Miroslav Antić - Mile Dileja lektira

Miroslav Antić - Mile Dileja

Miroslav Antić - Mile Dileja

 

U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnoga se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.

 

Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimešzh žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.

 

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

 

Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke... i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.

 

Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.

 

Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

 

Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:

 

- Mir! Ide Čohano!

 

Dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

 

Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.

 

- Čohano jede sveće - kažu oni. - Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost.

 

Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće.

 

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:

 

- Čega se to vas dvojica igrate?

- Ničega - rekao sam. - On se boji, pa mu čuvam strah.

- A šta je on tebi kad mu čuvaš strah?

- Brat - kazao sam.

 

I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste.

 

- A koga se to bojiš? - upitao je Mileta.

 

Mile je ćutao i gledao u zemlju.

 

- Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče - kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca.

- A ti se ne bojiš?

- Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati - rekoh.

- A gde je tvoj stariji brat?

- Nemam ga, gospodine vojniče - kazao sam. - Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah.

 

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeh bez nosa.

 

Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet.

 

Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

 

Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.

 

- Iz poštovanja - kaže mi Steva basista. - Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.

 

I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi - to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

 

A Mile Dileja?

 

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.

 

Uvek ga je tako mnogo želeo.

 

Miroslav Antić - Mile Dileja

 

Avoj, Mile gupavi,

zašto tako lažeš?

Kaži makar nešto da je istina

i dobićeš plišan šešir.

 

- Lutam gladan drumovima.

Ajao, ljudi što sam zdravo siromah.

Ajao, kako sam zdravo siromah

- namam ja ni mog tatu.

 

Još da ne smen ni da lažem

- pa da se ubijem.

__________________________________

 

Miroslav Antić rođen 14. marta 1932. godine u Mokrinu. Osnovnu školu Miroslav Antić učio je u Mokrinu, a od 1941. godine u Pančevu, gde se sa porodicom preselio. Gimnaziju je pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu.

 

Studirao je slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature Miroslav Antić je neko veme radio u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. U Novi Sad je prešao 1954. godine i zaposlio se kao novinar u Dnevniku. 1959. Miroslav Antić odlazi u Beograd gde je radio kao urednik Pionira godinu dana, nakon čega se vraća u Novi Sad gde do penzionisanja (zbog bolesti) radi kao novinar u izdavačkoj kući Dnevnik. Pored toga, bio je i glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam, a obnovio je i časopis za decu Neven Čika Jove Zmaja koji je takođe uređivao.

 

Miroslav Antić se u književnosti prvi put pojavio sa svega šesnaest godina, objavivši pesmu Majka u časopisu "Mladost" 1948. godine. Uskoro objavljuje prvu zbirku pesama Ispričano za proleća čiji je recenzent Oskar Davičo. Nakon toga usledile su mnoge knjige među kojima su najpoznatije: Roždestvo tvoje, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Plavi čuperak, Mit o ptici, Savršenstvo vatre...

 

Uz poeziju Miroslav Antić pisao je i prozu - romane Stepenice straha i Sveti vetar i dramske tekstove. Takđe se bavio i slikarstvom, a iza sebe je ostavio brojne crteže, kolaže i uljane slike. Pored toga bavio se i filmom i bio je značajna figura takozvanog "Jugoslovenskog crnog talasa". Njegov film Doručak sa đavolom u kom Antić kritikuje dvostuki moral komunističkog režima biva zabranjen u Jugoslaviji.

 

Miroslav Antić živeo je boemskim životom, voleo kafane i provodio je u njima dosta vremena. Zbog alkohola i cigareta u poznijim godinama bio je lošeg zdravlja i imao je oslabljeno srce. Više puta je išao na klinike za odvikavanje od alkoholizma. Ženio se tri puta, i iz tih brakova imao je šestoro dece. Za svoj svestrani umetnički rad, Miroslav Antić je dobitnik mnogih nagrada iz oblasti poezije, novinarstva i filma. Prema ljubavnim stihovima Mike Antića komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima.

 

Miroslav Antić umro je u junu 1986. godine posle duže bolesti. Poslednju želju napisao je na ceduljici uoči smrti: Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.

 

Ljubavni stihovi Miroslava Antića bili su i ostali inspiracija mnogim generacijama ljubitelja poezije u svim republikama bivše Jugoslavije. Neke od njegovih najpoznatih pesama su: Pesma za nas dvoje, Besmrtna pesma, Bosonoga pesma, Usne, Mostovi...

 

Najbolja i najslavnija knjiga Miroslava Antića je Plavi čuperak, ta knjiga "tajanstva i mašte". O njoj je razmišljao još dok je bio mokrinski mladić, da bi tek nakon 14 godina prvi put, od mnogih kasnije, ta zbirka bila odštampana. Veoma dobro razume buru u duši deteta zagledanog u svet odraslih jer verovatno i sam nikada nije u potpunosti odrastao. Uvek je ličio na velikog dečaka kojeg talasa ljubav, pobuna i snovi. Sve prisutna tema Antićeve poezije je ljubav.

 

Miroslav Antić - Đački korzo 

Miroslav Antić - Kad bi jastuci progovorili 

Miroslav Antić - Oči

Miroslav Antić - Plava zvezda

Miroslav Antić - Plavi čuperak

Miroslav Antić - Prvi tango

Miroslav Antić - Tako zamišljam nebo

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Miroslav Antić - Mile Dileja

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u