Radoje Radovanović - Kragujevac

Kad god neko pomene Jugoslaviju, uvek se setim Kragujevca i njegovih đaka koje je neprijatelj streljao. Setim se tada herojstva celog jednog naroda. - Žan Pol Sartr

Posvećeno uspomeni Miloja Pavlovića, profesora, direktora Učiteljske škole u Kragujevcu, streljanog od Nemaca 21. oktobra 1941.

Miloje Pavlović rođen je 28. novembra 1887. godine u selu Donje Jarušice, kod Rače Kragujevačke. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, gimnaziju u Kragujevcu, a Filozofski (1912) i Pravni fakultet (1925) na Univerzitetu u Beogradu. Učesnik je balkanskih ratova, kao podoficir, i Prvog svetskog rata, kao oficir. Za pokazanu hrabrost, odlikovan je Ordenom belog orla s mačevima i Zlatnom medaljom za hrabrost. U Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci imao je čin rezervnog konjičkog potpukovnika.

Od 1913. do 1929. godine službovao je u Kragujevcu, kao suplent, profesor i direktor Prve muške gimnazije. Zatim je bio direktor gimnazije u Valjevu, a od 1932. direktor Ženske učiteljske škole u Kragujevcu.

Miloje Pavlović je bio istaknuti i ugledni društveni radnik, bio je dugogodišnji starešina Sokolske župe Kragujevac, predsednik Narodnog univerziteta u Kragujevcu, Francuskog kluba i drugih organizacija. U vreme šestojanuarske diktature generala Petra Živkovića, 1929. godine, Narodni univerzitet je morao da obustavi rad, a Pavlović je premešten u Valjevo. Bio je predsednik Odbora za podizanje spomenika palim Šumadincima, član Uprave rezervnih oficira i drugih društvenih organizacija. Vrlo aktivno je sarađivao u časopisima: „Misao", „Venac", „Glasnik profesorskog društva", „Vojni vesnik", „Učiteljska iskra", „Književni sever", a uređivao je i list „Polet". Povremeno je sarađivao i u drugim časopisima.

Bio je istaknuti intelektualac velikog obrazovanja i bogate kulture, poznavalac četiri strana jezika. Na svojim profesionalnim dužnostima, u društvenom radu i u svojoj sredini bio je poznat kao dosledan demokrat i veliki rodoljub, dostojanstven, ponosan, hrabar i skroman čovek. Svojom ličnošćeu, stavovima i delima vršio je snažan uticaj na generacije svojih učenika. Njegova demokratska shvatanja su doprinela da za sve vreme, a naročito od 1930. do 1941. godine, u Učiteljskoj školi u kojoj je bio direktor, preovladaju demokratska shvatanja.

Pavlović se eksponirao kao rodoljub i antifašist. Govorio je na protestnim zborovima, 25 i 27. marta 1941. godine, protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Uhapšen je s više od 7.000 građana i školske omladine Kragujevca, 20. oktobra 1941. godine. Njega su priključili ostalim uhapšenim građanima, koji su bili smešteni u topovske šupe. Tu je, sa ostalim građanima, među kojima je bilo profesora i đaka njegove i drugih škola, proveo dan i noć.

Okupator je nastojao da Miloja, kao uglednu ličnost, pridobije za saradnju. Na strelištu su mu ponudili da se izdvoji iz stroja đaka i građana osuđenih za streljane. Ponudu je odbio, rekavši im da je njegovo mesto u stroju, i da želi do kraja da deli sudbinu svojih đaka. Sa svojim đacima, profesorima i ostalim građanima Kragujevca, streljan je, 21. oktobra 1941. godine.

Radoje Radovanović - Kragujevac

O, nikada vi to nećete shvatiti,
jer vi se plašite smrti, a mi u njoj tražimo spas!
Čudi vas, zar ne:
stojimo i mirno gledamo u vas
i nema straha u našem nepokretnom oku
već samo prezir krije i mržnju svetu i duboku
njihov čudesni sjaj!

Vama je neshvatljivo:
mi, odrpani, iscepanih laktova,
mi, za koje su vam vaši govorili
da smo pogana dripačka rasa -
stojimo uzdignute glave i uspravnoga stasa!
I ne drhte nam vezane ruke,
i ne tresu nam se obnažena ramena,
i gledamo vas, gledamo i vidimo
- da vaša klecaju kolena
pred snagom pogleda naših!
Šire se zgranuto vaše razbojničke oči,
grče se u čudu vaša bezizrazna lica
i postajete šaka preplašenih ubica!

A znate li da olovnim, plamenim kuglicama
u bezumlju straha
sad sebe ubija sama svaki od vas!
Znate li da neće biti mira
vašoj otupeloj svesti
i od naših pogleda
da se više ne možete skriti!
Znate li da će vam noći,
užasne noći mučenja biti
i da više ne možete uteći,
nikuda uteći,
i da smo od vas jači,
i da smo od vas veći -
za srce veći!

Znate li da ćete ludeti od straha
kad god se jesenja kiša
sa mrakom ledenim
spusti vrh naših zaspalih glava
i da će i zemlja, i kamen, i drvo,
i cigla, i trava
očima gledati našim,
grudima disati našim,
da neće biti mira plašljivim srcima vašim,
čas ovaj da ćete kleti!

Vidite l' ovu decu što rafal čekaju vreo?
Kad đačke torbice njine
iz ruku nedužnih padnu,
a knjige, olovke i gume
na zemlju prospu se hladnu,
kad mlade, nezrele voćke prerano otpadnu s' grana
- sa vas će u blato spasti
na kostur namolovana maska ljudskoga lika!

Da l' vas još uvek čudi
što voljno ostajem s' njima -
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!
To vi ne razumete,
to mi, divljaci znamo
profesor nije profesor sa katalogom samo!

Moj razred kuršume čeka.
A ja im predajem sada —
ne šta je pisao Držić,
već šta je herojska smrt!
Umesto školskoga zvona
zvoniće bolan i krt -
kašalj oružja vašeg.
Tad ćemo na odmor poći
i zagrljeni, hladni i nemi
bezbrojne dane i noći
san ćemo večiti sniti.

Moj razred kuršume čeka.
I niko ne šapće nikom!
Svi, do mališana zadnjeg,
napamet lekciju znaju!
Njihove detinje oči
zadnji put svetlucaju.
Ovde dvojkaša nema,
jer mi smo sinovi roda
u kome i najmanje dete
čim nauči samo da hoda -
već zna kako se mre!

Da l' vas još uvek čudi
što voljno ostajem s' njima,
ja, njihov profesor stari,
zar da ih ostavim same,
a sutra, zar sutra
prstom da pokazuju na me!
To vi ne osećate,
to mi, divljaci znamo -
profesor nije profesor sa katalogom samo!
Pucajte,
ja držim čas!

Stihove kazuje Donka Milanov...