Milovan Glišić - Noć na mostu

Pripovetka iz narodnog verovanja

Put i slučaj nanese me jednom te omrknem kod nekog čiča - Ðurđa u Mahovištu. To je onaj stari čiko što je otpre dolazio svake godine u V. na vašar i donosio lincure i srčanika te prodavao. Sad već i ne dolazi jer je vrlo star pa su ga noge izdale...

Dakle, ja omrknem baš kod čiča - Ðurđa. Osim njegovih sinova i ostale kućevne čeljadi, bila su tu još tri čoveka odande iz sela, koji su taj dan kosili na pozajmicu Ðurđevu livadu. Posle večere divanili smo o svačemu. Naposletku počesmo pričati o vampirima, zduhaćima, džinovima, vešticama i drugim nečastivim silama, što se priviđaju čoveku noću u gluho doba. Svi smo ponešto ispričali - ko više, a ko manje. No čiča-Ðurađ, bogme, najviše. I što ume pripovedati to je za čudo! Kao god da iz knjige čita! Šta iz knjige!? Retko ćete gde i u knjizi naći da se što tako lepo, živo i okićeno kazuje. On to sve nekako zgodno ume namestiti. Ono mesto, gde se što desilo, tako lepo kaže da ne ostane ni drvo, ni kamen, ni travka, ni tica, ako u taj mah proleti ili pusti glas od sebe, da ti tako živo ne predstavi - kao god da očima gledaš! Čini ti se, eto sad - tu je; pred tobom se događa!...

Ele, u tom pričanju upitaće jedan od one trojice:

- A, kako je ono, ča - Ðuro, tvoj pokojni kum Ivan iz Dračića noćio na mostu.

Čiča Ðjurađ promeškolji se malo pa poče:

- Bogme, deco, teško ću vam to sve pogoditi onako redom - odavno je bilo! Tolike godine, pa se već dosta i poboravilo. Siromah moj pokojni kum Ivan - bog da ga prosti! - baš je stradao! To je, deco, bilo davno. Vi se još niste bili ni rodili onda. Pokojni kum Ivan bio je, štono kažu, jedan po jedan čovek u Dračiću. Imućan, dosta zadruge - dosta svačega; a razborit, otresan i srčan. I on je vojevao uz obe krajine. Beše čovek naočit i lep u licu, samo je preko čela imao jednu masnicu. Ranili su ga na Mišaru kad je ubio jednog agu pa pritrčao da mu uzme srebrnjake. Doskora su ti srebrnjaci bili u njegovog unuka, kum-Marinka. O, to je tek bilo oružje dobro i pouzdano! Svaki je, deco, valjao najboljega hata... Čisto srebro! Ali se prezaduži, upropasti sve imanje, pa upusti i te srebrnjake. Onako oružje - da zaplače čovek za njim!... E, moja deco, rđava su vremena nastala! Ja pamtim kad ljudi ovuda nisu znali šta je interes i dug. A sad nema kuće da nije zadužena osim po gdekoji što se drži. Vidite, deco, ovo je naše selo pre sedam-osam godina bilo kao kita cveća - imalo je na stotinu svojih domova, sve bolji od boljega i imućniji od imućnijega. A sad - nema njih dvojica-trojica što im se može reći da imaju nešto; a ostalo bog zna da li ima treći dan čestito hleba u kući. Sve to, deco moja, učini zaduživanje, interes, suđenje, parničenje i još mnogo kojekakvih nedaća što iz dana u dan sve više i gore zatiru i kvare ovaj nesrećni naraštaj!...

- Jednom - nekako oko Spasova dne, tek bejah izašao na njivu sa decom, dok eto ti kum-Ivana. Dođe nekim poslom ovde u naše selo. Tu predani tri dana. Zateče ga nekako baš subota. Kad bi pred mrak, on navali da ide - "imam, veli, posla; valjda mi otići sutra do u čaršiju da nabavim nešto za kuću; radnim danom nemam kad". Mi ga ustavljasmo da prenoći pa sutra da porani zorom, te opet može stići rano kući i otići još u čaršiju, ako hoće. Aja! Ne da ni pomenuti! Hoće da ide odmah, pa kraj. A bio je siromah tvrde volje. Što naumi, ne odumi lako. Kad videh da ne mogu čoveka zaustaviti da prenoći, rekoh mu: "A ono, kume, sedi da večeramo malo - koliko je bog dao, pa onda sa zdravljem putuj!" Navali na nj i moja pokojna domaćica i deca, te ti se on ustavi na večeru. Dođoše još dvojica mojih komšija odavde. Povečerasmo pa onda jednu po jednu za srećna puta, onako uz razgovor. Baš se besmo rašćeretali isto kao ovo sad. Pokojni Mitar - jedan od one dvojice komšija, napriča nam sila priča; ne znaš koja je od koje gora i strašnija. A znao ih je pusnik mnogo - tri dana da priča i da ne prekine. Bogme, deco, ugrejemo se svi dobro. Kum Ivan navali da ide, a mi: "sedi, kume, još po jednu, pa još po jednu za srećna puta!" dok se tako zabavismo do neko doba noći. Onda popismo još po jednu onako s nogu - kum Ivan ižljubi se sa svima pa ode.

Te noći nije bilo ni vedro, da rekneš, a nije ni oblačno; nego se svuda preko neba razvukao beo tanak oblak, a kroz njega vrlo malo proviruje mesečina. Nigde vetrića - samo tišina. A videlo se daleko kroza šumu i onu surevinu. To su , deco moja, najstrašnije noći. Kad je čista mesečina, onda čovek vidi i razaznaje sve, što je što; kad je pa gusta pomrčina, onda se, istina, ništa ne vidi, ali opet nije ako strašno kao kad je ovaka sura noć. E, tad se čoveku svako drvo, svaki kamen čini drukčiji i nakaradniji nego što je. Valja reći - strašno! I baš u tako doba najpre ćeš što prevideti.   Ele, deco, ide moj pokojni kum Ivan, a sve više opruža krake. I već prihvati se Mravinjaca. Tu je strašno proći i usred podne, a kamoli noću, pa još u gluho doba. S jedne i druge strane strše jamače, breščići se poređali kao mravinjci. Za to se to mesto tako i prozvalo... Šuma istina retka, ali krakljava i krupna. - Padne nešto na um kum-Ivanu mome te se maši u nedra za hamajliju. Tu mu je hamajliju dao neki kaluđer iz Jerusalima kad je dolazio ovamo u pisaniju, te mu je kum Ivan upisao najboljeg ovna i tri talira, a pokojna kuma Jana novu neprorezanu košulju. Tako mu je rekao kaluđer, da je vazda nosi u nedrima ispod levoga pazuha, pa onda nek ide kud god hoće i u koje hoće doba, pak se ne boji nimalo - ništa mu nahuditi ne može. Ele, maši se u nedra, kad - hamajlije nema! Prođe ga neka sumnja. Šta je to sad? Kamo hamajlija? Misli, misli - gde bi to moralo ostati. Ovde kod nas nije... Misli opet. Naposletku seti se da mu je ostala u vajatu kod kuće kad se spremao da pođe amo, pa presvlačeći košulju skinuo je. Baš nije lepo što mu se sad ne nađe kod njega. Da se vrati, ne biva, niti bi on to učinio, kad je već otisšao i oprostio se sa svima. Hajd, da se ide, pa što bog da!

I tako se on, deco, prekrsti pa hajde putem. Nešto mu se otmu oči te pogleda malo u stranu, kad - jaše čovek na belom konju. Jaše lepo stranom preko platna, a ništa se ne čuje. Kum Ivan vikne jednom:"Hej, pobratime, ako bog da?" Ćuti. Pođe malo u napredak; opet pogleda - opet čovek na konju, pa sve s njime uporedo. Opet kum Ivan vikne - aja, ništa! Nit romori nit govori. Dokle ga nestade... Malo postaja, eto ti ga opet pa čisto leti preko stenja kao god sen čovekova po duvaru, a ni kamičak da se otisne ili popuzne. Kum-Ivana počeše podilaziti mravci. Opući brže, a sve pogleda u stranu. Čoveka na konju đa nestade, đa se opet pomoli. Kum samo grabi brže. Pogleda opet u stranu - nema čoveka! Dok u taj mah tresnu nešta iza njega o ledinu tako tupo kao god da neko obori sa najviše bukve vodenični kamen - čisto se zemlja drmnu! Kum-Ivanu klecnuše kolena... Malo kroči napred, kad zahuja nešto ispred njega kao god vetar kad duhne jako kroz gustu šumu pa poveje suho lišće. U taj mah upravo ispred njega prevuče se preko puta grdan plast sena tako teško, rekao bi, sve se kamenje mrvi pod njim! Za njim još jedan, pa još jedan - tri jedan za drugim! Kum-Ivanu diže se kapa na kosi, a kroza nj projuriše mravci od pete do perčina... vruć vetar duhnu mu oko ušiju. Prekrsti se pa pođe dalje. Kad siđe u jednu dubodolinu punu kamenja, a naokolo bukvik - ima šta videti! Kamenje sve odskakuje od zemlje pa zvecka, isto kao kad u šaku uzmeš krajcara i drugom šakom poklopiš odozgo pa zveckaš. Žilje u bukava pucka, rekao bi čupa se iz zemlje, a grane se ljuškaju i škripe. Cela dubodolina zaošine se đa na jednu, đa na drugu stranu. Kum Ivanu čuje se u ušima neko tupo lupanje - kao god da udaraš pesnicama u dno puna bureta. On se opet prekrsti pa pođe dalje. Znoj je liptio po njemu, a sav je drhtao kao prut. Kazivao je, posle, da se nikad u svom veku nije tako prestravio kao to veče. Istina imao je za pojasom one srebrnjake i veliki nož, što ga je na Drini oteo od jednog Turčina, ali uzalud! Da puca - na šta će? A i nije dobro pucati na nečastivu silu; jer onda, deco, prsne puška. Tako je neki Manojlo iz Zlatarica gađao iz puške jednu sablast na ćelijskom visu, pa mu je ostala u ruci samo jabuka od puške a ono sve - prsnulo u komade... Ele, kum Ivan pregrne, na jedno. Šta je tu je - da se ide. Ali samo brže. Pohita da izmakne iz one dubodoline. Sav kao okupan u znoju - s cela mu vec kaplje, a mlazovi potekli niz obraze pa se sastali pod bradom. Taman iskoraci iz one dubodoline na jedan breščić, a duhnu jak hladan vetar. U tom ga nešta žignu s leve strane, a desna noga i leva ruka - kao utrnuše. On za to i ne haje. Samo grabi napred. Vetar duha sve na mahove - sad žešće, sad slabije, a sad se kao opet utaji.

Kad je bio blizu Brezovica, zapevaše prvi petli. On se onda opet prekrsti, dobro je - veli, pa pohita kući prijatelj-Prodanovoj da se malo odmori i da se vidi s njima - kao sa svojim prijateljima... E, moja deco, otpre se drukčije i bolje pazila i rodbina sa rodbinom. Jedno je drugom išlo, jedno drugo primalo i dočekivalo. Danas se sve izopačilo. Nema onog prijateljstva, dočeka i prizivanja kao u staro vreme. Današnji naraštaj sve ide i radi jedno drugom o glavi. Svako ti je tu postalo samoživo. Svako ti se tu odrođava, libi i otresa svoga. Ja znam, deco, starih ljudi koji su bolje dočekivali tuđina i drugu veru, te ga pomagali i zaklanjali koliko su mogli - nego što se danas može naći u retko kojoj kući među rođenom braćom. Današnja braća glede kako će jedan drugom nogu podmetnuti i vrat mu skrhati. Današnji svet sve gleda samo za svoj špag. Gleda da te zakači, da ti skine i košulju s leđa, da te ostavi na ravni pa umri... neće ni da čuje za te. Današnji ljudi vole otići u mehanu, vazdan dangubiti, opiti se i istrošiti s kojekakvim lokmašima nego doći kod svoga najbližeg roda. Ja pamtim, deco, kad u ovom našem selu nije bilo mehane i - bogami - onda beše u svačemu bolji birićet, godine behu rodnije i bolje, svaki je imao više i u košu i u kesi. Evo, ja gledam - ima pet godina kako se načini ona prokleta mehančina ovde u selu, pa šta se radi? Zlo se radi, deco moja! Ovi naši ljudi namamiše se pa trče zorom u nju, kao na solilo. Odbiše se od rada, iskvariše se i prougursuziše se. Povazdan ne izbijaju otuda - jednako kunjaju, piju i bleje, a ovamo im na domu propada i usev, i stoka, i sve. Pa se onda duže - e, ne znam, "nije rodna godina! ne da bog!"... E, moja deco, godina je svagda rodna, a bog daje kad se radi... Nema, nema, deco, onog starog doba i rada! Danas se sve izopačilo...   I tako moj kum Ivan dođe pred kuću Prodanovu i zalupa na vrtima. Odmah se izbudisše čeljad - ustade i Prodan, zapali luč i otvori vrata. Kad ugleda Ivana začudi se: "A otkud ti, priko, u ovo doba?" - "Čekaj malo, priko, dokle danem dušom, pa ću ti sve ispričati", reče Ivan i sede na stolicu što je spusti domaćica pored raspretane vatre... Donese i rakije te onako pored vatre popiše po jednu. Kum ispriča Prodanu sve što ga je snašlo na Mravinjcima. Sediše, bogme, podosta. Kum-Ivana poče žigati desna noga i leva ruka. Žiga - pa sve gore i gore. Nema od hoda ni pomena! Prodan reče domaćici da mu prostre pored vatre, neka se malo odmori, pa će valjda uminuti. Odmah mu prostreše te leže. Čisto ga smlati neka groznica. Ruka i noga žigaju sve većma. Ni oči da svede!

Sutradan ni s mesta da se makne. Ruka i noga ukočile se. Sav u vatri - ništa za se ne zna. Onako trabunja koješta kao u vrućištini i sve viče - "Hoću kući! Nosite me kući!"... Prodan pričeka dva-tri dana neće li mu biti lakše. Aja! Sve gore i gore. Kad i sam Prodan vide da se tu nije šaliti, on uhvati volove u kola pa ti mog kuma na kola i polagano odveze ga kući njegovoj u Dračić; jedno da ga ne bi bože sačuvaj - suđen čas zadesio tako daleko od svoje kuće i čeljadi, a drugo i sam je kum Ivan navaljivao, čim se razbere u onoj muci, da ga nose kući.

Kad se Prodan prikuči s kolima kući Ivanovoj - svi kućani istrčaše uplašeno i začuđeno. Pokojna kuma Jana udari u plač. Skinuše ga s kola i odmah mu namestiše postelju i spustiše ga na nju.

- Ja ne znam šta bi čoveku! - reći će Prodan. - Dođe pred zoru mojoj kući zdrav, pa na jedanput poče se žaliti da mu je ružno. To je bilo u oči nedelje. Smlati ga nekaka groznica. Ja rekoh, biće mu bolje sutra - kad hoćeš, a ono sutra ni da se pomakne!

- Videla sam ja da  njemu neće prema dobru biti čim je zaboravio hamajliju - prihvati Jana. - Tako je još jednom otišao bez hamajlije pa se razboleo, pa eto i sad opet!

- Moli se bogu, prijo, pa ga nadgledaj - hrabraše je Prodan. - Dobro bi bilo da ga metneš na paru.

Nekoliko dana presedeo je Prodan kod Ivana, pa se onda diže te ode u Brezovice kući.

Dugo je, deco moja, ležao kum Ivan. Parili su ga, donosili trave, bajali, gasili ugljevlje, svaku ženu staru, koja je znala oko bolesnika, zvali su. Pa ništa. Naposletku dozovu i starog pop-Jovana iz Ćelija, te mu čita veliku Vasilijevu molitvu - onu strašnu, deco, što se čita od one, bog ovde bio, gorske. Pa i opet ništa. Samo se razabrao i došao sebi, a ruka i noga ukočene. Behu već digli ruke od njega - dok eto ti dođe neki čiča Sreten iz Lelića, pa kad vide kum Ivana u kakoj je muci, on se pljesnu rukama pa viknu:   - Ih, zaboga, šta činite!? Trčite Novaku u Čučuge, neka dade ovom čoveku zapise. Zar ne vidite da je nagazio?

- Bogzna, da li će biti kake pomoći! - reče pokojna kuma Jana.

- Kako neće, snaho? - poče se Sreten kleti. - Evo moje glave ako se on ne digne kao od majke rođen, samo vi pošaljite koga Novaku neka mu dade zapise i pošljite neku belegu od njega. Još večeras neka ide Stevan u Čučuge!

- Pa spremi se, Stevo - reče Jana najstarijem sinu Ivanovu, koji beše momčić od svojih dvadeset godina. - Idi da još i to vidimo, pa onda šta bog dade!

- Ja ti kažem, snaho, - nastavi Sreten - da će mu Novak pomoći. Eto, znaš onoga Marka Spržu iz našeg sela? On je isto tako idući noću nagazio negde na džinovsko kolo, pa mu se, tamo u njega - ukočile i noge i ruke, sav se načinio u kvrgu. Šta ti nisu radili, pa ne bi nikake vajde. Odoše Novaku u Čučuge, čim mu posla zapise kao god da neko rukom odnese. Pa eto on je pomogao i Jevremu iz Ćelija kad je nagazio na čini... Kome Novak, snaho, dade zapise taj mora ozdraviti!

I tako, deco, spremi se moj kumić Stevo, ponese belegu Ivanovu i ode u Čučuge Novaku.

Kažu, deco, da je taj Novak bio nečist čovek... Nije bio sam. Otpre - dok je bio mlad, išao je s trgovcima u Nemačku, pa je pripadom i knjigu naučio. A išao je u Bosnu, te je od nekakog hodže naučio graditi zapise. Doduše, ja ne znam niti sam svojim očima video, ali kazuju ljudi da su ga viđali: kako noću u gluho doba hoda po raskršću i nešta govori onako sam, kako zna sve koja je baba veštica, a koja nije, kako se bije s vetrenjačima. I još mnogo koješta kazuju. Mora da je imao posla s nečastivim, jer se taj čovek, kažu, nije prečestio više od dvadeset godina, niti je u crkvu ušao... sve mu se nešto nije dalo. A klonio se, vele, od popa gde se god sretne i desi s njime.

Ele, deco, dođe Stevo u Čučuge Novaku i sve mu kaže šta je i kako je bilo, pa ga onda zapita može li pomoći što? - Novak, veli, poćuta malo - poćuta, mahnu glavom pa reče: "Ej! Ej! Što nisi pre došao, pa bi sve lakše bilo? Ovako biće malo poteško, ali ćemo opet pokušati..." Onda ustade i nađe nekaku knjigu, uze Ivanovu belegu, prevrte dosta listova, gleda, gleda - prevrte još jedan list, pa poče kazivati Stevi sve po redu: kako je kum Ivan nagazio na džinovsko kolo - niže Mravinjaca, u onoj dubodolini. Onaj čovek na belom konju što je išao preko stenja - ono je bio car džinovski. Ona tri plasta - to su bila tri nečastiva što čuvaju unaokolo da ko ne nastupi na kolo džinovsko. I da se, veli, Ivan odmah vratio čim je video ona tri plasta - ne bi mu ništa bilo: a ovako je nagazio baš u onoj dubodolini na džinovsko kolo, pa su ga džinovi ustrelili u desnu nogu i levu ruku.

Jos odvajkada, deco, kad je bilo nekršteno doba, pripovedaju da su u ovoj zemlji sudili džinovi. Ali dođe car Kostadin, otera ih čak preko sinjeg mora i satera na nekaku veliku kapiju u mračni vilajet. O kapiju obesi svoju sablju, pa čim džinovi pojme da se vrate ovamo u krštenu zemlju i dođu do one kapije - sablja zvekne: "Car Kostadin živ!" a oni odmah pobegnu natrag. Tako nemaju nikako oblasti da dođu među kršten narod - osim noću u gluvo doba kad se ne zna dokle je mračni vilajet, a dokle krštena zemlja, izlaze te pogdešto izigraju svoje kolo, pa ko nagazi na njih, oni ga ustrele...

Kad je Novak kazao Stevi odašta je zanemogao kum Ivan - napiše mu i dade tri zapisa. "Nosi", veli, "ova tri zapisa! S jednog neka se napije vode na drvljaniku pošto se sunce smiri. Ovim drugim neka se okadi. A ovaj treći neka ponese uza se i neka ga kućani odnesu uoči mladog petka na onu staru ćupriju pod ćelijskim visom, da tu prenoći. Tu će već videti sve. Samo da se nije šalom šalio da što progovori, ili da se makne!... Kad to sve uradi - nadam se da će mu biti vajde!"

Stevo dade Novaku tri direklije, uze zapise, pa poteci kući. Kad dođe, kaže sve što je Novak poručio. A baš se beše desio nekako sutradan mladi petak. Pokojni kum Ivan navaljuje da ga Pero, brat mu, i Stevo to veče snesu na most da prenoći. Kuma Jana ne da, već odgađa do drugog petka - "Može", veli, "bog dati da mu bude lakše, a baš nije mi milo da noći sam onde." Ama ko bi kum-Ivana odvratio! On navalio - hoće baš tog večera da ga nose na most.

I tako, deco, kad se sunce smiri, Pero i Stevo izneše Ivana na drvljanik te ga zapojiše s onog jednog zapisa, a drugim ga okadiše i uneše ga u kuću dok čeljad uhvati volove u kola...

Ele, mog ti kum-Ivana natovare na kola pa hajd polako pod ćelijski vis, te ga ostave nasred mosta. Kad ga spustiše, on se popipa u nedra - tu je hamajlija, a i zapis je poneo. Nije mu toliko ni stalo za zapis, koliko za hamajliju. No već kad je kod njega - ne boji se ništa. Pero i Stevo odoše. Kum Ivan ostade na mostu sam.   Taj je most, deco, na strašnom mestu. Bio je do pre petnaest godina onde, pa ga odnese voda - kad je ono u leto, oko Stevana vetrovitog, nadošla voda i iskopala kosti utopljenika Avrama, što mu beše grob izrovila baš do mosta s ove strane. Avram se utopio u taj vir. Kazuju da je sišao da se okupa u neko doba noći - kad je hvatao ribu, pa čim je došao nasred vira, na jedan mah ga stade nešto vući za noge, teško kao olovo i odvuče ga na dno. Posle neki Timotije i Pantelije s Bobije zarone u vir i nađu Avrama gde sedi na dnu vira kao god živ, a na krilu mu čuči crno dete - nije veće od mačeta. I tu ga izvade i ukopaju onde kraj obale. Pre Avrama, pričaju, da se tu udavila neka baba Joka, te se prozvao "Jokin vir". - Mnogo se, deco, previđalo ljudma na tome mestu. Jednom reči - bilo je opasno proći tuda samu čoveku uveče ili noću. A i ružno nekako. S ove strane nadneo se ćelijski vis... same stene, rekao bi, sad će dole pasti - videli ste već i sami kako je. Prolazili ste valjda onuda.

Ele, deco, na tom će mostu pokojni kum Ivan prenoćiti. Iznajpre se obazirao tamo-amo; svud tišina, ne čuje se ništa, osim što voda huji malo niže niza neko kamenje, a već ispod mosta bila je tako tiha - rekao bi čovek i ne teče.  Kašto hukne jeina gore u stenama, ili ćukne ćuk na nekom grmu... Te pogane tičurine strašno je i iz kuće čuti, a kamoli sa mosta! Kašto opet zazvoni zvonac pored obale - čisto da uši čoveku zagluhnu. Naš Ivan i ne haje za to - bio je siromah vrlo slobodan.

Malo-pomalo pa nastade i gluho doba. Sve se utiša. Ni jeine, ni ćuka, ni zvonca - ništa da se javi. A opet se desilo te je bila sura noć isto kao onda kad je nagazio na džinovsko kolo pod Mravinjcima. Ćuti moj kum Ivan i čeka šta će da bude. Dok se začu nešta ispod mosta - zapljeska po vodi kao god kad se patka kupa i leprša. Malo postaja pa se nešto zacrni ispod visa nakraj mosta. Pogleda Ivan kradom ispod oka - a ne sme da se makne, jer mu je tako Novak naručio. Izgleda kao crno jare - nije veće. Poče da se prikučuje najpre polako, pa brže - pa kad bi pored njega, proleti kao god kuršum; Ivan smotri - isto crno jare samo dugačak rep, a ne trči na sve četiri nego na dve stražnje noge. Odjuri nasred mosta pa zastade i dreknu strašno - Ivanu čisto uši zapištaše. Pa onda eto ga opet ovamo kotura se sve s nogu na glavu kao god obruč kad ga deca otisnu niza stranu. Kad bi pored Ivana - zahrza isto  kao mlado ždrebe pa se tako tetura nakraj mosta ispod strane i tu stade da grokće kao prase. Dok utom zapršta povrh vode ispod mosta, rekao bi hiljade pataka jure i lepršaju, a uza stranu preko kamenja zašušta nešta - zagreba, zagrokta i stade pisak kao da se miši kolju... sitno kamenje poče se otiskivati i bućkati dole u vir pod most. Ivan pogleda kradom na vis gore. Kad - ima šta videti! Prionulo ono kao mrav, pa gamiže uza stenje - samo se crni i gamiže, gamiže. Za jedan trenutak pa se sve obre navrh visa pa počeše igrati, a repovi im mlataju niza stranu. Ivan gleda pa ćuti. Dok eto ti opet nešto zagrokta nakraj mosta, pa pojuri ispred njega i ode na drugi kraj mosta. U tom - ništa ti bog ne dade, navali na most, navali pa zagusti. Most poče cupkati i ljuljati se. Sablasti povrveše kao god mravi iz mravinjaka - neke otud neke odovud, nese se pužu uz leđa Ivanova... opaža kako baš lepo zagrebe jedna po jedna šapama uz njegov gunjac, najpre uza leđa pa više, više, pa onda za ramena - čisto opaža kako nokti već dodiruju kroz gunj kožu, pa onda njemu preko glave prevrću se i padaju preda nj dočekujući se na noge. Keze mu se, škljocaju na nj zub'ma, omahuju repovima, grizu i grebu pred njim grede kao god psi kad isturaju sugreb... Tako kipti, kipti sve više i više, pa ode - odjuri nakraj mosta. Eto ih opet, vratiše se. Opet sve oko njega zadiru, ciče, režu, grokću, škljocaju zubima, pa odjure opet pod stranu na drugi kraj mosta. Ivan samo ćuti. Malo se kao pritaja. Dok eto ti dva mala crna deteta: jure, isplazili jezik, repovi im se vuku po zemlji, oči im svetle kao dve male varnice - dojuriše pred Ivana omahujući repovima, gotovo da ga opahuju po nosu, pa se, s oproštenjem, obrabonjaše preda nj isto kao jarici... brabonjci neki padoše mu i u krilo i po opancima. Ivan se ne može uzdržati, a da ne pljune od teška gada i smrada. Čim on pljunu, sablasti se nasmejaše kao god deca kad se kome zašto potprdaju: "Hi, hi, hi!"... Na to se svud i ispod mosta i oko mosta i po strani razleže: "Hi, hi, hi! Ha! ha! ha! Ho! ho! ho!" Ove dve male sablasti vratiše se te odjuriše opet nakraj mosta pod stranu. Malo postaja, poče puckati i škripati most - rekao bi  do vode dohita, tako se uleže. Ivan pogleda kradom na onu stranu, kad zagustila nečastiva sila: crni se, svi kao ljudi, zubi im kao u veprova pa beli, pa se uzvili do ušiju... oči im se sjaje kao u mačkova u mraku - jure, pa pravo na nj. Neki nose kao vile, neki kao mizdrake, neki kao ostve, neki lopate, neki pijuke, neki čaklje, neki noževe velike - pa zamahni na nj, zamahni... sad, da ga udare baš po čelu, čisto oseti kako oštrice načnu kožu, čaklje opaža kako ga zakačile za haljine pa vuku... hoće da ga pomaknu, a on se upeo iz sve snage da se ne makne... Nasrtaše, zamahivaše, vukoše, keziše se na nj - pa ih nestade... Osta čist most. Ivan pogleda opet u stranu - kad tamo opet igraju, prevrću se jedno preko drugog, skaču, gamižu. Dok eto ti četiri sablasti, dve s jedne strane mosta, a dve s druge - uzeše most, pa počeše izdizati... Izdižu, a sve rastu, izdižu a rastu - narastoše tako velike te izdigoše most čak do uvrh visa. Pa onda počeše rasti iznad mosta... rastoše, rastoše kao plašće sena narastoše, pa uzeše zaljuljivati mostom da istresu Ivana u vir. Ivan se upeo iz sve snage da se održi. Sablasti zaljuljaše most pa pustiše... Moj kum Ivan zažmuri od straha. Zagrme naniže kao grom i tresnu, rekao bi, pršte u sto komada... Ivan ćuti i čeka kad će početi voda da ga davi - nema! Pogleda, ali most stoji nad virom - nije mu ništa. Sablasti nestalo... Malo postaja pa poče da se čuje zviždanje, najpre jedno pa drugo, pa treće, pa se posle osu - rekao bi ima ih milijun milijuna te zvižde. Ču se i zveket bukagija... Most poče da se uleže i da puca strašno kao god da se krši. Začu se neki hod kao da se valja po mostu vodenično kamenje... Ivan pogleda, ali zagustilo!... Most se više i ne vidi od sablasti... Obiskoše kao pleva oko njega. Dok eto ti vode jednu grdobu u bukagijama, usta joj stoje više obrva a jedno oko ispod nosa... Dovedoše je pred Ivana, pa sve sablasti nagrnuše čisto da ga uguše; on opazi kako je voda već prolila odozdo kroz most i okvasila mu čarape i čakšire, tako se most ugnuo od teška tereta! Sablasti u taj mah zagroktaše raznim glasovima: "Ovo je! Je, je, je!... Ho, ho, ho!" pa onda sve odjuriše kao vetar pod most. Odmah se ču lupanje u jedan direk kao da se udara najdeblji palamar - tako se most trese... Ivan odskače od jaka zora za čitav pedao...

U tom, deco, zapeva petao. Dok - ništa ti bog ne dade... samo stade pljesak i piska ispod mosta. Sve se utiša. Ivan, bogme, malo i poplašen, kad ču petla, pomete se te mahnu levom rukom da se prekrsti... "A, gle!" pomisli, "pa ova mi ruka zdrava!"... Onako radostan prekrsti se desnom i diže se. Ništa ga ne boli - zdrav kao od majke rođen! Kad je došao kući, stade lupati na vrata i viknu svoju domaćicu:   "Hej Jano! Ustaj - konce ti tvoje! Zar se do to doba spava?!"... Ona veselnica nije ni svela očiju misleći šta će da bude - skoči te brže-bolje otvori vrata. Ivan izbudi svu čeljad. Ispriča im sve šta je bilo na mostu.

Kad se već dobro rasvanulo, on se diže - "Hoću", veli, "sprdnje radi da odem na most, da vidim šta li to obesi noćas ona nečastiva sila!" Ode. Kad tamo, a ono visi jedan miš o konjskoj dlaci na ekserčiću. "O, anatema ti bilo - nečastive sile!"... reče kum Ivan i prekrsti se pa se vrati kući.

Otada, deco, nikada nije skidao s vrata hamajlije, a pričao je taj udes barem dvadeset puta - te sam i ja dobro utuvio...

_________________________________

Milovan Glišić rođen je 6. januara 1847. u selu Gracu, kraj Valjeva. Pripovedač, dramski pisac i prevodilac. Prvi je uveo selo i seosku tematiku u realističku prozu koja je skoro isključivo humorističko - satirična. Njegova društvena i politička angažovanost došla je do izražaja u književnom stvaranju: njegova proza i drama obeleženi su snažnom kritikom društvenih odnosa na srpskom selu u vreme raspada porodičnih zadruga.

Počeo je studije tehnike na Velikoj školi u Beogradu, ali ih posle dve godine napušta i upisuje Filozofski fakultet. Ni ove studije nije završio jer se bio potpuno posvetio književnom radu i prevodilaštvu. Kao pristalica ideja Svetozara Markovića bio je otpušten iz službe i osuđivan. Njegov književni rad je najintenzivniji od 1875. godine, kada je objavio pripovetku Glava šećera do 1885. godine, kada objavljuje komediju Podvala. Posle 1885. godine, Milovan Glišić se povlači u miran činovnički život, napušta političku borbu i političku aktivnost, vegetira kao stvaralac - sve do smrti, preko dvadeset godina, skoro da ne stvara.

Za Glišićeva života objavljene su mu sledeće knjige: Pripovetke I - II (1879, 1882), Dva cvancika (drama, 1883), Podvala (drama, 1885) i Prva brazda (pripovetka, 1891). Pripovetke predstavljaju najznačajniji deo književnog opusa Milovana Glišića jer je njima najšire zahvatio selo i život na selu. U ovom opusu mogu se uočiti nekolike tematske celine, ciklusi. Veoma su brojne pripovetke u kojima su zelenaši glavni akteri: Roga, Zloslutni broj, Svirač, Glava šećera, Raspis, Šilo za ognjilo. U njima su na udaru piščeve kritike birokratija, ćate, policijski pisari, trgovci i seoske gazde. Posebnu tematsku celinu čine pripovetke u kojima su obrađeni folklorni motivi - narodna verovanja, sujeverje, praznoverice: Noć na mostu, Zadušnice, Nagraisao, Šetnja posle smrti, Brata Mata, Posle dvadeset godina. Iako je humor prisutan u svakoj Glišićevoj pripoveci, neke se po snazi humora koji ismejava nesavestan rad popova, učitelja i policijskih činovnika, te glupost i neukost, posebno izdvajaju: Redak zver, Ni oko šta, Učitelj, Vujina prosidba. Prva brazda je jedina Glišićeva pripovetka u kojoj je prikazana idilična slika života na srpskom selu toga vremena: to je priča o porodici koja je ostala bez muške glave - maloletni sin, svojom prvom brazdom, obraduje majku. Prva brazda je jedina pripovetka Milovana Glišića iz koje izbija ljubav, plemenitost, lepota i sreća.

Pripovedanje Milovana Glišića snažno se oslanja na usmenu pripovedačku tradiciju. Zato kod njega nema osobitih i originalnih stvaralačkih rezultata, ali ima kvaliteta koji ga svrstavaju u red značajnih pisaca srpskog realizma.

1. U izboru teme za svoje pripovetke Glišić se oslanja na anegdotu: zato kod njega nema složenih epskih celina, složenih sižea i razvijene kompozicije. Izuzetak predstavlja Glava šećera: to je najobimnija i kompoziciono najsloženija Glišićeva pripovetka.

2. Težište je na spoljašnjem, na događanju: nema predočavanja duševnih stanja, nema psihološke analize. Ličnosti su prikazane spolja a unutrašnji život je ostao nepoznat.

3. Dijalog je vrlo razvijen, u funkciji je osvetljavanja ličnosti - njen socijalni status, poreklo, obrazovanje, mentalitet otkrivaju se iz dijaloga - ali i tada kazuje o praznini, besmislu, čamotinji života i življenja.

4. Veran idejama Svetozara Markovića o književnosti, Glišić piše angažovanu prozu snažne društvene kritike koja razgolićuje društvene nepravde, pljačku sela, spregu vlasti i zelenaša, glupost, neukost i zaostalost.

5. Sredstvo društvene kritike su humor i satira. Humoru su izloženi seljaci, njihova naivnost, neukost i prostodušnost; ovaj humor je dobroćudan, prijateljski. Satiri su izloženi oni koji su došli u selo sa strane, koji mu organski ne pripadaju (trgovac - Cincarin, državni činovnici) ali nanose mu zlo. Ni satira nije oštra i ubojita - ne vređa i ne omalovažava. U Glavi šećera humor je opor i zajedljiv, a satira oštra i ljuta.

6. Zanimljivo je da kod Glišića malo ima eksterijera: iako potiče sa sela, iako mu je veoma privržen, iako njegovi junaci više vremena provode na otvorenom prostoru, pejzaž je kod Glišića redak: ako ga i ima, to je vrlo sažet opis prirode ili atmosfere pejzaža. Nasuprot tome, ima dosta širokih slika enterijera: opisi unutrašnjih prostora su ponekad tako detaljni da ostavljaju utisak preciznog popisa stvari.

7. Najbolje sredstvo Glišićevog stvaranja je jezik. Dobro je poznavao jezik i to onaj izvorni, narodni. Njegovo kazivanje je zato uvek u duhu narodnog usmenog kazivanja.

Značajna oblast Glišnćevog rada je prevodilaštvo. On je jedan od najplodnijih prevodilaca druge polovine 19. veka. Prevodio je dela preko petnaestak pisaca sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika. U najznačajnije prevode spadaju Tolstojev Rat i mir, Gogoljeve Mrtve duše i Oblomov Gončarova. Njegovi su prevodi doprinosili da srpska čitalačka publika upozna najbolje evropske pisce onoga vremena. Time je doprinosio izgrađivanju književne kulture i razvijanju ukusa kod čitalaca. Umro u Dubrovniku, 20. 01. 1908. godine.

Milovan Glišić - Glava šećera 

Milovan Glišić - Pripovetke