Nikolaj Berđajev - O demokratiji

Demokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se društvo atomizira, kad ginu narodna verovanja koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje, javlja se kad narodne volje već nema. Demokratija je ideologija kritičke, a ne organske epohe u životu čovečijih društava.

Karakter demokratije je formalan - Ona sama ne poznaje svoj sadržaj i u granicama po njoj utvrđivanog principa, nema nikakvog sadržaja. Demokratija neće da zna, u ime čega se izjavljuje volja naroda i neće predložiti volju naroda nikakvom višem cilju. U taj momenat, kad demokratija spozna cilj, kojemu treba da stremi volja naroda, kad nađe dostojni predmet za svoju volju, napuni se pozitivnim sadržajem, moraće taj cilj, taj predmet, taj sadržaj postaviti više samog formalnog principa izjave volje, položiti ga u osnovu društvenog poretka. No demokratija poznaje samo formalan princip izjave volje, koji ceni iznad svega i koji neće ničemu podložiti. Demokratija se ne brine za pravac i sadržaj narodne volje i nema u sebi nikakvih kriterijuma za određenje istinitosti ili lažnosti pravca, u kojemu se izjavljuje narodna volja, za odrđenje kakvoće narodne volje. Narodna vlast je bespredmetna. Ona nije upravljena ni na kakav objekat. Demokratija ostaje ravnodušna prema dobru i zlu. Ona je tolerantna jer je indiferentna, jer je izgubila veru u istinu, i nema snage da izabere istinu. Demokratija je skeptična, ona se javlja u skeptičnom veku, veku bezverja, kad su narodi izgubili stalne kriterijume istine i kad su nemoćni, da ispovedaju bilo makar kakvu apsolutnu istinu. Demokratija je krajnji relativizam, poricanje svega apsolutnog.

Demokratija ne očajava zbog gubitka istine. Ona veruje da izjava volje većine, mehanički broj glasova, mora uvek voditi do dobrih rezultata. Baš formalna izjavi volje narodi vodi k nekoj istini, rađa nekakvo blago. U osnovi demokratije leži optimistička pretpostavka o prirodnoj dobroti i blagosti čovečje prirode.

Demokratija ima sekularni karakter i ona je suprotna svakom sakralnom društvu, jer je formalna, bez sadržine i skeptična. Istina je sakralna i društvo utemeljeno na istini ne može biti isključivo sekularno društvo. Sekularna demokratija znači otpad od ontoloških osnova društva, otpad društva čovečjega od Istine. Ona hoće politički urediti čovečije društvo tako kao da istine ne bi ni bilo; to je temeljna pretpostavka čiste demokratije. I u tom je koren idejne laži demokratije. U osnovi demokratske ideje leži humanističko potvrđivanjs čovekovo, a to će reći, da čovečja volja mora upravljati čovečja društva, i da treba odstraniti sve što smeta izjavljenju te čovečije volje i konačnom njenom gospodstvu. Time se poriču duhovni temelji ljudskog društva koji leže dublje od formalne izjave čovečje volje te se strovaljuju sav hijerarhiski poredak ljudskog društva. Demokratija je psihologizam, suprotan svakom ontologizmu.

Demokratija ne zna istine i zbog tog ona prepušta većini glasova da reši šta je istina. Priznanje vlasti množine, metanisanje sveopštem pravu glasa, moguće je tek pri neverovanju u istinu i neznanju istine. Onaj koji veruje u istinu i koji zna istinu ne predaje je na rastrzavanje kvantitativnoj većini.

Kao pretpostavka demokratije ukazuje se krajnji optimizam. Skepticizam demokratskog društva je optimistički a ne pesimistički skepticizam. Demokratija ne očajava zbog gubitka istine. Ona veruje da izjava volje većine, mehanički broj glasova, mora uvek voditi do dobrih rezultata. Baš formalna izjava volje naroda vodi k nekoj istini, rađa nekakvo blago. U osnovi demokratije leži optimistička pretpostavka o prirodnoj dobroti i blagosti čovečje prirode. Duhovni otac demokratije bio je Žan Žak Ruso, a njegove optimističke pretstave o čovečjoj prirodi prešle su na demokratske ideologije. Demokratija neće da zna za radikalno zlo čovečje prirode. Ona kao da ne predviđa da se volja naroda može upraviti na zlo, da većina može stajati za nepravdu i laž, dok istina i pravda može ostati blago neznatne manjine. U demokratiji nema nikakvih garancija da će volja naroda biti upravljena na dobro, da će volja naroda poželeti slobodu, a neće poželeti da uništi svaku slobodu bez ostatka. Revolucionarna demokratija u Francuskoj revoluciji, koja je 1789. godine počela sa proglašenjem prava i slobode čoveka, u 1783. godini nije ostavila nikakvih sloboda, istrebila je slobodu bez ostatka.

Volja čovečja, volja narodna leži u zlu i, kada ta volja, potvrđujući sebe samu, nije ničemu višem podložna i nije prosvetljena, zahteva da samovlasno određuje sudbine čovečjega društva, ona lako zabludi na put progona istine, odricanja svake pravde i gašenja svake slobode duha. Demokratije su nikle iz patosa slobode, iz priznanja neoduzimljivih prava svakog čoveka, a kao istina demokratije reklo bi se da se kazuje potvrda slobode savesti, sloboda izbora. Zaštitnici demokratije ukazuju na to da se demokratija rodila duhovno u proglašenju slobode savesti po religioznim društvima epohe reformacije u Engleskoj. No formalno besadržajno i negativno poimanje slobode skrivalo je u sebi otrov, koji je razjedao istorijske demokratije i pripravljao u njima propast slobode duha. Ruso je poricao slobodu savesti u principu. Robespjer ju je istrebio na delu. Autokratski narod može silovati savesti ljudi, može lišavati po volji svake slobode.

Tokvil i Mil, za koje se ne da reći da su neprijatelji demokratije, govore s velikim nemirom o opasnostima koje demokratija sobom nosi, o opasnostima za slobodu čovska, za individualnost čoveka. Demokratija je individualnost čoveka. Demokratija je individualistička po svojoj osnovi, no ona vodi po kobnoj svojoj dijalektici do antiindividualizma, do niveliranja čovečjih individualnosti. Demokratija je slobodoljubiva, no to slobodoljublje ne niče iz uvaženja čovečjeg duha i čovečje individualnosti, to je - slobodoljublje ravnodušnih prema istini. Fanatična biva demokratija tek u stihiji revolucije. U svojem mirnom normalnom bitisanju, tuđ je njoj svaki fanatizam i ona nalazi hiljadu mirnih i neprimetnih načina da nivelira čovečje individualnosti, i da ugasi slobodu duha. Istinite slobode duha bilo je možda više u to doba kad su plamtele lomače inkvizicije nego u savremenim buržujskim demokratskim republikama koje poriču duh i religioznu savest. Formalno, skeptično slobodoljublje mnogo je doprinelo uništenju originalnosti čovečje individualnosti. Demokratije ne znače bezuslovno slobodu duha, slobodu izbora, te slobode može bnti više u nsdemokratskim društvima.

Demokratija se suviše zadržava na formilno besadržajnom momentu slobode izbora. Monarhisti i socijalisti podgrizavaju s raznih strana život demokratskih društava i traže, da se izbor konačno zbude, da se sadržaj pronađe. Demokratija priznaje suverenitet i apsolutizam naroda, ali narod ona ne zna, u demokratiji nema naroda.

Demokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se društvo atomizira, kad ginu narodna verovanja, koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje javlja se kad narodne volje već nema. Demokratija je ideologija kritičke, a ne organske epohe u životu čovečjih društava. A cilj demokratije i jeste da sabere narodnu volju, koja se raspala. No čovečja je ličnost za nju apstraktni atom, ravan svakom drugom, a zadatak ponovnoga sjedinjenja ljudi mehanički je zadatak.

Demokratija je kadra samo mehanički sumirati volju svih, no tim se ne postiže opšta volja, organska volja naroda. Organska volja naroda ne može biti aritmetički izražena, ona nije prokazljiva nikakvim brojem glasova. Ta se volja ispoljuje u svem istorijskom životu naroda, u svem skladu njegove kulture, i pre svega i više svega nalazi ona svoj izraz u religioznom životu naroda. Osim na organskom religioznom tlu, osim u jedinstvu religioznih verovanja - ne postoji jedna, opšta volja naroda. Kad pada narodna volja, raspada se narod na atome. I ne da se iz atoma nanovo sazdati nikakvo jedinstvo, nikakva zajednica. Ostaje jedino mehanička suma volja većine i manjine. Razvija se borba partija, borba socijalnih klasa i grupa i stvara rezultanta u toj borbi. Demokratija i jest arena borbi, sukob interesa i pravaca. U njoj je sve trošno, nestalno, nema jedinstva i stalnosti. To je večno prelazno stanje. Demokratija sazdaje parlament, najneorganskiju tvorevinu, organ diktature političkih partija. Sve je kratkovrmeno u demokratskom društvu, sve je ustremljeno k nečemu što izlazi za granice same demokratije. Istinski se ontološki život nalazi na granicama demokratije. Demokratija se suviše zadržava na formalno besadržajnom momentu slobode izbora. Monarhisti i socijalisti podgrizavaju s raznih strana život i traže da se izbor konačno zbude, da s sadržaj pronađe.

Demokritija kao da ne predviđa, da se volja naroda može upraviti na zlo, da većina može stajati za nepravdu i laž, a istina i pravda može ostati blago neznatne manjine. U demokratiji nema nikakvih garancija, da će volja naroda biti upravljena na dobro, da će volja naroda poželeti slobodu, a neće poželeti da uništi svaku slobodu bez ostatka.

Demokratija priznaje suverenitet i apsolutizam naroda, ali narod ona ne zna, u demokratiji nema naroda. To otkinuto čovečje pokoljenje vremena, isključivo savremeno pokolenje, i čak ne svo ono, već neki njegov deo, koji uobražava da je izvršitelj istorijskih sudbina, ne može biti nazvano narodom. Narod je velika istorijska celina, u nju ulaze sva istorijska pokolenja, ne samo živa, već i umrla, i oci i dedovi naši. Volja ruskoga naroda je volja hiljadugodišnjga naroda, koji je preko Sv. Vladimira primio hrišćanstvo, koji je sabirao Rusiju pri Moskovskim Velikim Knezovima, koji je našao izlaz iz epohe, probio okno u Evropu za Petra Velikoga, koji je izdignuo velike svece i podvižnike i poštovao ih, sazdao veliku državu i kulturu, veliku rusku literaturu. To nije volja našega pokoljenja koje se otkinulo od pokoljenja pređašnjih. Uobrazilja i potvrđivanje sama sebe savremenoga pokoljenja, uzvisivanje njegovo nad umrle oce i jeste korenita laž demokratije. To je raskid prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, poricanje večnosti, klanjanjs istrebljujućem toku vremena.

___________________________________

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (Kijev, 18. mart 1874 - Klamar, 24. mart 1948) bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma.

Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački.

Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet. Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine.

Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti.

Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski, načelnik ČEKA-e.

Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske.

Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa.

Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza.

U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva.

U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha.

Djela - Filozofija slobode (1911), Smisao stvaralaštva 1 i 2 (1916), Duhovni temelj ruske revolucije (Zbornik radova) (1917-1918), Smisao povijesti (1923), Naziranje Dostojevskog na svijet (1923), Filozofija nejednakosti (1918, ed. 1923), Novo srednjovjekovlje: Razmišljanja o sudbini Rusije i Europe (1924), Konstantin Leontiev Skica za povijest ruske vjerske misli (1926), Sudbina čovjeka u suvremenom svijetu: za razumijevanje naše epohe (1931), Ja i svijet objekata: pet razmišljanja o postojanju: ogled filozofije samoće, društva i zajednice (1934), Duh i realnost: temelji bogočovječje duhovnosti (1935), Korijeni ruskog komunizma (1938), Ropstvo i sloboda (Iskustvo personalistic filozofija) (1939), Samospoznaja: filozofska autobiografija (1940), Kreativnost i objektivizacija (Rasprava eshatološke metafizike) (1941), Egzistencijalna dijalektika božanskog i ljudskog (1944-1945), Ruska ideja (Glavni problemi ruske misli 19. stoljeća i početkom 20. stoljeća) (1946), Carstvo Duha i carstvo Cezara (1947), Istina i objava. Prolegomena za kritiku otkrivenja (1946-1947)...