Pesme o oslobođenju Srbije i Crne Gore

Turski zulum je dostigao vrhunac na samom početku 19. veka, kada su janičari 1801. godine ubili beogradskog pašu i zaveli svoju vlast. Dahije su provodile pljačku, otimanje, zlostavljanje, silovanja. Zulum je narastao u toj meri da se javlja svest o potrebi organizovane borbe protiv Turaka, o potrebi da se Srbi dignu na ustanak. Zato su postojali osnovni uslovi: spremnost naroda i spremnost viđenijih ljudi. Dahije su uhvatile pismo Alekse Nenadovića, upućeno u Zemun, kojim je tražio pomoć u municiji. To je bio povod da dahije izvrše seču knezova po Srbiji na početku 1804. godine. Međutim, ustanak je planuo, ustanici su za vođu izabrali Đorđa Petrovića Karađorđa, postali su moćna vojska koja će izvojevati mnoge pobede. Istoričari, prvi među njima Leopold Ranke, nazvali su Prvi srpski ustanak srpskom revolucijom iz više razloga. Pre svega, srpski ustanak je za razliku od ranijih sporadičnih borbi, bio organizovan, planski vođen, vojnički jak. Drugo, borbe su vođene kontinuirano, svih devet godina koliko je ustanak trajao; oslobađani su jedan po jedan srpski gradovi. Treće, to nije bila samo borba - za nacionalno oslobođenje od turskog ropstva, nego istovremeno i borba za stvaranje samostalne srpske države.

Ciklusom pesama o borbama za oslobođenje Srbije skoro da se završava epsko pevanje i zaokružuje građa za epopeju srpskog naroda. Ono što je nastalo kasnije, nekoliko pesama o Drugom srpskom ustanku, nema kompaktnost i umetničku snagu Višnjevićevog pevanja.

Ustanička epika predstavlja najpoletniji deo srpske narodie epike jer je ispunjena borbenim poletom, svešću o neophodnosti borbe, borbenim zanosom, optimizmom, radostima uspeha, verom u pobedu. Iz ove poezije odjekuje huk narodnog pokreta i borbenog pokliča. Ona je predočila jedinstvo naroda i kneževa u borbi za sopstvenu državu. Osobenost ustaničke epike je u tome što je nastajala u toku događaja o kojima peva, opisivala tekuća zbivanja i poznate junake. Nju su stvarali učesnici ili očevici, dakle oni koji su osetili radost pobede ili tugu poraza, oni koji su kroz borbu izražavali svoju mržnju prema neprijatelju. Istovremenost događanja i pevanja o njima nametnula je ustaničkoj epici izrazitu subjektivnost. Aktuelnost događaja i ličnosti nametnula je ovoj epici i faktografiju: krcata je tačnim podacima o ljudima, događajima i lokalitetima. Navala svežih događaja i ličnosti obavezivala je pevača na registrovanje svih pojedinosti zbivanja i svih učesnika događaja: uvek je bila prisutna bojazan da se nešto ne propusti, da se o nekoga ne ogreši - istoriju su svi stvarali i svi zaslužuju da uđu u njenu poetsku varijantu. Iz ove aktuelnosti proizilaze i neke umetničke vrednosti: živost, neposrednost i doživljenost epskog kazivanja.

Rekli su - Pavle Popović

Ovaj ciklus različan je umnogom od ranijih. "U crnogorskijem pjesmama više je istorije nego poezije", rekao je još Vuk, i ovaj je ciklus odista takav. Pesme su u njemu umnogome istinite. Kratke i proste, uglavnom bez poetičkih opisa, bez dugih beseda, skoro sasvim bez motiva o vilama i gavranima, one realno pevaju bojeve crnogorske s Turcima, slave samo realne ličnosti i kad najmanje ličnosti pominju, održavaju topografiju radnje uvek tačno i dosledno. One često slikaju borbu za život na njenom najnižem stupnju, onu gde se "život za život" daje. U njima život i žene ne igraju nikakvu ulogu. Te su pesme riterske, ali često divljačne. One su često ispevane u slavu jednog junaka. U njima nema mašte, kao što nema ni humora; u njima je samo izvestan trezven realizam u opisu. Izlaganje je njihovo prosto i zbijeno; jezik je u njih prost i krepak, nimalo retorski.

Ustanička poezija obiluje junacima, ali se neki pojedinci ističu ili kao pojave ili kao borci. Neki od njih, kao Ilija Birčanin, puni su hrabrosti, prkosa i dostojanstva. On jaše dobra konja, ide pod oružjem, čak i u agine dvore, "on Turčinu ne da u knežinu". Ima hrabrosti da agi kaže i ove reči:

Memed-aga, evo ti poreze,

sirotinja te je pozdravila:

više tebi davati ne može.

(Početak bune protiv dahija)

Taj isti Fočić Memed-aga, koji se nametnuo ostalim dahijama, ne može da se ravna sa Birčaninom - jedva čeka da Birčanin ode od njega, jer ne mogu da gledam u njega". Tu je običan čovek i veliki ratnik i strateg Petar Dobrnjac čija mudrost i prisebnost vode srpske ratnike u okršaje u kojima će pobediti. Upečatljiv je lik Miloša Pocerca, neumornog ratnika koji može danima da se bori. Jedino menja konje jer ovi ne mogu da izdrže, a on nastavlja bitku kao da mu je odmorni konj udahnuo novu snagu. Pesnik uvodi u svoje pevanje i narod: on će u Početku bune protiv dahija prikazati narodni bunt ("Usta raja ko iz zemlje trava"), ali i narodnu snagu, koju respektuju i Turci:

Čuvajte se raje sirotinje:

kad ustane kuka i motika,

biće Turkom po Mediji muka.

Čitava družina je jednoglasna i složna kad je u pitanju odbrana časti. Družina Jakova Nenadovića odbija da se utvrdi u crkvenoj avliji i tu dočeka Turke:

Mi nijesmo jedne ženske glave

- pod zatvorom ženski da pomremo,

pa da crkvu krvi obojimo,

da kostima crkvu potrusimo,

već hajduci, ubojni junaci,

što zameću po krajini kavgu,

izmeđ' cara i izmeđ' kraljeva;

da idemo da sretnemo Turke,

da se dalek' s njima pobijemo,

da je svemu sv'jetu na vidiku!

(Boj na Čokešini)

I taj narod, u zahuktalom hodu ka slobodi, poručuje:

Hrani sina pak šalji na vojsku,

Srbija se umirit ne može.

(Boj na Mišaru)

To su pokazale pobede na Mišaru, Deligradu, Loznici, Ivankovcu, Stubiku. Bilo je i poraza, teških i mučnih. Ali jednom probuđeni oslobodilački duh više nisu mogli da pokolebaju ni vojnički porazi ni zulumi.

Najbitnija odlika ustaničke epike jeste u tome što je najveći broj pesama ispevao jedan pesnik - Filip Višljić. Te pesme su istovremeno i najlepše među ustaničkim pesmama. Svojim pesmama Filip Višnjić je označio prelom sa kolektivnog na individualno pesničko stvaranje. On je pojedinac od čijeg se imena nisu otrgle pesme koje je spevao, one su zabeležene upravo u obliku u kom su nastajale. Jedino njegove pesme nisu doživele kolektivnu redakciju jer su odmah zabeležene i objavljene. On nije individualni pesnik samo zato što je živeo i stvarao u epskom vremenu, što je pevao u tradiciji srpske epike. Epska poezija se peva i posle Filipa Višnjića, ali je to sada ili poezija tako snažne stvaralačke ličnosti kakav je Njegoš, ili je poezija pesničke ličnosti koja umetnički opstajava u prostorima Gutembergove galaksije. Filip Višnjić je ispevao Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan Knežević, Boj na Mišaru, Boj na Loznici, Hvala Čupićeva i mnoge druge.

Oslobodilačka borba nikad nije jenjavala u Crnoj Gori, ali je prešla u organizovanu ustaničku borbu 17. i početkom 18. veka u toku Morejskog rata (1684-1699). To je bio začetak organizovane borbe protiv tuđinskog feudalizma i za nacionalno oslobođenje od turske vlasti. To je bio oslobodilački rat koga su nosili seljaci a vodili serdari, vojvode ili knezovi. Oslobodilačku borbu značajno su ometale neke pojave u crnogorskom društvu toga vremena: krvna osveta, plemenska suprotstavljenost, delovanje poturica. Otuda nastojanje da se ostvari jedinstvo i prevaziđe plemenska podvojenost. Sve će se to polako prevazilaziti da bi početak 19. veka doneo konačno stvaranje jedinstvenih državnih institucija, što će se odraziti ne samo na društveni i ekonomski život, nego i na kulturni život - otvaranje štamparija, škola, sudstva. U tom vremenu, o događajima i ljudima, o bitkama i junacima, pevaju pesme o oslobođenju Crne Gore.

Pesme o oslobođenju Crne Gore obuhvataju vremenski period od 1707. godine, koju obeležava istraga poturica (opevana u Njegoševom Gorskom vijencu) pa do doba vladike Rada i kneza Danila. U njima su opevani krupni događaji (istraga poturica 1707. godine, boj na Carevu lazu 1712.) ali i veliki broj sitnijih bojeva i junačkih podviga. Poseban tematski krug čine pesme o "udarima na ovce" - najveći i najosobeniji tematski skup pesama o oslobođenju Crne Gore. Ova epika je imala lokalni, plemenski karakter. Svako pleme je negovalo svoju epiku sa svojim znamenitim junacima i svojim primerima i uzorima čojstva i junaštva. Narodni pevač verno registruje događaje i ljude gradeći epsku hroniku čvrsto oslonjenu na istoriju i bogatu faktografijom. Oslonjenost na istoriju, težnja za uverljivim faktografskim dokumentovanjem, učinili su da pesme o oslobođenju Crne Gore ne obiluju pesničkim zanosom i ne nude poetsku viziju.

Snažna ratnička tradicija, živo predanje i epska priroda naroda učinili su ovu epiku bogatom junacima. Ona peva o istorijskim ličnostima kao što su vladika Danilo, Vuk Mićunović, braća Martinovići, Vuk Tomanović, Lazar Pecirep, Vuk Mandušić, Nikac od Rovina, Šćepan Mali, Vuksan od Rovaca i mnogi drugi. Oni su borci i junaci i sve duševno, sve lirsko što zasija u ovoj ratničkoj epici, proističe iz ratničkog života. Ljubav prema ranjenom drugu, briga za njegov život, najlepše je opisana u stihovima:

Pita svu noć Mićunović Vuče

za Njeguša Popović-Ivana,

hoće li mu ispanuti duša;

Ivan pita umrije li Vuko,

dok ob 'jema ispanula duša,

pitajući jedan za drugoga.

Spartanski duh ("s njim ili na njemu") krasi majku koja savetuje sina da prihvati Turčinov izazov na dvoboj jer

Radija sam bez tebe jednoga,

no da tako pod sramotu živiš.

(Aga od Meduna i Jovan Babović)

Tri sužnja, shvativši svoj bezizlazni položaj, kazuju šta je kome najžalije: jednome što mu je u dvoru ostala nemilovana ljuba; drugom što mu je ostalo imanje i samohrana majka i sestra; trećem:

I ja imam dvore i timare,

i u dvoru ostarelu majku,

vjernu ljubu skoro dovedenu

i sestricu milu neudatu:

al' ja toga sad ništa ne žalim,

već ja žalim da ću poginuti,

poginuti danas bez zamjene.

(Tri sužnja)

Junak mora skupo da naplati svoj život; izgubiti život bez borbe besmisleno je. Isti ovaj junak, Vuksan od Rovaca, na savet da ne ide dalje u bekstvu od potere jer će izgubiti glavu odgovara

Ako tako kud naprijed nemam,

ni natrag se nemam kud vratiti

(Tri sužnja)

Uporno se probijajući, Vuksan srećno stiže do Rovaca.

U najlepše pesme o crnogorskim borbama za oslobođenje ubrajaju se Osveta Batrića Perovića, Tri sužnja i Piperi i Tahir-paša.