Pokosovske pesme

Istorijski okvir - Istorijski okvir pokosovskih pesama predstavlja period od kosovske bitke 1389. godiie pa do 1459. godine, kada je Smederevo palo pod tursku vlast. To je vreme postepenog potpadanja pod tursku vlast jednog po jednog kraja, pomeranja srpske prestonice iz Kruševca u Beograd (despot Stefan Lazarević) i iz Beograda u Smederevo (despot Đurađ Branković). Kada je i Smederevo palo, viđeniji Srbi su prešli u Ugarsku i otuda, služeći u mađarskoj vojsci, napadali Turke. U to doba najistaknutije porodice su Jakšići i Brankovići, ali je narodna pesma zabeležila i niz drugih junaka koji su oličavali poslednje branioce i vitezove Srbije: vojvoda Prijezda, vojvoda Kajica, Oblak Radosav, Jovan Kosovac, Despotović Jovo, Golemović Đuro.

Loza Brankovića

Brankovići su srpska vlastelinska porodica, koja je preuzela vladanje Srbijom 1427. godine. Prvi despot iz ove porodice bio je Đurađ Branković, sin Vuka Brankovića a sestrić despota Stefana Lazarevića. Izgradio je Smederevo i učinio ga prestonicom despotovine Srbije. Ubrzo posle Đurđeve smrti Smederevo i despotovina pali su pod tursku vlast, 1459. godine. Time je bila porobljena cela Srbija i otvoren put za turska nadiranja ka Austrougarskoj i Evropi. U pesme pokosovskog kruga spadaju i pesme o Crnojevićima. Ovih pesama je malo po broju ali je malobrojnost nadoknađena najdužom i najlepšom pesmom naše epike Ženidba Maksima Crnojevića. Crnojevići su vlastelinska i vladarska porodica iz Gornje Zete u periodu od polovine 15. do polovine 16. veka. Iz ove porodice se izdvaja Ivan Crnojević sa svojim sinovima, koji će po mnogo čemu ostati u istoriji i narodnoj epici. Staniša se poturčio i postao Skeider-beg. Maksim se spomilje samo u narodnoj pesmi - njemu je posvećena pesma Ženidba Maksima Crnojevića (1226 stihova). Zeta je pala pod tursku vlast 1499. godine.

Tematsko bogatstvo - Pokosovski krug epskih pesama je prilično heterogen zbog velikog broja junaka iz različitih srpskih i nesrpskih krajeva i različitih međusobno nepovezanih događaja koji su predmet pevanja. Ono što ove pesme okuplja u zajednički krug srpske epike jeste vreme, društvena i politička atmosfera i bliskost misli, osećanja i raspoloženja. To je vreme koje obuhvata period od Kosovskog boja pa do pada Zete pod tursku vlast. Zulum je pritisnuo zemlju, jakoj turskoj sili nije se moglo ništa, otpor se sveo na pojedinačne pokušaje koji su se završavali tragično. Osećao se nedostatak snage i nemogućnosti organizovanog otpora. Prostor na kome se odvijaju zbivanja opisana u ovoj poeziji vrlo je širok: Srbija, Ugarska, Zeta, Solun. Atmosfera je bila teška, udaralo se na čast i obraz, zulumi i nameti bili su neizdržljivi. Iz toga je proisteklo nezadovoljstvo postojećim stanjem, misao o otporu i oslobođenju, svest o bespomoćnosti i besperspektivnosti, tuga i bol. Složeno vreme i složene političke prilike uslovili su motivsko bogatstvo pokosovskih pesama. Narodni pesnik je i dalje obuzet mišlju o neslozi kao uzroku propasti zemlje pa će toj temi posvetiti više pesama o Jakšićima i Crnojevićima. Iz nesloge često proistekne izdajstvo, iz njega atak na čast ili gubitak života. Tada je čovek pritisnut usamljenošću i prepušten svojoj sreći i srčanosti (Bolani Dojčin) u odbrani časti. Smrt je snažno prisutna u ovim teškim vremenima - umiru usamljeni borci za odbranu zemlje i časti (Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kajice, Smrt Jova Despotovića). Ali i u vreme beznađa ne nedostaje junaštvo u odbrani slobode i časti (vojvoda Prijezda), pa će i samrtnik uspeti da odbrani čast porodice i potom izdahne (Bolani Dojčin). Toliki zulum i tolike smrti podstaknuće tugu za nekadašnjim vremenom snage i slave i za izginulim junacima (Margita devojka i Rajko vojvoda).

Loza Crnojevića

Junaci - Pokosovske pesme imaju veliki broj upečatljivih likova koji se pamte po junaštvu, dostojanstvu, moralnoj lepoti ili po zlu. Nekoliko likova se ističe junaštvom, dostojanstvom i pravdoljubljem.

BOLANI DOJČIN je pravi junak i vitez, njegov podvig je neverovatan, ali dostojanstven i podsticajan. Dojčin boluje devet godina, svi su ga u Solunu već zaboravili. Iso Arapin je udario namet na žitelje Soluna tražeći ne samo blago nego i devojke i neveste. Pogođen činjenicom da sestra Jelica treba da odnese porez Arapinu, Dojčin traži od sestre da mu platnom utegne kosti da se ne razminu i odlazi na megdan Arapinu. Ubija Isu Arapina a potom i pobratima Petra Nalbatina koji je nasrnuo na čast i obraz ljube Anđelije, kada ga je molila da potkuje Dojčinovog konja.

VOJVODA PRIJEZDA, gospodar Stalaća, ne prihvata ponižavajuće zahteve cara Memeda da mu pošalje tri svoja dobra - sablju navaliju, ždrala konja i ljubu Jelicu:

Car Memede, turski gospodaru,

kupi vojske koliko ti drago,

kod Stalaća kad je tebi drago,

ja ti dobra ne dam ni jednoga.

Pruža junački otpor, ali pošto izgubi dosta vojske a Turci podzemnim tunelom uđu u Stalać, Prijezda skače sa ljubom Jelicom u Moravu. Car Memed je skupo platio svoj pohod na Stalać:

Ljuto kune turski car Memede:

Grad-Stalaću, da te bog ubije!

Doveo sam tri iljade vojske,

a ne vodim nego pet stotina.

OBJTAČIĆ RADE (Oblak Radosav) je srčani borac protiv tlačenja i nepravde, koji se ne usteže da gospodaru Đurđu ukaže na štetno ponašanje njegove žene Jerine koja "pogubi tolike vojvode i polomi krila od krajine". Ne usteže se da kamdžijom kazni Jerinu koja u zatvoru drži dvojicu vojvoda i preti da će pogubiti Zmaj-despota Vuka.

ZMAJ OGNjENI VUK, Zmaj-despot (Vuk Grgurević) bio je hrabar ratnik, strah i trepet i za takve junake kakvi su Đerzelez

Alija i Porča od Avale:

Pa govori Đerzelez Alija;

"Mili bože, na svemu ti fala

kad s' desiše zatvorena vrata

na kulama i na kapijama,

više b' Vuče jada učinio!"

Pa pobježe svome Sarajevu.

Narodna pesma vrlo često peva o podvizima Zmaj Ognjenog Vuka.

Pokosovska epika je stvorila i jedan vrlo negativan lik - to je lik "proklete Jerine", žene Đurđa Brankovića. Narod je stalno pronalazio nove krivce za propast zemlje, otkrivao je nove izdajnike i one koji rade na štetu srpskog naroda. Po narodnoj pesmi ona je uvela težak kuluk za izgradnju Smedereva, ona je kriva za oslepljenje Stefana i Grgura Brankovića, ona zatvara i ubija srpske vojvode i time "polomi krila od krajine". Što je Jerina ovako prikazana u narodnoj pesmi objašnjava se time što Brankoviće bije loš glas još od Kosova, ali i njenim poreklom (Grkinja).

Pesimizam - U pokosovskim pesmama vrlo retko se sreće vedrina i optimizam. Svetlih trenutaka ima samo u delovanju i mišljenju nekolicine junaka. Oblačić Rade je borac protiv nasilja i nepravde i u toj borbi će uspeti da se izbori za dobro i sreću onih koji pate. Zmaj Ognjenom Vuku data su krila i ogromna snaga koji ga čine junakom na glasu. Njegovi uspesi bodre i ulivaju veru u mogućnost izbavljenja. Jovanu Kosovcu je data moć pretvaranja i glume kao sredstva da namami nasilnike i onda ih silovito kazni. Njegova gluma (starac na sakatom konju) izmamljuje osmeh i unosi vedrinu u atmosferu izgubljenosti i beznađa.

Pesimizam je dominantno viđenje sveta i života, sudbine naroda i sudbine pojedinca. Ove pesme više izražavaju beznađe nego nadu, u njima je više umiranja nego života, u njima nema ni osmeha a kamoli veselja. Ove pesme su vapaj za slobodom i pravdom. Vrhunac tog vapaja ostvaren je u pesmi Margita devojka i Rajko vojvoda. Rajko vojvoda je shvatio svoju beznadežnu usamljenost:

Sve to bjehu naše vojevode,

sve su bili, pa su preminuli:

koji, sele, oni počinuše;

a koji li ono izginuše;

danas toga nema nijednoga,

sam ostade u Srijemu Rajko

kao suvo drvo u planini.

Zahvaćen tugom i pritisnut osećanjem nemoći, Rajko vojvoda diže ruku na sebe što je redak čin u našoj junačkoj epici. Tim osećanjem i raspoloženjem obuzeta je i Margita devojka pa će samoubistvo Rajka vojvode učiniti da iz njenog srca provali vapaj:

Braćo moja, srpske vojvode,

kako biste, kako preminuste,

a kako li roblje ostaviste!

Roblje vaše sve tursko podnožje,

namastiri tursko poruganje!

I ona će Rajkovim nožem oduzeti sebi život.