Oskar Davičo - Srbija

Poema Srbija spada u najlepše pesme Oskara Daviča. Ona je to po skladnoj kompoziciji, snažnoj sadržini, bogatom registru osećanja i raspoloženja, bogatoj zvukovnoj orkestraciji, ali ponajviše po davičovskom razbokorenom jeziku. Napisana je 1939. godine a objavljena 1950. godine u knjizi pesama Višnja za zidom.

Cela poema je monolog lirskog subjekta u obliku apostrofe: on se obraća Srbiji iz strofe u strofu, nižući činjenice o njenom stanju i položaju, o njenoj prošlosti i sadašnjici, o njenoj sutrašnjici. Apostrofa se ostvaruje formom drugoga lica (Ja znam sva tvoja lica, Pesmo tužna, meka si milošta, gladna ruko, slepe jadikovke), ali i oblikom vokativa koji ima vrlo snažan eufonijski i ritmički efekat - Oj, Srbijo.

Predmet, tema pevanja dat je u prvoj strofi ali na posredan način: ostvaruje se samo ako se prva strofa sagleda u jedinstvu sa naslovom u kome je tema jasno i neopozivo istaknuta: Srbija je predmet pevanja, a koja i kakva Srbija, saznaće se iz središnjih strofa (slika) pesme. Ni poenta pesme ne konstituiše se u poslednjoj strofi: ona se postepeno oblikuje tokom pesme da bi se u poslednjoj strofi, jednoj od varijanti refrenske strofe, sažela u stihove Oj, Srbijo - buno među narodima. Smisao ove poruke potpuno se otvara do kraja, kada se pročita u celini i dospe do navedena dva stiha.

Naslov pesme ima neutralan emotivni i sadržinski predznak. Ima oblik nominativa jednine, koji nije poprimio osobenosti koje pridonose sintagmatske konstrukcije ili oblici ostalih padeža. U naslovu je samo naznaka, imenovanje, mirovanje i spokoj. Ako bi umesto ovog neutralnog i mirnog leksema došla vokativna konstrukcija Oj, Srbijo!, koja ima znatnu učestalost u pesmi, bitno bi se promenila sadržina naslova, njegov emotivni predznak i aktivan položaj naslova prema pesmi - ovakav naslov, pun emotivnog naboja, eufonijski bogat i prostran. ima inicijalnu funkciju za pokretanje govora pesme i označavanje ritmičke organizacije. Vokativni naslov značajno bi promenio smisao pesme i dao joj drugi ton i fuikciju: dobila bi osobine budilice, pokretača protesta i prevrata. Pesnikova intencija nije bila da piše budilicu nego da progovori o domovini Srbiji i predoči njen socijalni, istorijski i duhovni portret. Budilačke intonacije ima, nju unose refrenske strofe, ali je takva intonacija došla naknadno, kao emotivni rezime i izraz srođenosti zemlje i njenog pesnika - lirskog subjekta.

Lirski subjekt se iskazuje već u prvoj strofi ponovljenim izrazima, "ja znam": ovde su snažno naglašeni lirski subjekt i sva mnogolikost Srbije sa mnogo lica, mnogo očiju, mnogim ustima i mnogim mislima. Srbija - to je narod srpski različitog statusa, položaja, karaktera i mentaliteta - ali je on sve to zajedno, jedan narod. Svako lice ima svoja htenja i svoj specifičan lik što nosi prepoznatljive osobenosti. Oči - mnogo kazuju, ali mnogo i kriju kao svoju najdublju tajnu; tu tajnu može da zna samo lirski subjekt jer je ona njegova domovina. Misao otadžbine je sve ono što se ispoljava preko lica, kroz oči, rečima koje usta izgovaraju; a ta usta imaju svoju ljubav i svoje piće.

Na poslednji izraz "šta piju" naslanja se početak druge sgrofe i njena sadržina: Ej, piju od tuge, od znoja, od muke - to je slika teškog života težaka i siromaha koji je sav: Srbija. Motiv tuge i teškog života ključni je motiv ove pesme: u ovoj strofi on je samo naznačen i postaje osnovna tema pesme, koju će ostale strofe, sve do četrnaeste, dalje razvijati ilustrujući je novim pojedinostima. Po tome je Srbija socijalna pesma, nastala u mutnom i neizvesnom vremenu koje je naslućivalo novu ratnu kataklizmu. Sa te tačke gledišta ovo nije samo socijalna pesma u najužem smislu reči. Iz toga motiva proističe i motiv postojanosti i žilavosti domovine, motiv duboke vere u nju i njen slobodarski duh, i motiv neuništivosti.

Kao što je ostvaren neosetan prelaz iz prve u drugu strofu tako da potonja proističe iz prethodne i dalje je razvija, tako da se i treća strofa direktno naslanja na drugu, povezane su opkoračenjem:

Ja sam u mlinu, sred buke

žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,

oj, Srbijo, među ljudima, na njivama,

oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,

oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Ova strofa, kvinta po strukturi, ponoviće se kao jedanaesta i petnaesta strofa. Po ovim ponavljanjima, koja nemaju neku pravilnost, ali još više po sadržini i zvukovnom bogatstvu i po mestu gde se našla, poprima funkciju refrenske strofe.

Ovde je predočen portret Srbije sa nekoliko osnovnih obeležja - motiva: pesma, šljiva, ljudi, njive, stada. Jedanaesta strofa donosi dva nova obeležja - to su brda i buna. Petnaesta strofa ne donosi ništa novo, samo sažima sve prethodno navedene osobenosti i sadrži poentu. Apostrofa Oj, Srbijo nije nikakav vapaj, još manje je poziv na bunu - buna je svojstvo Srbije, njeno najsvetlije svojstvo. Ovo je jednostavno vokativni oblik koji označava obraćanje, ostvarenje želje lirskog subjekta da izrazi svoju ljubav i oduševljenje. Bitan je ton obraćanja, dubinsko značenje apostrofe: ona je izraz velike i snažne ljubavi prema domovini Srbiji, ljubavi koja je prešla u ekstazu. Bokativ Oj, Srbijo izraz je radosnog, zagrcnutog oduševljenja.

Motiv "pesme" je ovde središnji motiv (poiavlja se tri puta) pa je to i bitna osobina Srbije: ona peva, peva i onda kada joj je teško, pesmom tako prkosi. Izraz "pesmo među narodima" još jednom iskazuje oduševljenje i ljubav jer je Srbija među narodima (i zemljama) kao najlepša pesma među pesmama. Ovaj izraz takođe ima značenje lepote, radosti i prkosa.

Motiv "pesme" prenosi se u četvrtu strofu i dalje razvija: pesma je tužna, ali meka, topla, milosna, svoja. Pesma se poredi sa vinom (krv grožđa) i sa mekim gugutanjem gugutke: ovde je meki grleni glas gugutkin upoređen sa mirisom perja "što utka u gugutanje svoje gugutka"; sve to konačno jeste Srbija i njena pesma. Ona je "milošta meka", ali i klik (zvuk kljuna) divlje plovke usred sunčanog dana i zrenja "svakog klasa" - to nije samo slika tople atmosfere nego i slika obilja i bogatstva: Srbija je bogata šljivama, njivama, stadima, brdima, pesmama, mekotom (pitomošću i nežnošću), rodom.

Posle slike obilja predočene u petoj strofi, obilja koje poseduje Srbija, dolazi slika bede dočarana vrlo bogatim metaforama: bosa pesmo, gluve žalopojke, gladna ruko, slepe jadikovke. Nema granice između pesme i psovke, prkos i nezadovoljstvo ne iskazuju se samo psovkom nego i pesmom. Sva beda života mora da izazove "hajduka bune". U nekoliko narednih strofa dalje se razvija motiv bede i siromaštva u obilju i bogatstvu. Bogatstvo i beda stavljeni su jedno naspram drugog: nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje, ali "kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?". Bogata Mačva i Pomoravlje gladuju jer je bogatstvo oteto, nepravedno prisvojeno. Težak život predmet je pevanja u sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj strofi. Svaka strofa je nova slika bede i nemaštine, teškoga rada i gubljenja snage. Dugi nizovi muklih (ćutljivih) dana donose starenje i propadanje, "rovove bora", zemljanu boju, skorelo lice. Niti su dani ljudski dani, niti su lica ljudska lica - ranjeni, spečeni kao tabani. Dan i život u njemu, toliko je težak da se u jednom danu ostari "kao čitav vek".

Opet dolazi refrenska strofa Oj, Srbijo. Ona ne donosi ništa novo sem dva nova motiva - brda i bune. Ova strofa dolazi kao prekid kazivanja o siromaštvu i bedi, kao izvesno odmaranje od preteških slika. Ali ona je i još jednom ponovljeni izraz ljubavi prema domovini bez obzira što se u njoj teško živi i opstaje. Opet će se ponoviti poenta strofe Pesmo među narodima.

Sledeće tri sgrofe (dvanaesta, trinaesta i četrnaesta) posle ekstatičkog obraćanja Srbiji koje potvrđuje nepromenjenu ljubav bez obzira na muke, glad i trpljenje, donose slike opstajanja, obnavljanja, prkosa i trajanja na prostoru i u vremenu, u istoriji i stvarnosti. Pesma je tužna, ali je ona u duši i Srbije i njenog naroda. "Majko moja stara" priznanje je pesmi da je održala, podigla i ojačala Srbiju, slično onoj Zmajevoj "Pesma nas je održala, njojzi hvala". Slika teškog života dopunjena je još jednim detaljem: "kamena ploča kamenog dinara" je simbol dinara, teško zarađenog: težak je i tvrd kao kamena ploča; "med našeg znoja" i "vino našeg rada" su metafore za dobra koje čovek stvara i za njih dobija težak dinar.

Srbija je neuništiva: njena deca đikaju (brzo rastu), a rastu u blatu, među svinjama i patkama, uz post i glad, uz uspavanke, bajke i gatke - a bajke, zna se, dočaravaju prelep i prebogat svet koji je samo san i čežnja. U takvom čoveku, koji je tako rastao, tinja napeta buna. Bunu diže koliba, čovek sa polja i iz vinograda, koji peva i kada gine. To je podsticaj da se veruje u zemlju, u Srbiju. Zato je u završnoj strofi pesme, refrenskoj strofi, koja se po treći put ponavlja, najbitniji poslednji stih pesme: "Buno među narodima". Buna je ovde središnji motiv: dok je u prethodnim strofama dominirala pesma i usklik "pesmo među narodima", ovde je to buna: "Oj, Srbijo, među bunama", "buno među narodima". Srbija ostaje nezadrživi buntovnik koji ne trpi ni jaram ropstva, ni nepravdu ljudsku.

Maksima - Sažeto izrečena misao. Isto što i sentenca. Maksima i sentenca se razlikuju od narodne coslovice samo po poreklu - njihovi tvorci su poznati književnici, naučnici i umetnici: "Znanje je tek onda znanje kad je stečeno naporom vlastite misli, a ne pamćenjem" (Tolstoj).

Stilske figure u pesmi Srbija

Epiteti: tužna, meka, divlje, bosa, gluve, gladna, slepe, kravlje, lavlje, mukle, duboki, krajnjoj.

Kontrast: pesme i psovke; prestanak pesama i početak psovki; oranje i letina; "to lice što nije lice", "ti dani što nisu dani", dan i vek; lice i tabani; srećna i nesrećna Srbija; pevati i žaliti; divlja plovka i zrno klasa; kravlja trupla i lavlji zubi; planina i Mačva; Mačva i Pomoravlje.

Gradacija: groblje je zemlja, voda, vrt i gradine, brda i doline, stopa, grob do groba; "koji su te napred zvali / koji su te ojačali / koji su ti krila dali"; "bez njih bi se malaksalo / bez njih bi se brzo palo".

Metafora: tvoja lica, tvoje oči, mislim tvoju misao, znam tvoja usta, pesmo tužna, milošto meka, gladna ruko, bosa pesmo gluve žalopojke, Srbijo pesmo, majko stara, Srbijo druže, buno među narodima; Srbija među pesmama, među šljivama, među ljudima na njivama, među stadima, pesma među narodima; krv grožđa, suza mošta; crveni ugalj sunca; bosa pesma; gluve žalopojke; gladna ruka; slepe jadikovke; hajduk bune; mukle lance dana; duboki rovovi bora; Srbija među brdima; "med našeg znoja, vino našeg rada", deca u lažigaćama; "Srbijo među pesmama u grudima"; "niz sedmu rupu na svirali".

Poređenje: meka si milošta što plače kao krv grožđa; kao suza mošta; kao onaj poljubac, kao miris perja; "ta lica kao tabani", "A svako od tuge za dan / kao vek čitav ostari.

Personifikacija: Srbija u celoj pesmi ima osobine živog bića; predstavljena je kao biće sa više lica i više očiju, ima oči koje govore i kriju; ima misao iza čela; ima usne koje ljube i piju; bosa pesma, gluve žalopojke; gladna ruka; slepe jadikovke.

Hiperbola: "da gnev po cele noći do oblaka pali" (personifikacija) – "a svako od tuge za dan / kao vek čitav ostari / i zbrčka se.

Oskar Davičo - Srbija - verzuja 2

____________________

SRBIJA

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,

bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi - kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa - udari...
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari.

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

________________________________

Oskar Davičo (18. januar 1909, Šabac - 30. septembar 1989, Beograd), najmlađi je pesnik u krugu nadrealista. Nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik javio se rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1928) i (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova Tragovi Četiri strane sveta i tako dalje (1930), pesma u prozi Anatomija (1930) i brošura Položaj nadrealizma u društvenom procesu (1939; koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U toj njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja.

Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. "Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju", napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.

U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, "od gorkih nigde nikovića". Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju.

Rođen je u činovničkoj porodici jevrejskog porekla. Školovao se u Šapcu, Beogradu i Parizu (Sorbona). Diplomirao je francuski jezik i književnost. Radio je kao srednjoškolski nastavnik u Šibeniku, Beogradu i Bihaću. Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar MK KPJ u Bihaću. 1932 biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938 do početka rata živi između Zagreba i Beograda. 1940 biva isključen iz KPJ zbog toga što je objavio neka dela u časopisu "Pečat" Miroslava Krleže. Kad je počeo Drugi svetski rat, Davičo je boravio u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran na ostrvu Korčula, a potom i u zatvor u Italiji. Iz zatvora beži 1943. i vraća se u domovinu gde stupa u redove Prve proleterske divizije gde ostaje do oslobođenja. 1945 uključuje se kao novinar u rad novoformiranog TANJUG - a, a potom prelazi u "Borbu" i "Glas". Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu i Grčke gde prati Markosove partizane (doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi Među Markosovim partizanima). Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Bio je jedan od urednika časopisa "Nova misao" (1953-1954). 1955 postaje osnivač i urednik novina "Delo". '80-tih osniva i uređuje u Sarajevu časopis "Dalje". Umro je u Beogradu 1989. godine.

Oskar Davičo - Hana