Milovan Vitezović - Šešir profesora Koste Vujića

Profesor Kosta Vujić je uobičajeno zastao ispred razreda. Nikakav žamor nije dopirao kroz vrata. Šta li je sad? Kao da nema nikog? Prineo je ruku obodu šešira i polako otvorio vrata. Profesor nije mogao verovati svojim očima. Maturanti su ustali, bez reči i bez šuma, takoreći. Profesor ih je u čudu pogledao.

Pogledao je potom i u prozor naspram vrata i, premda je prozor bio zatvoren, mirno je otišao do njega i lepo spustio šešir na policu. Ponovo je pogledao u maturante. Bili su tako mirni, da im ni bubice nisu bile ravne. Koliko se sećao, a toga bi se sećao, nikad nisu bili tako mirni. Pregledao je stolicu, zavirio pod katedru. Nije verovao da su se đaci smirili bez ikakvog razloga, bez neke planirane đavolije. Otvorio je dnevnik, ali nije znao šta da počne. Ova neuobičajena tišina izbacila ga je iz sedla. Pomislio je kako je ovo stanje da se izludi. Ustao je i pošao među đake.

- Petroviću - zastao je pored Mihaila Petrovića. Petrović je ustao, lepo mirno, i bez reči: - Kako si sa zdravljem, Petroviću?
- Hvala na pitanju, gospodine profesore, dobro sam - odgovorio je najučtivije od kada ga zna, a zna ga, već osam godina.

Profesor Vujić je zavrteo glavom, opipao se po leđima, da mu nisu šta zakačili. Pred njim je bio Pavle Popović: - Popoviću, da nisi slab?
- Nisam, gospodine - Popović prvi put nije insistirao na živcirajućem propisu oslovljavanja profesora.
- A ti, Mitroviću?
- Nisam, gospodine.
- Imaš li kakvih nezgoda, Mitroviću? Samo reci, blago meni - učinilo mu se da je Mitrović manje razbarušen, negoli obično.
- Nemam - kazao je suvo.
- Aha. A ti, Prodanoviću, da nemaš kakvih briga, svojih ili narodnih?
- Nemam, gospodine - rekao je bez buntarskog naglaska.

Primetio je da Jovan Cvijić nema knjige u ruci, a već ga, godinama, uzalud opominje da ne čita na času, da spremi knjigu u klupu dok traje čas.
- Cvijiću, gde ti je knjiga?
- U klupi, spremljena, gospodine profesore, nije red da čitam na času.
- A kako ste vi ostali sa zdravljem i uopšte, onako, kako ste? - zabrinutim pogledom je obuhvatio ceo razred. Odgovorili su mu jednoglasno: - Dobro smo.

Profesor se vratio za katedru, kao u beznađe: - Pa, šta vam je onda? Šta ste mirni i ozbiljni, do đavola! Razredom se zaorio dugo suzdržavani smeh, koji je izbrisao zabrinutost s profesorovog lica. Skamije su zaškripale.
- Sve mangup do mangupa. Dogovorili se banda. Umirili se da mene sekiraju. A ja se zabrinuo - profesorove zabrinutosti je nestalo, smenila ga je ljutnja. Otvorio je dnevnik i viknuo: - Jovan Cvijić! Jovan Cvijić je skočio, sada već sa knjigom u ruci.

- Zapisan si u petak dvadeset drugog da nisi bio u školi! Da li ti je to poznato?
- Poznato mi je, gospodine profesore.
- Ovo što piše, to je fakat, misliš li ti to pravdati? - profesor je prstima kucao po mestu gde je Cvijić bio zapisan.
- Mislim, gospodine. Imam opravdanje.
- Na sunce s njim.
- U petak sam bio lepo pošao u školu i usput se zamislim...
- O čemu, Cvijiću? - pitao je Mihailo Petrović.
- O prirodnim naukama.
- O prirodnim naukama se čovek može dobro zamisliti. Petroviću, ne prekidaj đaka kad daje opravdanje. Šta je bilo dalje, Cvijiću?
- I iđavši tako zamišljen, naletim na ulični stub i ... udarim glavom u njega!
- Gde, Cvijiću, neću da ti kleštima vadim opravdanje iz usta?
- Pred Narodnim pozorištem, gospodine.
- Zar opet? - profesor se nalaktio i cedio opravdanje.
- Nije opet, gospodine profesore.
- Prošli put nije bio stub... - Cvijić je želeo sve da razjasni.
- Nego rupa... - profesor je istrajavao po svome.

- Da, rupa, gospodine profesore...
- Kod pozorišta, Cvijiću.
- Ali sa druge strane, tamo gde se gradi velodrom, da velosipedi ne bi gazili mirne građane, prolaznike - i Cvijić se držao svoga.
- I ti si prva žrtva beogradskog velodroma, Cvijiću - pitao je profesor sa izvesnom primesom podrugljivosti, kao da se i sam zanoveta.
- Moglo bi se reći, gospodine profesore Vujiću, ali ja se nadam da ću ostati poznatiji po nečem drugom - za Cvijića sve mora imati meru, pa i profesorova podrugljivost.

Ovo je priča o neverovatnom profesoru Kosti Vujiću, dobroćudnom osobenjaku i hedonisti, pedagogu posebne vrste, za koga je njegov đak Mihailo Petrović – Mika Alas, napisao da je bio najoriginalniji profesor 19. veka, i o neverovatnom razredu maturanata Prve muške gimnazije koji čine Mihailo Petrović – Mika Alas, Jovan Cvijić, Pavle Popović, Jaša Prodanović, Milorad Mitrović, Milutin K. Dragutinović, Ljubomir Stojanović i drugi, koji će postati istorijsko oličenje epohe kao akademici, profesori, ministri, političari i drugi uglednici. To je razred za sva vremena, kakvog nije bilo ni pre ni posle toga. Razdred za istoriju i ponos. Oni su, ispunjeni nesputanom energijom mladosti, u život ušli korakom kojim meri vreme.

Priča o profesoru nemačkog jezika u beogradskoj Prvoj muškoj gimnaziji osamdesetih godina devetnaestog veka. Okosnicu priče i dalje čini lik profesora Vujića, čija je osobenost jasno naglašena već time kako samotno živi, kako projektuje svoju večnu kuću, kako se oblači... Posebna je priča njegov gurmanluk, koji se "praktikuje" po kafanama, od Slavije do Kalemegdana, te njegova blago ironična distanca u odnosu prema životu i ljudima... Ali, on nam je naročito zanimljiv što je, za razliku od direktora škole i drugih profesora, shvatio da u razredu, poslednjem koji vodi, ne sedi puka manguparija, nego sami lumeni, za Srbiju velika nada i sreća...

Zaista je veliki kuriozitet da se u jednom razredu maturanata skupe dečaci od kojih će znatan broj postati znameniti ljudi, ne samo u domaćim nego i svetskim okvirima, biti ministri, predavači na najeminentnijim univerzitetima, članovi mnogih akademija. Zato je u ovoj varijanti priče o profesoru Vujiću njima dat znatno veći prostor.

Spomenimo neke: Jovan Cvijić je, kao i njegovi drugovi, po znanju i po žeđi za saznanjem već daleko nadrastao ono što nastavni program traži. Dečak iz Mačve, koji nagonski traga za saznanjem, baza ulicama čitajući, pa udara u bandere i upada u rupe, a istovremeno je veoma pribran, svestan ko je i čemu teži.

Mihailo Petrović, znan kao Mika Alas, rođen ispod Saborne crkve, potpuno je drugačiji. Neobično je obdaren za matematiku (kasnije je dao doprinos toj nauci), ali ništa oko toga ne mistifikuje. Potpuno je ovozemaljski. Sa savskim alasima je alas, ništa drukčiji nego što su oni, a sa orkestrom "Suz" – kao da nije ništa drugo nego ćemanista.

Tu su i mladi Jaša Prodanović, koji se izdvaja po tome što je republikanac u Milanovoj monarhiji; Milorad Mitrović, romantična figura rano stasalog pesnika, te Pavle Popović i drugi. Svi oni svojim duhovitim vragolijama plaše jedan režim koji je u stalnom strahu od buna i atentata. Da bi ih doveli u red, dovode im za direktora nekadašnjeg dalmatinskog fratra koji se istakao oštrim merama u šabačkoj školi. On vrši pritisak na Vujića, a ovaj nastoji da njega dozove pameti: "Shvatite da će se za nas čuti samo zato što smo im bili profesori."

Kao što već znate, glavi likovi ovog romana su profesor Kosta Vujić i njegovi maturanti. Naravno, pored njih ima i drugih likova. Zanimljivi su mi bili profesor muzičkog, Stevan Mokranjac, direktor Kozarac... Da ne zaboravim Jovana Jovanovića Zmaja. Mnogo je likova, pa vi sami izdvojite one koji vam se najviše dopadaju. Ja vam neću puno pisati o njima, jer želim da ih vi sami upoznate i uživate u njihovim dogodovštinama. Tako ćete ih i najbolje upoznati. Napisaću samo par reči o likovima koji su meni bili zanimljivi:

Jovan Cvijić - Veoma je inteligentan. Zapamćen je kao mladić koji je uvek nosi knjigu sa sobom. Bile su mi zanimljive situacije u kojima ispada trapav. Stalno čita neku knjigu umesto da gleda kuda ide.

Milorad Mitrović - Još se u gimnaziji mogao videti njegov talenat za pisanje. Pisao je neverovatno lepe, ali i iskrene ljubavne pesme. U romanu se zaljubio u ministrovu ćerku. Naravno, to je bila zabranjena ljubav.

Mihailo Mika Petrović Alas - Iako je bio izuzetan matematičar, najviše je voleo pecanje. Naravno, to nije njegov jedini talenat. Umeo je da svira i violinu.

Godine u kojima su naši junaci jesu godine za upadanje u razne zgode i nezgode. Po tome se ne razlikuju ni naši maturanti. I oni su uvek upadali u nevolje, ali je važno istaći da su uvek pomagali jedni drugima. Njihov profesor Kosta Vujić nikada nije prestajao da veruje u njih i jednostavno je znao da predaje nekima od najučenijih ljudi u istoriji zemlje. Profesor Kosta Vujić bio je čovek sa jako zanimljivim osobinama. Jako je voleo svoje đake, ali su oni uvek nalazili način da ga iznerviraju ili mu prirede neku smicalicu, pa ih je on zato od milošte zvao "mangupima".

U vezi sa ovim neobičnim profesorom je zanimljivo i to što se svake godine selio. Najvažnije mu je bilo da kuća ima dobar toalet. Nemojte misliti da nije imao visoke standarde i za njega. Toalet je morao imati dve police, jednu na kojoj će leti stajati voće i drugu, na kojoj će biti zimnica i marmelade. Takođe je morao imati rupu na vratima u obliku srca, kroz koju će moći da izbacuje koštice pojedenih trešanja i višanja. Predavao je nemački u Prvoj muškoj gimnaziji. Ono po čemu je ipak bio najpoznatiji jeste to što je bio veliki gurman. Jako je voleo hranu i uvek je želeo da ona bude kvalitetna i spremljena što je moguće bolje. Nezaboravno mi je i kada je profesor otišao na sud, jer je kamenorezac na njegovom spomeniku napisao vek u kome će umreti...

Radnja ovog romana dešava se oko pre sto godina. Tada je vreme bilo drugačije i vladala su stroža pravila. Bilo ih je mnogo, ali to nije ometalo maturante koji su ih prilično često kršili. Ponekad bi i sasvim slučajno upadali u nevolje. Svakog dana kada su maturanti imali čas kod profesora Koste Vujića, pevali bi pesmu uz pratnju Mikine violine.

Priči ovoj nema spora
Gimnazija otkad posta
Nije bilo profesora
Kao što je Vujić Kosta

Sa pojavom i u svemu
On je čudan da se pamti
Ovu ljubav prema njemu
Prve muške maturanti

Za dobru je šalu znao
Anegdota osta niska
Nemački je predavao
Bio ličnost istorijska   

Profesor Vujić je imao običaj da baci svoj šešir na prozorski sims dok traje pesma. Međutim... Sada je prozor bio otvoren i šešir je poleteo kroz prozor i zaglavio se u krošnji obližnjeg drveta.

Maturanti su ukrali beleške profesora istorije. Njihovim idejama nije bilo kraja. Poslali su mu ih iz drugog grada, a on je mislio da ih je vlada uzela kako bi proverila i saznala neke istorijske informacije.

Profesor Vujić se svake godine, za Đurđevdan, u maju selio, bez obzira da li je i koliko bio zadovoljan prethodnim stanom i stanodavateljima. Profesor Kosta Vujić je i kupio ovu ciglu, još pre desetak godina, za grobnicu, otad se s njom stalno selio i ona mu je pri seobama bila najveća briga. Mislim da nikada neću moći da zaboravim naše maturante i njihove profesore. Posebno ne mogu da zaboravim jednu od najvažnijih poruka ovog romana. Zadivljujuće je kako se pravo prijateljstvo uvek pokaže na delu.

Profesor Kosta Vujić rođen u Zemunu 01. 05. 1829. godine. Svršio je srpsku i nemačku školu u Zemunu, pet razreda gimnazije u Sremskim Karlovcima, šesti razred Prve muške gimnazije i Filozofski fakultet u Beogradu. Učio je i dve godine u ''mudroslovnom otdjeleniju'' Pravnog fakulteta Liceja, no nije sve ispite ispolagao.

U mladosti bio je prisni prijatelj pesnika Branka Radičevića, čije je Pesme prodavao. Iz toga vremena ostala je Brankova pesma Pismo u stihovima umnožena u više primeraka, od kojih je jedan bio posvećen njemu. Njegovo službovanje po Srbiji bila je prava činovnička odiseja. Najpre je bio kontraktualni profesor terazijskog odeljenja Beogradske polugimnazije, zatim privremeni profesor nemačkog jezika, crkvenog pevanja i dirigent učeničkog hora Kragujevačke pol-ugimnazije gde je, kao i svi nastavnici, kada se promenila dinastija, podneo ostavku na službu.

Nakon podnesene ostavke Profesor Kosta ostaje godinu i po dana bez posla, i dobija najzad, mesto profesora srpskog jezika u gimnaziji u Beogradu. Pored toga, bio je pomoćnik urednika "Srpskih novina" Miloša Popovića, objavivši u njima veliki broj priloga. Jedno vreme sarađivao je i u časopisu "Škola" Milana Đ. Miličevića. Međutim, zbog nepokornosti prema jednoj direktorovoj naredbi, profesor Vujić biva premešten je u Požarevačku polugimnaziju. Potom biva premešten u Zaječar i Negotin gde je namešten za profesora nemačkog jezika i srpske istorije. Tada piše molbu za premeštaj, koja je i usvojena i te godine 1870. biva premešten u Beogradsku gimnaziju, a zatim je po potrebi službe upućivan na predavanje u Šabačkoj nižoj gimnaziji, da bi opet, po molbi dobio mesto profesora Prve beogradske niže gimnazije, gde je 04. 09. 1881. bio postavljen za profesora nemačkog jezika Prve, a zatim Druge i Treće beogradske gimnazije.

Profesor Kosta Vujić bio je jedan od najpoznatijih profesora "stare škole". Tačan, pažljiv, koncizan u izražavanju i pisanju, originalan u ponašanju, ishrani i odevanju, ali uvek ispravan. Do 1870. strog prema učenicima, posle toga blag i prisan sa njima. Znao je da komunicira sa svojim đacima; bio im se približio do te mere da se, poistovećivao sa njima. Profesor Kosta nikada se nije oženio. Pomalo na svoju ruku, nije uvek poštovao stroga pravila školskih vlasti, zbog čega je često opominjan, kažnjavan i premeštan. Za života uživao je velike simpatije svojih đaka a po smrti upamćen bio po šeširu s kojim su se nestašni đaci, bacajući ga kroz pro-zor, zabavljali za vreme njegovih časova. Penzionisan, ostatak života proveo je u Beogradu.

Jedna od njegovih rečenica pri kraju službovanja u gimnaziji: "Nešto mi govori da će se u budućnosti o meni znati samo po tome što sam bio profesor sjajnih budućih imena", ostala je upamćena po plejadi učenika koji su postali slavni, a koje je profesor Kosta izveo na životni put. Njegovi đaci bili su: Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Mihailo Petrović – Mika Alas, Pavle Pavlović, Milorad Mitrović i mnogi drugi. Profesor Kosta Vujić sahranjen je na Novom groblju u grobnici koju je za života podigao.

Živeo je svoj boemski život. Ko je bio profesor Kosta Vujić, kad ga se i danas sećaju i generacije njegovih učenika. On je bio čovek pun dostojanstva, a dostojanstvo ne može bez bogatstva duha i duše. Dostojanstvo od čoveka traži, pokoravanje najvišem zakonu, a to je moć duše, a dostojanstven može biti samo plemenit čovek. Zbog toga njegov odnos prema đacima nije bio nikad grub, i kad bi ih grdio – samo što nije rekao učeniku ''grdim te, ali te razumem''. I da nije ništa progovorio to se čitalo iz njegovih očiju i blagog osmeha.

Milovan Vitezović - Šešir profesora Koste Vujića - verzija 2

___________________________________

Milovan Vitezović rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko - zabavnog programa RTS-a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario.

Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

Najznačajniji romani - Šešir profesora Koste Vujića, Lajanje na zvezde, Milena iz Knez Mihailove, Sveta ljubav, Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša, Čarape kralja Petra...

Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina.

Najznačajnije njegove knjige pesama su: Vojnici u voćnjaku, Slobodnije od slobode, Robijaši u srcu, Hamlet studira glumu, Sećanje na nas, Pevanje srpsko, Odbrana duše, Ljubav nad pesmama, knjiga epigrama Svi moji pisci, knjige aforizama Srce me je otkucalo, Moždane kapi, Mislarica, Ludi dragi kamen, Čoveče naljuti se, Viteški kodeks i knjige pesama za decu i mlade Ja i klinci ko pesnici, Naimenovanja, Pesme koje rastu, Izabrano detinjstvo, Dedovina, Probisvet i njegov svet...