Rizna Radović - Stojan komita

Oj, Rizna, mlado momče,

zašto nam selo ostavi,

komitsko ruho obuče,

redenik teški navuče,

nazva se Stojan Komita,

s gorom se čarnom sastavi...

Devojka – komita u četi vojvode Koste Vojinovića

Nisu žene u Topličkom ustanku bile samo mučenice, koje su na hiljade Bugari najsvirepijim mukama ubijali. Bilo ih je i boraca, koje su sa ljudima naporedno sve napore i opasnosti podnosile. Dok su jedne donosile hranu i odelo ustanicima, druge su služile kao kuriri, saznavale šta naprijatelj sprema i javljale, a treće su sa oružjem učestvovale u borbama. Između ovih žena boraca jedinstven je primer jedne devojke sa sela, koja se još pre ustanka odmetnula u šumu, učestvovala sa četnicima u svim borbama pa čak i u osvetničkom pohodu na Bugarsku, gde ja na povratku teško ranjena. Prelomljene leve noge, već polumrtva od izgubljene krvi, gladi i žeđi, pala je u ruke Bugarima i petnaest uboda bajonetom koje su joj tada onako teško ranjenoj, Bugari zadali učinili su da je sakata u desnu ruku. Možda samo blagodareći što joj je noga bila odsečena, ruka sakata i što je bolesna i iznurena davala bedan izgled, uspela je da spase život i ležeći po bugarskim zatvorima dočekala je oslobođenje. Ta junačka devojka, Rizna Radović, koja je u četi dobila ime Stojan, nosi francuski Ratni krst sa palmama, kojim je maršal Franše d'Epere nagradio njen herojizam posle rata, ali nema ni jedno naše odlikovanje, jer se kod nas za naš najlepši podvig, Toplički Ustanak, nisu davale nagrade. Osakaćena devojka dobila je jedino malu invalidninu, kakvu i vojnici dobijaju. Rizna je iz doba četovanja sačuvala svoje ime Stojan, koje i danas nosi, isto kao i muško odelo i šajkaču, i sa ošišanom kosom do glave, ona seća pre na slabunjavog dečka nego na devojku. Kod nje je navika da se smatra kao muško toliko jaka da o sebi govori uvek u muškom rodu. Ispričala je 1927. godine Gospodnje svoje neobične doživljaje iz vremena ustanka (tekst pribeležio Vukašin Vukoičić).

BEGSTVO ISPRED ARNAUTSKE OSVETE - "Bugarska okupacija zatekla me je u selu Prekopuce, u srezu Prokupačkom. Imala sam 16 godina. Moji su neki otišli sa vojskom, druge su Bugari odveli u ropstvo, a ja sam ostao sam u kući sa sa malom sestricom od 10 godina. Majka mi je bila poreklom Pećanka, a ja sam se rodio u selu Krpimeju u Labu. Imao sam 8 godina kada sam čuvao ovce sa bratom. Tu je bilo i Arnaučića čobana koji su nas napadali i tukli se sa nama. Jednoga dana jedno Arnauče čobanin napadne moga brata, mnogo manjeg i slabijeg i otpočne ga tući. Ja tada zgrabim jedan stari pištolj što smo ga bili našli i napunili barutom i olovom i držali ga skrivenog u granju. Opalim pravo arnautskom čobanu u glavu. Kada se dim razišao, videli smo gde leži mrtav u krvi. Dotrčimo preplašeni kući i moja cela porodica još istu noć pokupi sve što se moglo poneti od hrane i stvari, potera stoku preko granice u Srbiju bojeći se arnautske osvete.

ODMETANJE U ŠUMU - Živeli smo dosta mirno do početka januara 1917. godine. Bio je snežan zimski dan kada sam pošao sa kolima u vodenicu u Jošanici. Na putu sretnu me dva bugarska vojnika, i jedan od njih bez ikakvog razloga udari me tako snažno pesnicom u lice da sam pao u sneg. Svi mi se zubi u glavi bili pomerili. Zaricao sam se u sebi: – Više me neprijateljska ruka neće živog udariti – Setim se da sam u planini srela narednika Jerotija Đenadića sa njegovim četnicima, pa se reših da i ja odem u šumu. Još kada je naša vojska odstupala našao sam i bio sakrio u ragastov oko vrata karabin, bajonet, mašinski revolver i nešto municije. Izvadim sakriveno oružje i očisti ga , jer je bilo zarđalo. Nađem i jedno pocepano odelo koje je ostalo od moga brata te ga iskrpim i udesim za sebe. U veče pozovem svoga komšiju Kostu Milosavljevića da me ošiša do glave. – Hoću da me spremiš za gorskog hajduka – rekla sam. On me je odvraćao, ali videći da se ja ne mogu odvratiti, pristane. Ošiša me, obučem muško odelo, opašem redenike što sam ih sam načinio, uzmem karabin i revolver, pa oprostivši se sa Kostom, u ponoć krenem od kuće, u kojoj je ostala samo mala sestrica, plačući od straha. Noć je bila burna i snežna. Lutao sam po mraku, ne znajući mi sam kuda idem. Prošao sam pored sela Donja Jošanica, i u zoru stigao u Šiljoman. Još se nije sasvim svanulo kada upadnem u kuću mojih rođaka. Preplašili se i odvraćali me : - Kuda ćeš, nesrećnice? Kome ostavljaš kuću i sestru? – Zamolim ih da nikom ništa ne govore i oprostim se od njih.

POGIBIJA DVAJU AUSTRIJSKIH VOJNIKA - Svanuo je dan kada sam izašao iz sela. Pošao sam ka selu Kačapor pod Jastrpcem nadajući se da ću naići na komite. Obiđem oko sela i krenem u pravcu Blaca. Išao sam putem, jer se od velikog snega kroz šumu teško išlo. Nosio sam pušku preko ruke i koračao, ne znajući ni sam kuda. Prolazio sam kroz šumu između sela Đurinaca i Blaca, kada se odjednom trgnem. Na jednoj okuci dosta daleko ispred sebe spazim dva austrijska vojnika, sneg im je vejao u lice, te su išli pogureni. Strašno se uplašim i jurnem sa puta u u šumu. Sakrijem se na 20 koraka od puta za jedno drvo i gledam uzbuđena i uplašena da li su me opazili. Vojnici su prošli pored mene, i ne gledajući nigde do ispred sebe. Nisu ni slutili da po takvom vremenu ima koga u šumi. Čim su prošli , izađem na drum i pogledam. Vojnici su bili na 5o metara već odmakli i išli jedan za drugim zbog snega. Nisu se ni osvrtali. Odjednom mi krv udari u glavu. Kleknem i nanišanim. Nisam ni čuo da je puška pukla, a vidim ono dvoje da su pali u sneg. Kako su bili jedan za drugim, jedan ih je metak probio obojicu. Pritrčim i ispalim još dva metka u njih. Uzmem njihove puške, fišeklije, bajonete i vojničke torbice i odnesem u šumu. Naiđem na jednu staru šuplju bukvu pa bacim oružje unutra. Videla sam da jedan ima novo odelo, a meni su kroz čakšire propala kolena i mrzla sam se od zime. Vratim se na drum, skinem onome koji je imao novo odelo šinjel, koporan i čakšire i odnesem u šumu, gde se presvučem. Nisam više smeo da izađem na drum. Išao sam šumom i zapadao u sneg do više kolena, te me je to jako umorilo, tako da sam posrtao sa dugačkim šinjelom i oružjem.

STUPANJE U ČETU VOJVODE KOSTE VOJINOVIĆA - Bio je već mrak kada sam došla u selo Prebrzu. Bio sam gladan i umoran, ali se nisam smeo zadržati. Niko me tu ne poznaje, a strah me da Austrijanci već nisu digli poteru. Znao sam da naši četnici dolaze u selo Pretrešnu pod samim vrhom Jastrepca, te se uputim tamo. Na ivici same šume bila je kućica, i ja sam se uputio tamo, privlačeći se oprezno. Slušam da li laju psi, jer ako laju, znači da ima Bugara. U selu tišina i nikakav glas se ne čuje. Odjednom ugledam na snegu dve mračne prilike gde stoje nedaleko od kuće. Bila je to straža. Nisam znao da li su Srbi ili Bugari , te sam se privlačio sve puzeći po snegu. Čujem njihov glas: – U zoru ćemo u Jankovu Klisuru.... To su ti što ih ja tražim, pomislim i dignem se pa pođem ka njima. – Stoj, ko je? – Razlegao se njihov uzvik. Srbin sam, vaš drug, komita -... uzviknem. Oni me dočekaju sa naperenim puškama i pitaju ko sam i šta sam. Ostao sam kod njih dok im nije stigla smena, i onda me oni povedu u kuću. U kući su kraj vatre sedeli četnici. To je bio vojvoda Kosta Vojinović sa četom. Među četnicima bio je i moj poznanik Jerotije Đenadić i pop Mita iz Prokuplja. Kada su me uveli i rekli vojvodi da su dobili još jednog druga, on se obradovao: – Dobro, dobro, kad ima još Srba koji se žrtvuju da ginu za slobodu – Raspitivao me je zašto sam pobegao iz sela, pa onda se okrene Đenadiću: – Ti ćeš mu Jerotije biti kum. Krstićemo ga: STOJAN KOMITA. A pop Miti je kazao: – Ti mu, oče, blagoslovi ime po srpskom običaju. - Tada su me krstili Stojan, i to mi je ime i sada ostalo. Vojvodi sam rekao za ubijene Austrijance, te u zoru on daredi da dva četnika pođu sa mnom i da donesemo oružje. Odvedem četnike u šumu i izvadimo oružje iz bukve. – Hajde da vidimo da li je ko našao Švabe, predloži jedan četnik. Siđemo na drum i vidimo gde oboje leže kako su pobijeni. Niko ih nije dirnuo. Samo je sneg napadao po leševima. – Bravo, Stojane, – čestitaju mi četnici. Da ne bi Austrijanci, kada naiđu na mrtvace, popalili selo, četnici odvuku leševe u jednu jarugu i zatrpaju ih granjem i snegom.

SUSRET SA VOJVODOM PEĆANCEM - Posle dva dana provedena u Jankovoj Klisuri u kući Cvetka Obradovića, krenemo za Kopaonik. Dođemo u Blaževo, u kuću Janićija koji je nosio zastavu vojvodinu. Na Kopaoniku vojvoda Vojinović podeli četu na dvoje. On zadrži 12 četnika, a drugih 12 da Jerotiju Đenadiću, sa kim i ja pođem. U Gajtan Planini u Jablanici naiđe naša četa na četnike vojvode Pećanca, koje je vodio Radisav Tošić. Vojvoda Pećanac je bio u Kosaonici blizu Kuršumlije. Tu ga Đenadić nađe i dobije od njega naređenje da četa ide u Jastrebac. Trebali smo da krstarimo kroz sela, da vide seljaci kako ima naše vojske, te da ih to ohrabri, a da kmetovima i predsednicima posluži kao opomena.

SUĐENJE TROJICI BUGARA - Kada je naša četa naišla na selo Šiljomane, čujemo očajnu vrisku iz jedne kuće. Bio je prvi suton. Naš četovođa Jerotije Đenadić zaustavi četu i pošanje jednog četnika da vidi šta je. Iz kuće se neprekidno hori pisak dece i zapomaganje i vriska žena. Stegnemo mi puške od besa i jedva nas Đenadić zadržava da ne jurnemo u selo. Onaj četnik sve prikradajući se pored plotova privuče se do kuće u kojoj se vriska razlegala. Pogleda kroz prozor i ugleda tri pijana bugarska vojnika, podivljala, kako vuku između sebe neke žene i devojke koje se očajno brane. Bugari su im iskidali odelo i raskrvarili ih udarcima. Četnik se brzo vrati i javi Đenadiću, koji naredi da se Bugari živi pohvataju, šest četnika, i ja sam pošao sa njima, opkoliše kuću. Četvorica stanu pod prozore a dvojica sa naperenim puškama upadnu u kuću. Bugarske puške visile su na čiviluku, te ih jedan četnik odmah zgrabi a drugi se razdera na Bugare: – Predajte se! Bugari su u pijanstvu mislili od četnika da su seljaci te otpočnu da psuju i jedan se maši revolvera. U tome jurnu i drugi četnici spolja, navale na Bugare, obore ih, skinu sa njih redenike i otmu im bajonete i revolvere. Tek tada Bugari dođu sebi i počnu da mole da ih poštede. U kući su bile tri žene i dve devojke i puno sitne dece. Ljudi su svi bili ili u vojsci ili odvedeni u ropstvo. Devojke su plačući pričale kako su Bugari upali u kuću, napili se i obesčastili ih tu pred svima. Četnici ogorčeni povežu Bugare svojim tkanicama, povedu ih iz sela i ponesu oružje. Bugari su preklinjali da ih ne ubiju obećavali da odadu sve gde ima bugarske vojske i najzad se nudili da i oni stupe u četnike. Đenadić je ćutao sve dok nismo ušli duboko u šumu. Tada sasluša Bugare i oni priznadu svoja nasilja, pravdajući se da su bili pijani i moleći da im se oprosti. – Hajde da vam oprostimo, nasmeja se Đenadić, pa se onda okrene i pozove četnika Milosava Krstovića: – Odvedi ih u potok i izvrši presudu. Potom se obrati i meni: – Hajde i ti kao moje kumče da učiš kako se ubijaju Bugari. Bugare povedemo u potok i pobijemo.

POD VATROM AUSTRIJSKOG MITRALJEZA - Krstarili smo po Jastrepcu okupljajući četnike. Već je nastao februar. Kod Đenadića se okupilo 35 četnika, a i druge se čete ojačale mladićima koji su bežali ispred bugarske regrutacije. Siđemo jednog dana u Šiljomane na ručak. Oko sela postavimo stražu. Taman smo seli da ručamo, kada začujemo gruvanje pesnicom u vrata i viku jednog stražara: – K oružju ! Izjurimo iz kuća i počnemo da trčimo ka šumi iznad sela. Putem od Blaca naišla je na stražare četa austrijske vojske sa mitraljezom. Videći nas kako trčimo kroz šumu, Austrijanci skinu mitraljez, postave ga na kraj sela i otvore vatru. Kuršumi su udarali svuda oko nas u drveće, sekli grančice, ali smo mi ćutećki trčali, ne odgovarajući na vatru, jer smo od vojvode Pećanca dobili naređenje da izbegavamo sukob sa većim odelenjima vojske. Uspeli smo da bez gubitaka dođemo do sela Kačapora. Cela je Toplica već bila u vrenju i ustanak tek što nije otpočeo.

ZAUZEĆE BLACA - Iz Kačapora posle tri dana odmora pođemo za selo Popovo, gde nađosmo narednika Petra Baraća sa 35 četnika. Osećala se neka uznemirenost i jednako su stizali novi begunci. Jedno jutro dojuri glasnik i javi da je Ica Kalajdžija napao na Kuršumliju sa svojom četom i seljacima. Iz Grabovice došao mu je u pomoć sa četom Jovan Jelić, koji je izvestio Đenadića o napadu na Kuršumliju i poslao mu poruku da prekine telefonsku i telegrafsku vezu sa Blacama, kako bi Austrijanci tamo bili odsečeni. U Blacama je bila austrijska komanda mesta, dve čete pešadije , dva mitraljeza i dva brdska topa. Kuršumlija je pala i vojvoda Pećanac je naredio Đenadiću i Baraću da udare na Blace. Đenadić odredi Petra Baraća da sa 12 četnika, sa kojima sam i ja pošao, ide u Jankovu Klisuru, da preseče odstupnicu Austrijancima, a on krene sa svim ostalim četnicima, na Blace, zauzme ga, otme mitraljeze i topove i nagna Austrijance na bekstvo ka Jankovoj Klisuri. Mi smo već čekali u zasedi. Tri naša četnika koji su bili više kuće Cvetka Obradovića začuju topot konja drumom i ugledaju tri austrijska oficira kako jure u najluđem galopu. Ostavili su svoje vojnike i mislili su da se spasu pre nego što četnici posednu Jankovu Klisuru, a nisu ni znali da ih mi već tri dana čekamo. Čim su oficiri naišli na zasedu, dočeka ih plotun. Popadaju mrtvi sa konja i četnici istrče, i dva konja uhvate, dok je treći ubijen od metaka. Četnici skinu sa ubijenih oficira odelo i oružje. U notesima nađu im fotografije Srba obešenih u Kruševcu. U tome naiđe i cela austrijska kolona. Ali Austrijanci su se nadali zasedi te su poveli sa sobom sve seljake, žene i decu iz sela kroz koja su prošli i postavili ih svugde oko sebe, tako da se na njih nije moglo pucati , a da metci ne pobiju sav naš svet. Bilo je više žena i dece nego austrijskih vojnika. Da ne bi ove seljake izložili pogibiji, morali smo da propustimo i austrijske vojnike da prođu.

OPELO NA VIDOVAČI PLANINI - Zauzeto je posle i Prokuplje, ali se pred navalom nije moglo dugo izdržati. Opet smo se povukli u šume, i neprestano sudarajući se sa poterama, lutali smo sa vojvodom Vojinovićem po Kopaoniku i Jastrepcu. Tako je trajalo sve do Đurđev dana. U oči Đurđev dana dobijemo naređenje od vojvode Koste Pećanca da svi četnici dođu u Vidovaču planinu. Stigli smo tu sutradan po Đurđevdanu u veče. Treći dan je bilo biranje četnika za Bugarsku. Puna je šuma bila naših ustaša (napomena autora: ustanika), ali je Pećanac birao samo najjače i najizdržljivije. Htela sam i ja da pođem i kažem vojvodi Pećancu: – Nemoj ići, kaže mi on –Ti si mali i nejak, ne možeš ti taj put izdržati. – Gospodine vojvodo, ja idem pa ma prvi poginuo. kažem Pećancu. On me odvraća, kaže ostaje Đenadić, Tošić i toliki čuveni četnici. – Neću da mi se drugovi smeju! kažem mu ja. – Dobro, ali nemoj da se pokaješ, veli mi vojvoda. I nemoj da kažeš da sam te ja promorao da nejak ideš u Bugarsku. – Ne kajem se nikada, gospodine vojvodo. odgovaram. U tom vojvoda Pećanac komanduje: – Mirno ! Ispravili se mirno svi četnici i tišina nastala u planini. Već su bili izdvojeni oni koji neće za Bugarsku te stoje po strani, dok su čete za pohod sve razvijene u frontovima. – Svjati Bože, otpočne da peva pop Mita, i da nam čita opelo. Kada pop očita opelo, on uzviknu: – Eto junaci, ko pogine to će mu biti stvarno opelo, a ko ostane živ, ništa mu neće smetati. Krste se četnici, a vojvoda Pećanac komanduje: – U ime Boga, napred! Kreću četovođe i nose puške preko ruku, a za njima stupaju četnici. Još u Jankovoj Klisuri vojvoda Vojinović proizveo me je za kaplara, i kad smo sada krenuli sa Vidovače, odredi me Ica Kalajdžija, u čiju sam četu zapala, da budem desetar. Po dva puta stariji četnici pripali su mi u desetinu, ali se ni jedan ne ljuti. U svitanje četvrtog dana kako smo napustili Vidovaču, udarili smo na Ristovac. Strašna je borba trajala sve do podne, kada smo izmakli ispred Nemaca, Austrijanaca i Bugara i izbili na brdo gde je crkva Svetog Ilije. Uđemo u crkvu da se odmorimo, a vojvoda Pećanac naredi da udare zvona naopako za drugove izginule oko stanice. Upali smo u Bugarsku, spalili Bošicu i Bosiljgrad i vratili se preko granice.

TEŠKO RANJENA SAMA U ŠUMI - Zadržali smo se pri povratku u braniku blizu Kukavice planine. U podne pripucaju puške sa svih strana. Bugari su nam trag otkrili. Poskačemo i počnemo se povlačiti žurno ka planini. Trčali smo u streljačkom stroju preko livade, a sa obe strane sipali su na nas vatru Bugari. Kuršumi su rili zemlju i praštala su dum-dum zrna oko nas. Već je šuma bila na desetak koraka oko nas, kada me pogodiše dva zrna u list leve noge, i oba eksplodiraše. Jurnu krv kroz raskinutu saru čizme, i ja se zanijam. Vojvoda Pećanac je bio na deset koraka za mnom. Pritrči mi: – Sretne rane, Stojane!... Pokušavam ja da još idem, ali klonem. Dočekam se na karabin i vukući se dođem do šume. Tu vojvoda Pećanac vikne svoga posilnog, koji mu je vodio konja, da me na konju nose. Kada su me dizali na sedlo, vidim da mi noga visi i prebijena. Vojvoda dozove Milosava Krstovića i još tri četnika, i naredi im da me živu ne ostave Bugarima, već da me nose. Bace na sedlo vojvodinu bundu, da mi je lakše jašiti. Vode, vode, jaukala sam jer me je strašna žeđ morila. Na vrhu planine Kukavice, gde je velika bukva, skinu me sa konja. Kada su noževima čizmu isekli, a kroz ranu sve polomljene kosti probile. Previju mi rane i vojvoda me pita: – Možeš li da se krećeš Stojane? Molim vojvodu da me ne ostave pa da me živog na muke udare Bugari. – Dok jednog četnika traje, nosićemo te, Stojane, veli mi vojvoda. Na konju me donesu do iznad sela Čuklenika, gde zanoćismo kraj koliba. U bunilu sam samo vode tržio. Krenemo sutra dan. Nose me na konju, ali teško zemljište, brdovito i neprolazno. Četnici me skinu i na leđima me ponesu. Sunce opeklo, zapara, i četnici koji me nose posrću pod teretom. Odjednom opet zapraštaše puške i počeše da grme bombe. Opet su nas sustigli Bugari. Kada počeše oko nas da zvižde metci, potrčaše moji drugovi, i jedva me vuku sa sobom. Truckanje mi pokreće prebijenu nogu i od bolova svest mi se muti u glavi. Ubite me, pa idite! molim drugove. Što bi i vas četvero izgubilo glave zbog mene, kad sam ja već propao. – Ne smemo od vojvode, govore mi oni , a grcaju od žege i umora. Bugarska dum – dum zrna prašte po kamenu. Kažite vojvodi da sam umro, stenjem i želim da me ubiju, jer me je užasan strah da me Bugari živog uhvate. Sve jače pište zrna, bacaju naši bombe i probijaju se, jer Bugari sa svih strana nadiru. – Nemojte me samo živa ostaviti! preklinjem. Četnici me spuste na zemlju, prostre jedan vojvodinu bundu i svi se oproste sa mnom i izljube. – Oprosti Stojane... Još samo vidim njihova leđa kako se saginju kroz granje u strašnoj paljbi puščanoj. Negde još naši viču: – Ura... Mene trese groznica... Čujem bombe, potom paljba sve dalje, dalje... još negde plamte puške pa i one prestaju. Najzad tišina. Sam sam u šumi.

BEZ HRANE I BEZ VODE - Već je prestala pucnjava. Čujem samo negde daleko bugarski mitrljez ali sve slabije. U šumi tišina. I tice se razbegle od pucnjave. Ležim na vojvodinoj bundi i slušam. – Da li će naići Bugari da me muče? Kroz granje probilo sunce i toplota letnjeg dana oseća se i u šumi. Četnici mi ostavili kraj glave vojničku čuturicu punu vode. Neprestano sam žedna, ali ne smem da trošim mnogo vodu, već uzimam po gutljaj. Čitav dan sam na oprezi, ali nigde više ni šuma ni glasa ne čujem. Ležim i čitav dan gledam u granu više sebe i nebo što se vidi kroz lišće. Lagano prolazi vreme. Skidam one prve zavoje sa rane i zagledam svoje krvavo raskinuto meso kroz koje kosti polomljene vire. Cepam košulju i zatežem ranu. Tako mi prolazi dan. Tek je sunce zašlo, obuzeo me je san. Zaspao sam. Sunce koje je probilo kroz granje probudilo me je.

Počeo je drugi dan. Tišina. Čujem negde daleko kako peva slavuj. Inače nigde ni šušnja. Ni zver ni čovek da naiđu. Rana me strašno boli, da me groznica obuzima. Sve češće pijem vodu. Počinjem da govorim sama sa sobom. Po podne, kada sam nagla čuturicu, samo još nekoliko kapi vode istresem. Žeđ me neprekidno mori. Mušice jednako zuje i obleću oko mene, kao oko leša. Rukom ih teram, ali se one neprestano vraćaju i padaju na zavoje , natopljene krvlju. Osećam strašnu glad, jer je već drugi dan kako ništa nisam okusila. Opet zalazi sunce, i sa prvim mrakom hvata i mene težak mrtvački san. Žeđ me je probudila sa početkom trećeg dana. Po meni popadala rosa, i groznica me trese. Sa toplotom dana došli su čitavi rojevi mušica oko mene. Sa teškim naporom uspravljam se do pola i drešim ranu. Sa užasom gledam crve kako svugde gmižu po rani. Glava mi teška, ruke na koje se odupirem drhte. Srušim se opet na bundu. Ležim na jednoj zaravni više potoka. Sa obe strane penje se šuma i nigde ništa do šumu i granje ne vidim. I samo jedan mali komad neba uvek usijan od sunca. Pred očima mi kolutovi. Muti mi se po glavi. Nadam se da se neko od drugova ne povrati, da me potraži. Još uspevam da slabo teram mušice od rane. Od žeđi usta se slepila, grlo steže , gori. Okrećem čuturicu: ona prazna, usijana od sunca. Muči me žubor vode koji čujem daleko u potoku. Pokušavam da puzam do vode, ali pri prvom pokretu gubim svest od bolova i padam. Pada i treća noć, a ja sam pod istim drvetom. Nikada ne vidim noćno nebo jer sa prvim sumrakom padam u san pun strašnih snova. Osećam četvrtog dana kako umirem. Žeđ, strašna, užasna izgoreva me, da već ludim. Ne mogu usta da otvorim. U nozi se zapatilo hiljade crvi i guši me strašan smrad, kao od lešine koja se raspada. Više se ništa i ne nadam. Otvorim još oči, i gledam tupo u granje i u nebo. Potom me grabi očajanje što umirem ovako ostavljena i plačem bespomoćno. I prolazi i četvrta noć i nastaje peti dan. Uvek vrućina, uvek žeđ, bol i zadah. Čini mi se da imam samo glavu, i da leži glava odsečena pod drvetom. Muti mi se svest i svaki san mi izgleda umiranje. Bude me šesto jutro gavrani koji grakću na grani nada mnom. Naprežem se poslednjom snagom i kidam postavu lanenu sa austrijskog odela na sebi, pa se sa teškom mukom uspravljam da ranu zavežem, da me tice živu ne kljuju. Od naprezanja gubim svest. Sviće sedmi dan. Užasno me muči žubor potoka. Voda je tu poda mnom a ja umirem od žeđi. Probam da viknem ali nikakav glas ne izlazi više iz grla. Ludim od žeđi i muka. Gore mi cela utroba i noć dolazi kao oslobođenje. U bunilu sam. Otpočeo je i osmi dan. – Što me drugovi nisu ubili? Uvek tišina, ležim bespomoćno u mukama. Žeđ me dovodi do ludila. Zalazak sunca me spasava bolova i muka, ali mi je i san težak i užasan.

LJUDI U ŠUMI - Opet je sunce izašlo kroz granje. Ne mislim više ni na drugove, ni na Bugare. Strašno mi je ovo lagano umiranje od žeđi u samoći. Nepretano gubim svest i igraju mi vatreni kolutovi pred očima. U bunilu mi se čini da čujem korake. Neverujem sebi. Naprežem sluh. Čujem kako puca granje. Čini mi se da neko govori. Daleko se čuju koraci teški. Odjednom mi prolazi misao: – Bugari... Okrećem glavu odakle šum dolazi. Jedan kamen gurnut nečijom nogom kotrlja se sa lupom ka potoku. Nema više sumnje, ljudi su u šumi. Zaboravio sam strah i viknuo bih, ali nikakav glas ne izlazi iz grla. Koraci i govor sve bliži. – Pst – odjednom ih zaustavlja uzvik. Čujem gde zveči oružje. – Tuka je kuče komitsko... – Da pucamo? – pita drugi. – Sam je daj da ga uhvatimo. – Pretvara se da bombu frlji – zadržava ih jedan glas - Ja se podižem sa teškim naporom i mašem rukom. – Predavaj se – počinju da viču – Predavaj se... Dižem još jednom ruku i mašem.

PETNAEST UBODA BAJONETOM - Trojica se odvažila i jurnu napred, dog druga trojica čekaju sa naperenim puškama. To je patrola naišla. Vidim iznad lica nemilosrdna, averska, divljačke poglede i svetlucaju mi bajonetima pred očima. – Udari ga nožem – razdire mi uši jedan opori glas i u istom trenutku bajonet koji mi je bio nad licem, sjuri se u vrat. Potom drugi udarac raseca mi grkljan. Novi ubodi probijaju mi rame, drugi mi prolaze kroz ruku. Strašni bolovi mi brišu i nogu i žeđ iz sećanja. – Ko si ti, gde su ti drugovi? Urlaju i ubadaju... bajonete... u mene... Ni krik od bola ne mogu da pustim, toliko mi je grlo osušeno. Krv šiba iz rana, odelo mi je celo u krvi, krv mi zaliva lice, usne, oči. Petnaest puta se zarili bajoneti u moje telo. Od izgubljene krvi klonem sasvim, i mislim da umirem. Ubili bi me da ih jedan glas ne zaustavi. – Stoj, šta radite, zar ne vidite da je skoro mrtav, treba da ga ispitamo. To je njihov starši (narednik) dotrčao. Nagao se nada mnom. – Odakle si, kako se zoveš? Ja ga samo gledam, suze mi idu niz oči, a krv juri iz rana. Otvaram usta i pokazujem da ne mogu da govorim. Osećam da se sažalio na mene. – Nemojte ga više mučiti, odvešćemo ga živa komandiru – naređuje vojnicima. Potom se okreće meni: – Hajde momče ustani da pođeš sa nama. Ja samo mičem rukom. On odseče nožem jednu deblju granu pa mi daje u levu ruku, jer mi je desna bajonetima izbodena. Probam poslednjom snagom da se dignem pomoću grane od zemlje, ali se odjednom srušim. Narednik mi govori: – Ostani tu, poslaćemo kola po tebe.

NOĆNI SKUP KOD VODENICE - Odlaze sva šestorica. Ostajem sam, kidam krpe i mećem na rane, da krv ustavim. Sva sam natopljena od krvi. Klonula čekam do noći, ali niko ne dolazi. Već gubim nadu i mislim da je poslednja noć koju provodim. Odjednom oko pola noći čujem lupu kola uz potok i razgovor. Nekoliko bugarskih vojnika sa seljacima dolaze po mene. Bacaju me kao leš u kola i voze me natrag niz planinu. Kola truckaju preko kamena, rane se otvaraju i krv polazi, od bolova izgleda da izdišem. Jedva živog donose me u selo Čukljenik. Tu kod vodenice isterali Bugari celo selo na okup, i opkolili seljake okolo. Kmet seoski sa fenjerom u ruci prilazi kolima. – Ustaj, momče, da vidimo ko si. Ti li se nađe da oslobađaš Srbiju? Ćutao sam jer nisam mogao da govorim. Prilazi mi narednik i naredi da me usprave uz kanate. Dva seljaka me drže. Kose duge, pale mi ispod šajkače po licu jer se nisam šišao od kako sam stupio u četnike. Kmet mi priđe, udari mi šamar i skloni mi kosu sa očiju. Zatim se kmet okrete narodu: – Evo, uhvatili smo jednog srpskog lopova. Dali ima ko god da ga poznaje? Je li dolazio da traži hranu po selu? Svi prilaze, jedan po jedan, zagledaju me na svetlosti fenjera koji mi kmet drži pred licem, i svi kažu da me nisu nigde videli. Pokazujem ustima da sam žedan. Kada me je već celo selo videlo, priđe mi jedna baba i dade mi pun čanak mleka i potom čašu vode. Od jednom sam sve popo.

PO BUGARSKIM ZATVORIMA - Voze me u kolima u selo Strojkovce kod opštine. Davno već prošla ponoć. – Ubiće me, mislim, jer znam da Bugari najradije noću naše ubijaju. Gledam u zvezde da još nešto ugrabim od života. Skidaju me sa kola i unose u opštinsku sudnicu. Ispituju me, ali uzalud. Izgubila sam govor potpuno. Samo otvaram usta ali se nikakav glas ne čuje. Ubili bi me da me nije onaj narednik zaštitio. Sutra dan me šest vojnika sprovedu na kolima u Leskovac. Predaju me pristavu koji me tri dana drži u zatvoru, a da me nije ni pogledao. Cela je zgrada već puna zadaha od rane. – Daj da ga oteramo, da ne lipše ovde – naređuje pristav i naređuje da me odvedu u načelstvo, gde je smeštena bugarska bolnica. Primi me jedan bugarski i dva nemačka lekara. Pregledaju ranu sa koje je meso odpadalo. Morala se vršiti operacija... Sedmi dan po dolasku u bolnicu odseku mi nogu do kolena. Tri meseca sam provela u bolnici dok mi se rane nisu zalečile, pa me sprovedu u komandu mesta. Komandant mesta, neki Makedonac, udari mi šamar, tako da se srušim sa štaka i naredi da me bace u najgoru ćeliju. Šest meseci sam ležala u tami sama. Kada se promenio komandant mesta, izvedu me po molbi pred novog i on me sprovede u Prokuplje. Puštali su me kući, pa me opet hapsili, ležala sam u Prokuplju nekoliko meseci u zatvoru, dok me na lekarsku intervenciju, jer mi se rane pozledile, nisu pustili. To je već bilo pred oslobođenje. Kad su naišli Srbi, bio sam kod kuće, i onako na štakama sa nekoliko drugova pođem u Blace da dočekamo vojsku. Iz Blaca se vratimo u Prokuplje u kome je postavljen za komandanta potpukovnik Milan Pribićević. Čuje za moje četovanje, dovede fotografa da me slikaju i predloži me za odlikovanje. Maršal Franše d Epere odlikovao me je francuskim ratnim krstom i sa dve armijske pohvale. Odlikovanje su mi predali preko komande mesta. – Zar niste nikakvo naše odlikovanje dobili do danas 14. marta 1927. godine Gospodnje? – pitam je. – Kažu da sam za Karađorđevu zvezdu bila predložena, ali je nisam dobila - veli setno ova herojska devojka, čija drvena noga, i bezbrojni ožiljci od bajonetskih rana vidno svedoče o njenom junaštvu i njenim patnjama.

SELIDBA U SUBOTICU - Naša srpska herojina Rizna Radović, zvana Stojan komita dobiva dobrovoljačku zemlju kod Subotice, te se nije udavala ali je pružila mnogo ljubavi malom Vukašinu koji danas živi u selu Prekopuce pod Jastrepcom planinom.

NI MRTVA NEMA MIRA - Pred sam početak Drugog svetskog rata Rizna Radović se upokojila u Subotici gde je sahranjena uz najveće državne počasti i najvećoj sahrani koja je ikada viđena od postanka Subotice do današnjeg dana. Ali, po okončanju tog rata nove, komunističke vlasti su na zverski način oskrnavile njeno grobno mesto, polomile nadgrobni spomenik, čak su i kosti izvađene i rasturene. Veliki istražilac i poštovalac Rizne Radović, čijom smo zaslugom i dobili ovaj tekst, Bora Četnik iz Subotice, je raspitivajući se o ovom događaju čak bio uveravan, pre par godina, da tako nešto nikada nije ni postojalo u Subotici, i daje to sve njegova mašta. Naravno istina je izbila na videlo i sada je pokrenuta inicijativa da se obnovi ili barem postavi neka spomen ploča kako bi se barem na taj način odužili ovoj heroini.