Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Čekajući Godoa je drama koju je napisao Samjuel Beket u kojoj glavni junaci čekaju Godoa - osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom. Beket je delo preveo na svoj maternji jezik - engleski 1952. tada je pridodao podnaslov - Tragikomedija u dva čina.

Vrsta dela - antidrama u dva čina

Mesto i vreme radnje - ne može se precizno odrediti i dobijamo tek oskudan opis krajolika u insertima

Ovo je gotovo realistična priča o dvije propalice, skitnice,koje se odavno poznaju, od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji, superiorniji (Vladimir), dok je drugi spontaniji, letargičniji i dobrovoljno podređen. Oni se nalaze na mjestu na kojem su zato što čekaju izvjesnog Godoa. U toku tog praznog dana, koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umiju, nailazi Poco, gospodar, sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima. Ubrzo pošto Poco i Liki odu, pojaviće se jedan Dječak i javiti da Godo tog dana ne može da dođe, tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem, opet bez uspjeha, jer će se ponovo pojaviti Dječak sa istom, nezadovoljavajućom vješću.

Čekaju Godoa pod stablom na cesti i razmišljaju o smrti, rješenju, razbojnicima koji su ih istukli do smrti, vješanju, Estragon traži mrkvu, razmišlja naglo dok je jede i onda dolazi Pozzo koji vodi Luckyja na konopu. S njim postupa kao sa životinjom. Kad se najede njegove su kosti koje u ovom času prepušta Estragonu. Na vratu ima ranu od konopa. Vodi Luckyja na sajam gdje će ga prodati. Pozzo im objašnjava pjesnički kako izgleda sumrak, pa im je pokazivao kako Lucky pleše, misli. Tada se oproste, Pozzo i Lucky odlaze. Tada Pozzo zaostane, jer je zaboravio stolicu, Vladimir mu je donese, pa je Pozzo baci Luckyju. Nakon toga dolazi dječak da poruči da će Godo sutra doći.

Sutradan, isto vrijeme, isto mjesto. Estragon je isprebijan, a Vladimir je sretan, pjevuši. Estragon se i ne sjeća baš jučerašnjeg dana. Estragon je mrzovoljan zbog batina što je jutros dobio iz čista mira. Raspredaju o sinoćnjim događajima, zamjećuju da je netko zamijenio cipele i one sada pristaju Estragonu, tj. nisu mu tijesne kao one što je sinoć ostavio na zidiću. Lišće se pojavilo na drvetu, a noć ranije je bilo ogoljeno. Estragon zaspe pa se trgne i počne pričati što je sanjao. Vladimir ga podsjeti da ne voli kad mu priča svoje snove. Kad Vladimir nađe šešir Luckyja oni se malo poigravaju "Pozza i Luckyja".

Tada Estragonu dosadi, prošeta se i ubrzo se vrati i kaže da netko dolazi. Nastane panika među njima, a kad utvrde da nikoga nema nastave pričati međusobno. Tada dolaze Pozzo i Lucky, samo što je Pozzo oslijepio, a Lucky ima novi šešir i konop je kraći da bi Pozzo mogao lakše slijediti Luckyja. Pozzo se spleo o Luckyja i pao na pod. Traži pomoć. Estragon mu ne želi pomoći, a Vladimir želi da Pozzo ustane. Lucky je zaspao. I tako se neko vrijeme prepiru, da bi mu na kraju pomogli. Kad su se odmakli on je pao, pa su ga morali pridržavati. Estragon ode istući Luckyja, jer se on tako, naime, budi pa se oni upute dalje. Estragon je zaspao dok je Vladimir pričao s Pozzom. Uskoro naiđe dječak. Vladimir mu kaže isto što i onome dječaku koji je jučer došao - kaže da će Godo doći sutra. U to se i Estragon probudi i oni se probaju objesiti o drvo s pomoć Estragonovog pojasa za hlače. Ne uspijevaju jer je konop preslab, pa obećaju sebi da će se sutra objesiti ako Godo ne dođe.

Likovi - Vladimir, Estragon, Poco, Laki, Dečak

Vladimir - je jedan od dvojce glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj i druže se celi život, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona tokom njihovog drugarstva ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.

Estragon - je drugi od dvojce glavnih likova. Vladimirov najbolji prijatelj i uvek su zajedno, uprkos tome što je Estragon mongo puta predložio da se rastanu. Estragon je manji i slabiji, i puno gluplji od Vladimira te je zato uvek pod njegovom zaštitom.

Poco - je sporedan lik u ovoj drami. On je pametan putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Likijem. Glavne likove naučio je dosta stvari, ali u drugom činu je oslepeo i jedini oslonac mu je bio Liki.

Liki - je Pocov verni sluga. On je već star i nije sposoban ni za sta zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može u nadi da će ga Pozo zadržati. Pre je znao mnogo stvari kao ples, čitanje i mišljenje. Na Pocovu naredbu jednom je igrao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Liki gluvonem.

Dečak - radi za Godoa. Svaki dan je obaveštavao Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo nije došao. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo tuče njegovog brata povremeno.

Motiv čekanja - U drami Čekajući Godoa Semjuela Beketa osnovni motiv je motiv čekanja. Ali, da naši srednjoškolci, kojima je ovo obavezna lektira, ne razumeju pogrešno, pokušaću da budem preciznija - nije to čekanje u klasičnom smislu reči. Zapravo, radi se o čekanju dvojice junaka da im se nešto dogodi u životu. Oni su svesni da im je život potpuno prazan i da se gotovo ništa ne dešava, zato čekaju. A šta ili koga čekaju, čini se ne znaju ni oni sami.

O djelu - Djelo je baš konfuzno takvo kakvim se čini, ništa se ne dešava, dijalozi nemaju smisla, veoma je zbunjujuće. Jedino što se dešava to je da Vladimir i Estragon stalno hoće da odu nekuda, tj bilo gde, ali ne mogu, zato što čekaju Godoa. Njihovo čekanje predstavlja besciljnost i besmislenost ljudskih postupaka i ponašanja. Njih dvojica imaju vremena na pretek, nalaze se pored sasušenog drveta, razgovaraju o cipelama, pertlama, šeširu i čekaju Godoa (God je na engleskom Bog).

Ne znamo ko je Godo, čime se bavi, kako izgleda, niti zašto ga u opšte čekaju. Jedino što se u ovoj drami dešava, to je da se s vremena na vreme pojave Poco i Liki. Odnos Pocoa (starac, gospodin sa bičem i naočarima) i Likija (poslušni sluga, radi sve šta se traži od njega) simbolizuje odnos gospodara i roba, klasna razlika sveta. Njihova pojava prekida monotoniju Didija i Gogoa, stalno vode neke razgovore bez smisla i cilja.

Mehaničko ponavljanje prostorno - vremenskih okvira odvijanja radnje, pojavljivanja likova, njihovih dijaloga i statičnih scenskih situacija potpuno usporavaju radnju i oduzimaju joj smisao. Likovi izgovaraju nepovezane monologe isprekidane bezbrojnim nelogičnim stankama, naglim promjenama teme razgovora, bezrazložnim ponavljanjima prigodnih jezičnih fraza bez pravoga značenja.

Komunikacija među likovima izostaje i zbog fizičke onemogućenosti (nijemost, sljepoća likova). Likovi pokazuju i nemogućnost voljnoga djelovanja, a česta je pojava da se iskazane namjere ne ostvaruju, kao u ovom primjeru:

- Vladimir: Onda idemo?, Estragon: Idemo! (Ne miču se s mjesta).

Ova drama nije ni komedija ni tragedija - likovi su po svojoj pojavi, govoru i postupcima komični, no dojam koji pobuđuju krajnje je tragičan. Zato su je kritičari i nazvali tragičnom farsom. Drama nema klasičnoga dramskoga sukoba i dramske napetosti koja raste i razrješuje se tijekom dramske radnje. Dramska je radnja statična, a scenski prostor iznimno siromašan i u oba čina isti. Pojedinosti o likovima, mjestu i vremenu radnje saznajemo iz oskudnih didaskalija. Replike su kratke, isprekidane, slabo tematski povezane i sadržajno oskudne.

Bogat je i neograničen niz asocijacija, simbola i metafora koje svaki gledatelj stvara tumačeći ideje i poruke ove neobične drame. Ništa se ne događa, nitko ne dolazi, nitko ne odlazi, to je strašno. Gospodin Godot mi je rekao da vam kažem da večeras neće doći, ali sutra će doći sigurno.

Otvara Beketova metafora, sa vrlo sumornim značenjem: Čekajući Godoa je farsa priče o čovjekovoj nadi u spasenje. Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu. Čovjek je sam u vasioni prikovan za zemlju, a odozgo mu nema spasenja. Sem toga, najveća rana u ljudskom životu je vrijeme, a najveći grijeh - rođenje. A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci. Čekaoci su Vladimir i Estragon, a tragaoci Poco i Liki. Svjest o nadi postoji samo kod čekalaca, svejedno što je ta nada mistična. Akcija Pocoa i Likija je pragmatička i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge. Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli, ljudski - odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima.

_______________

Semjuel Beket - Čekajući Godoa

Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom - u praznini besmislu njihovog života vreme sporo protiče i pada na njihova pleća kao teško breme. To je još teže kada se ništa ne dešava (a u drami se malo šta događa osim razgovora i kretnji) i kada se ne razgovara-ima mnogo pauza i ćutanja: naznake Ćutanje se javljaju oko 140 puta. I kada se vreme (spoljašnje) i ćutanje (unutrašnje) udruže, onda dolazi do napona emocija, strepnje i straha: to je strah od praznog i sporog vremena. Zato se junaci dovijaju kako da ispune vreme, kako da ga utucaju, što reče Estragon, a potom ponovi i Vladimir. Vladimir će započeti kazivanje priče o dva zločinca i spasitelju jer "brže će nam proći vreme" - pritom nije bitno da li sagovornik prati priču (Estragon - Ja i ne slušam). On će nekoliko puta ponoviti neki detalj ne bi li Estragonu razjasnio glavno mesto u priči, a to opet rasteže ovaj dijalog bez rezultata - priča nije ni primene ni shvatena. Vladimiru se učini da se vreme zaustavilo, on razgovor ili malu promenu smatra dobrodošlom.

Glad za društvom i razgovorom se oseća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo reči ponovljenih nekoliko puta. Ovo je težnja da se ispuni vreme i da se sagovornik zadrži koji je svojom pojavom, govorom i činjenjem uneo malo svežine u ubitačnu monotoniju čekanja, ćutanja povremenih kratkih dijaloga dvojice skitnica. To je izraz straha od usamljenosti koji pada teško iz dva razloga: skraćuje se vreme čekanja nečega što je neizvesno i ispunjava se vreme bilo čim samo da se u samoći ne preda mislima iz koijh stalno proizilazi strah. Otuda i strah od ćutanja (Reci nešto! Reci,makar šta!). A kada se jedan segment vremena pobedi (ispuni razgovorom) opet nastaje ćutanje i opet potreba za razgovorom. Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava reč i pravi predmet razgovora (Teško je početi - kaže Vladimir).

I dok se naprežu da pronađu novi predmet razgovora, čuju se iste reči u ustima dva lika - ovakvih primera ima na desetine u ovoj drami. Vrhunac besmisla i praznine sadržan je u Estragonovim rečima: Uvek mi pronađemo nešto, zar ne Didi, što nam stvori utisak da smo živi? Činiti bilo šta, makar govoriti bilo šta, znači biti, postojati, živeti. Ćutanje je zamiranje, potom i umiranje. Muka se vremenom preovladava igrama tipa:

Hajde da se prepiremo

Hajde da se zapitkujemo

Hajde da se grdimo!

A hajde sad da se pomirimo - to je zabava

Kako vreme brzo prolazi kad se zabavljamo.

Oni će se igrati Pocoa i Likija, ali će Estragonu pasti na um čudna igra. Praznina i monotonija života nameće groteskna razmišljanja i ponašanja, koji ukazuju na iščašenost čoveka iz stvarnosti, na haos u duši I razumu. Poco će besno reagovati na Vladimirovo pitanje otkad je Liki nem. Ova apokaliptična slika sveopšteg nestajanja proistekla je iz negativnog životnog iskustva: sve je bilo isto, ništa se nije menjalo osim čovekovog laganog topljenja i nestajanja životnih funkcija. A tu čovek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena. (peščani sat ili obični, možda ubaciti muziku).

Drama apsurda - u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma. Naziv je i proistekao iz njene sadržine: apsurdni su joj likovi, apsurdne su situacije, iskazi su apsurdni. Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao, odnosno nameće se besmisao - ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica, odnosno ruganje smislu. Iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao. Apsurdno kazivanje, slike i likovi predočavaju nelogičnost, nerazboritost, nerazumnost i ludilo sveta i života.

Anti-drama - ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jer redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu. Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj deluju. Nema radnje, te osnovne supstance drame - ni početka, ni trajanja ni razrešenja, nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka, nema jasnog vremena, onog društvenog, nema karaktera - likovi nisu individualizovani ni tipizirani, oni su antiheroji - ne zna se ko su, ni odakle su, ni šta žele.

Nejasnost je bitna osobenost ove Beketove drame. Iako se obično kaže da značenje ove drame treba tražiti ne u površinskom i čitljivom sloju (denotativnom), nego u dubinskom, konotativnom, ne može se denotativni sloj proglasiti besmislenim: ima verbalnih besmislica i besmislenih postupaka aktera drame, ali to ne može da se apsolutizuje i potpuno ukine denotativni sloj kao besmislen.

Ima u njemu besmislenih iskaza i nejasnih mesta, ali baš ta besmislenost je sredstvo saopštavanja čiji se govor može dešifrovati sa manje ili više uspeha. Nejasnoće su, sasvim razumljivo za ovakve tekstove, prisutne ali se razrešavaju kada se to mesto ili situacija sagleda u kontekstu celine dela. Šta je sve nejasno u ovoj drami? Njegovi akteri, predočeni kao dva para likova, i dečak, koji se pojavljuje u jednoj situaciji svakog čina, ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri: ko su oni kakvo je njihovo mesto u društvu, imaju li porodicu, šta su po zanimanju, kuda idu (Poco i Liki, koga čekaju i zašto - Vladimir i Estragon? Nejasni su kao ljudska bića, jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona), karakter ne može da se otkruje iz onoga što govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje na pozornici i na pantomimu). Vladimir kaže: I nastavljo sam borbu - to kaže prvom replikom u drami, ali do kraja nije jasno kakva je to borba, sa kim, zbog čega? Njihovo čekanje je nejasno: koga čekaju, zašto. Radnja drame se svodi na čekanje, ono je ispunjeno razgovorima, kretanjima posceni, pantomimom. Ništa se ne događa, ni u odnosu među likvima, ni u njima samima. Ne samo nejasnost, neodređenost, praznina, nedešavanje, nedelovanje, nemenjanje - samo pantomima, klovnovske kretnje po sceni, razgovor radi razgovora sa samo nekom iskricom logike, iskustva i smisla.

Kritika je ovu dramu okarakterisala kao tragikomediju. Ovdje ćemo se zadžati na komičnim elementima drame. Ima u ovoj drame gegova,igra riječi, verbalnih igrarija,paradoksa i apsurda. Sve to, naravno, niti je puka zabava, niti je nrka filozofska metafizičnost ili simboličnost. Može se iza fenomena koji izazivaju smijeh kriti neko metafizičko značenje, ali su oni prije svega to što jesu - smiješni.

Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge: ono se ruga prvo sebi, pa svojim piscima, pa gledaocima, a onda svijetu, životu i čovjeku. Priroda je potreba ovoga pozorišta za ruganjem i smijehom. Prikazuje destrukciju, haos, prazninu, beznadežnost, besmislenost i time predočava potpunu pesimističku sliku svijeta, života i ljudske sudbine. Ako je sve tako sumorno, onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smijehom ili nekom satirično - ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svijetu markira groteskno i apsurdno, ono što je nehumano i netolerantno.

Tragikomične su opaske koje imaju socijalnu notu a odnose se na učesnike ove dramske igre. "Trebalo je da budeš pjesnik", rećiće Vladimir Estragonu. Ovaj spremno odgovara "I bio sam. Pokazuje na svoje dronjavo odijelo. Zar se ne vidi? Ova opaska djeluje kao digresija od predmeta razgovora, odmah se nastavlja osnovna dijaloška potka, ali ovaj umetak o pjesniku djeluje upečatljivi i ne zaboravlja se. Kretnje po pozornici Estragona i Vladimira, njihova pantomima - sve ima klovnovski karakter pa tako i djeluje. Njihov napor da ispune vrijeme i savladaju dosadu i stijepnju od rezultata čekanja, nagoni ih na postupke koji mogu izazvati smijeh u publici.

Mučna je slika para Poco - Liki; gospodar - sluga. Ima tu neljudskog, naturalističkog i morbidnog. Prva pojava izaziva mučan efekat, ali ubrzo gledalac osjeti mučninu. Relacija gospodar - sluga ne stavlja ni jednog ni drugog u bezbjedan položaj: oni su konopcem vezani jedan za drugog, sudbina ih je sastavila u vječnoj zavisnosti. Jedan je vođen na konopcu, drugi mora da drži konopac - ni on nije slobodan. Gospodar ne može da zadovolji osnovne potrebe bez pomoći sluge. Situacije u kojima se pojavljuju Liki i Poco na momente izazivaju smijeh, ali je njihovo prisustvo u drami unošenje oporog osjećanj nelagodnosti i zgražavanja.

Svojevrsno ruganje ljudskoj nestalnosti i ljuskim vrijednostima ostvareno je u sceni sa Pocom i Likijem: Vladimir i Estragon grde Pocoa što je iskoristio Likija a onda ga odbacuje "kao koru od banane", da bi koji trenutak kasnije kritikovaliLikija pošto je Poco počeo da ječi: "Kako se usuđujete? To je sramno. Tako dobar gospodar! Da ga tako mučite! Poslije toliko godina! Zbilja!" Ljudska nestalnost, izgubljeni kriterijumi, neozbiljnost u ozbiljnim stvarima - to je poruka ove scene.

________________________________

Semjuel Beket - Samuel Beckett rođen je u Forskoku kod Dablina, Irska, 13. 04. 1906. pjesnik, prozaista i dramatičar, po profesiji profesor moderne književnosti, za 25 godina plodnog rada nije na sebe skrenuo pažnju književne kritike, a za to vrijeme je objavio desetak zanimljivih djela: Voroskop (poema,1930), Više uboda nego udaraca (pripovjetka,1934), Kosti odjeka i drugi talozi (pjesme,1935), Marfi (roman,1938). U vrijeme II svj. rata pridružio se pokretu otpora u Francuskoj, gdje je,inače, rado i dugo boravio. Međutim,nacisti su uspjeli da provale grupu u kojoj je djelovao Beket, ali je njemu pošlo za rukom da izmakne policiji i pobjegne u neokupirani dio Francuske. Jedno vrijeme je radio kao nadničar na farmama u okolini Avinjona. Po završetku rata se vratio u Irsku (1945) i prihvata posao prevodioca i magacinera u jednoj bolnici. Tada je napisao svoj prvi roman na francuskom koji je govorio i poznavao kao maternji Mersije i Kamije. Po povratku u Pariz (1946) objavljuje na francuskom zbirku pjesama Pjesme. Sljedeće godine piše svoju prvu originalnu dramu Eleuterija. Nešto više pažnje skrenuo je sa svoja dva romana, oba 1951. god. Moloi i Malon umire.

Uglavnom zahvaljujući medijima, danas vlada opšte pogrešno uverenje da je Beketa isključivo zanimala siva, prljava, osakaćena strana života. To nije tačno. Celoga života njega su zanimala pitanja: Kako smo nastali i koja je svrha našeg postojanja? Ko smo mi; koja je naša prava priroda? Na šta čovek misli kada kaže "Ja"? On je smatrao da su teme koje preovlađuju u svetskoj književnosti zapravo površne, da kriju suštinske probleme i pravu patnju, što postaje očigledno kada se ljudsko postojanje svede na osnovni nivo, kada se skinu društvene maske. Ostavljen na ogoljenoj sceni, čovek je primoran da ponire u sebe i potraži odgovore na suštinska pitanja.

Beket je oslobodio dramu i fikciju robovanja konvencionalnim zapletima i jedinstvu mesta i vremena, ohrabrio mnoge na eksperimentalno pisanje, bio jedan od najznačajnijih modernista... Njegova dela spadaju među ona, koja je Umberto Eko definisao kao, „otvorena". Autor ne nameće svoje mišljenje, čitaoci su tumači, što je prvi kao model postavio Sjeren Kjerkegor, danski religiozni filozof, što su kasnije promovisali egzistencijalisti, a čemu je među prvima u umetnosti težio Kafka. Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept „teatra apsurda" koji je zamislio Alber Kami. Ponavljanje je antipod hrononološkom protoku vremena. Svi Beketovi likovi su njegovi dvojnici. Filozofski, svoj izvor pronašao je kod Lesinga, Kanta i Šopenhauera. Danas ga smatraju prorokom avangarde i postmoderne.

Živeti. Izgovaram tu reč, a ne znam njeno značenje. Pokušavao sam to, a nisam znao šta pokušavam. Možda sam, na kraju krajeva, ipak živeo, a da toga nisam ni bio svestan.