Pesma o Nibelunzima lektira

Pesma o Nibelunzima

Pesma o Nibelunzima

 

Pesma o Nibelunzima je njemački ep iz doba viteštva, a svoje temelje zasniva na njemačkom folkloru i općenito na njemačkoj povijesti. Ova saga čak je prozvana i germanskom Ilijadom, a razlog je vjerojatno u tome što obuhvaća ličnosti i mitove iz povijesti u jednu cjelinu.

 

Ovaj ep svoju je najveću popularnost postigao u srednjem vijeku, a kao dokaz tome je činjenica da je iz toga doba sačuvano najviše rukopisa, čak 31 fragment.

 

Pesmu o Nibelunzima u novo doba otkrio je fizičar J. H. Obereit. On je 1775. godine u dvorcu Hohenems pronašao vrlo pouzdan rukopis C. Znanstvena istraživanja na ovom epu započela su 1816. godine, a na njemu je počeo raditi jedan od najpoznatijih germanista Karl Lachmann. On je proučavao niz rukopisa i uspio je izdvojiti ono što je smatrao njegovim originalnim tekstom. Taj originalni tekst do današnjih je dana ostao u svom izvornom obliku, u onom u kojem se širio usmenom predajom.

 

Znanstvenici danas mogu s velikom sigurnošću zaključiti da postoje dva ili tri stupnja u procesu nastanka rukopisa. Isto tako dva su različita izvora koji su se spojili 1150. godine.

 

Iako su znanstvenici marljivo radili na pronalasku pjesnika, autora koji je napisao Pesmu o Nibelunzima, on nikada nije otkriven. Što se pak tiče vremena kada je ova saga napisana, tu su znanstvenici ipak uspjeli nešto saznati. Vjeruje se da je Pesma o Nibelunzima nastala u razdoblju između 1190. i 1204. godine.

 

Pesma o Nibelunzima možemo svrstati u srednjovjekovnu njemačku književnost. Germanske pjesme prije nastanka ovog epa nisu sačuvane. O njima se zna jako malo podataka, a i oni koji se znaju dosta su općeniti. Tako jedino možemo sa sigurnošću tvrditi da su one pjevane o hrabrim junacima što je više manje tema svakog epa.

 

Što se tiče njemačkog epa i njegove specifičnosti, on se razlikuje po temama od ostalih europskih epova. Teme u njemačkim epovima tiču se obitelji i obiteljskog života.

 

Njemačke epove u razdoblju između 12. i 15. stoljeća možemo podijeliti u dvije grupe. U jednu grupu možemo uvrstiti dvorske epove i viteške romane francuskog podrijetla, dok u drugu grupu spadaju germanski, junački epovi koji se temelje na istinitim, povijesnim događajima koji su ponekad malo izmijenjeni te im je dodana fikcija ili elementi bajke.

 

Radnja u germanskim, junačkim epovima odvija se većinom u doba seobe naroda, između 4. i 6. stoljeća poslije Krista. Iz tog doba dolazi najviše likova koji se pojavljuju u germanskim epovima.

 

Kratak sadržaj - Nibelunzi su rod demonskih patuljaka, a njihov kralj Nibelung posjeduje podzemno blago. Nibelunzima se dalje prema predaji nazivalo burgundsko pleme, a oni su uzeli sebi u posjed blago nakon što je Siegfried umro jer ga je on bio oteo Nibelunzima.

 

Prvotno se ciklus o Nibelunzima sastojao od dvije priče koje nisu bile povezane. Prva se temeljila na smrti Siegfrieda i njezin je karakter bio mitsko-legendarni. Druga je svoju tematiku iznosila iz predaje o smrti Nibelunga i imala je temelje u povijesti. Naime, ona se temeljila na propasti burgundske države 437. godine i na provali Huna u Rajnsku oblast.

 

Kratak uvod na početku epa nagoviješta njegovu radnju. Citat nam govori o čemu ćemo imati prilike čitati u epu. Tako nam pisac otkriva da ćemo imati priliku čitati o junacima, svađama, veselju i tuzi te o zatočenicima.

 

Priča nam govori o germanskim junacima. Heroj Siegfried koji se čini nepobjediv dolazi u Worms na Guntherov dvor. Sa sobom je ponio i blago koje je ukrao od Nibelunga, a njegova želja je da zaprosi kraljevu sestru, Kriemhildu.

 

Kako bi je Siegfried osvojio, odlučio je pomoći Guntheru, Kriemhildinom bratu da on osvoji nepobjedivu kraljicu Brunhildu. Naime, Brunhilda posjeduje iznimnu ljepotu, ali i snagu. Ona proscima odsijeca glave ako budu poraženi u borbama s njom.

 

Siegfried odluči pomoći Guntheru uz pomoć plašta koji ga čini nevidljivim. Na taj način, on pobijedi Brunhildu. Kako bi mu se Gunther odužio, Siegfried dobiva Kriemhildu za ženu. I tako obojica slave svadbe. No, Brunhilda je saznala za prijevaru i smišlja kako će se osvetiti. Izda naredbu dvorjaninu Hagenu da ubije Siegfrieda, a nakon toga se sama Brunhilda odluči ubiti.

 

Udovica Siegfrieda, Kriemhilda odluči se osvetiti za suprugovu smrt. Udaje se za hunskog kralja Etzela. Kriemhilda nagovori Etzela da pozove Burgunđane na dvor i od njih traži Siegfriedovo blago. Burgunđani odbiju dati Siegfriedovo blago te svi pogine u pokolju zajedno s Krimehildom. Cijela priča napisana je tako da nagoviješta tragičan kraj jer nam je već na početku epa pisac to dao do znanja. Naime, Kriemhilda je sanjala san koji joj je nagovijestio budućnost. Sanjala je da će joj rođaci ubiti muža, a ona će im se za to osvetiti.

 

Tako se Pesma o Nibelunzima tiče života u jednoj obitelji, a radnja se temelji na krvnim vezama, na srodstvu i plemenu. Pesma o Nibelunzima sastoji se od 2739 strofa koje su podijeljene u 39 pjevanja. Ep je napisan nibelunškom strofom. To je strofa od četiri stiha koja se rimuju, rima je parna, a u svakom stihu možemo pronaći sedam naglašenih mjesta. U epu se očituju dvije strukture, prva obuhvaća događanja do 19. pjevanja i bavi se odnosima Kriemhilde, Siegfrieda, Brunhilde i Gunthera. Drugi dio epa, do 39. pjevanja, bavi se propašću Burgunđana zbog Kriemhildine osvete. Taj drugi dio epa razlikuje se od prvog zbog povijesnih događaja kojim taj ep obiluje.

 

U glavnu priču pisac je ubacio mnoge elemente fantastike i bajke. Tako možemo vidjeti radnju u koju su utkani moćni mač, nevidljivi plašt, ubojstvo zmaja, divovi, patuljci, blago i mnogi drugi.

Bajkovitost najviše dolazi do izražaja u događajima koji slijede Siegfrieda i Brunhildu. U Pesmi o Nibelunzima možemo vidjeti u isto vrijeme različite utjecaje kao što su viteški roman, usmene pjesništvo i udvorna poezija. Sve to daje nam mogućnost zaključka da je pisac bio obrazovan.

 

U pesmi teško možemo razlučiti poganske i kršćanske elemente. Kršćanske karakteristike se tiču obično likova i one su samo površinske. Pesma o Nibelunzima imala je velik utjecaj i u cijeloj Europi. 1862. godine Friedrich Hebbel obradio je sagu u tri dijela, a Richard Wagner napravio je operu od četiri dijela pod imenom "Prsten Nibelunga".

 

Likovi - Cijela radnja vrti se oko 4 lika – Kriemhilde, Siegfrieda, Brunhilde i Gunthera. Bitan lik za tijek događaja je i dvorjanin Hagen.

 

Gunther i Kriemhilda su sestra i brat, Kriemhilda i Siegfried su muž i žena, isto kao i Brunhilda i Gunther.

 

Siegfried i Gunther su prijatelji i uzor u viteškom svijetu. Obojica žele osvojiti žene do kojih im je stalo. Zajedničko im je to što su izrazite snage i hrabrosti. Njihove vrline su skoro pa nadljudske pa se mogu uvrstiti u polubogove.

 

Brunhilda – predivna žena za koju se bore mnogi muškarci. Njezina je snaga ogromna, a mogu je svladati jedino nadnaravne sile.

 

Kriemhilda – lik koji se mijenja kako se mijenja radnja. Ona se pojavljuje u svim pjevanjima i ključna je za radnju.

 

Hagen – dvorjanin koji ubija Siegfrieda. Njegov lik je oličenje odanosti i vjernosti.

__________________________________

 

Pesma o Nibelunzima

 

Predgovor Ivan Pudić

 

Pesma o Nibelunzima, delo nepoznatog austrijskog pesnika, nastala je početkom XIII veka na bavarsko-austrijskom jezičkom području. Prema vremenu kad je ispevana i pesnikovom stavu prema zbivanjima i ličnostima u njoj, ona ide među velika književna dela viteškog doba Hoenštaufovaca, onog u kome se javljaju najveći pesnici i dela nemačke srednjovekovne književnosti. To je vreme cvetanja poezije koja je ponikla u novom društvenom, političkom i kulturnom sloju, viteštvu.

 

Ovaj junački ep nepoznatog pisca tipičan je za starogermansku herojsku poeziju, daleko karakterističniji od dela drugih savremenih pesnika, Valtera, Hartmana, Volframa i Gotfrida. On je to na prvom mestu zbog stava svojih junaka prema životu. Dok u Ilijadi deluju bogovi od kojih junaci zavise - oni daruju pobede, dosuđuju poraze, junaci mole i dobijaju njihovu pomoć, junacima vlada sudbina, svet iznad i izvan njih ograničava njihovo delovanje - germanski junaci imaju u sebi nečeg gigantskog. Na njima se ne vidi i ne oseća delovanje sveta koji je iznad njih i izvan njih, oni sami rešavaju svoju sudbinu.

 

Nepoznati pesnik Pesme o Nibelunzima nije jedini stvaralac radnje, niti duhovni otac najvećeg broja ličnosti koje vaja u likove. Crpeo je iz starijih junačkih pesama, saga sama već u prvom stihu kaže: "Stare nam povesti pričaju o mnogim čudnim stvarima, o slavnim junacima..." Pesnik dočarava ljude i događaje iz dalekih vremena Seobe naroda. Njegovi junaci nisu, u osnovi, hoenštaufovski vitezovi, oni samo nose njihove viteške odore, poput biblijskih likova na srpskim freskama, koje je majstor predstavio u odeći svojih državotvoraca.

 

Po svojoj građi, Pesma o Nibelunzima spada u široki krug dela starogermanske poezije o Nibelunzima, dela koja su po formi različita, po vremenu i mestu nastanka na velikom rastojanju - od prvih junačkih pesama iz VI veka, do poslednjeg epa, Pesme o Nibelunzima, s početka XIII veka.

Pesma o Nibelunzima je poslednji sloj stalno rađene i preslojavane freske, Sage o Nibelunzima. Kad taj sloj pogledamo i kad ga upoznamo u pojedinostima, otkrićemo mnoge pukotine i naprsline zbog kojih nećemo moći da ga u celini razumemo dok ne pogledamo stariji sloj koji ispod njega probija, koji je još manje celovit, drugih je boja i izražaja; ispod njega je još jedan stariji sloj, i tako do poslednjeg, najstarijeg, do prvih skica Sage o Nibelunzima. Ovakav metod posmatranja najbolje će pokazati šta su i kako su pojedini anonimni majstori stvarali od iste građe, šta su i zašto menjali, dograđivali, obnavljali; kako su razvijali događaje, vajali likove prema ličnostima koje delaju. Tek posle ovakvog postupka bićemo u mogućnosti da razumemo završne poteze poslednjeg majstora s početka XIII veka. Unutrašnji slojevi (deo I)

 

Sadržaj Pesme o Nibelunzima, najkraće izražen, u osnovi je istorija žene Krimhilde; tako je prema nekima i nazivana Das Buch von Kriemhilden (Knjiga o Krimhildi). Pesma govori o tome kako se Krimhilda, burgundska princeza, sestra kralja Guntera koji je vladao u Vormsu, udala za Sigfrida, sina nizozemskog kralja; kako je posle srećnog života, doživela sudbinu da joj Hagen, burgundski vazal njenog brata Guntera, ubije muža; kako je Krimhilda pripremala osvetu i kako je izvela; u osveti je stradao ne samo Hagen nego i svi Burgunđani koji su s njim bili u zaveri i pomagali mu; kako je, na kraju, i ona sama primila zasluženu kaznu. Brinhilda, žena kralja Guntera, i Ecel, drugi Krimhildin muž, dolaze do izražaja samo u jednom delu epa. Ove ličnosti ne sudeluju u događajima kao Krimhilda, Gunter i Hagen od početka do kraja. Pevanje I prikazuje mladu Krimhildu, poslednje pevanje, XXXIX, završava se njenom smrću. Nema nijedne epizode koja, neposredno ili posredno, ne govori o njenoj sudbini (Colleville-Tonnelat, 8).

 

Srednjovekovna epska poezija poznaje mnoge junake koji se zaljube u princezu samo na osnovu glasova o njenoj lepoti. Takav je ovde junak Sigfrid, takav je i Gunter. To je tema minesanga - ljubavne dvorske i riterske poezije; ljubav prema gospi koju junak još nije video, ali za koju zna da je puna vrlina, da je njena lepota odraz unutrašnje vrline. Sigfrid se potpuno ponaša prema onom kodeksu dvorske ljubavi koji je opisan kod pesnika minesanga - strpljiv je i provodi celu godinu na burgundskom dvoru, a da Krimhildu i ne vidi; kad, najzad, dolazi s njom u dodir, ne usuđuje se da govori, dovoljno mu je da je gleda i da joj se divi iz daljine, smatra sebe nedostojnim njene lepote i vrlina. Tek posredovanjem prijatelja Sigfrid se oslobađa uzdržljivosti i kolebanja.

 

Pesniku je cilj (1-V pevanje) da pokaže kako se rađa ljubav, plemenita i čista. Budući Krimhildin muž pojavljuje se kao idealni vitez, nepokolebljiv sa oružjem u ruci, ali u isto vreme sposoban za nežnosti i poštovanje žene. Čitalac oseća kako veza između njih postaje sve jača, iako oni za to vreme uopšte ne izgovaraju reč ljubav.

 

Čini se, na prvi pogled, da je pesnik u uvodnom delu dao suviše mesta i značaja jednoj, u osnovi sporednoj epizodi, ratu sa Saksoncima (IV pevanje). Čitava ova epizoda, izgleda, pre svega, preduga. Jasno je, međutim, šta pesnik želi da postigne ovom epizodom. Trebalo je na očiglednom primeru pokazati Sigfridovu hrabrost, jer njega Burguđani ne poznaju. Jedini Hagen zna ponešto o njemu, i to neodređeno, o njegovim mladalačkim, u stvari neobičnim podvizima, onim koji spadaju u čudnovate priče. Trebalo je, dakle, pokazati da Sigfrid nije samo prkosni, neobuzdani putujući vitez, koji izaziva na dvoboj (110. strofa i sl.), nego i junak spreman da pomogne prijatelju i da time opravda svoju želju da dobije burgundsku princezu za ženu. Pesnik koristi ovu ratnu epizodu i za to da Krimhilda bolje upozna Sigfrida. I, na kraju, pesnik vrlo vešto, u ovoj epizodi, stavlja Sigfrida, odmah po njegovom dolasku na burgundski dvor, ispred Hagena. To je u pesnikovom planu prvog dela epa od velikog značaja. Pevanje IV (172-180) jasno kaže da je u ovom ratu Hagen bio samo scarmeister, zapovednik, verovatno samo nad svojim vitezovima. Glavni nosilac borbe je Sigfrid. On ide u izvidnicu, on savlađuje oba kralja, a Hagena ostavlja za to vreme u pozadini. Hagen je morao osetiti da ga je ovaj došljak na dvoru potisnuo. Već u ovoj epizodi treba tražiti prve klice Hagenove mržnje prema Sigfridu. Hagen nije uklonio Sigfrida da bi osvetio uvredu koju je Krimhilda - tobože zbog krivice neopreznog Sigfrida - nanela kraljici Brinhildi. On tu samo prividno nastupa kao prvi vazal i zaštitnik kraljičinog ugleda na dvoru svojih gospodara. Hagen uklanja Sigfrida na prvom mestu kao svog rivala, koji je po junaštvu i ugledu preuzeo njegovo mesto na dvoru.

 

Opis ove ratne epizode je konvencionalan i ni po čemu se ne razlikuje od mnogih sličnih opisa takvih epizoda u pesmama onog vremena. Međutim, čitalac i slušalac iz pesnikovog vremena voleo je ovakve opise i ratne slike; ponegde je video i sebe, onakvog kakav bi želeo da bude.

 

Pesnik u ovom uvodnom delu nije mogao da izbegne izvesna napuštanja stvarnosti, zahvate u svet priča i mašte, u čarobnjaštvo. Te su priče poznate njegovoj publici, vezane uz Brinhildu i Sigfrida u sagama, i publika je to očekivala. To je, na prvom mestu, ono što je saopštio preko Hagena:

 

1. Trebalo je da Sigfrid bude vlasnik čarobnog nibelunškog blaga kako bi ono, kasnije, poslužilo kao jedan od osnovnih motiva Krimhildine osvete;

 

2. Da osvoji čarobni plašt kako bi, nevidljiv u njemu, pružio Gunteru pomoć da savlada Brinhildu na Islandu;

 

3. Da bude ranjiv samo na jednom mestu, jer ga Hagen, bez prevare, u čemu mu je i Krimhilda nesvesno pomogla, inače ne bi mogao ubiti.

 

Stoga je Sigfrid savladao zmaja, okupao se u njegovoj zapaljenoj i istopljenoj masi i samo na mestu gde mu je između pleća pao list ostao ranjiv. Sve je to bilo već sadržano u ranijim sagama, daleko opširnije, i zabavljalo je pesnikovu publiku. Zato je ova priča ostala i dalje funkcionalna, bila je potrebna za razvijanje radnje. U najvećoj meri funkcionalno je ostalo i nibelunško blago, jer je poslužilo pesniku kao most između dve različite i nevezane sage od kojih je stvorio celinu.

Sve ovo je pesnik, vidi se, teška srca ubacio u svoj ep; sve je koncentrisao u pevanje III, u Hagenovu priču; sumarno je, kratko, uklopljeno dosta nevešto, tako da prekida pripovedanje koje već teče (86-100. strofa).

 

Kada se čitaju strofe 618, 622, iznenađuje Brinhildino uzbuđenje u času kada gleda Krimhildu koja se upravo verila i sedi pored Sigfrida. Brinhilda gorko plače što je Krimhilda, udajom za kraljevog vazala, ponižena. A kad joj Gunter kaže da je Sigfrid, kao i on, kralj i da će joj to drugom prilikom objasniti, Brinhilda to ne prihvata, hoće zbog toga čak da ga napusti: "Najradije bih pobegla, samo da znam kuda" (622).

 

Ovde je reč o jednoj pukotini na slici - pukotini ispod koje izbija stariji sloj sage o Brinhildi i Sigfridu. Prema starim sagama, prva žena koju je Sigfrid upoznao bila je Brinhilda, a ne Krimhilda (Heusler). Posle noći provedene s Brinhildom, Sigfrid je krenuo u dalje pustolovine, ali je smatrao Brinhildu svojom ženom i obećao joj da će se vratiti. Čarobni napitak pomogao je Krimhildi da Sigfrid zaboravi Brinhildu i da se njome oženi. Napuštena, Brinhilda se udala za Guntera, ali nije zaboravila Sigfrida. Tvorcu Pesme o Nibelunzima nije pošlo za rukom da izbriše sve tragove ranijih saga, i zato je razumljivo Brinhildino jadikovanje kada vidi Sigfrida s drugom ženom; povređena je u svom ponosu i ljubavi.

 

Sigfrid je dobro obavešten o Islandu: "Ja ću vam to reći: u ovom je dvoru običaj da niko od stranaca ne nosi u njemu oružja", kaže on Hagenu (407). On poznaje Brinhildu:

 

"Oštrina tvoga oka izabrala je vrlo dobro; to je plemenita Brinhilda ", rekao je Gunteru kad su bili nadomak Isenštajna (393). Brinhilda misli da je Sigfrid prosac: "Dajte mi moju opremu! Ako je hrabri Sigfrid došao u ovu zemlju da prosi moju ljubav, to će ga stati života; ne bojim se njega toliko, da bi mu postala žena" (416). Da je Sigfrid već bio na Islandu potvrđuje i jedan vitez iz Brinhildine pratnje: "Moram zaista reći, gospo, da nijednog od njih nisam do sada video, sem što je jedan od njih sličan junaku Sigfridu" (411). Brinhildine reči (416) govore o uvređenoj, napuštenoj ženi.

 

Sigfridova pomoć Gunteru, kad, u noći, savlađuje Brinhildu kao ženu i predaje je njemu ukroćenu, nije, u Pesmi o Nibelunzima, opisana bez nagoveštaja Sigfridovog potpunog trijumfa nad Brinhildom, tako da se može pretpostaviti da je on, verovatno, prevario kralja Guntera. Veoma pogođen u svom muškom ponosu zbog neuspeha u prvoj bračnoj noći, Gunter je izjavio da ne mari ako Sigfrid i ubije Brinhildu: "...inače pristajem na to; radi s njom što te volja, makar je i ubio, ne bih ništa mario" (655), ali je naglasio: "...samo da ti ne obljubiš moju dragu ženu" ("ane daz du iht triutest - unter der Bedingung, da Du nicht selbst mit meiner lieben Frau schflast" - Brakkert, I 145).

 

Kada je Sigfrid počeo ljubavnu igru s Brinhildom, Gunteru je "i milo i žao bilo" (665), ali se pesnik odmah ispravlja - pevao je ovo početkom XVIII veka, verovatno po porudžbini svoga mecene, episkopa pasavskag - pa veli: "Gunter je dobro znao, iako ga Sigfrida nije video, da među njima nije došlo do prisnije veze" ("daz keinlicher dinge von in da niht geschach - da es zwischen ihnen zu keinerlei Vertaulichkeiten kam (667) - Brackert, 1. s.). Međutim, ono što pesnik dalje kaže nije daleko od scene deflorisanja: "pritisnu je junak uz krevet, da je iz sveg glasa jauknula; veliki joj bol zadade Sigfridova snaga" (676); i dalje: "... Sigfrid se tako žestoko branio, da joj stadoše pucati kosti po celom telu" (677).

 

Ovo dovodi do pitanja Sigfridovog lika. On je za pesnika ideal hrabrog junaka i viteza. Ostalo je, međutim, na Sigfridovom karakteru nekoliko tamnih mrlja. Da bi dobio Krimhildu za ženu, Sigfrid je pristao da učini nekoliko protivusluga njenom bratu Gunteru: pomogao mu je na Islandu, ali je tom prilikom prevario Brinhildu na način koji nije dostojan jednog viteza; pomogao je Gunteru i u bračnoj noći, i ponovo prevario Brinhildu. Brinhilda je tako potpuno obmanuta, teško povređena; prvo, što Gunter nije onakav junak za kakvog se izdavao na Islandu, drugo, što nije ni valjan muškarac. Sigfrid je, čini se po svemu, prevario u pomenutoj bračnoj noći i Guntera. I, najzad, Sigfrid je učinio sraman prestup kad je tajnu te noći odao svojoj ženi. Što je drugo mogla misliti Krimhilda kad joj je Sigfrid predao trofeje, Binhildin nakit, nego upravo ono što je javno rekla.

 

Dva prijatelja, Gunter i Sigfrid, izvukli su se, kao muškarci, iz škripca, koji je za Guntera bio veoma težak čim je zatražio punu i zakonom propisanu zakletvu. Al, i ovde je i pesnik jednim simbolom odao pravo stanje stvari: "... tada se ova dva dobra viteza šeretski pogledaše" (861).

 

Svađa između dve kraljice bi se slegla, to bi sredili muževi, Gunter i Sigfrid: "Pripreti ti svojoj ženi, i ja ću svojoj", kaže Sigfrid (862). Sigfrid je Krimhildu, vidi se posle, za tu svađu doista i kaznio. Jer, Krimhilda kaže Hagenu, kajući se što se tako ponela prema Brinhildi: "... kajala sam se posle zbog toga... i on me je... svu premlatio" (894). Hagen, međutim, koristi ovu situaciju da se reši Sigfrida. On zvanično, u interesu dvora, u dogovoru s Gunterom i njegovom braćom - od čega se, iako ne u svemu, jedino mladi Giselher izuzeo - uklanja Sigfrida. Hagen sprovodi svoj plan vrlo lukavo, oprezno i postupno: ubija Sigfrida, miri Krimhildu s Gunterom kako bi nibelunško blago došlo u Vorms, oduzima Krimhildi to blago, a time i svaku mogućnost da se osveti, izoluje je od ostalog dvora: za nju su sazidali zasebnu zgradu (1101,1102), u kojoj je, sa svojom pratnjom, od tada tužno živela.

 

Pošto je Krimhildu, kako ne bi mogla da se sveti za Sigfridovu smrt, izolovao u Vormsu, Hagen je nastavio da sprečava svaki njen nastup. Hagen to sprovodi i dalje, ukoliko je to u njegovoj moći. On se žestoko protivi njenoj udaji za Ecela. Kad ona ipak, uz pristanak braće, polazi za Ecela, Hagen joj ne dozvoljava da ponese ono što je preostalo od njenog blaga. Gernot mora da upotrebi svoju kraljevsku vlast da se blago preda Krimhildi: "Sa punom kraljevskom vlašću stavi on ključ u vrata; sve Krimhildino zlato iznesu napolje, oko trideset hiljada maraka, ili još i više" (1277).

 

Hagen se svim silama protivio da Burgunđani pođu na svečanost na koju su ih pozvali Ecel i Krimhilda. Kada su mu Gunter i njegova braća rekli da oni nemaju razloga da se plaše Krimhilde, i da je samo on taj koji joj je zlo učinio, pa ako se boji neka ne ide, Hagen je, razume se, pošao, jer se takav junak ne boji nikoga. Ali, on im odmah savetuje, znajući šta ih čeka, da povedu jaku naoružanu pratnju. Pored toga, zadržava Ecelove glasnike na dvoru sve do časa dok se Burgunđani nisu spremili s vojskom. Pustio je glasnike da se što kasnije vrate u hunsku zemlju kako bi Krimhildi ostalo što manje vremena za pripremanje osvete. Unutrašnji slojevi (deo II)

 

Za drugi deo Pesme o Nibelunzima pesniku je poslužila kao uzor jedinstvenija saga o Burgunđanima (Nibelunzima). Ovde nije morao da vodi računa o čudovišnim, vanljudskim elementima. Mogao je da opiše jednu čisto ljudsku tragediju.

 

Scena o vodenim vilama prilikom prelaza Dunava (1533-1549) ne utiče na tok događaja. Njome pesnik samo naglašava jednu od crta Hagenovog karaktera; on je junak koji uvek prkosi sudbini: iako zna da ga čeka smrt, nijednog trenutka ne pomišlja da se vrati. Ova scena bila je potrebna pesniku i zbog toga da u liku sveštenika, kraljevog kapelana (1574-1580), naznačio prisustvo crkve i u ovakvim ratnim pohodima - jer takav je bio put Hunima - i da, s druge strane, u vajanju Hagenovog lika, istakne njegov prkos prema svakom čoveku i autoritetu, pa i crkvenom. Pesnik je ujedno pokazao koliko kralj Gunter zavisi od svog prvog vazala, jer se Hagen ne osvrće na Gernotove proteste da ne muči jadnog sveštenika. Ovo je jedino mesto u Pesmi o Nibelunzima koje pokazuje intervenciju boga, pošto se kapelan, kao svešteno lice, Božijom pomoći spasava iz nabujale reke, iako ne zna da pliva (1579).

 

U ovom delu pesnik je veštim razvijanjem događaja i sve većim angažovanjem glavnih ličnosti pokazao kako Krimhilda nastoji da pobedi i uništi ne samo Hagena nego i svoju braću koja su mu dozvolila da sa Sigfridom uništi i njenu životnu sreću.

 

Ovde ljude ne poražava sudbina - oni svojim postupcima sami nameću fatalni ishod događaja. Burgunđani i Huni žive u prijateljskim odnosima. U Ecelovoj mnogonarodnoj državi glavnu reč kao vazali imaju germanski vitezovi, koji ga cene i vole, kao što su gospodar Ditrih, starina Hildebrand i plemeniti markgrof Rideger. Oni kod njega uživaju veći ugled i od njegovog brata Bledela. Krimhilda je ta koja ih nagoni na borbu i pokolj. Ali, ni ona u prvo vreme nije mislila da izazove borbu do istrebljenja. Njen je cilj osveta i poniženje Hagena. Držanje amelunških vitezova, Ditriha, Hildenbranda, markgrofa Ridegera, pa i samog Ecela, koji svi odbijaju da joj pomognu u osveti, primorava je da improvizuje hazardne napade na Burgunđane, da nagovori Ecelovog brata Bledela da pobije svu kraljevu nenaoružanu pratnju za stolom, da žrtvuje i rođeno dete, podmećući ga pod mač razjarenog Hagena i da, na kraju, ostvari borbu do istrebljenja.

 

U pevanjima HH-HHVI Krimhilda mirno u sebi priprema planove za osvetu dok svi oko nje žive u savršenom zadovoljstvu. Ovako nezadovoljnu Krimhildu pesnik pokazuje već na svadbi u Beču (1352-1374). Na raskošnoj svadbenoj svečanosti, koja je trajala sedamnaest dana, Ecel i njegovi vazali i vitezovi potrošili su sve što su imali, mnogi su vitezovi ostali i bez odela (1370), Ecel je samo sviračima i pevačima Verbelu i Svemelu dao "više od hiljadu maraka" (1374), Krimhilda se setila Sigfrida: "oči joj se napuniše suzama, ali to brzo prikri da niko nije primetio" (1371).

 

U toku razvijanja radnje čitalac oseća kako oko Krimhilde atmosfera postaje sve burnija. Oluja se u deset poslednjih pevanja stalno pojačava - da se na kraju sruči na domaćina Ecela i njegove goste, Burgunđane. Oseća se kako se tragedija, koja nastaje iz konflikta Krimhilda-Hagen, prenosi i na udaljenije ličnosti i pojačava sukobom Burgunđani-Huni.

 

Opisi okršaja, dvoboja i borbi u drugom delu Pesme o Nibelunzima nisu monotoni, nisu konstruisani po istoj šemi, ne liče ni izdaleka na spomenutu ratnu epizodu iz prvog dela, na rat sa Saksoncima. Takav utisak ostavlja već okršaj burgundske zaštitnice s Bavarcima, kada su prešli Dunav (YYVI). Više od sedam stotina Bavaraca, kasno u noć, u mraku, napada burgundsku zaštitnicu: "Sa obe strane puta i odmah iza sebe začuše topot konja" (1601); dvoboj Gelfrat-Hagen s jedne, i Else-Dankvart, s druge strane. Shodno pesnikovoj nameri da stalno ističe svog ljubimca, junaka Dankvarta, Hagenu je u borbi na nogama otpao veliki deo štita; pošto ranjeni Else pobegne, Dankvart priskače bratu Hagenu u pomoć i ubija Gelfrata.

 

Detaljno su naslikane samo tri pojedinačne viteške borbe: u XXXV pevanju Iring-Hagen, u XXXVII pevanju Rideger-Gernot i u XXXIX pevanju Ditrih-Hagen-Gunter. Umesto da ponavlja ovakve dvoboje i bitke između drugih vitezova, što bi sigurno vodilo monotoniji, pesnik je veoma uspelo preuzeo iz sage epizodu o paljenju svečane dvorane u kojoj su Burgunđani zatvoreni i iz koje im Krimhilda ne dozvoljava da izađu (XXXVI). Scene užasa, kao što je ova o požaru, scene viteške otmenosti, plemenitosti i dobrote, kao što je ona o Ridegeru (XXXVII), u kojoj borci jedni druge ubijaju bez mržnje, dovoljne su da Pesmu o Nibelunzima stave ispred svih drugih ratnih epopeja srednjovekovne nemačke literature (Colleville - Tonnelat, 26).

 

Pesnik je nastojao da svoje ličnosti zadrži u vremenu Seobe naroda. Ali to mu nije uvek polazilo za rukom. Njegovi junaci ne samo da nose odore vitezova njegova vremena, nego su i pomalo bledi kad se uporede sa varvarskim savremenicima Merovinga. Oduzeo im je, u osnovi, grubost i učinio ih galantnim vitezovima s lepim ponašanjem u borbama i u krugu dama na dvoru. Ostavio je, istina, Hagenovu neosećajnost; Hildebrand, kome je čast preča od krvi i koji stoga u staroj sagi čak ubija sina, ostao je u Pesmi krut i hladnokrvan: sramota što je mač koji drži žena podignut nad najboljim junakom, Hagenom (iako mu je ovaj smrtni neprijatelj), za njega je važnija od kraljevske krune Krimhildine; prema staroj sagi, on Krimhildu "raseca na dvoje".

 

Pesnikove ličnosti, međutim, i u njegovom vremenu gube uglađenost kad ih ponese srdžba, zavist ili mržnja. Već Brinhilda u prvom delu epa, a pogotovo Hagen i Krimhilda u eksploziji instinkta, prestaju da budu pripadnici jednog doba i postaju tipovi ljudi izvan vremena.

 

Kad su u pitanju protagonisti radnje, čiji se životni interesi sukobljavaju, ukrštaju i odvode ih zauvek s pozornice, pesnik je, pomognut starim sagama, ostvario nekoliko veoma uspelih likova.


Stvaralački odnos autora pesme o Nibelunzima prema preuzetoj građi

 

Pesniku su kao građa za ep o Nibelunzima poslužile dve stare domaće sage, Saga o Brinhildi - Sigfridu i Saga o Burgunđanima. Sagu o Brinhildi - Sigfridu pesnik je poznavao kao usmene špilmanske pesme, a Saga o Burgunđanima bila je zapisana u mnogim verzijama i veoma popularna u Bavarskoj i Austriji, gde su Ditriha od Berna voleli i negovali kao svoga junaka. Ove dve sage, koje su se razlikovale po obliku i sadržini i koje su se, osim toga, nalazile u različitim verzijama, pesnik je spojio u jedinstveno delo. Dao im je ujednačen oblik, nibelunšku strofu. Povezao je dve grupe saga u jedan ep tako da on u I delu ima u osnovi građu Sage o Brinhildi - Sigfridu, a u II delu Sagu o Burgunđanima. Svojim stvaralačkim radom na tome proširio je i obogatio obe sage novim epizodama, ali je dosta pojedinosti morao i odbaciti.

 

Rezultatu formi bio je taj da je obema sagama, pošto su postale I odnosno II deo speva, dao otprilike isti obim.

 

Veza između obe sage, takva da ih može povezati u jednu celinu, uspostavljena je idejom da Krimhilda bude glavni junak celog speva. Posle braka sa Sigfridom, što je preuzeto iz prve sage, Krimhilda sklapa brak sa kraljem Ecelom, što pripada drugoj sagi. Ona formalno postaje Ecelova žena, ali i dalje deluje kao Sigfridova udovica. Obe sage su, kao dva dela jedne celine, povezane motivom osvete. Osnovne promene sastoje se u tome što se Krimhilda iz ranije sage sveti mrskom mužu Ecelu, jer joj je pobio braću Burgunđane, dok se Krimhilda iz Pesme o Nibelunizma osvećuje svojoj braći Burgunđanima za ubistvo muža Sigfrida. Raniji varvarski lik Ecela, "biča božjeg", koji je zbog nibelunškog blaga pobio Krimhildinu braću, docnije se promenio u dobroćudnog hunskog vladara.

 

Glavni motiv stare sage o propasti Burgunđana bilo je nibelunško blago koga je Ecel hteo da domogne. Jedan od motiva Pesme o Nibelunzima ostaje osveta zbog oduzetog blaga, ali to više nije glavni motiv. Osnovni motiv je Krimhildina osveta Sigfrida.

 

Tvorac Pesme o Nibelunzima napravio je od srećne supruge neumoljivu osvetnicu. Ona se osvećuje braći i svima Burgunđanima za ubistvo muža i oduzeto blago. U starijoj sagi je glavni Krimhildin suparnik i protivnik bio Ecel; u Pesmi o Nibelunzima u toj ulozi se javljaju Hagen i njena braća koja su mu pomogla da ubije Sigfrida i da joj otme blago. Pošto više nije cilj osvete, Ecel postaje samo vladar i muž. Njegovu ulogu u istrebljenju i propasti Burgunđana preuzima Krimhilda. Umesto ranije situacije, u kojoj su na jednoj strani bili Krimhilda i Burgunđani, a na drugoj varvarin Ecel, izgrađena je nova - u kojoj je na jednoj strani samo Krimhilda (sa neutralnim Ecelom), a na drugoj svi Burgunđani. Povod za osvetu ostalo je i dalje nibelunško blago. Krimhilda, koja je ranije svetila svoj rod, sad sveti sebe, i nad svojim rodom. Samo otimanje blaga nije moglo da ostane jedini, uverljiv razlog za osvetu, jači je uzrok za osvetu na prevaru ubijen muž. Osveta Sigfrida povezuje oba dela speva, osveta zbog otetog blaga dovodi ceo spev do tragičnog kraja.

 

Kad je, pomeranjem objekata i motiva osvete, stvorena osnovna ideja za spajanje dve stare sage u jednu celinu, pesnik je morao da ukloni mnoga protivrečja koja su nastala u tom procesu spajanja i novog oblikovanja. Pesniku su se, razume se, morali potkrasti i provući mnogi elementi ranijih saga, koji se ne uklapaju u novu koncepciju ili se javljaju kao nedovoljno motivisani. Otuda se mnoge pojedinosti u razvijanju radnje, i u crtama preuzetih glavnih ili sporednih ličnosti, mogu shvatiti tek pošto se dovedu u vezu s ranijim sagama.


Istorijska podloga pesme o Nibelunzima

 

Junačka poezija vezana je za istorijsku stvarnost, ali ona nije istorija. Za ovu poeziju istorija je samo građa koju pesnik slobodno oblikuje prema svom određenom stavu. Pesnik uzdiže stvarnost do idealnog i uzvišenog, ali je i ne napušta (N. de Boor). Ono što je nerealno, izvan stvarnosti, može da služi pesniku samo kao spoljašnji okvir, bez presudnog značaja za pesmu.

 

Nešto od istorijske stvarnosti čini podlogu i Pesme o Nibelunzima.


Oko godine 375. provalili su sa istoka, preko Volge, mongolski Huni i u tom naletu uništili državu Istočnih Gota na severnoj obali Crnoga mora. Poterali su i Burgunđane iz oblasti između Visle i Odre, i oni su se, oko 410. godine, spustili u područje Vormsa i Špajera, za vreme vladara undahara. Tu im je hunska plaćenička vojska, pod rimskim vojskovođom Etijem (Aetius), uništila državu. Rimljani su ostatke tih Burgunđana preselili u današnju Burgonju (u Francuskoj), koja je po njima dobila ime. U Burgundskom zakoniku (Lex Burgundiorum) kralj Gundobad pominje, među svojim precima, i Guntera, Gibiha i Giselhera.

 

U Panoniji je za to vreme Atila (Ecel) ubio svoga brata suregenta Bleda, ujedinio hunska plemena i osnovao jak ratni savez germanskih i skitskih plemenskih grupa. On je 451. godine provalio preko Rajne i Loare, pustošeći sve na što je naišao. Zaustavio ga je rimski vojskovođa Etije, pod čijim su zapovedništvom bili delovi Zapadnih Gota kao plaćenici, i uništio Atilinu vojsku na Katalaunskim poljima kod Šalona (Chalons) na Marni. Atila se vratio u svoju prestonicu, pustošeći sve i na povratku. U ovom ratnom pohodu Huna, na putu do Marne, stradali su i Franci.

 

Atila je, tri godine posle poraza na Marni, 453, umro u svojoj prestonici, iznenada i u postelji, od izliva krvi u mozak, pored žene, mlade Germanke Hildiko. To je bilo šesnaest godina posle poraza Burgunđana, kada su im Huni uništili državu, a tri godine posle borbi s njihovim susedima Francuzima. U ratu s Burgunđanima Atila još nije bio vrhovni vođa Huna.

 

Franci su, kao susedi, pratili propast Burgunđana, a i sami su imali sukoba s Hunima. Nenadana smrt Atilina, bila je celom tadašnjem svetu veoma zagonetna i vest o njoj je brzo kružila. Na osnovu takvih vesti povezao je jedan franački pesnik propast Burgunđana iz godine 437. sa Atilinom smrću iz 453. godine: mlada Germanka Hildiko, kasnije Krimhilda, osvetila se mužu koji joj je pobio braću, jer je - sad već prema sagi - Atila uništio burgundsku državu.


Pesnikovi ciljevi i ostvarenja

 

Nibelunški pesnik veliča starogermanske vitezove, junake iz doba Seobe naroda. Prikazuje njihovo čestito držanje pod udarcima sudbine i, prenoseći ih u svoje doba razvijenog feudalizma, predstavlja ih kao uzore vazalske i ljudske vernosti. Stvarnost pesnikova, s početka XIII veka, kad su vazalske veze i razvoj ministerijala potisnuli rodovske odnose, bila je, već, obeležena pomeranjem vrednosti vrlina. Uzeli su maha politička ubistva, međusobne borbe feudalaca, izdaje, pljačke. Ta gruba stvarnost zahtevala je, u pesništvu, uzore plemenitosti, čestitije i pravičnije ljudske odnose.

 

Pesnik izvodi na pozornicu starogermanske vitezove, prekaljene junake, teško naoružane, u pancirima. Ponegde ih umekšava, oblači u svilu i brokat, daje im meke postelje, bogate trpeze i raskošno udešene gospe. Sve zato da bi ih približio svome vremenu. Ovi galantni kavaljeri ne skidaju očiju s lepih dama, zbog kojih su im i u crkvi misli daleko od molitve, ali, kad je u pitanju čast, čestitost i poštenje, otvaraju potoke krvi ispod šlemova protivnika, rasecaju "sotonsku ženu" Krimhildu na komade što se usudila da smakne najboljeg junaka, iako njihovog neprijatelja u borbi koju im je sudbina nametnula.

 

Pesma o Nibelunzima je književni refleks feudalnog uređenja oko 1200. godine. Ne opisom ili analizom, nego prirodnom sintezom dela i reči, često samo jednim gestom ili uzvikom, pesnik vaja likove i uspostavlja idealne odnose čestitosti, kroz koje se nazire, nekada više nekada manje, kontrast stvarnog života feudalnih krugova njegovog doba.

 

U liku Hagena pesnik je stvorio jednu od najsnažnijih figura svetske književnosti. Ovu činjenicu treba istaći tim pre što je Hagen u Pesmi o Nibelunzima postepeno izrastao u najistaknutijeg junaka, i to kao predstavnik plemstva, odnosno kraljevih vazala, koje je pesnik posredstvom njegovog lika želeo uzdići i idealizovati. Ostvarenje Hagenovog lika možda je najvažniji pesnikov cilj. Preobrazivši se iz starogermanskog junaka u savremenog viteza, Hagen je, zahvaljujući pesnikovom nastojanju, trebalo da postane uzor odanog vazala s početkom XIII veka. Hagen zna u svakom momentu šta radi, i u svakom momentu je spreman da snosi sve posledice svoga delanja. Čitalac može zazirati od neumoljivosti njegovih postupaka, ali Hagen na kraju osvaja i onoga koji mu se opire. Pesnik je Hagena suprotstavio izuzetno svetlom liku viteza Sigfrida i time još jasnije istakao njegove crte. Jer, u konfrontaciji sa Sigfridom, Hagenov lik je ugrožen. Da ne bi bio nepodnošljiv, mora delovati izrazito i ubedljivo.

 

Posmatrana izdvojeno, Hagenova dela su nasilja. Ona su, međutim, toliko snažno i ubedljivo motivisana da njegov lik raste do ogromnih razmera i pored toga što sve oko sebe uništava. Hagen je toliko veran i odan vazal burgundskog dvora da je prema svima drugima izvan dvora sumnjičav i nepoverljiv; on smatra da ne mora biti pošten i pravičan, ne usteže se ni od laži od zločina; nema nikakve sentimentalnosti ni prema sebi kada su u pitanju interesi njegovih vladara. Hagen bez skrupula uklanja Sigfrida, vara i pljačka Krimhildu, osuđuje je na život u samoći, ubija skeledžiju, baca u Dunav kraljevog kapelana, odseca glavu Ecelovom sinu i na kraju podmeće i svoja prsa Krimhildi da ga, vezanog, ubije.

 

Pesnik Nibelunga je zbog Hagena potisnuo i Guntera u drugi plan. Hagen je "poslednji Burgunđanin", on uskraćuje Krimhildi blago. Dok Guntera hunski momci, po naređenju Krimhildinom, ubijaju "iza kulisa", Hagen pada "na pozornici" od ruke glavne junakinje.

 

Pesnik je retuširao nekoliko grubih crta na Hagenovom liku iz starije sage i uveo ga u nekoliko dirljivih lirskih scena. U epizodi s vodenim vilama Hagen ne samo da ne ubija vile nego im lepo zahvaljuje na obaveštenju i kavaljerski im vraća haljine; žao mu je Ekevarta koji je zaspao na granici Ridegerove krajine, pa mu vraća mač i još ga daruje zlatnim grivnama; koliko je topline i u epizodi kad Hagen hvali špilmana Folkera na večeri kod Ecela (2005-2007), u sceni na noćnoj straži (XXX pevanje), u opisu polaska u crkvu kod Huna (1855. i sl.)!

 

Dirljiva je lirska scena u kojoj Ecel, na svečanoj večeri, stavlja na srce svojim šuracima malog Ortliba, svoga jedinca, i moli ih da ga povedu kada pođu kući i vaspitaju ga dok ne postane čovek. Odmah posle tog izliva očinskih osećanja sledi užasan kontrast kad Hagen ubija mladog kraljevića. Ovaj čin dobija najsudbonosniji značaj i postaje najdramatičniji momenat u celom spevu. Hagenove reči: "ispijmo u spomen mrtvima i žrtvujmo ovo kraljevo vino" (1960) strašan su i potresan izazov smrti, to je pomen prvoj žrtvi, Sigfridu, koga je ubio, preko malog Ortliba, koga će upravo ubiti, a zatim pomen svima ostalima, i njemu samome, koji će, kao najbolji junak i "poslednji Burgunđanin", pasti od ruke žene iz svoga roda.

 

Pesnik Nibelunga je u ličnostima špilmana preterano idealizovao svoj stalež (Mojašević, 175). U ličnosti špilmana i plemića Folkera, pesnik je dao jedan od najuspelijih likova junaka, umetnika pesme i mača, koji je čist i hrabar u svome junaštvu kao tonovi njegovih gusala kad peva gospi Gotelindi, kad na straži tiho uspavljuje zavičajnom pesmom umorne drugove ili kad, in tempo furioso, svojim mačem - gudalom obara Hune u Ecelovoj dvorani. Ipak je pesnik preterao kad Folkera izjednačuje s Hagenom, a u završnim scenama kad ga stavlja čak iznad Hagena. Preterao je, i preuveličao svoj stalež, i kad je špilmane Verbela i Svemela poslao u svojstvu Ecelovih poslanika na vormski dvor da pozovu Burgunđane na svečanost; tim više što ova dva špilmana nisu plemići nego obični zabavljači na dvorovima velikaša - što dolazi do izražaja na Ecelovoj svadbi u Beču kad za svoje sviranje primaju novac od mladoženje. Nijedan dvorski pesnik ne bi ih poslao kao kraljeve poslanike u Vorms, nijedan pravi špilman ne bi kao oni primio napojnicu.

 

Pesnik je i hroničar svoga vremena. Netrpeljivost prema Bavarcima i, verovatno, stanje tadašnjih odnosa prikazao je u epizodi ulaska Burgunđana na teritoriju Bavarske, kad Dankvart ubija markgrofa Gelfrata. Pored toga, on ističe da čim neko putuje kroz Bavarsku mora da strahuje od pljačkaških napada. Ovo je, pored ostaloga, i najpouzdaniji dokaz da je pesnik Nibelunga Austrijanac. Kao Austrijanac proslavio je Beč vezavši za njega Ecelovu svadbu, koja je u ranijoj sagi bila u Vormsu. U liku vladike pasavskoga Pilgrima (971- 991. godine) odužio se, verovatno, kao svome meceni i prijatelju književnosti, vladici Volfgeru (1191-1204. godine), kao što se misli da se u liku Ridegerovom, "ocu svih vrlina", odužio drugome svom meceni, babenberškom hercegu Leopoldu VI.

 

Ljudi izvan dvora, donji sloj naroda, jedva da se naziru. U pitanju je samo nekoliko scena: građani Vormsa oplakuju Sigfrida i prate ga na sahrani, narod jadikuje na brdima sa obe strane Rajne što mu gospodari odlaze iz zemlje, svet pravi špalir u Pehlarnu i u Ecelovoj prestonici. Ali zato pesnik daje neke druge podatke: po haljinama i ukrasima dvorskih dama, konjskoj opremi i oružju doznajemo da su trgovina i zanatstvo bili razvijeni; građevine su bile tvrde, od kamena.

 

Dok su u ranijoj sagi u Ecelovoj dvorani, trošnijoj očevidno, izgoreli svi Huni zajedno s Krimhildom, ovde se Burgunđani sklanjaju od vatre uz zidove, krv junačka teče kroz kamene propuste, izgori ceo krov i tavanice padaju u lokve krvi, a Burgunđani nastavljaju i dalje borbu u zatvorenoj, kamenoj dvorani.

 

Karakterističan je i zanimljiv pesnikov stav prema funkciji hrišćanstva i udelu vere u životu glavnih i sporednih ličnosti. Hrišćanstvo i crkveni život prate celu Pesmu o Nibelunzima kao eksterijer koji se za ono doba po sebi podrazumeva. Svi ispunjavaju verske dužnosti. I na Ecelovom paganskom dvoru Huni idu u svoju bogomolju, Burgunđani u svoju crkvu. Pre svake svečanosti, svakog javnog čina, turnira, obavezno se ide na službu božju. Krimhilda - udovica dobija dvor pored crkve koju posećuje svakog jutra. Smeta joj, u prvi mah što je Ecel paganin, ali se brzo smiruje kad čuje da na njegovom dvoru ima i hrišćana i da će, možda, uspeti da i njega pokrsti. To nije postigla, ali je krstila sina Ortliba.

 

Pesnik je scenu opela Sigfridu u crkvi prikazao možda i preopširno. Međutim, kad mu se, venčanjem kraljevskih parova Guntera-Brinhilde i Sigfrida-Krimhilde, pružila prilika da široko opiše crkvene ceremonije, on se zadovoljio time da ih samo kratko naznači. Težište venčanja stavio je u okvire starogermanske predhrišćanske tradicije: sklapanje braka obavlja se pred svedocima, u krugu u kome plemići, svedoci, opkoljavaju mladence. Tek posle tog zvaničnog čina i posle bračne noći dolazi crkvena ceremonija blagoslova braka.

 

Starogermanski junaci nose na sebi lep dekorativni plašt hrišćanstva koji im mnogo ne odgovara, jer se svi vladaju nehrišćanski. Niko u Pesmi o Nibelunzima nije stvarno religiozan. Nijedan junak ne umire s pogledom uperenim u nebo ni s mišlju o spasu duše. Nema ni govora o samopregoru i hrišćanskoj ljubavi prema bližnjima. Utoliko više mesta imaju mržnja i osveta.

 

Ni epizoda s Ridegerom pred borbu sa Burgunđanima, uprkos njegovoj teškoj duševnoj borbi, nije prožeta hrišćanstvom, kao što se na prvi pogled čini. Ridegerove reči: da se nije zakleo da će i dušu izgubiti (2150), da se mora odreći svoje časti, vernosti i čestitosti, svega što mu je Gospod dao (2153), i molba da mu Bog ove muke smrću prekrati (2153), sve su to ustaljene forme izražavanja čoveka onoga vremena. One samo pokazuju prisustvo hrišćanstva, ali nemaju dubljeg značaja kod odluka koje junak donosi; one su, za pesnika, jedan od elemenata lirskog izliva osećanja. Rideger ne misli na spas duše: "duša" ovde znači njegovu čast, vrlinu, poštenje, osnovnu njegovu vrednost kao čoveka, junaka i viteza. Pesnik, dakle, nije propovednik Božje moći i Božje kazne.

 

Postoje, ipak, dve epizode koje više od drugih odaju pesnikov hrišćanski, tačnije crkveni stav. To je, prvo, shvatanje devičanstva i posledica gubitka nevinosti u Brinhilde. Kad je Sigfrid savladao Brinhildu u krevetu i predao je Gunteru, "od njegovog milovanja postala je potpuno bleda; koliku ogromnu snagu izgubi ona zbog ljubavi" ("von siner heimiliche si wart ein lutzel bleich; hei waz ir von der minne ir grozen krefte gesweich! (681 - Das Beilager hatte eine solche Wirkung auf sie, da sie erbalte und ihre (groven) Krafte verlor:" Brackert, I 151).) Služeći se litotom, pesnik je naglasio da je Brinhilda sva, potpuno (ein lutzel), pobledela. Ovo je tipičan stav crkve pesnikovog vremena u oceni prednosti devičanstva.


U epizodi s kraljevim kapelanom koji se izvukao iz nabujalog Dunava, pesnik stradalnika zaista spasava samo Božjom pomoći. Ali, ovde treba imati na umu dve stvari. Kapelan se morao spasti i jedini vratiti u Vorms kako bi Hagen bio uveren u tačnost predskazanja vodenih vila i time Burgunđane od prvog momenta pripremio na neizbežnu tragediju. Da je ma koga drugog čoveka, koji nije svešteno lice, dao Hagenu u ruke, da na njemu proveri predskazanje vila, pesnik bi morao računati s mogućnošću da se taj čovek udavi u tako širokoj i nabujaloj reci. Kapelan, kao sveštenik, nije znao plivati, jer se kupanje na javnim mestima smatralo nepristojnim za sveštena lica. Kad Bog spasava svoga sveštenika, ta pomoć je sigurna, i pesnik se ne izlaže opasnosti neuspeha. Ova Božja pomoć može se shvatiti isto onako kao i moć Sigfridovog čarobnog plašta.

Retki su narodni junački spevovi koji su tako ravnodušni prema religiji kao što je Pesma o Nibelunzima (vid. i Heusler, 62). To je, čini se, slučaj koji je izuzetno osoben za starogermansku junačku poeziju. Homerovi junaci su imali Olimp s bogovima koji su bili ljudskiji od svih ljudi, u kojima su smrtnici nalazili podršku i opravdanje za svaku svoju želju, ideju i delo. Junaci Pesme o Nibelunzima deluju paganski, ali u vremenu cvetanja hrišćanstva u feudalnom društvu koje se oslanja na vrhovnu božansku vladavinu, na civitas dei na zemlji.

 

Pesma o Nibelunzima pokazuje jedan isečak starog paganskog pogleda na stvari uklopljen u novi svet hrišćanstva. U ovom spevu se primećuju izvesna umekšavanja paganski shvaćene tragedije. Ranije dominantno isticanje junačkog prkosa i sudbinskog izjednačavanja života i smrti pomalo je razvodnjeno i pretočeno u elegičan ishod događaja. To je izraženo na završetku speva na tipično srednjovekovni, netragički način: "Stadoše tada da jadikuju Ditrih i Ecel" (2377, 3); "ceo narod je jadikovao i kukao; s velikim se bolom završi ova kraljeva svečanost, kao što se uvek radost završava bolom" (2378).

 

Hagen i Krimhilda su preostali kao nosioci tragedije. Njih u delanju i sudbinskom predodređenju ne zaustavljaju nikakvi krvni ili pravni odnosi, dok se Brinhilda, Gunter i Rideger, pored ostalih, u mnogome zaklanjaju za postojeće hrišćanske institucije i osećanja, za dvorsku hijerarhiju i feudalno uređenje.

__________________

 

Ivan Pudić (1909, Potočani u Bosni - 1981, Beograd) germanista, profesor univerziteta. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, franjevačku gimnaziju u Visokom a teologiju u Sarajevu (1933). Odmah potom studirao je germanistiku i završio je u Beogradu. Od 1939. do 1954. kao srednjoškolski profesor radi u Visokom, Plevljima, Zemunu i Beogradu. Od 1954. kao univerzitetski profesor u Sarajevu a od 1961. u Beogradu. Predavao je Istoriju nemačkog jezika i Uporednu gramatiku germanskih jezika sa gotskim. Svoju disertaciju "Prefiks ga - u gotskom jeziku" odbranio je u Sarajevu 1954. Najznačajnija dela: "Osnovi gotskog" (1961), "Pesma o Hildebrantu" (1965), "Rerum Illyricarum Ignjata Đurđevića" (1967), "Gotski jezik i istorijska gramatika" (1972), "Pesma o Nibelunzima", prevod i komentar (1973). Za prevod ove knjige dobio je nagradu "Miloš Đurić".

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Pesma o Nibelunzima

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u