaljske sreće!... Hiljade prijatelja, a zapravo se pokazuje – ni jedan čovjek nije ga poznavao... Žalosno, žalosno, nesnosno žalosno, sa suzama".

Sahranjen je na Vaganjkovskom groblju – o državnom trošku, o čemu je Savjet narodnih komesara donio odluku, kako je isticano. Humka s običnom krstačom blizu ulaza u groblje – nekoliko desetina metara glavnom alejom, pa lijevo, postala je od toga novogodišnjeg predvečerja kultno mjesto ruskih pjesnika. To je i danas.

Na večeri uspomena na Jesenjina u Kamernom teatru Tairova, pet dana poslije pjesnikove sahrane, Sergej Gorodecki ispričao je o kriku neke žene u trenutku kad su kovčeg spuštali u grob. U tužnoj tišini, razlegle su se njene riječi: - Zbogom, moja bajko!...

Sergej Jesenjin - Bobilj i Drug

Sergej Jesenjin - Cveće mi veli zbogom ostaj 

Sergej Jesenjin - Pasji sin

Sergej Jesenjin - Pesma o keruši

Sergej Jesenjin - Pismo majci

Helena Anić - Poezija Sergeja Aleksandroviča Jesenjina

Jovana Bojić - Maturski rad na temu Sergej Jesenjin