Milorad Pavić - Hazarski rečnik

Ko su Hazari - O Hazarima nije moguće steći celovitu predstavu u pogledu njihovog porekla, istorije, teritorije, vere i jezika. O njima se mogu naći oskudne činjenice iz različitih (ali nesigurnih) izvora. Ime se u različtim izvorima javlja u različitim oblicima: Gazari, Kazari, Hazari, Kuzari, Izvori su rastureni na širokim prostorima evroazije: zapis kaluđera Kristijana Drutmara iz 864. godine nastao na tlu današnje Belgije; zapis pronađen u Mongoliji iz perioda 745 - 840; arapski izvor (al Masudi) iz vremena Haruna al Rašida (786 - 809); Žitije Ćirilovo spominje hazarsku polemiku na kaganskom dvoru 860. godine; Knjiga o Hazarima Jehude Halevija iz 1141. godine; al Bakrijev zapis iz oko 1094. godine. Na osnovu svih ovih izvora (neki nisu pronađeni, ali se spominju na drugim mestima) može da se skicira nesigurna i problematična istorija Hazara. Vlast hazarskog kaganata, čija je prestonica bio grad Atil, u delti Volge, protezala se na zapad do Kijeva a na istok do stepa preko Volge. Na severu Hazari su gospodarili Bugarskom na Volgi i okolnim narodima. Na jugu se hazarska vlast protezala do muslimanskih utvrđenja na severnom Kavkazu. Hazarska država je dostigla vrhunac svoje moći u devetom i početkom desetog veka: više trgovačkih puteda prolazilo je kroz nju pa se izdržavala od taksi na trgovačku robu. Kada su prihodi počeli da slabe, slabila je i hazarska država. Slabljenju su doprinele i unutrašnje borbe, karakteristične za tadašnja plemena.

Godine 965. ruska Kijevska država osvojila je Atil, a poslednji hazarski kagan prešao je u islam. Nešto Hazara je ostalo na Krimu i u drugim krajevima, ali su se polako utapali u druge narode, prelaskom u hrišćanstvo, judejstvo i islam. Tako su nestali sa istorijske pozornice. Pavićevo interesovanje za Hazare potiče iz studentekih dana. Prikupljajući građu za seminarski rad, Konstantinu Solunskom (Ćirilu), student Pavić se susreo sa dva problema; Ćirilovim izgubljenim besedama i nestalim hazarskim narodom. To je bio podstrek da pomno traga za građom, pripremajući naučnu studiju (O Hazarima. Ali, posle toliko godina, suočen sa legendarnom istorijom Hazara, Pavić je odlučio da odustane od naučne studije napiše priču o nestalom narodu. Priča, međutim, nije dobila formu klasičnog romana nego formu naučnog episa - leksikona. Tako su istorija, legenda i imaginacija obezbedili građu za oblikovanje, a stvaralačka intencija (namera) odredila je formu.

Analiza - Leksikonska forma je stvaralački izazov koji je Pavić uspešno priveo kraju. Ostvarena forma je proizvod igre i eksperimenta, vrlo smele igre sa mnogo složenih zahteva... Tehnicizam je u ovom romanu došao do punog izražaja: Pavić je primenio načelo konstrukcije i majstorski je složio svoj roman. Iako je jasno da je tehničkoj strani posvećena izuzetna pažnja i uspešno rešeni svi problemi kompozicije, tehnicizam nije potisnuo sadržinu i nije ugušio literarnost: sadržina je bogata, razbokorena, zanimljiva i vrlo prijemčiva. Sklad tehničkog (kompozicionog) eksperimenta i narativne sadržine najveći je kvalitet Hazarskog rečnika. O ovom opredeljenju Pavić pita:

Jer, nije, čini mi se, stvar u tome da promenimo način pisalja, nego način čitanja. Ne treba od istine praviti knjiživnost, nego od književnosti istinu. A da bi se promenio način čitanja, mora se radikalno promeniti i način pisanja. I danas mi je u sećanju posle pisanja Hazarskog rečnika ostalo samo jedno: napor koji sam uložio da se svaka rečenica, svaka odrednica u knjizi sklope tako da im se može prići sa svih strana: da se svaki deo knjige može čitati pre i posle bilo KOG drugog dela knjige. Baš kao štoje sa skulpturom slučaj.

Poređenje sa skulpturom objašnjava piščevu stvaralačku intenciju da stvori novu i neobičnu, ali jedinstvenu i neponovljivu formu. Leksikonska forma romana omogućava čitaocu da sadržini pristupa na svoj način i po svom izboru. Kao što gledalac, posmatrajući skulpturu, ima mogućnost da je razgleda sa svih strana, da joj priđe sa jedne ili druge strane, da je razgleda od vrha do podnožja ili od podnožja do vrha, da duže zadrži svoju pažnju na nekom detalju - tako i čitalac Hazarskog rečnika sam odlučuje koje će odrednice i kojim redosledom čitati, da li će čitati prvo Crvenu pa onda Zelenu ili Žušu knjigu ili obrnuto. Na taj način čitalac sastavlja svoju knjigu: Hazarski rečnik doživljava transformaciju i dobija nove oblike i nove rasporede sadržine sa svakim novim čitanjem i prevođenjem Na strane jezike: svaki novi prevod donosi novi redosled odrednica romana. Hazarski rečnik ima.složenu strukturu koja proističe iz primenjenog dokumentarnog i konpozicionog postupka. Sastoji se iz prethodnih napomena, Tehnika, Apendiksa 1 i Apendiksa 2, Završne napomene i Popisa odrednica. U svim navedenim delovima, osim Apendiksa 1 i Apendiksa 2, oseća se piščeva ruka i glas priređivača koji je istovremeno i vodeći džarativni subjekt. Sa strukturno - funkcionalnog stanovišta, romaneskno jezgro čine Rečnici (Crvena knjiga, Zelena knjiga i Žuta knjiga), dok su ostali elementi u funkciji vanliterarnog materijala koji treba novim činjenicama da podupre romanesknu priču ili da uvede čitaoca u predmet i tehniku romana. Prethodne napomene - predočavaju Hazarski rečnik kao drugo, rekonstruisano i dopunjeno izdanje Hazarskog rečnika iz 1691. godine. Ovaj tekst, kako je to red, treba da pruži čitaocu osnovne informacije o knjizi i njenom predmetu, o istoriji Hazarskog rečnika i njegovom sklopu, o načinu korišćenja knjige - rečćika. Da bi sve to bilo poduprto egzaktnim činjenicama, priloženi su odlomci iz predgovora prvom, uništenom izdanju. Ovakvom tekstu, koji je u funkciji predgovora rekonshruisanom leksikonskom delu, primeren je racionalan, dokumentovan i precizan tip izlaganja. On je u najvećoj meri i ostvaren. Međutim, racionalan ton je narušen na više mesta pobijanjem narativno - poetskog tipa izlaganja, karakterističnog za glavni, leksikonski deo knjige:

Gonjen nekakvom vrelomtišinom. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobijale po jastuk za čuvanje suza koje će proliti za ratnicima. Tako su od Daubmanusovog izdanja rečnika do danas došli samo odlomci kao što od sna ostaje samo pesak očiju.

Čitaocu je posvećena izuzetna pažnja. Prethodne pomene nude mu sve relevantne činjenice neophodne za razumevanje teksta koji je pred njim: objašnjavaju predmet izlaganja (hazarsko pitanje), istoriju i sklop knjige i način čitanja. Ovde je postavljen ideal čitaoca: to je onaj "ko ume, pravim redom da pročita delove jedne knjige" te da time "nanovo stvori svet"; Međutim, iskazana je skepsa da takav čitalac (idealni čitalac) uopšte postoji, a o savremenom čitaocu sud je negativan.

Čitalac koji bi iz redosleda odrednica mogao da iščigia skriveni smisao knjige odavno je iščezao sa zemlje, jer današnja čitalačka publika smatra da je pitanje mašte isključivo u nadležnosti pisca i daje se ta stvar uopšte ne tiče. Pogoto&u kada je reč o jednom rečniku. Za takvog čitaoca nije potrebna ni klepsidra u knjizi koja upozorava kad treba promeniti način čitanja, jer današnji čitalac način čitanja ne menja nikad.

Ni kritičari i ocenjivači knjiga (kao poseban soj čitalaca kojima je čitanje zanat i hleb) nemaju vieoko mesto ni u očima pisca predgovora iz 17. veka, ni u očima pisca prethodnih napomena (iz 20. veka) jer "oni su kao prevareni muževi: uvek poslednji doznaju novost..." I pored ovakvog stava prema čitaocu, izražen je i samokritički sud o piscu koji umnogome određuje odnos čitaoca prema delu i kvalitet čitanja: Što se vas, spisatelja tiče, mislite uvek na sledeće: čitalac je pelcvanski konj, kojeg moraš navići da posle svakog uspešno ostvarenog zadatka čeka kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema ništa. U ovom komadu šećera je ispunjeno očekivanje, spoznati smisao i doživljeno zadovoljstvo. - Nije li u ovom iskazu i odgovor na pitanje zašto je čitalac onakav kakav je: njega je odnegovao spisatelj. Ako je čitalac ostajao bez nagrade i razočaran, onda je ponavljanje takvih situacija izazvalo apatiju kod čitalaca i odbojan odnos prema literaturi. Iz ovoga se izvodi zaključak: kakvi pisci, takvi čitaoci. Tek ovde se shvata smisao piščevog napora da čitaoca uvede u predmet izlaganja, istoriju i sklop knjige i način čitanja.

Problem čitanja shvaćen je ozbiljno i, posvećeno mu je posebno poglavlje Prethodne napomene - Način korišćenja rečnika. Naoko sasvim ovlašna i slučajna zamena dvaju pojmova ima suštinsko značenje: korišćenje i čitanje upotrebljavaju se paralelno, kao sinonimi. Međutim, ipak postoji izvesna razlika koja, istovremeno, u pojam čitanja unosi dva različita značenja. Korišćenje, označava način pristupa delu kao totalitetu. Podrazumeva traženje, prelistavanje, kretanje napred i nazad, izbor teksta ili segmenta za pažljivo čitanje (primanje), stalno vraćanje knjizi. Čitanje ima dva značenja: čitanje kao sredstvo opštenja sa pisanim tekstom, mogućnost izbora i opredeljenja; čitanje kao proces opštenja sa tekstom, primanje teksta. Čitanje kao proces ne može biti isto kod čitaoca Hazarskog rečnika i čitaoca nekog drugog dela. Čitanje sa uobičajenog aspekta i sa aspekta Hazarskog rečnika dva eu različita procesa koji proizvode različite efekte i postižu različite rezultate. Čitanje u uobičajenom smislu podrazumeva utabani i jednoličan hod kroz delo; čitanje Hazarskog rečnika sasvim je novo - dinamično, otvoreno i istraživačko. U osobenosti toga čitanja spadaju: knjiga se koristi onako kako sam čitalac smatra da je najzgodnije; čita se sleva udesno, zdesna ulevo ili dijagonalno; čita se po odrednicama ili njihovim skupinama; može se čitati samo jedan deo knjige; hronologija, raspored teksta u rečniku, ne obavezuje; knjiga je otvorena i može se dopisivati, domišljati. Čitalac je slobodan u izboru, sam odlučuje šta će, kako će i koliko čitati. Tako on sam sklapa svoju knjigu, a od pročitanog dobija onoliko koliko je uložio: što se više traži od knjige, više ee i dobija.

Središnji deo Hazarskog rečnika čine rečnici raspoređeni u tri knjige - ovo je istovremeno i romaneskno jezgro. Sastavljen je iz odrednica postavljenih u leksikonskom poretku: Odrednice se razlikuju po strukturi prirodi i narativnim svojstvima. Ujednačenog su obima i po tome se mogu svrstati u dve skupine: odrednice srednjeg obima, od jednog do nekoliko stubaca, i razvijenije odrednice koje se protežu na nekoliko desetina stranica. Njihov obim uslovljava prirodu i narativna svojstva. Odrednice srednjeg obima sadrže informacije o predmetu, događaju, pojavi ili ličnosti. Informacija je obično saopštena racionalnim stilom, ali ima i dopuna literarnog tipa, Obimnije odrednice složenije su strukture i složenijeg načina izlaganja: posle kratkog teksta leksikonskog tipa te informacije o izvorima i literaturi, sledi povest o ličnosti zasnovana na različitim izvorima priče i obogaćena umetnutim povestima (pričama). Tako, na primer, odrednica "Branković, Avram" (str. 27 - 49) sastoji se iz sledećih segmenata:

1. uvodni paeus od petnaestak redova leksikonskog tipa;

2. infbrmacija o izvorima;
3. kazivanje o Avramu Brankoviću iz pera Teoktista Nikoljskog - poverljiv izveštaj bečkom dvoru;
4. Povest o Petkutinu i Kalini;
5. kazivanje Nikona Sevasta;
6. beleška Averkija Skile, sluge Avramovogi vettaka za sablje, o poslednjim danima Avrama Brankovića;
7. kazivanje Nikona Sevasta.

Ovakvo strukturiranje odrednica ne samo da pruža višeaspektno sagledavanje ličnosti (različite tačke gledišta), nego priču čini složenom i razvijenom, a povest se doživljava kao mali roman. Dva teksta u apendiksu knjige predstavljaju sponu između prvog i drugog izdanja Hazarskog rečnika, i  most između dva vremena: vremena Daubmanusa, izdavača prvog izdanja, i vremena priređivača drugog, rekonstruisanog izdanja. Apendiks je predsmrtna ispovest oca Teoktista Nikoljskog, priređivača prvog izdanja Hazarskog rečnika. Ovaj tekst, edisholarnog oblika, razjašnjava neke pojave, događaje i ličnosti iz leksikonskog jezgra, knjige, ali istovremeno pruža informacije koje nisu sadržane u rečniku, ali koje omogućavaju bolje razumevanje romaneskne priče. Apendiks 2 sadrži izvod iz sudskog zapisnika sa iskazima svedoka u slučaju ubistva dr. Abu - Kabira Muavije, koje se dogodilo u 1982. godini. Ovim tekstom se hazarska problematika aktuelizuje i univerzalizuje: priča o Hazarima nije dovršena, a hazarska zagonetka ostaje da traje.

Neki zapleti romaneskno - leksikonske priče ovde se razrešavaju, neki fenomeni ostaju u ovom vremenu: porodica Van der Spak, ključ sa zlatnom drškom, Virdžinija Ateh. Eto čitaocu prilike da nastavi istraživanje po tajnama Hazara i nastavi priču o hazarskom gašenju. Završna napomena o koristi od ovog rečnika prima se kao nastavak izlaganja iz Prethodnih napomena: posvećena je knjizi, čitaocu i čitanju, koristi i šteti od čitanja. Po tome se zaključuje da i ovaj tekst pripada vodećem narativnom subjektu, priređivaču drugog (rekonstruisanog) izdanja Hazarskog rečnika. Verovatno svestan teškoća i zamki čitanja ovakve knjige, narativni subjekt - pisac ima razumevanja za čitaoca: čitati ovako debelu knjigu znači dugo biti sam, a "čovek danas nema na raspolaganju toliko samoće da bi mogao bez štete da čita knjige, pa čak i rečnike". Zato predlaže odlaganje knjige, druženje i sve što dolazi potom; a što je vrednije od svakog čitanja.

Slojevitost romaneskne priče - Scijentizam u izboru teme i strukturiranju izlaganja ne umanjuje liternost i prepoznatljivost romanesknog proseka, koji proizilazi iz čina obrade teme, prirode priče i načina kazivanja. Romaneskno jezgro hazarskog rečnika čini troknjižje: Crvena knjiga (hrišćanski izvori o hazarskom pitanju), Zelena knjiga (islamski izvori o hazarskom pitanju) i Žuta knjiga (hebrejski izvori o hazarskom pitanju). Cijentistički pristup i izraziti tehnicizam u oblikovnom postupku ne mešaju jasno uočavanje romanesknih svojstava: jedinstvo teme, lajtmotivi, razgranata i zanimljiva priča, brojnost reprezentativnih i sporednih likova, pažljivo oblikovanje junaka uz prezentaciju njihovog unutrašnjeg života, lirska fantastika, jednastavno i poetski intonirano izlaganje. Priča je vrlo složena i isprepletena, sa brojnim pritokama, puna raznovrsnih događaja i likova, Ona je mnogoglasna i višeaspektna, sa velikim brojem pričalaca, mnoštvom umetnutih priča i brojnim citatima iz različitih istorijskih i pseudoistorijskih izvora. Priča se doima kao zamršeni lavirint  kroz koji se čitalac kreće sa izvesnim naporom. Ali, kada otkrije izlaze, uspostavi veze i odnose, pronikne u smisao priče čitalac će osetiti zadovoljstvo savladanog napora.

U strukturi Hazarskog rečnika uočava se žanrovsko bogatstvo: hronike vremena i događanja  povesti (individualne i kolektivne), biografije, novele, pisma. Tekst je obogaćen crtežima i faksimilima. Žanrovski oblici obično se ne pojavljuju samostalno, nego se u jednoj celini, odrednici nađe po nekoliko žanrovskih oblika. Time se ostvaruje promena načina kazivanja, promena vizure i tačke gledišta, a izmenjivanjem stvarnog, pseudostvarnog i fantastičnog izmenjuje se i čitaočev racionalni i iracionalni angažman u toku recepcije sadržine romana. Romaneskna priča ima tri sloja:

- srednji vek - vreme Hazara i hazarske polemike.
- 17. vek - vreme prvog izdanja Hazarskog rečnika,
- 20. vek - vreme obnove interesovanja za Hazare i drugog izdanja Hazarskog rečnika.

U prvom vremenskom sloju, u srednjem veku, odigrala se hazarska polemika, centralni događaj u hazarskoj istoriji i priči o Hazarima:

Hazarski vladar - kagan - beleže drevne hronike, usnio je jedai san i zatražio tri filozofa sa raznih strana da mu taj san protumače. Stvar je bila od značaja po hazarsku državu utoliko što je kagan odlučio da sa svojim narodom pređe u veru ONOG mudraca čije tumačenje sna bude najprihvatljivije: Neki izvori tvrde daje Kaganu TOG dana, kad je doneo takvu odluku, umrla kosa na glavi i on je to znao, ali ga je nešto ipak gonilo da nastavi. Tako se u letnjoj rezidenciji Kaganovoj nađoše jedan islamski, jedan jevrejski i jedan hrišćanski misionar, jedan derviš, jedan rabin i jedan monah. Svaki od njih dobio je na dar nož izrađen od soli i oni zapodenuše raspravu.

Grčki predstavnik u hazarskoj polemici, koji je izlagao osnove hrišćanstva, bio je učeni Konstantin Solunski Ćirilo, koji je već imao jedno misionarsko iskustvo jer je bio kod slovenskih plemena, sastavio je slovensku azbuku i privoleo Slovene da prime hrišćanstvo. Na kaganovom dvoru je izložio svoje Hazarske besede, koje je Metodije kasnije preveo na slovenski jezik, ali im se zagubio trag. Islamski predstavnik bio je Farabi Ibn - Kora. On je uz velike napore stigao na hazarski dvor jer su mu na putu postavljane mnoge prepreke kako ne bi na vreme stigao na polemiku. Hebrejski predstavnik je bio rabin Isak Sangari. Različiti izvori različito opisuju tok i ishod hazarske polemike. Hrišćanski izvori tvrde da je Ćirilo svojim besedama privoleo hazarskog kagana da primi hrišćanstvo. Islamski izvori pobedu pripisuju dervišu Kori, koji je bio najubedljiviji u tumačenju slike na trougaonoj hazarskoj pari, što je i odlučilo da se kagan prikloni islamskom učenju.

Hebrejski izvori pripisuju pobedu Isaku Sangariju, koji je najbolje objasnio san hazarskog kagana i time ga ubedio da se privoli judaizmu. Tako je događaj na kaganovom dvoru sagledan sa pozicija tri vere: predočena su tri različita toka polemike, tri različita predmeta polemike i tri različita ishoda. Trostruka je i slika o Hazarima i njihovoj istoriji pa se u svemu tome raznoglasju gubi istorijska istina. Iz toga svojevrsnog svojatanja Hazara sagledavaju se tri mentaliteta, tri kulture, tri religije i tri politike. Trostruka interpretacija jednog te istog događaja ispoljila se već neposredno posle toga u radovima hroničara hazarske polemike: Metodija Solunskog, Spanjarda Al Bekrija i Jehuda Halevija. Različite interpretacije nastavile su se i docnije, podsticane ovim hronikama i drugim svedočenjima i tumačenjima, sve do 17. veka. Drugi sloj romaneskne priče obuhvata 17. vek, kada je naglo poraslo interesovanje za sve ono što je u vezi sa Hazarima. Glavni akteri priče su Avram Branković, Masudi Jusuf i Samuel Koen, koji su označeni kao "jedan od pisaca ove knjige". Avram Branković je "najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu, vojskovođa u austro - turskim ratovima, polihistor i erudita".

Brankovićeva životna preokupacija je sastavljanje rečnika o Hazarima: stvorio je ogromnu biblioteku i obezbedio pisare i prepisivače, među kojima je i Teoktist Nikoljski. Masudi Jusuf je bio čuveni svirač u šargiju (leut), ali je brzo ostavio muziku, postao lovac na snove i istraživač hazarske istorije. Pred njega se postavio problem ko su, pored Ibn Kora, ostala dvojica učesnika u hazarskoj poLemici. On je uspeo da na arapskom jeziku sastavi hazarski rečnik u islamskoj verziji, noseći ga uvek sa sobom. Tragao je za Koenom i Avramom primivši se, kada je pronašao Brankovića, za njegovog sobara da bi mu bio u blizini i dočepao se grčke priče o Hazarima. Samuel Koen je dubrovački Jevrejin koji se posvetio traganju za imenima druga dva misionara jer. Halevi - hebrejski hroničar, nije zabeležio njihova imena i nije o njima mogao da ponudi značajnije činjenice. Sva trojica su lovci na snove: poseduju sposobnoet da uđu u tuđi san, tajnu. Teoktist Nikoljski je znao napamet Hazarski rečnik Avrama Brankovića. Jednom prilikom, slučajno i krišom je zavirio u torbu Masudijevuj našao rukopis rečnika na arapskom, pročitao ga i zapamtio. U međuvremenu je Sevast Nikon uništio Avramov i Masudijev rukopis i tragao da uništi i treći - Koenov.

Na ratištu, kada je Koen poginuo, nestali su rastureni papiri koje je Teoktist sakupio i tako sastavio kompletan Hazarski rečnik i 1691. godine predao ga na štampanje Daubmanusu. Hazarski rečnik će već sledeće godine biti uništen voljom inkvizicije. Ostala su samo dva primerka: otrovni primerak sa zlatnom bravom, koji je izmakao pažnji cenzure, i pomoćni primerak sa srebrnom bravom, koji je išao uz njega. Treći sloj romaneskne priče obuhvata ličnosti i događaje 20. veka. Glavni akteri priče su dr Abu Kabir Muavija, dr Isajlo Suk i dr Dorota Šulc, svi su profesori univerziteta i istraživači hazarske istorije. Centralni događaji su naučni skup u Carigradu 1827 godine, na koji su došli glavni protagonisti priče, smrt dr Muavije i dr Suka, suđenje dr Doroti Šulc i njena osuda. Ovi događaji, opisani u Apendiksu 2, ostavljaju otvorenom priču o Hazarima: ostaje porodica Van der Spak, čiji članovi svojim osobinama korespondiraju sa ličnostima iz 17. veka; ostaje Virdžinija Ateh i njen ključ sa zlatnom drškom.

Fantastika - Fantastički nanosi karakterišu sve tekstove ove knjige, od Prethodnih napomena, preko leksikonskog jezgra, do Apendiksa i Završnih napomena. Fantastiku je povukao sam izbor teme: priča o Hazarima nema čvrst oslonac u istoriji i njenim izvorima, već je zasnovan na legendama i pretpostavkama. Imaginacija je na sve to nadgradila maštarije i mistifikacije pa je kazivanje poprimilo boju fantastičnog i bajkovitog. To je fantastika snova i snoviđenja na nivou priče i fantastika nemogućih spojeva slika i izraza na nivou pričanja:

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: - navikla sam na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda, čak i na raskršćima. I što je najrore, od njih se više ne vide raskrsnice. - Daje razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledalca. Nisu se mnogo razlikovala od ostalih hazarskih ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namirivalo dug ONOG prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih kapaka i odmah je umrla. Nestala je između dva trena očiju, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, ponovo je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmećena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.

I onda baci zauvek svoje četke i nikada više nije naslikao nijednu sliku. Ni na jajetu. Isplaka sve boje iz očiju u manastirski avan i s onim pomoćnikom Teoktistom ode iz Nikolja ostavljajući za sobom trag petog kopita.

Naočigled punog Sraduna pojeo levim okom jednu mušicu u lešu.

Fantastika izvire i iz složenih arhetipskih prelivanja kroz vreme. Arhetipske slike i simboli, prožimanje i preplitanje vremenskih slojeva, ponavljanje zbivanja, ponavljanje motiva i fenomena, svevremenost izvesni: preokupacija, večita istina i filozofija egzistencijalnog iskustva - sve je to našlo uporište u motivu reinkarnacije, koji treba da omogući razumevanje nekih zagonetki života i istorije. Težnja da se živi u vremenu koj otiče ostvaruje se kroz samoobnavljanje, reinkarnaciju - ostaje isto biće istih osobina, istih nastojanja i preokupacija, ali drugačijeg lika i imena. Otuda susretanje dvojnika iz različitih epoha, koji na neki način imaju veze sa Hazarima ili pričom o njima. Motiv renkarnacije, čest u prozam Milorada Pavića, ovde je kičmeni motiv koji prožima i spaja tri epohe, tri civilizacije (srednji vek, 17. vek i 20. vek), događajima daje karakte cikličnog ponavljanja, ljudskoj prirodi svevremeno važenje. Iako motiv reinkarnacije sadrži fantastične konotacije, u kontekstu ove knjige i njen temelj on treba da omogući razumevanje nekih stanja i procesa u neprekidnom trajanju ili obnaćljanju. Jabir Ibn Akšani (17. vek) i Van der Spak (20. vek jednako lepo sviraju na instrumentu načinjenom od bele kornjačine kore. Efrosinija Lukarević (17. vek) i Van der Spakov sin (20. vek) imaju po dva palca na rukama; Nikon Sevast (17. vek), kaligraf i slikar, i Van de Spakova žena (20. vek) poseduju iste osobins, nedostatke i sklonosti: nemaju nosnu pregradu, bave se slikarstvom, služe se levom rukom; princezu Ateh iz hazarskih vremena (srednji vek) i Virdžiniju Ateh, konobaricu hotel "Kcngston" (20 vek) spaja prezime, hazarska poreklo i ključ sa zlatno drškom. Događanja su zaustavljena na trenugak, u njima je snažan napor potencijalne snage ličnosti koje u sebi nose neka arhetipska svojstva samo su sticajem okolnosti primirile.

Neke nove okolnosti pokrenuće i ličnosti zbivanja jer su problemi postali otvoreni. Nikon Sevast je jednom priliko rekao Avramu Brankoviću:
- Tamno kroz 293. godine sastaćemo se ponoeo, u isto ovo doba godine na doručku, ovde u Carigradu, i onda me osudite isto kako biste me osudili danas...
A na stolu porodice Van der Spak nađen je i priložen da istraži materijal, jedan račun, ispisan na poleđini hotelskog bloka, koji glasi:
1689 + 293 = 1982

Tako fantastika sadržinu romaneskne priče čini neopipljivo nepouzdanom, još manje proverljivom - ona je paučinasta, kao u snu ruča! Ali je ona povukla i osoben pozor koji osvaja lepotom i pamti se. Nije racionalan, nego pesnički govor - sočan, dinamičan, mnogoznačan. Odlika je jednoetavnost kazivanja, čista i tečna rečenica, slikovit i naglašen: metaforičan jezik, neobični spojevi reči sinestezijskog tipa, jezgrovito iskaza koji se pretače u maksimu ili poslovicu. Baš ovde, na planu govora jezika, Hazarski rečnik ostvaruje najviše umetničke domete: paučinasta fantastika izatkana je od niti koje svetlucaju mnoštvom smislova:

Petkutinje dobio žuljeve na mislima, mišići sećanja bili su se zategli do pucanja. Gledao me je načisto mađarskom jeziku. Iz ćelije videla se lepa polovina oktobra i u njemu širina hoda duga i dva široka. Pogledavši ih očima koje su bile kao dve iliške čorbice od luka. I u snu zbilja viđao jedan grad na obali vremena. I tako, odgriženih džogleda vraših se u Jovanje.

Priča o Hazarima i njen završetak pokazuju dve stvari. Prvo, istina nije jedna i nije nikada konačna: ona se sagledava sa subjektivnog i objektivnog stanovišta. Svako svedočenje, ma koliko bilo potkrepljivano činjenicama, pokazuje se nesigurnim i nepouzdanim. Suština priče o Hazarima i hazarskoj polemici jeste u poenti kako se piše istorija i kako se stvaraju nacionalni mitovi. Istorija je upravo onakva kakvom je vidimo, pa je zato njena istina relativna i uvek otvorena za nove interpretacije. Drugo, priča o Hazarima sagledana je sa tri aspekta i ponuđene su tri mogućnosti: samim tim ona je ostala otvorena nezavršena. To znači da i Hazarski rečnik sa svojim drugim izdanjem nije konačan: on čeka svoju dopunu u nekom drugom vremenu.

_________________________________

Milorad Pavić - Hazarski rečnik

Vrsta dela - roman

Hazarski rečnik roman je Milorada Pavića. Interes za pisanje romana o Hazarima kod ovog pisca potiče još iz njegovih studenskih dana. Već je tada pisao naučne studije o Hazarima. Kako su godine prolazile, a nije bilo dostatnih podataka o Hazarima, on je odlučio da napiše roman o njima. U „Hazarskom rečniku" obradio je priču o nestalom narodu. Priča nije ispričana u formi klasičnog romana, već je napisana kao naučni spis, odnosno leksikon. U leksikonu je verno obradio legendu, istoriju i imaginaciju i na taj način je oblikovan ovaj roman.

Delo je napisano u obliku rečnika ili leksikona, a nosi podnaslov Roman leksikon u 100 000 reči, odnosno Rečnik rečnika o hazarskom pitanju. Hazarski rečnik sastoji se od tri leksikona ili rečnika, a to su - Crvena knjiga, Zelena knjiga i Žuta knjiga. Sve tri knjige bave se istom problematikom, problematikom Hazara i sve tri su islamski, hrišćanski i jevrejski rečnik o hazarskom pitanju. Hazarski rečnik centralno je rečničko delo koji se sastoji od romaneskne jezgre. No, uz to, ovo delo sastoji se od Prethodne napomene, Apendiksa I, Apendiksa II, Završne napomene i Popisa odrednica. Svi ti delovi, uz dodatne činjenice održavaju funkciju prenosa romanske jezgre. Prethodne napomene drugo su, rekonstruisano izdanje Daubanusovog rečnika koji je bio uništen, a potiče iz 1961. godine. Kroz Napomene čitaoc može dobiti osnovne napoemen o delu, ali i potrebne su nam da bismo razumeli tekst. U njima se objašnjava predmet izlaganja – hazarsko pitanje, struktura i istorija knjige i način kako se ona čita. Hazari su bili ratnički nomadski narod, a živeli su između Crnog i Kaspijskog mora.

Carstvo koje su posedovali bilo je jako moćno. No, moć je nestala kada su svoju veru zamenili jednom tri veroispovesti – islamskom, jevrejskom ili hrićanskom. Iako se zna da je hazarsko carstvo i sve što je bilo njihovo nestalo, ne zna se pod kojim okolnostima je došlo do toga. Od svega, sačuvani su samo oskudni podaci koje su čuvali stari hroničari i koji su temelj priče o njihovom postojanju. Za Hazare je bilo pogubno njihovo preobraćanje, a prema priči ono se odvijalo ovako.

Sadržaj - Kagan, hazarski vladar, usnuo je san. Zatražio je tada pomoć od tri filozofa s tri različite strane sveta da mu pomognu u tumačnju sna. Odlučio je da će preći na veru filozofa čije će tumačenje sna biti najprihvatljivije. Tako su tumačenja ova tri filozofa – islamskog, hrišćanskog i jevrejskog, postala temelj priče i polemike ovoga dela. Celo vreme kroz istoriju, vladao je veliki interes za Hazare, a u 17. veku, poljski štampar Daubmanus, štampao je izvore o hazraskom pitanju. Štampao ih je u obliku leksikona od tri rečnika (hrišćanskog, jevrejskog i islamskog). No, inkvizicija je uništila sve primerke Daubmanusovog rečnika. U konačnici, sačuvana su samo dva primerka – jedan otrovan, a drugi sa srebrnom bravom. Sve do današnjeg dana, sačuvani su samo odlmoci iz tri izvora – islamskog, jevrsjeskog i hrišćanskog, koji su poslužili kao građa za ovo delo.

Čitalac knjizi može da pristupi na nekoliko načina – može da traži pojam ili reč koja ga zanima i na temelju toga može da pročita sve što ga zanima u Crvenoj, Žutoj ili Zelenoj knjizi, može da bira red kojim će čitati knjige ili je može da čita kao jednu celinu, od njenog početka pa sve do kraja. Centralni dio dela podeljen je u tri knjige, a sastoji se od odlomaka koji imaju enciklopedijski karakter. Svi oni povezani su abecednim redom koji sadrže informacije o pojavi, događaju, osobi ili predmetu, a sve to opisano je odlomcima koji su različite dužine. U sve tri spomenute knjige nalaze se enciklopedijski odlomci koji se odnosne na rečnike hazarskog pitanja, na hroničare koji su pisali o toj polemici i na istraživače glavnog pitanja o Hazarima u 17. i 20. veku.

S obzirom na to sve celokupna priča ima tri sloja – Srednji vek ( doba Hazara i hazarske polemike), zatim 17. vek ( vreme prvog izdanja Hazarskog rečnika te 20. vek - vreme kada je obnovljen interes za Hazare i vreme kada je izašlo drugo izdanje „Hazarskog rečnika". Prvi vremenski sloj bavi se hazarskom polemikom koja je ključni događaj za njihovu istoriju. Za tu polemiku bitne su četiri osobe, a to su Konstantin filozof-Ćiril, farabi Ibn-Kora, Isak Sangari i princeza Ateh. Svaka knjiga iznosi svoju verziju istine o polemici, svaka od knjiga govori da je njen predstavnik odneo pobedu što se tiče date polemike te da su se hazari preobratili u njenu veru i da princeza Ateh bila za to ključna. Događaj je sagledan s različitih strana, odnosno s tri strana vere. Tako su čitaocima predstavljena tri toka polemike, tri obrađena predmeta polemike i tri konačna ishoda.

Prema Crvenoj knjizi vreme radnje polemike bilo je 861. godine. Hrišćanski predstavnik ove polemike bio je Konstantin filozof-Ćiril. Iza sebe je imao već jednu misiju kada su slovenska plemena primila hrišćanstvo. Vizantijski car Hazarima je poslao Konstantina kako bi im objasnio osnove hrišćanske vere. Pre nego što je otišao Hazarima, Konstantin je neko vreme boravio na Krimu kako bi dobro naučio hazarski jezik. Kada je došao na kaganski dvor, tamo su već bili jevrejski i islamski predstavnici. Ušao je s njima u polemiku kako bi iznio svoje Hazarske besede. Uz to, pobedio je svoje ljute protivnike te je privoleo kagana da preuzme hrišćanstvo. Pomogla mu je princeza Ateh koja je hrišćanstvo primila već pre. Prema izvorima hrišćanstva, princeza Ateh je za svakog od polemičara imala drugo lice i svaki od njih doživljavao ju je na drukčiji način.

Prema Zelenoj knjizi i njenoj polemici pobedio je islamski predstavnik – farabi Ibn - Kora. Farabi je uz mnogo napora konačno stigao na kaganov dvor. Na putu su mu bile postavljene brojne prepreke kako bi ga omele da stigne na vreme na polemiku. Ipak, uspeo je da nadmaši svoje protivnike jer je dao najbolje polemiku oko objašnjenja kaganovog sna. Kaganu se u snu ukazao anđeo. On mu je došao s porukom da su njegove namere drage Bogu, no nisu njegova dela. Ibn-Kora je smatrao da se do Boga može doći samo uz pomoć Božje knjige koja je bila u posedu islamista.

Iz tog razloga, kagan je trebao da prihvati knjigu. Tako je on na kraju to i učinio. Ateh, koja je pomogla u pobedi Ibn - Kore, poraženi polemičari odlučili su da je predaju paklu. No, ona je pobegla u islamski pakao. Iblis, islamski gospodar pakla, osudio je Ateh na to da zaboravi svoj jezik, ime i pesme, ali dobila je večni život. Što se tiče ljubavi, nju je princeza mogla da ima samo u snu. Svoj život potpuno je posvetila svojoj sekti lovaca na snove.

Žuta knjiga" govori o tome kako je jevrejski predstavnik Isak Sangari učinio sve da privoli kagana da prihvati judaizam. U tome je velike zasluge imala princeza Ateh, koju je islamski demon kaznio tako da je ona zaboravila svoj jezik. Pre nego što se to desilo, ona je naredila da svaki papagaj nauči po jednu reč i stihove koji se na nju odnose na hazarskom jeziku. Tako su papagaji bili pušteni i druge ptice su naučili pesmama. Malo pomalo, putem papagajske pesme došli su i do Daubmanusovog rečnika.

Drugi vremenski sloj obuhvatio je 17. vek. Tada je rastao interes za sve što je imalo veze s Hazarima. Glavni akteri su: Avram Branković, Jusuf Masudi i Samuel Koen.

Avram je bio istoričar, diplomata u Carigradu te vojskovođa u austro-turskim ratovima. Celo život bavio se sastavljenjem rečnika o Hazarima. Tako je sakupio velik broj spisa i knjiga, a posedovao je i papagaja koji je bio uhvaćen na obalama Crnog mora. Papagaj je recitovao stihove na hazarskom jeziku. Avram je tako naradio da jedan pisar celo vreme zapisuje što papagaj izgovora, a sve s nadom da će doći do pesama papagaj, odnosno do poezije princeze Ateh.

Branković je bio uveren da osim islamskih i hrišćanskih izvora, postoje i jevrejski. Iz tog razloga hteo je da objedini te izvore sa tim saznanjima. Isti su cilj imali i islamski i jevrejski istraživači te iz tog razloga jedan drugoga sanjaju.

Jusuf Masudi bio je svirač, ali vrlo brzo ostavio je svoju profesiju kako bi postao lovac na snove. Posvetio je svoj život hazarskoj polemici. Smatrao je da su najbolji lovci na snove, oni hazarski. Bio je upoznat s arapskim izvorima o Hazarima pa je odlučio da traga za druga dva izvora. Tako je u snu prvo pronašao Koena, a onda i Brankovića. Postao je sobar Brankovića kako bi mu uvek bio u blizini i kako bi se na lak način dokopao hrišćanskih izvora. U snovima Avrama Brankovića pratio je Koenovo kretanje, sve dok Avram Branković nije usmrćen na način da je proboden kopljem. U to vremen posljednji je put vidio i Koena. On je pao kada je sanjao Brankovićevu smrt. Za neko vreme, i Masudi je ubijen sabljom.

Dubrovački Jevrejin, Samuel Koen, posvetio je svoj život traganju za druga dva izvora.

Treći vremenski sloj obuhvatio je događaje i osobe koji su obiležele 20. vek. Glavne ličnosti za ovu priču su: Isajlo Suk, doktor Dorota Šulc i doktor Abu-Kadir Muavija. Oni su bili profesori na univerzitetu, ali što je još i važnije, istraživači hazarske istorije. Događaj oko kojeg se vrtila cela priča je simpozijum u Carigradu koji se održao 1982. godine. Sve što se dogodilo na simpozijumu zabileženo je u pismu Dorota Šulca, a pisma je pisao sam za sebe. Tako je jednog jutra Dorota sedela u hotelskoj bašti. Tamo je došla s namerom da ubije doktora Muaviju. Kada je stigao, prišao joj je odmah je započeo razgovor o Ćirilovim hazarskim besedama.

Dorota je tada zaboravila svoje namere i s oduševljenjem zbog novih saznanja, potrčala je do doktora Suka. No, kada je ušla u njegovu sobu, našla ga je mrtovg. Bio je zadavljen jastukom. U tom trenutku, iz vrta se začuo pucanj. Naime, netko je ubio doktora Muaviju pištoljem na kojem su se nalazili Dorotini otisci. Zato je Dorota bila optužena za ubistvo. Nakon pisma usledili su odlomci izgubljenih Hazarskih beseda.

Nadalje, tekstovi koji slede, a to su Apendiks I i Apendiks II, autentična su veza između prvog i drugog izdanja Hazarskog rečnika.

Apendiks I je ispovest prije smrti oca Teoktista Nikoljskog. On je prvi priredio „Hazarski rečnik".

Ispovest u epistoralnom obliku upućena je Arseniju patrijarhu. Ispovest razjašnjava događaja, pojave i osobe koji su se bili pojavili u centralnom delu knjige.

Apendiks II, izvor je iz sudskog zapisnika sa svedočenjima svedoka za ubistvo doktora Muavija koji se dogodio 1982. godine. Svedok je bila konobarica hotela – Virginija Ateh. Tog jutra, konobarica je u bašti videla porodicu Spak. Poslužila ih je pa je došla do doktorica Dorota te je sela za sto. Pridružio joj se doktor Muavija. U taj čas, Dorota je izvadila pištolj, a Muavija joj je u isto vreme pružio spise. Tada je ona pištolj ispustila na pod i otišla. Muaviji je prišao jedan dečak iz porodice Spak. Na rukama je imao rukavice. Uzeo je pištolj doktorice Dorote i uperi ga u doktora Muaviju. Tužilac se žalio na to kako se konobarica Ateh izražava pa ju je pitao koje je narodnosti. Ona je odgovorila da je Hazarka. Njeno svedočenje je bilo odbačeno.

Nakon toga, svedočila je porodica Spak. Oni su tvrdili da je Muaviju ubila Dorota. Njezin motiv bio je taj što je Muavija u egipatsko-izraelskom ratu teško ranio njenog supruga. Dorota je tvrdila da nije mogla da ga ubije jer je tada ubila doktora Suka. Time je sumnja sa gospodina Spak uklonjena. On je bio viđen kako izlazi iz sobe doktora Suka.

Dorota je osuđena na šest godina zatvora. Događaji koji su bili izneseni u "Apendiksu" ostavili su priču o Hazarima otvorenu.

Knjiga je završila Završenom napomenom. Ona je bila nastavak iz uvoda knjige, odnosno iz Prethodne napomene. Posvećena je knjizi, čitanju i čitaocu. Njezina struktura je otvorena pa pred čitaoca predstavlja brojne teškoće i prepreke. Autor je iz tog razloga pun razumijevanja za čitaoca, od predlaže da odloži knjigu i da izađe na ulicu. Neka se druži i uživa jer to je vrednije od svakog čitanja.

________________________________

Milorad Pavić rođen je 15. oktobra 1929. godine u Beogradu. Bio je oženjen Jasminom Mihajlović, takođe književnom istoričarkom i kritičarkom. Pavić je bio je pisac i istoričar srpske književnosti 18. i 19. veka. Takođe je bio stručnjak za barok i simbolizam. U svoje vreme prevodio je Puškina i Bajrona. Bio je profesor na univerzitetu te član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Pavić je istraživao je i pisao o radu Gavrila Stefanovića Venclovića, Zaharija Orfelina, Vuka Karadžića i Vojislava Ilića. Od posebnog je značaja njegova "Istorija srpske književnosti baroknog doba" izdata 1970. godine, kao i "Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma" iz 1979. godine.

Za njegovo ime čulo se širom celog sveta zahvaljujući romanu Hazarski rečnik koji je objavio 1984. godine, a koji je do danas preveden na 40-ak jezika. Pavićev drugi roman je Predeo slikan čajem, izdat 1988. godine. Ubrzo je objavio i treći roman Unutrašnja strana vetra i to 1991. godine, a nakon toga Poslednju ljubav u Carigradu 1994. godine.

Na početku karijere Pavić je objavio knjigu pesama Palimpsesti, a zatim Istoriju srpske književnosti baroknog doba te knjigu Vojislav Ilić i evropsko pesništvo. Nakon toga objavio je drugu knjigu pesama Mesečev kamen, a zatim prvu zbirku priča Gvozdena zavesa, priče Konji svetoga Marka, Ruski hrt, Nove beogradske priče i Duše se kupaju poslednji put.

Milorad Pavić dobitnik je nagrade Ministarstva kulture Republike Srbije i zatim NIN-ove nagrade, koju je dobio 1985. godine. Pored ovih nagrađen je od strane Narodne biblioteke Srbije, a uručene su mu i nagrade Meša Selimović i Borisav Stanković. Dobitnik je srebrne medalje Feliks Romulijana, Oktobarske nagrade grada Beograda, Prosvetine nagrade, nagrade Stefan Mitrov Ljubiša, Kočićeve nagrade, Vukove nagrade, nagrade Dušan Vasiljev i Anrićeve nagrade. Takođe je bio nominovan i za Nobelovu nagradu za književnost.

Milorad Pavić umro je 2009. godine.

Milorad Pavić - Predeo slikan čajem