Oskar Davičo - Hana lektira

Oskar Davičo - Hana

Oskar Davičo - Hana

 

Lirski ciklus Hana objavljei je u zagrebačkom časopisu Pečat 1939. godine, a kao posebna knjiga objavljen je 1951. godine. Ovaj ciklus od šesnaest pesama sadrži bogatstvo motiva i tema, od ljubavnih, koji su dominantni i daju ton ciklusu, preko socijalnih motiva gladi i sitosti, do motiva bunta i socijalnog obračuna. Posle ciklusa pesama o detinjstvu i pesama u duhu nadrealističke poetike automatskog pisanja, došao je ciklus Hana, sav na ovom svetu, sa temama ovoga sveta i osećanjima, idealima i htenjima čoveka koji sluti rat i ratne strahote. Ova poezija je poezija istinskog života u kome ima snažnih strasti, zapaljive čulnosti, iskrene ljubavi, gladi, nepravde, bunta. To je zaokružen život, svetao i mračan, drhtav i okamenjen, topao i hladan. Osećaju se tragovi Davičovog nadrealizma, ali samo tragovi. Hana je pesma jasnih misli, bogatih slika, ukrštenih raspoloženja, jedrog jezika, skladne versifikacije. Nije se Davičo vratio lirskoj tradiciji, suprotstavio joj se novom sadržinom, novim osećanjima i novim doživljajem ljubavi i žene. Oni epiteti, upotrebljeni da dočaraju Hanu, mogu se upotrebiti i za ovu poeziju: i ona je hranljiva, kao usta puna, lisnato obilje, nemirna barka, bibavo more, radosni bunar, burna i olujna.

 

Uvodna pesma (1) ciklusa ima ekspozicionu funkciju: da uvede u lirsku priču o Hani, rano probuđenoj ljubavi, privlačnoj snazi zanosne Hane. Početak ima narativni ton:

 

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca

kraj groblja što je držo bakalnicu i mehanu.

 

Već ovde, iako je reč o ljubavi, oseća se snažno naglašen socijapni motiv: lirski subjekt pripada drugačijem svetu od Haninog - on je "sin mutnoga lovca", dakle čoveka bez jasnoga mesta u društvu, siromaha; ona je kćer trgovca Jevrejina. To su svet sirotinje i gladi i svet sitih i bogatih. Ali je tu odmah i emotivni momenat: trgovac nije srećan, nego tužan; on je udovac, dakle suočio se sa smrću i smrt mu je narušila životnu ravnotežu; bakalnica mu je kraj groblja. "Kolonijalna Hana" je u kontekstu ove pesme samo devojka koja radi u bakalnici, prodavnici raznovrsne "kolonijalne robe", robe koja je samo pusta želja siromaška sa periferije (lirskog subjekta). Tek u kontekstu sledeće (2) pesme otvoriće se pravi, pesnički smisao ove sintagme.

 

Ljubav je nagla i snažia, ona budi i oslepljuje tako da se ništa drugo ne vidi osim nje (Hane): posle nje ne postoji ništa drugo što može da uđe u vidno polje i svest. To je povod da se iskažu dve misli koje imaju težinu, ozbiljnost i mudrost maksime:

 

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

 

U prividnoj paradoksalnosti prvoga stiha krije se duboka istina o ljubavi. Ona je "tako sama" jer je svojstvena pojedincu koga je obuzela; pojedinac je usamljen sve dok se ljubav ne odazove; usamljenost je teškaa, sumorna, ispunjena istovremeno i strepnjom i nadom - ta ravnoteža između strepnje i nade daje ljubavi snagu da izdrži. Drugi polustih ,"i tako puna sveta" sugeriše psihološko i emotivno stanje lirskog subjekta kada se ljubav odazove i on prestane da bude sam - tada u sebi oseća ne samo zemaljsko nego i kosmičko prostranstvo; ovaj polustih može da se shvati i na drugi način: ljubav se rađa u pojedincu i njemu pripada, ali je svet pun ljubavi. Drugi stih ljubav određuje kao svetionik koji i pojedincu i čovečanstvu osvetljava put, usmerava ga, otvara prema svetu; "spaseni pomorci" su svi oni koji su preživeli brodolom u ljubavi - ljubav nije samo jedna, ona je neuništiva pa je zato treba pronaći i izaći iz mraka razočaranja i depresije.

 

Snaga i silina ljubavi predočena je slikom "od nje mi gore oči" i dopunjena novim slikama istovremenog zrenja mora, mreža, riba i ribolovaca, i najzad još jednom snažnom slikom vodopada. Silina ljubavi učinila je da lirski subjekt bude svuda i sa svima, da u radosti ljubavi bude "sa ćoravim ćorom u društvu Bogoslovca" i da plaća i ono što nije popio i nije slomio: u sreći od ljubavi ništa nije teško. Sada je jasna svest:

 

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke

s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce.

 

Oduševljenje ljubavlju i sreća zbog ljubavi su tolike da je lirski subjekt osetio opšte buđenje tela i pokretanje svih njegovih mehanizama, prilivanje snage koja omogućava, "da čelom rupšm dvorce", da prstom "tanjir sunca" skine. Ove hiperbole su izraz snažnog oduševljenja, prevelike sreće i ogromne radosti zbog probuđene ljubavi.

 

Dok je u prvoj pesmi ciklusa predočeno buđenje ljubavi ("Zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu") i osećanje lirskog subjekta kao zaljubljenog bića, druga pesma u potpunosti je posvećena devojci Hani i njenoj senzualnoj lepoti. Prva senzacija koja izaziva ljubav na prvi pogled su njena "prsa nad vagom kraj izloga", njena lepota i pre svega "što je sva bila hranljiva, sva kao usta puna". Nije neobično što je Hana sagledana kao obilje, kao usta puna - ovakva Hana doživljena je očima dečaka, psihologijom siromašnog i gladnog dečaka, i psihologijom prve ljubavi. Umesto maglovitog irealnog i platonskog doživljaja ljubavi kod pesnika prethodnih epoha (simbolizma, na primer), ovde je doživljaj ljubavi materijalizovan i smešten u stvarnost, svakodnevicu, konkretnost. Klasična poređenja su napuštena, portret lepe devojke oblikovan je na neobičan način:

 

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanile,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...

Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

 

Obilje lepote tela predočeno je obiljem "kolonijalne robe". Izraz "lisnato obilje" sugeriše beskrajnost obilja telesne lepote, čulnosti i strasti. Hiperbolama, "dimnjak nosa" i "prsa: bibavo more" to obilje je još jednom naglašeno. A potom se nižu nove metafore o novim lepotama devojke Hane:

- "usne što se svlače", "sneg što vrije", "harmonika s dva reda dugmeta". Njen smeh je snažan "radosni bunar" u kome se sunovraćuje onaj koga čuje; usne su vrele, "ko mlado kuče", "ljulja poljupcima bez severa i smera", "jezik šiljat i vreo", "zube krilate". Sve navedene pojedinosti konkretizuju ovaj lik do naturalističke ogoljenosti koja neodoljivo izaziva poređenje sa životinjama - "ta životinja Hana". Ovo poređenje nema nikakav negativni predznak, ono ističe životinjsku svežinu, nemir bića, treperenje tela.

 

Hana je barka koju lirski subjekt poziva da zaplove put tropa, u večito leto (III) gde će "sva biljna, sva bujna" da šikne i osveži, jedra iznemogla", da da novi impuls ljubavi:

 

O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,

ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

 

Posle ekstatičnih izraza ljubavi i oduševljenja Haninom lepotom, lirski subjekt se vraća sebi i svom statusu u društvu (9). Ali i sada ljubav ima svoje mesto. Međutim, to je ljubav predaka. Protest izbija već iz prvih stihova:

 

Ja nisam od ića od kolenovića

što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića

što su krv pljuvali i mnogo voleli.

 

To je protest čoveka od nikovića, koji oseća nepravdu što traje vekovima, koju su trpeli i njegovi preci i zato krv pljuvali. Oni nisu uspeli da išta ostvare u svom životu "pa su svaku nadu tužno promašili / i sve što su hteli voda je odnela". "Nigde nikovići" (10) uvek rade i uvek sanjaju o boljem životu, žito oru i kopaju rude. Već ovde će lirski subjekt progovoriti oštro i preteći:

 

Ja tražim čoveka i jaka i smela,

druga, kog ne plaši mrak krvoprolića,

ni užas smrti, za velika dela.

 

Taj čovek će se javiti iz nigde nikovića i jedino on može da obavi misiju koju mu lirski subjekt namenjuje. Posle ovih socijalnih motiva, pesnik se opet vraća motivu ljubavi (12), "jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati", ali je i dalje prisutan protest koji je duboko usađen u njegovo biće a koji poziva da se "pevaju pesme kao grom grlate". Prvi stih ove pesme "Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate" sinteza je tematskog obeležja pesničkog ciklusa Hana ali i poetički stav Davičovog celokupnog pesništva - sunovratizam.

 

Ljubav lirskog subjekta iskazivana kroz dvanaest pesama Hane, dobila je odgovor u simboličnim i aluzivnim slikama (13) koje nose u sebi nešto od motiva i slika prethodnih pesama (kučka, razbijena čaša, strast, smrt, čulnost). Na ustreptale reči o ljubavi lirskog subjekta odgovara ona, hiperboličnom slikom snažnih sgrasti i apsolutnog predavanja:

 

O ne želim ništa; upij me do kraja,

usiši me celu, u sebe unesi

takvu punu gline, gustih zagrljaja,

kao zoru golu, Golu me obesi.

 

Hana je kolajna pesama koje sadrže dva osnovna osećanja: snažnu i strastvenu ljubav, na jednoj strani, i snažan socijalni bunt, na drugoj strani. Ova dvolikost ciklusa potiče iz dva izvora: pesnikova posvećenost ljubavi, onoj čulnoj, kao najljudskijem i najlepšem osećanju; pesnikova osetljivost na socijalni ambijent - nepravda, glad i sitost, imanje i nemanje, približavanje ratne kataklizme. Oba osećanja su snažna, prosto silovita, čini se da kod Daviča drukčije nije ni moglo da bude. Njegovo pevanje je snažno talasanje, uraganska bura, uranjanje u beskrajne dubine i izranjanje na površinu, sunovrati u beskraj, vratolomije jezika i smisla. Metafore i paradoksi, kovanice i hiperbole prirodan su izraz ustalasanih osećanja i raspoloženja. Hana je apologija stvarnosti, obilju, čulnosti, strasti - lepoti pre svega.

 

Oskar Davičo - Hana - verzija 2

___________________________________

 

HANA

 

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca

kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

 

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa

i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

 

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,

od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,

konopcem vodopada pužu se s njom jegulje

i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

 

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio

sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.

I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,

plaćao sam od svoga detinjastog novca.

 

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke

s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce

i nadima strojeve, oživljuje sanduke

i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

 

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce

i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,

kad sam sunce i kosti, grobara i rovca

poslo u krčmu da piju devojačko vino.

 

2.

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

između presečene narandže i sapuna,

zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga

što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

 

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...

ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

 

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe, sneg što vrije,

tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,

Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije

taj radosni bunar, ta životinja Hana,

 

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče

i ljulja poljupcima bez severa i smera,

zagrljaji njeni u mene toče i izruče

sve što divljak ruča i matroz večera.

 

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,

te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli badem oljušten,

njene zube krilate, zube od malih reči

i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

 

3.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa
u prašume međ pume, zatigrimo se u leta
Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta.

 

Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme
bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
što se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,

 

da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna
šikneš i osvežiš jedra iznemogla.
O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,
ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

 

4.

Noć umorna od hoda, zmijanja smelosti
ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta;
noću otvaram dlan od same sadašnjosti.
Na svakom prstu nosim plač pet kontinenata.

 

Ako sam danju jedro i neprestana jara,
noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.
Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,
noću sam mače malo i flok savijen u luci.

 

Nosim žigove pošta, na telu profile marke,
na palcu južne zvezde, na srednjem kiše što liju
na malome barke što seku katarakte,
na kažiprstu bunu, na burmi Srbiju.

 

Ako sam danju iskra i naprat do grla suva,
noću se iz tog gneva po zemlji krv proleva;
ako sam selo što duva na boga što Srbiju čuva,
u snu sam zemlja što seva i psuje, plače i peva.

 

5.

Ti ne znaš da mrtvi pod belim kamenom,
kad naslonim glavu na sleđeno krilo,
grle pod mojim olujnim ramenom
sve što će biti i što je bilo.

 

Tad gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli,
krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige,
od vatre su mi život i smrt jednako zreli,
pod okom koluti, na ruci krug verige.

 

Šta znate o smrti vi večni mladići?
U mome mesu žive i ljube se preci.
Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići
mati moja tužna i svi tužni sveci.

 

6.

U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena
i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode
kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode.

 

O ja ću, i ja ću, da se na proplanku
kao sve žene iz saksije, suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočku, da za dan ispilim

 

stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,

 

da dišu i jedu crni hleb sa solju,
da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,
da prime našu radost i nose nevolju
onih što će pasti jer umeju rasti

 

iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti svodom,
te hitre milosnice, male veverice
ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.

 

7.

Toliko sam video zala, puški i vešala
i glava kad padaju s panja,
da me iz tog kala, sivog ogledala,
smrt gleda i svud proganja;

 

crna se s tla diže i hladna gamiže
po svetu u mom detetu,
živi mi dlan liže i dahom sažiže
pesme i breskve u cvetu.

 

Urlam i alačem i vrištim i plačem,
čovek s poslednjom tugom.
Ja, Bol sa Bračem iz sebe pretačem,
iz duge rane pod dugom.

 

Glava mi visi od sela na Tisi
do ljudi bez imena,
ljubavi, i ti si po srcu, po sisi
bodežom istim bodena.

 

O, kad bi iz rane, kosti prekrhane,
iz grudi ljudi, žena,
mogla da kane kap vatre, da plane
šuma, ta kosa zelena,

 

da iz leda noći, na dnu nemoći,
istopi brdo snage,
i vrč natoči ko sunce kad skoči
iz vlage na oči blage,

 

i strgne lance, slomi katance,
i vrati igru u stado,
i sve prognance, robove, znance
poljubi meko i mlado.

 

I svakog što čuje digne ko oluje,
povede sve mahale,
da na lance što žulje i mrak što nas kuje
ko živi plamen navale.

 

I svakog koji vidi
kako život bridi zovne i povede
da zbaci okove i otpočne nove
dane da živi bez bede.

 

8.

Masakri, masakri, nigde lišća slave,
nigde polja časti.
Bolova poplave i ruke krvave
u blatu nam dave svet strasti.

 

Logori bez kraja, udarci bez duše,
provale, o, provale...
Bodu nas u grlo, iz zasede ruše
i pale nas tihe i male.

 

Sa groblja na groblje gone nas urote,
zastave i trube.
Nedelja kolje ponedeljke, subote,
šest dana što rade i ljube.

 

Koji dan da radi i ljubi i dalje,
kada ih crn ubica
sa psovkom u trbuh majci mrtvoj šalje,
međ crve svih majki bez lica?

 

Poznajem sve suze i bol kojim zima
pušta krv dolina,
kad prebitim danima, štektavim noćima
kao psi bežimo od psina.

 

Kad ludilo šiklja, kuga svakidašnja,
iz zemlje čoveka...
Vešala u grlu, pod rebrima plašnja
i urlik, i prsti pendreka,

 

i juriš kroz maglu od tuge do tuče,
od smaka do smaka.
O, ko nas za noge i za ruke vuče
kroz žile usirenog mraka

 

Masakri, masakri, nigde polja časti,
nigde živa brata.
U lepljivo blato mrtvi ćemo pasti
sa čioda ratnih karata.

 

9.

Ja nisam od ića, od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

 

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci,
njihova su usta udar opraštala.

 

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

 

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

 

10.

Nisam od kraljića, carskih carevića
što lov lovuju, biju i lumpuju.
Ja sam od onih za koje se priča
da uvek rade i da uvek snuju.

 

Ja sam od gorkih nigdenikovića
što žita oru i kopaju rude.
Ja sam od onih prkosnih mladića
što nemaju hleba, a slobodu žude.

 

Bez igde ikog usred sveta bela,
u vučjoj jami, na podu bez priča,
praznih ruku i zborana čela,

 

ja tražim čoveka i jaka i smela,
druga, kog ne plaši mrak krvoprolića
ni užas smrti, za velika dela.

 

11.

Pod runom bonace medvedi od leda
po dnu love ostvom školjke i škrgavce.
I čitave lađe, jarboli, bez reda
plove im kroz glave s posadom naglavce.

 

Zeleni mlaz riba i senke goveda
prošli su ko jeza kroz alge i prstavce.
Iz srca dubokog i budnog medveda
krupne surle plime idu u sve pravce.

 

I nose na čelu lavlji lik gubavca,
krv i gnev sa lica bolesna i bleda,
vreli kaput dana za mraz goluždravca,

 

starog pasoglavca, zubatog grbavca
što zna kako grozno dno mora izgleda
kada gladna vesla grize gladna beda.

 

12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,
odrpane prevrate i ljute koprive.
Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive,

 

jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati,
a žele sve spoznati, grliti grljive
golje, što sakati, zebu golovrati
i znaju žar dati za snove nasrtljive,

 

da u miru umru, iz petnih žila da žive
i pevaju pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,

 

do kraja da sagore usnice mesnate:
da se ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, ko zločinci, na mesto zločina.

 

13.

Još laju pred kapijom. Pre istoka
- ja ko puna kučka nad nemirom -
prosuću se s krvlju iz debelog boka
licem u lice sa gladnim svemirom.

 

Pazite mi sunce kada se okreće
s čašom u oku od pijanki razbitom,
da na vinograde ne padne uveče
kao kamen mlinski nad zgrčenim žitom.

 

Čuvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.

 

Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna,
bez dna je taj trbuh pun dima i žara,
strast nedogrela i kost crvotočna,
utvara, prevara i smrt užasno stara.

 

O, ne želim ništa; upij me do kraja,
usiši me celu, u sebe unesi
takvu punu gline, gustih zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi

 

za usne, za uši, za ruke što znaju
gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,
gde šapućem luda ko dojke što ti daju
da piješ tu tamu s bradavice riđe.

 

14.

Brojim i gledam zadnje prste zori,
tople kike sunca u inju jaruga,
petla koji od svetla misli da sav gori
kao mrak i suza u snu moga druga,

 

dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika
juri stope moje kroz puste savane
i grli kolonu golih prognanika,
moje crne rane muvama pljuvane.

 

Uzalud, ja tečem niz vodu nizvodno.
Ruke su mi tužne ko žene kad pobace.
O, kako bi htele te ruke da se bace,

 

krišom od goniča, po Srbiji podno,
da ljubav tešku prospem na mrtvace
kad ne smem na pijace i na selo rodno.

 

15.

Izlaze iz mene crna pokolenja...
Ne rađaj lance na rukama roblju,
oči mutne, što će od samog rođenja
igrati žmurke na slepome groblju.

 

O, nigde osmeha za moj osmeh - dete,
i nigde igre za to igralište.
Iz te zemlje rastu kletve i osvete,
za mrtve oči i prazno ratište.

 

16.

Ja ne čujem sunce, njegov biljni savet,
ja ne slušam vetar, kišovite reči,
više ne znam šta ću, kad ću, gde ću leći,
šta sam kad ustajem: jutro ili avet.

 

Alge zamršene, mrsili vas vali,
s vama se igraju ribe i ostrige,
a moje su kose zamrsile brige
i uzdasi ljudi što su umirali.

 

Oči izgrebene slanim noktom suza,
kaljugom poruge, tugom pepeljuge,
ja ne vidim više raskorake duge
od mrkih hračaka, beočuga uza.

 

Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati?
O, neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu.

_______________________________

 

Oskar Davičo (18. januar 1909, Šabac - 30. septembar 1989, Beograd), najmlađi je pesnik u krugu nadrealista. Nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik javio se rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1928) i (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova Tragovi Četiri strane sveta i tako dalje (1930), pesma u prozi Anatomija (1930) i brošura Položaj nadrealizma u društvenom procesu (1939; koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U toj njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja.

 

Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. "Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju", napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.

 

U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, "od gorkih nigde nikovića". Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju.

 

Rođen je u činovničkoj porodici jevrejskog porekla. Školovao se u Šapcu, Beogradu i Parizu (Sorbona). Diplomirao je francuski jezik i književnost. Radio je kao srednjoškolski nastavnik u Šibeniku, Beogradu i Bihaću. Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar MK KPJ u Bihaću. 1932 biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na 5 godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938 do početka rata živi između Zagreba i Beograda. 1940 biva isključen iz KPJ zbog toga što je objavio neka dela u časopisu "Pečat" Miroslava Krleže. Kad je počeo Drugi svetski rat, Davičo je boravio u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran na ostrvu Korčula, a potom i u zatvor u Italiji. Iz zatvora beži 1943. i vraća se u domovinu gde stupa u redove Prve proleterske divizije gde ostaje do oslobođenja. 1945 uključuje se kao novinar u rad novoformiranog TANJUG - a, a potom prelazi u "Borbu" i "Glas". Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu i Grčke gde prati Markosove partizane (doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi Među Markosovim partizanima). Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Bio je jedan od urednika časopisa "Nova misao" (1953-1954). 1955 postaje osnivač i urednik novina "Delo". '80-tih osniva i uređuje u Sarajevu časopis "Dalje". Umro je u Beogradu 1989. godine.

 

Oskar Davičo - Srbija

loading...
9 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Oskar Davičo - Hana

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u