Oblici umetničkog pripovedanja

Pripovedanje

Čin literarnog (književnoumetničkog) kazivanja. To značenje ima u sintagmama: usmeno pripovedanje, tehnika pripovedanja, oblici pripovedanja.

Pripovedač

Označava (1) pisca pripovednih proznih dela, (2) usmenog kazivača narodnih pripovedaka ili svakog ko usmeno pripoveda i (3) onoga ko izlaže radnju književnog umetničkog dela (romana, pripovetke). U svim ovim slučajevima reč je o spoljašnjem pristupu i spoljašnjoj tački gledišta jer je pripovedač izvan sveta književnog dela.

Narator

Kazivač priče koji je sastavni deo književnog sveta - obično je to jedan od junaka priče kome je prepušteno kazivanje. Narator je nosilac unutrašnje tačke gledišta i posrednik između čitaoca i onoga što se u delu prikazuje.

Ja - forma pripovedanja

Dominantni oblik pripovedanja u savremenoj prozi. Ovim oblikom kazivanja uspostavlja se prisniji odnos prema zbivanjima i likovima i prisnija veza između kazivača priče i čitaoca. Ovim postupkom ostvaruje se neposrednost pripovedanja jer nema posrednika između kazivača priče i čitaoca, te čitalac ima direktan uvid u svest ili podsvest kazivača priče. Pripovedanje u prvom licu odlikuje subjektivnost kazivanja i viđenja (subjektivno pripovedanje): sve zbivanje i likovi dati su kroz vizuru subjekta koji vodi priču, organizuje situacije, komentariše događaje i postupke junaka priče. Ovaj oblik pripovedanja pojavljuje se kao autorsko ja i kao fiktivno ja.

a) Autorsko ja - pripovedač je izvan sveta književnog dela (spoljašnja tačka gledišta):

Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislam da nije bšo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k 'o drugi. A posle, i pravila poetike vele da treba što više<br>probuditi radoznalost u čitalaca, a to je, mislim, dosada već prilično postignuto. I sada bih vem mogao i da kažem i kako su se zvala ta dva popa. To su ona ista dva popa, čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su pop Ćira i pop Spira. A obojica su imali još i svoje nadimke: pop Ćira se zvao i pop Hala, a pop Spira - pop Kesa. Zašto su ONOG prvog prozvali pop Hala, čuli ste, a zašto ovogf drugog pop Kesa, čućete.

(Stevan Sremac: Pop Ćira i pop Spira)

b) Autorsko ja - pripovedač je sastavni deo sveta književnog dela (unutrašnja tačka gledišta):

Najzad, jednog dana pojavi se i moj roman. Već mnogo pre njegove pojave bio se digao čitav lom i galama u književnom svetu. Pročitavši moj rukopis, B. se obradovao kao dete. Ne! Ako sam ma kada bio srećan, onda to nije bilo za vreme prvih zanosnih trenutaka mog uspeha, nego kada još nisam ni čitao ni pokazivao nikome svoj rukopis: onih dugih noći usred ushićenih nada i snova i strasne ljubavi prema radu, kada sam se saživeo sa tvorevinama svoje fantazije, sa ličnostima koje sam stvorio, kao sa rođenima - baš kao da su zaista postojale; voleo sam ih, radovao sam se s njima i žalostio, a ponekad i plakao najiskrenijim suzama nad svojim jednostavnim junakom. Sada ne mogu opisati koliko su se stari obradovali mome uspehu, premda u prvi mah nisu mogli dovoljno da se načude: toliko ih je to iznenadilo. Ana Andrejevna, na primer, nikako nije htela poverovati da je taj novi pisac koga svi hvale i uzdižu - da je to ovaj naš Vanja...

(F. Dostojevski: Poniženi i uvređeni)

v) Fiktivno ja - pripovedač je sastavni deo književnog sveta, nosilac radnje, junak književnog dela (unutrašnja tačka gledišta):

Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov... Ime mi je Ahmed Nurudin, dali su mi ga i uzeo sam ponuđeno, s ponosom, a sad mislim o njemu, poslije dugog niza godina što su prirasle uza me kao koža, s čuđenjem i ponekad s podsmijehom, jer svjetlo vjere to je oholost koju nisam ni osjećao a sad je se pomalo i stidim...

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje...

(Meša Selimović: Derviš i smrt)

Drugo lice

Ovaj lični oblik ima pripovedačku funkciju u epistolarnim vrstama, ali se javlja u pripovednim vrstama povremeno, u pojedinim segmentima, sa posebnom stilskom i značenjskom funkcijom. Iskazi u drugom licu upućeni su čitaocu, drugom liku iz govorne situacije, neprisutnom akteru zbivanja, drugom ja. Drugo lice uvodi čitaoca u zbivanje, približava ga pripovedaču i junacima, doprinosi osećanju prisnosti. Usmeravanjem prema drugom licu govorni sadržaj se koncentriše prema neprisutnom sagovorniku te se njegovo biće uvlači u govornu situaciju i time aktualizuje. Dramska snaga situacije ostvaruje se osećanjem prisustva lica kome je replika upućena.

Prilazi mu žurno, pucka zglobovima, treba da se osmehnem, moram, prezire me, nasmijaću ti se, svi će čuti. Al' kad sam dao reč hoću da budem čovek, iako mi je najveći neprijatelj ostavio mesto odmah do pokojnog oca al' ako ga nagazim hoću da ti se napijem partizanske krvi.

(Dobrica Ćosić: Deobe)

On - forma pripovedanja

Treće lice je osnovii i najstariji oblik pripovedanja sa tačke gledišta pisca ili nekog drugog lica koje se pojavljuje u obliku sveznajućeg ili skrivenog pripovedača. Ovo je objektivno pripovedanje jer je sve izraženija težnja ka bezličnom postavljanju građe. Ovo pripovedanje ima dve perspektive:

a) sveznajući pripovedač - treće lice, objektivno pripovedanje, spoljašnja tačka gledišta:

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.<br>U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim odnosima sa njihovom bivšom guvernantom Francuskinjom, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod jednim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i muči i njih dvoje i sve članove porodice, i svu čeljad u kući. Svi članovi porodice i čeljad osećaju da nema smisla da i dlje žive zajedno, i da među ljudima koji se slučajno nađu u kakvoj drumskoj mehani ima više veze nego među njima, članovima porodice i ukućanima Oblonskih. Žena ne izlazi iz svojih soba, a muža već treći dan nema kod kuće.

(Lav Tolstoj: Ana Karenjina)

b) doživljeni govor - prelaz na iznošenje misli i osećanja književnog junaka (unutrašnji monolog u trećem licu):

Sofka poče osećati jak, težak bol. Čisto se pokaja. Da je samo znala, ne bi ona ni pokušavala da se protivi, a kamoli da ga onako u oči, silno, čisto ispitujući gleda i protivi mu se. Samo da je znala! Ali i to nije bilo istina. Našto sada sebe pravdati! Znala je! Kako da nije znala?! Jer, kada je znala da nikada neće biti žena svoga izabranika, onoga o kome celoga života snevala, koga u snovima i mislima grlila i ljubila, a znala je da će se ipak morati udati, onda - na što je ovo sada činila? Na što, pošto je ne sada nego od uvek bila uverena da će svaki njen muž, pa ma ko bio, biti - ne onaj njen, nego drugi, običan, i da će od svakoga morati da trpi i silom da podnosi da je on grli, ljubi i sa njom radi šta hoće. Čak se nekada i ponosila time što je mogla da se, ne kao druge, zanosi i luduje, već da je sa sobom odavno na čisto da će, kad se bude i udala, to biti samo bol i patnja za nju i da je onda njoj zbog toga svejedno ko će joj biti muž (...) I kada je tako u stvari bilo, zašto da se sada, kad evo to dođe, toliko džapala, bunila i time se samo pokazala i ona kao svaka, obična devojka, šiparica a ne ona Sofka koja je svima bila za ugled. I što bi toliko luda, što pre no što pođe gore, k njemu, ocu, ne zastanu, ne razmisli se.

(Borisav Stanković: Nečista krv)

Odlika pripovedanja u trećem licu je preglednost i pripovedačevo vladanje činjenicama - on se lako kreće u svetu likova i događaja i dobro je upoznat sa onim što čitalac treba da zna: pripovedača odlikuje sveznanje i sveprisutnost. Ovo pripovedanje teče kao pričanje u trećem licu prošlog vremena ili u trećem licu sadašnjeg vremena.

Opis

Opis je oblik govora (kazivanja) i literarnog predstavljanja, prikazivanja i dočaravanja. Predmet opisivanja su čovek, priroda, predmeti, pojave, stanja, sredina, ambijent, prostor, vreme. Dok je u pripovedanju sadržano dinamičko načelo (motivi su u sledu, razvoju i promenama), u opisu je sadržano statičko načelo - nekretanje i mirovanje, smirivanje i prekidanje dinamičnih tokova. Zato opis po pravilu usporava radnju, zadržava njen dalji tok i prekida je. Opis se sastoji iz detalja (pojedinosti), elementarnih slika (motiva) i pesničkih slika. DETALjI su obično dati kao sitne pojedinosti (bora, senka, pokret, put, drvo, kuća), ali mogu da se prošire i tada prerastaju u motiv. ELEMENTARNA SLIKA je najmanja opisna jedinica (statičan motiv) koja ima izražajnu funkciju u sprezi sa ostalim elementima književnog dela.

Elementarne slike su u službi opisivanja radnji, zbivanja, situacija, likova. Njihovim združivanjem nastaju pesničke slike kao veće opisne jedinice. Ovde se PESNIČKA SLIKA shvata kao strukturna kategorija, kao segment teksta a ne kao stilska kategorija, stilska figura. To je zaokružena vizuelna celina koja poseduje prostornost (obuhvata izvesni prostor), predmetnost (predstavlja predmete i pojave), strukturnost (ima poseban način oblikovanja i komponovanja), smisaonost (uvek nudi neki smisao). Smisao slike, njeno značenje, često nije isto što i njena sadržina: smisao je obično skriven, do njega se dolazi posmatranjem slike u kontekstu koji olakšava razumevanje alegorije ili simbola. Priroda opisa određena je izborom gradivnih elemenata, poetikom epohe ili pravca, tematikom, žanrom i piščevim umetničkim afinitetima. Otuda i razlikovanje zvučnog, kolorističkog, faktografskog, dokumentarnog, dinamičnog, statičnog, realističkog, naturalističkog, romantičnog, sentimentalnog, humorističnog opisa.

Zvučni opis:

A psi se seoski utajili pa ne smeju ni da laju; svaki se zavuk'o pod kakav zaklon, pa ćuti, te poneki od straha zaurla... A bučje još šapće i pod njim tiho, lagano žubori planinski potočak... odroni se neki kamen i skombrlja u vir - začuje &lt; e pljesak i odjek se razlegne po vrleti šumskoj... Ćuvi!... drekne uplašeno buljina i zamaše nezgrapnim krilima kroz tamnu grobnicu od bučja i grmevuš... Tada naiđe povetarac i zanjiha uspravno bučje, te mu šapat pretvori u brujanje; bučje se usprotivi, povetarac se usili, te žešće kidiše i otvara se borba, pri kojoj zaječi šuma strašnim i neravnim jekom...

(Svetolik Ranković: Jesenje slike)

Pejzaž

Za opis spoljašnjeg sveta (polja, livada, šuma, dvorišta, vrtova, doba dana, nevremena, itd.) koristi se naziv EKSTERIJER. Za ovaj opis koristi se i naziv PEJZAŽ. Pejzaž je bitan strukturni element pripovedne proze. Nikada nije sam sebi svrha (opis radi opisa), nego je uvek u umetničkoj funkciji: konkretizuje i dokumentuje pripovedanje, okružuje likove i svojim kontekstom osmišljava njihovo egzistiranje i delovanje. Uvek je prisutna uzajamna uslovljenost pejzaža i književnog lika: pejzaž metaforički predočava duševna stanja junaka i njihov karakter, ali se istovremeno na njega projektuju osećanja i raspoloženja junaka i njegovi duhovni nemiri. Personificirani pejzaž, koji poprima ljudske osobine, nije ništa drugo nego posledica junakovog doživljavanja prirode i identifikovanja s njom.

Enterijer

Opis zatvorenog prostora: kuće, prostorija u kući, predmeta koji se nalaze u prostoriji. To mogu da budu i drugi prostori u kojima boravi čovek: učionica, prodavnica, zatvor, bolnička soba, itd. Enterijer svakom svojom pojedinošću odslikava dušu i karakter čoveka koji u njemu boravi. Time preuzima funkciju metaforičke karakterizacije ili opisa psihološkog stanja:

Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice, dve ili tri preturene. Po podu leži hiljade karata, razgažene i nerazgažene cigare, jedna razbijena kavena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i pepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka, samo u jednom bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana, i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.

(Laza Lazarević: Prvi put s ocem na jutrenje)

Portret

Opis ličnosti koji sadrži detalje odela, lica, stasa, kretanja. Svi ovi detalji govore i o karakteru ličnosti koja je predmet opisa. Dok su opisi izgleda ličnosti u početku imali samo portretni karakter, kasnije se opis proširuje na unutrašnji svet ličnosti zahvatajući unutrašnja stanja, duhovne preokupacije, osećanja i raspoloženja. S obzirom na to da li je težište opisa na spoljašnjem izgledu ili psihološkim osobinama, razlikuju se dva tipa portretnog opisa: spoljašnji ili fizički i unutrašnji ili psihološki portret. Česti su kondenzovani opisi koji istovremeno predočavaju spoljašnji izgled i karakterne osobine, ali i opisi u kojima portretne crte ukazuju na određene psihološke i karakterne crte:

Beše to stasita i retka pojava. Visok, snažan mladić, široka čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu. Oči mu, na prvi pogled, iskazivahu neizmernu pitomost i blagost, nekad bolećivu dobrodušnost, koja se često može opaziti kod ljudi zelenkasto-plavetnih očiju (...). Donji mu deo lica sa vilicom beše znatno isturen napred, te ispoljavaše preku i strasnu prirodu, ali je on, jednim blagim pogledom svojih velikih očiju, umeo da prikrije tu osobinu. Samo ga često izdavaše nervozno trzanje viličnih mišića, koje je otkrivalo usljenu i nemirnu unutrašnju borbu. Takva glava beše usađena među širokim i snažnim ramenima, a celo mu telo držahu neobično razvijene i elastične noge.

(Svetolik Ranković: Gorski car)

Dijalog

Najrasprostranjeniji od svih oblika kazivanja. Kroz dijalog se ostvaruje sve zbivanje, odnosi među likovima, stavovi i pogledi. Ako u pripovednom delu dominira dijalog, ono se približava dramskoj formi. Odsustvo dijaloga je znak da je junak zatvoren u sebe i nespreman za komunikaciju, te da je asocijalno opredeljen: pritisnut problemima egzistencije, junak se zatvara u sebe i nastoji da kroz monolog razreši konflikte sa sobom i sredinom. U strukturi dijaloga razlikuju se tri elementa: dijaloški niz, dijaloška sekvenca i replika. DIJALOŠKI NIZ zaokružena je dijaloška celina koja se ostvaruje u vremenskom periodu ograničenom nekim kompozicionim elementom - scena, situacija, epizodna jedinica, epizoda. DIJALOŠKU SEKVENCU čine dve replike koje se nalaze u odnosu sadržajno-smisaone uzajamnosti na relaciji pošiljalac - primalac. REPLIKA je osnovna jedinica dijaloga, jedan član dijaloške sekvence. Dijalog prate propratnice koje upućuju, objašnjavaju ili imenuju govorno lice (reče, nastavi, dodade). Ponekad ove odrednice izostaju pa dijalog dobija ubrzaniji tok i dramsku napregnutost.

Unutrašnji dijalog

Razgovor sa samim sobom, dijalog sa drugim ,ja. Karakterističan je za psihološki roman. Po obliku i sadržini blizak je solilokviju a nekad i identičan s njim:

Neće biti? A šta ćeš ti učiniti da toga ne bude? A kakvo imaš pravo? Šta ti možeš njima obećati da bi imao takvo pravo? Da ćeš im posvetiti ceo život svoj, svu budućnost, kad svršiš školu i dobiješ mesto? To smo već čuli, ali to je na vrbi svirala, a šta sad? Jer tu treba sad odmah nešto učiniti, razumeš li to? A šta ti sada radiš? Pljačkaš ih. Jer one uzimaju novac na račun svoje penzije od sto rubalja, i od gospode Svidrigajlovih! Ali kako ćeš ih sačuvati od Svidrigajlovih, od Afanasija Ivanoviča Vahruišna, milionare budući, Zevse, koji raspolažeš njihovom sudbinom? Posle deset godina? Za deset godina mati će oslepeti od pletenja marama, i od suza, osušiće se od posla. A sestra?... De, dočaraj šta se može dogoditi sestri posle deset godina? Jesi li osetio?

(Fjodor Dostojevski: Zločin i kazna)

Monolog

Monolog je govor jednog lica. Kada junak književnog dela nema s kim da uspostavi sagovornički odnos (dijalog), kada se oseća usamljenim, svoje reči upućuje fiktivnom slušaocu ili sagovorniku, junaku koji je izvan govorne situacije, drugom ja. Neki teoretičari zato monolog nazivaju unutrašnjim dijalogom (Bahtin). Dok dijalog dovodi junaka u dijaloške odnose sa drugim akterima zbivanja i time ga postavlja u širi kontekst, monolog desocijalizuje junaka, zatvara ga u sopstveni svet, odvaja od sredine. Dominacija monologa potiskuje opšte i naglašava individualno, potiskuje spoljašnja zbivanja i u prvi plan dovodi ono što se zbiva u duši junaka. Usled širokih mogućnosti koje kao oblik kazivanja pruža, dominacija monologa dovodi do nastajanja posebnih književnih vrsta u kojima je monolog isključivo sredstvo kazivanja - MONODRAMA. Prema prirodi, sadržini i tehnici oblikovanja, u upotrebi je više tipova monologa: dramski, epski, lirski, refleksivni, retrospektivni, introspektivni, eksplikativni, portretni, ispovedni, kompenzacioni, indirektni, direktni, tok svesti, solilokvij.

Unutrašnji monolog

Ovaj tip monologa je tekovina moderne proze. Podsticaj za korišćenje ovog oblika kazivanja nađen je u učenjima psihologa Viljema Džemsa i tvorca psihoanalize Sigmunda Frojda. Omogućava da se direktno uđe u svest i podsvest junaka priče i da se predoči sva složenost i dinamizam duševnog života. Počeci unutrašnjeg monologa nalaze se u prozi Eduarda Dižardena i Doroti Ričardson, a u romanima Fjodora Dostojevskog postaje značajno umetničko sredstvo. Kao tehničko sredstvo moderne proze, unutrašnji monolog je utemeljen u romanima Džemsa Džojsa, Virdžinije Vulf i Marsela Prusta. U sadržini unutrašnjeg monologa je duhovni svet junaka, njegove misaone, moralne i emocionalne preokupacije i stanja. To su obično sadržaji svesti, ali savremena proza sve više nastoji da uđe u podsvest čoveka i otkrije skrivene misli, želje i porive. Za razliku od spoljašnjeg monologa, koji je izgovoren, čujan, unutrašnji monolog je nečujan, neizgovoren. On je u sferi junakove svesti ili podsvesti, na pragu izlaska u stvarnost. Javlja se u dva osnovna vida: kao direktni unutrašnji monolog i kao indirektni unutrašnji monolog. U književno-umetničkoj praksi često je preplitanje različitih tehnika kazivanja pa se u jednom segmentu nađu naracija, indirektni unutrašnji monolog i direktni unutrašnji monolog.

Indirektni unutrašnji monolog

Nastaje kada se naracijom u trećem licu kazuje o čemu junak razmišlja, šta se zbiva u njegovoj duši, kako reaguje na svet oko sebe i na druge junake. Zato se ovaj monolog i naziva opis psihološkog stanja:

Isteraće Simku. (...) Svejedno mu je koja ih je žena rodila.

(Dobrica Ćosić: Koreni)

Pripovedač je taj koji čitaocu omogućava da uđe u unutrašnji svet junaka, on je posrednik između književnog junaka i čitaoca.

Direktni unutrašnji monolog

Iskazan je u prvom licu: sada nema posrednika između junaka i čitaoca, čitalac direktno ulazi u duševni svet junaka neposredno prateći njegov tok misli. Primer indirektnog unutrašnjeg monologa iz romana Koreni:

Isteraće Simku. (...) Svejedno mu je koja ih je žena rodila -

može se prevesti u direktni unutrašnji monolog:

Isteraću Simku. (...) Svejedno mi je koja ih je žena rodila.

U direktnom unutrašnjem monologu tok misli ide logičnim redom, osmišljen je i čitljiv, poštuju se pravila gramatike i pravopisa.

Solilokvij

Varijanta direktnog unutrašnjeg monologa: kada junak govori o sebi, o svojim problemima, preokupacijama i osećanjima, tako da se stiče utisak da on govori sa samim sobom:

Meni naslednik treba... Žensko... pa zet da mi prolumpuje i rasturi imanje... Mrzim žensko. Sve što je žensko... Mrzim i kravu i ovcu i kobilu. Ne! Žensko za noge pa o direk! Neka živi s Tolom i svršeno. Samo jedanput. Nekoliko puta najviše. Ubiću je posle. Posle, kad se rodi... otrovaću je. Ako ona neće? Kako neće? Koje žensko neće? Ja ću da je nateram. Mora. Šta fali Toli? Jak je kao bik. Iščašiće joj kukove... Ja hoću muško. Iščašiće joj kukove. Ja ću joj iščašiti kukove.

(Dobrica Ćosić: Koreni)

Tok svesti

Posebna vrsta direktnog unutrašnjeg monologa. Oblikuje se tehnikom nizanja asocijacija. Amorfan je i alogičan, ne poštuje sintaksičke norme, misli su iskidane i nepovezane, praćenje i razumevanje je znatno otežano. Tehnikom toka svesti ulazi se u podsvesno i obelodanjuju podsvesne sadržine. Asocijacije imaju izvorište u retrospekciji koja najčešće polazi od nekog detalja iz pripovednog vremena. Preplitanjem asocijacija i asocijativnih nizova prošlost i sadašnjost se stapaju u jedinstven doživljaj. Za tok svesti je karakteristična funkcija detalja: on pobuđuje asocijativni tok koji se dalje širi na nove detalje i slike gubeći vezu sa podsticajnim detaljem. Tok svesti je osnovno sredstvo iskazivanja u modernoj pripovednoj prozi.

... sve mogu šta ima da se misli svadba baš na kraljev rođendan i proslavu moja svadba ima da se pamti nikad u Prerovu nije bilo svadbe na kraljev rođendan proslava zastave iz celog korpusa i u celom srezu nije bilo ja u Prerovu sve da bude kako zapovedam kuću da mi završe ne tiče me se tišljeraj mora do nedelje da bude ofarban nameštaj nije moja briga pa svadba i osvećenje moje nove kuće i zastave u jedan dan novo odelo imam njoj ću mogu odmah ručni sat da se nabavi kad je moja nikad nije bilo u Prerovu kakvo Prerovo (...) ali neću da sam seljak kad se oslobodimo Bata je nezatšćeno čovek sve hoće da učini imamo da izginemo za njega mora baš on ima da mi bude kum a što ja ne bih uzeo za kuma nekog Engleza iz misije kad sam ja zaboravan postao.

(Dobrica Ćosić: Deobe)