Mark Twain - O propasti umetnosti laganja lektira

Mark Twain - O propasti umetnosti laganja

Mark Twain - O propasti umetnosti laganja

 

Ovdašnjim vremenom, kako je to svojedobno za postweimarsku Nemačku rekao Thomas Mann, vlada "moralno ludilo", gde danas na političkoj sceni svi govore ono što nisu mislili juče, a čega će se odreći sutra. Dnevno nas razapinju laži političara: ljuti smo, ogorčeni, ne verujemo do koje granice doseže laž i njene implikacije. Za to vreme laž se meškolji u svakom domu, random mestu, svakodnevnici. Svako laže – svakog dana; svakog časa, kad je budan; dok spava; u svojim snovima; u svojoj radosti; u svojoj ožalošćenosti... Kad već lažemo Twain preporučuje naučiti kako!!! Zaista interesantno.

 

Vidite, nije mi namera da sugerišem kako je običaj laganja pretrpeo bilo kakvo propadanje ili da je nečim ometen – ne, jer je Laž, kao vrlina, kao načelo, večna; Laž, kao zabava, kao uteha, kao utočište u trenutku kada nam je neophodna, četvrta gracija, deseta muza, čovekov najbolji i najsigurniji prijatelj, jeste besmrtna, i sa zemlje ne može nestati dok ovaj klub postoji.

 

Moj protest se jednostavno tiče propadanja umetnosti laganja. Nema visokoumnog čoveka, nema čoveka sa osećanjem za pravično, koji može i zamisliti kloparajuće i aljkavo laganje današnjeg vremena a da ne zažali što vidi jednu plemenitu umetnost tako prostituisanu. U ovom prisustvu veterana, ja prirodno u ovu temu ulazim s ustručavanjem; to vam je kao da stara sluškinja pokušava da poduči majke Izraela u stvarima odgoja dece.

 

Neće mi pasti na pamet da vas kritikujem, gospodo – među kojom ste gotovo svi od mene stariji – i meni superiorni, u ovoj stvari – ako s vremena na vreme bude izgledalo kao da to činim, verujem da će to u najvećem broju slučajeva biti više u duhu divljenja nego traženja pogrešaka; svakako, ako je ovoj najlepšoj od lepih umetnosti poklonjena pažnja, dato ohrabrenje, i u njoj ostvareno naročito praktikovanje i razvoj čemu je ovaj klub i posvećen, ja ne bi trebalo da izgovaram ovaj lament,niti da prolijem i jednu suzu. Ne kažem ovo da bih laskao: to kažem u duhu pravednog i punog poštovanja priznanja. [Bila mi je namera da, u ovom trenutku, pomenem imena i da dam ilustrativne primere, ali su me nagoveštaji oko mene primetni opomenuli da se uzdržim od pojedinosti i da se ograničim na uopštavanja. Nema činjenice koja je čvršće ustanovljena od one da je laganje neophodnost s obzirom na okolnosti u kojima se nađemo – zaključak da je ona, dakle, vrlina, podrazumeva se.

 

Nijedna vrlina ne može dostići svoju najvišu svrhovitost bez pažljivog i marljivog odgoja – što znači, podrazumeva se da ovoj treba podučavati u javnim školama – čak i putem novina. Kakve su šanse neobučenog, neodgojenog lažova nasuprot obrazovanom stručnjaku? Kakve su moje šanse nasuprot g-dinu Peru – nasuprot pravniku?
Razborito laganje je ono što svetu treba. Nekad pomislim da bi bilo čak i bolje i bezbednije uopšte ne lagati nego lagati nerazborito. Trapava, nenaučna laž često je neefikasna koliko i istina. Pogledajmo sada šta kažu filozofi. Zapazite ovu vrednu poštovanja poslovicu: deca i budale uvek govore istinu. Zaključak je jednostavan – odrasli i mudre osobe nikada je ne govore.

 

Parkesejman, istoričar, kaže, "načelo istinitosti i samo može biti dovedeno do besmislenosti." Na drugom mestu u istom poglavlju on navodi, "od davnina se kaže da istinu ne treba uvek govoriti; a oni koje bolesna savest mori do te mere da učestalo zanemaruju ovu maksimu ili su imbecili ili su gnjavatori."

 

Ovo su jake reči, ali istinite. Niko od nas ne bi trebalo da živi pored nekoga ko po običaju govori istinu; ali hvala Bogu niko od nas i ne mora. Neko ko po običaju govori istinu jednostavno je nemoguće stvorenje; takvo ne postoji; ono nikada nije ni postojalo. Naravno, ima ljudi koji misle da oni nikad ne lažu, ali nije tako – i ovo neznanje je jedna od samih stvari koje posramljuju našu takozvanu civilizaciju.


Svako laže – svakog dana; svakog časa, kad je budan; dok spava; u svojim snovima; u svojoj radosti; u svojoj ožalošćenosti; ako jezik ne pokreće, njegove ruke, njegova stopala, njegov stav, odaće varku – i to namerno. Čak i u propovedima – ali to je već otrcana priča. U dalekoj zemlji gde sam nekad živeo gospođe su uobičavale da svraćaju naokolo, skromno i ljubazno se pretvarajući kako žele jedna drugu da vide; a kad bi se vratile kući, vrisnule bi ushićenim glasom, rečima, „svratile smo na šesnaest mesta i videle kako njih četrnaest nije bilo kod kuće" – to nije značilo da su one imale bilo šta važno protiv tih četrnaest – ne, to je bila samo kolokvijalna fraza kojom su označavale da ove nisu bile kod kuće – a način na koji su je izgovarale izražavao je njihovo živahno zadovoljstvo tom činjenicom. Sad, njihovo pretvaranje da su želele da vide ovih četrnaest – i preostale dve sa kojima su imale manje sreće – bilo je ta najuobičajenija i najblaža forma laži koju dovoljno opisuje izraz „odstupanje od istine". Da li se ovo može opravdati? Gotovo sigurno. To je predivno, to je plemenito; jer cilj nije požnjeti korist, već preneti zadovoljstvo na njih šesnaest.

 

Gvozdene duše istinopodstrekač jednostavno bi obznanio, ili čak izgovorio činjenicu kako nije ni želeo da vidi te osobe – i ispao bi skot, i prouzrokovao bi potpuno nepotrebnu patnju. Pored toga, te gospođe u toj dalekoj zemlji – ali nema veze, znale su one za hiljadu načina prijatnih lagarija koje su nicale iz tako nežnih neplaniranih impulsa, i govorile samo u prilog njihovoj inteligenciji i poštenju njihovog srca. Ostavimo se pojedinosti.

 

Muškarci u toj dalekoj zemlji bili su lažovi, i to baš svaki. Već i njihovo dobar-dan-kako-ste predstavljalo je laž, jer njih nije bilo briga kako vam je, osim u slučaju da su pogrebnici. Običnoj zainteresovanoj strani i zauzvrat biste slagali, jer niste ni izveli podrobnu dijagnostiku svog slučaja, već ste odgovorili nasumice, i obično uz značajno odstupanje. Slagali ste pogrebniku, rekavši mu da vas zdravlje izdaje – laž sasvim vredna hvale, jer vas ne košta ništa a učinili ste zadovoljstvo drugom čoveku. Ako vas poseti stranac i u nečemu vas prekine, vi kažete svojim razdraganim glasom, „drago mi je da vas vidim", a u svojoj još razdraganijoj duši, „poželeo bih ti da si u društvu kalibana i da je vreme večere." Kad on pođe, vi kažete sa žaljenjem, „zar morate već da idete", što ispratite jednim „svratite ponovo", a što nikome nije na štetu, jer niti ste nekoga razočarali niti ste nekome naneli bol, dok je istina mogla obojicu da vas sneveseli.

 

Mislim da je sve ovo ulagivačko laganje jedna slatka i simpatična umetnost, i da je treba negovati. Najviša savršenost ljubaznosti samo je jedno predivno zdanje, izgrađeno, od temelja do svoda, od gracioznih i pomodnih oblika blagodarnog i nesebičnog laganja. Ono zbog čega ja žalim jeste narastajuće preovladavanje brutalne istine. Hajde da učinimo sve što možemo ne bi li je zbrisali. Štetna istina nema nikakve prednosti nad štetnom laži. Niti bi je ikada trebalo izgovarati. Čovek koji govori štetnu istinu jer mu duša neće biti spasena ukoliko učini suprotno, treba da razmišlja kako takva vrsta duše nije, strogo uzevši, ni vredna spasavanja. Čovek koji laže da bi pomogao sirotome vragu da se is- kobelja iz nevolje, taj je za koga anđeli nesumnjivo kažu, „Bogo moj, evo herojske duše koja ne mari za sopstvenu dobrobit, stavljajući sebe u opasnost da je ostvari za svog bližnjeg; hajde da unapredimo ovog plemenitog lažova." Štetna laž je stvar koja nije vredna pomena; a isto je tako, u izvesnom stepenu, i sa štetnom istinom – to je činjenica koju priznaje zakon javne klevete.

 

Među ostalim uobičajenim lažima, imamo i nečujnu laž – obmanu koju neko ostvaruje jednostavno tako što ostaje miran skrivajući istinu. Mnogi tvrdoglavi trgovci istinom uživaju u ovom rasipništvu, zamišljajući da ako nikada ne izgovore laž, onda uopšte ni ne lažu. U toj dalekoj zemlji gde sam nekad živeo, postojala je divna duša, gospođa čije su impulsne radnje uvek bile visoke i čiste, i čiji je karakter njima odgovarao.

 

Jednog dana bio sam kod nje na večeri, i primetio, u opštem smislu, kako smo svi mi lažovi. Ona se zapanjila, i rekla, „nismo valjda svi?" Bilo je to još u doba pre „Pinafore", tako da nisam odgovorio na način na koji bih prirodno reagovao u ovo vreme, ali sam iskreno rekao, „da, svi – svi smo mi lažovi. Bez izuzetka." Ona je izgledala maltene uvređeno, „a zašto, da li tu i mene računate?" „Svakako", rekoh. „Mislim da ste vi čak u rangu eksperta." Rekla je „šš-ššš, pazite na decu!" I tako je predmet razgovora promenjen iz uviđavnosti prema prisustvu dece, i nastavili smo s pričom o drugim stvarima. Ali čim su mladi ljudi bili sklonjeni, gospođa se zagrejano vratila temi i rekla, „zadala sam sebi životno pravilo da nikada ne lažem; i nikada od njega nisam odstupila, čak ni u jednoj jedinoj prilici." Ja sam rekao, „ne mislim ni najmanje da vas uvredim ili vam ne ukažem poštovanje, ali stvarno ste lagali da se sve pušilo od kad ja sedim na ovoj stolici. Kod mene je to izazvalo priličan bol, jer na tako nešto nisam navikao." Od mene je zatražila primer – samo jedan primer.

 

I tako sam rekao „Pa evo vam nepopunjenog duplikata formulara, koji je Oukland bolnica poslala lično po negovateljici koja je bila došla da bdi nad vašim bolesnim nećakom tokom njegove opake bolesti. Ovaj formular postavlja sva moguća pitanja u vezi sa vladanjem te negovateljice: - Da li je ikada zaspala tokom svoje smene? Da li je ikada zaboravila da detetu da lek? I tako dalje i tome slično.


Opomenuti ste da budete veoma pažljivi i jasni u svojim odgovorima, jer dobrobit budućih usluga zahteva da sestre budu smesta novčano ili na drugi način kažnjene zbog nebrige. Rekli ste mi da ste bili savršeno zadovoljni sestrom – da je ona pored hiljadu savršenosti imala samo jednu manu: našli ste da nikada niste mogli da se oslonite na to da će DŽonija ušuškati i upola zadovoljavajuće dok je čekao na hladnoj stolici, a ona mu pripremala topao krevet. Popunili ste duplikat ovog papira, i poslali ga natrag u bolnicu po negovateljici lično. Kako ste odgovorili na ovo pitanje
– Da li je sestra bila u ma kom trenutku kriva zbog nebrige koja je verovatno mogla da uzrokuje prehladu pacijenta?
Hajde sad – ovde u Kaliforniji o svemu se odlučuje opkladom: deset dolara naspram deset centi da ste lagali kad ste odgovarali na to pitanje.

 

- Nisam, rekla je, Ostavila sam prazno!
- Upravo tako – izrekli ste nečujnu laž; ostavili ste im da pretpostave kako niste pronašli ništa pogrešno po tom pitanju.
Rekla je, - O, je li to bila laž? I kako sam mogla da pomenem njenu jednu jedinu pogrešku, a bila je tako dobra – bilo bi to okrutno.
Rekao sam, čovek uvek treba da laže, kada time može učiniti dobro; vaš impuls je bio pravičan, ali je vaš sud bio nepromišljen; ovo je posledica neintelgentne prakse. Pogledajte sad rezultate ovog vašeg nestručnog odstupanja.

 

Vi znate da život g-din DŽounsovog Vilija visi o koncu zbog njegovog šarlaha; a vaša preporuka bila je tako puna ushićenja da ta devojka sada njega neguje, a cela iscrpljena porodica puna poverenja čvrsto spava poslednjih četrnaest sati, pošto su ostavili svog dragog sigurnog u tim smrtonosnim rukama, jer vi, kao i mladi DŽordž Vašington, imate reputa... svejedno, ako vi ništa ne nameravate da učinite, ja ću svratiti sutra po vas i zajedno ćemo poći na pogreb, jer, naravno, vi prirodno osećata posebnu zainteresovanost za Vilijev slučaj – ličnu zaintresovanost, zapravo, kao njegov grobar.

 

Ali nije sve bilo izgubljeno. Pre nego što sam i do pola priče došao, ona je bila u kočijama i jurila trideset milja na sat prema zdanju DŽounsovih da spase ono što je od Vilija bilo ostalo i da kaže sve što je znala o smrtno opasnoj negovateljici. A sve je to bilo nepotrebno, jer Vili nije ni bio bolestan; ja sam i sam slagao. Ali istog tog dana, kako god, ona je poslala bolnici formular u kome je popunila praznu rubriku, prethodnog puta zanemarenu, i navela činjenice, takođe, na najčestitiji mogući način.

 

Vidite, sada, ova gospođa nije pogrešila zbog toga što nije lagala, već zato što je lagala nerazborito. Trebalo je da kaže istinu, tamo gde treba, a da negovateljicu zauzvrat pohvali lažnim komplimentima nadalje u formularu. Trebalo je da kaže, „u izvesnom smislu ova je negovateljica savršena – kad je na smeni, nikada ne hrče." Gotovo svaka mala prijatna laž uklonila bi žaoku iz tog neprijatnog, ali neophodnog izraza istine.


Laganje je univerzalno – svi mi mu pribegavamo. Zbog toga, mudro bismo postupili ako bismo sebe marljivo obučavali da lažemo promišljeno, razborito; da lažemo sa dobrim ciljem, a ne sa lošim; da lažemo drugima u korist, a ne u sopstvenu. Da lažemo osnažujuće, dobročiniteljski, skromno, ne svirepo, povređujuće, zlobno; da lažemo graciozno i dostojanstveno, ne kruto i trapavo; da lažemo čvrsto, iskreno, časno, uzdignute glave, a ne neodlučno, mučno, sa malodušnim držanjem, kao da se stidimo svog svetlog poziva. Tada ćemo se osloboditi bujajuće i zarazne istine koja nam uništava zemlju; onda ćemo biti veliki i dobri i lepi, kao dragocene bušilice u svetu u kome čak i dobroćudna Priroda po običaju laže, osim kad nam obećava usrano vreme. Tada... Ali ja sam samo novi i slabašan učenik u ovoj otmenoj umetnosti; ja ne mogu da učim članove ovog kluba.

 

Šalu na stranu, mislim da postoji velika potreba za mudro istraživanje o tome koje su vrste laži najbolje i najzdravije da im se predamo, pošto smo videli da svi moramo da lažemo i da stvarno svi lažemo, i koje bi vrste bilo najbolje da izbegavamo – i to je stvar koju osećam da mogu sa sigurnošću da predam u ruke ovog iskusnog kluba – zrelog tela, koje se može nazvati, u ovom smislu, i bez nepotrebnog ulizištva, Stari majstori.

 

Esej - O propasti umetnosti laganja implicitno predstavlja i kritiku izvesnih hrišćanskih načela čiju je hipokriziju Mark Twaina, poznatog autora Huckleberryja FinnaToma Sawyera. i utemeljitelja moderne američke književnosti (po rečima Vilijema Foknera), često imao na meti. Njegova satira: "nema činjenice koja je čvršće ustanovljena od one da je laganje neophodnost s obzirom na okolnosti u kojima se nađemo – zaključak da je ona, dakle, vrlina, podrazumeva se", prerasta postepeno u iskreni poziv: "zbog toga, mudro bismo postupili ako bismo sebe marljivo obučavali da lažemo promišljeno, razborito; da lažemo sa dobrim ciljem, a ne sa lošim; da lažemo drugima u korist, a ne u sopstvenu. Da lažemo osnažujuće, dobročiniteljski, skromno, ne svirepo, povređujuće, zlobno; da lažemo graciozno i dostojanstveno, ne kruto i trapavo; da lažemo čvrsto, iskreno, časno, uzdignute glave, a ne neodlučno, mučno, sa malodušnim držanjem, kao da se stidimo svog svetlog poziva". I tako ustanovljava novo načelo koje se, u stvari, ispostavlja kao "hrišćanskije" od Božje zapovesti kojoj se suprotstavlja i čiju unutrašnju kontradikciju posredno osvetljava.

 

esej Mark Twena s engleskog prevela Ivana Milivojević

_________________________________

 

Semjuel Leghorn Klemens, poznat u čitavom svetu kao Mark Twain, rodio se 30. 11. 1835. godine. Tog meseca preko neba se kretala blistava Halajeva kometa da bi se opet pojavila tek posle 74 godine. U vreme kad je ona ponovo mogla da se vidi na nebu Mark Tven je, kao što je sam predskazao, umro. Bilo je to u aprilu 1910. Jednom prilikom on je nekom svom prijatelju kazao da je oba ta datuma odredio lično Svevišnji rekavši: "Evo ova dva neodgovorna izroda (Halejeva kometa i ja) došla su zajedno pa će zajedno morati i da se ugase".

Twain je došao na svet, kako je sam napisao "u skoro nevidljivom seocetu... U selu je tada živelo sto osoba tako da sam ja svojim dolaskom na svet uvećao broj njegovih stanovnika za jedan procenat. To je više nego što su najbolji ljudi u istoriji učini za svoj zavičaj. Možda nije skromno da o tome govorim, ali to je – tačno".

 

Budući veliki humorist bio je bolešljivo dete i svi su se rođaci čudili kako je uopšte preživeo prvu zimu. Kao odrastao čovek jednom je upitao svoju majku da li se mnogo brinula zbog njega kad je bio mali. "Sasvim ozbiljno mi je odgovorila:
- U početku sam se bojala da ćeš umreti. – a onda, kao da govori sama za sebe, dodala je – A posle sam se bojala da nećeš."

 

U jesen 1839. godine porodica Klemens preselila se u gradić Hanibal. Već u to vreme – mali Sem je imao tek četiri godine – njegova majka je govorila da joj on zadaje više briga i muke od sve njene dece zajedno – a imala ih je još četvoro.
"Dovodio me je do ludila kada je bio u kući" – govorila je – "a kada je bio napolju, svakog trenutka sam očekivala da ga donesu polumrtvog". Ubrzo po preselenju u Hanibal Sem je doživeo prvo od svojih devet davljenja. Zagazio je u reku i krenuo u dubinu iako nije znao da pliva. doneli su ga kući gotovo polumrtvog i kad su ga povratili čajem od divizme (vučjeg repa) njegova majka je kazala: "Mislim da i nije bio u velikoj opasnosti. Osobe rođene da budu obešene bezbedne su u vodi.

 

Kada je Mark imao pet godina, majka ga je, da bi se bar nekoliko časova dnevno odmorila od njega, dala u privatnu školu i za to plaćala 25 centi nedeljno. Već prvog dana on je prekršio dva od utvrđenih pravila ponašanja zbog čega je zaradio batine. Učiteljica, gospođa Hor, poslala ga je u dvorište da sâm nađe prut kojim će ga išibati.
- Našao sam u blatu jednu tanku grančicu... Odmerila me je prekorno i nazvala me punim imenom: Semjuel Leghorn Klemens. Kasnije sam shvatio da ne treba da očekujete ništa dobro kad vas učiteljica nazove punim imenom. Rekla je da će poslati drugog dečaka, nekog ko ume bolje da izabere. I sad se ražalostim kad se setim koliko se lica ozarilo od nade da će im biti poveren taj zadatak. Dobio ga je Džim Danlop i kad se vratio sa šibom, shvatio sam da je u tome pravi stručnjak.

 

Imao je osam ili devet godina kada je počeo da doživljava avanture o kojima je kasnije pisao. Tada je to bio već očvrsnuo dečak, ne baš visok za svoje godine, ali jak i žilav. Imao je čitavu đubu riđoplave kose, sivoplave oči i očaravajući osmeh zbog koga je bio omiljen među decom. Pišući o nastanku romana "Pustolovine Toma Sawyera" Twain kaže da su gotovo sve ličnosti iz knjige postojale u njegovom životu kao što su i mnogi doživljaji u njoj istiniti. Tom Sawyer, to je on sâm Sem je, kao i Tom Sawyer, jednom vešto privoleo druge dečake da umesto njega okreče ogradu. Lik Huckleberryja Finna rađen je prema dečaku Tomu Blankenšipu, sinu gradskog pijanca. "Bio je neznalica, neopran, pothranjen, nemiran, ali je imao dobro srce. Uživao je neograničenu slobodu u svemu. On je bio jedina zaista nezavisna ličnost – bilo da se radi o deci ili odraslim osobama – u našem gradu i stoga stalno i nekako spokojno srećan na čemu smo mu svi ostali zavideli. voleli smo ga i uživali u njegovom društvu."


Tetka Pola iz romana u stvari je Semova majka. Tomov brat Sid je karikatura njegovog rođenog brata Henrija. Beki Tačer, Tomova ljubav u romanu, bila je Semova simpatija Lora Hokins. I tako redom.

 

Mark je imao 11 godina kada mu je umro otac ostavljajući porodicu gotov bez ikakvih sredstava za život. Dečak se ubrzo zaposlio kao štamparski šegrt u jednom lokalnom listu. Kasnije je radio za svog najstarijeg brata Oriona koji je u Hanibalu pokrenuo list koji nije dugo izlazio. Godine 1853. sem napušta kuću i grad da bi uglavnom radio kao štamparski pomoćnik.
- Kada sam bio dečak – piše Mark Twain u svojoj "Autobiografiji" – "ja i moji drugovi imali smo samo jednu želju: da postanemo lađari". Vođen tom željom Sem je dospeo na rečni parobrod "Pol Džons" koji je krstario Misisipijem. Za to je glavnom krmanošu morao da plati 500 dolara – sto odmah, a "ostalo kad budem zaradio". Tako je počelo višegodišnje Markovo drugovanje s velikom, moćnom i voljenom rekom opisano u njegovoj knjizi "Život na Misisipiju".

 

Mark i njegov brat Orion istovremeno su oboleli od "srebrne groznice" pa su zajedno pošli da potraže sreću i bogatstvo u novootkrivenim Humboltovim rudnicima. "Za mesec dana rada stekli smo kolibu punu kamenja koje, pokazalo se, nije baš ništa vredelo". Međutim, iz tog vremena i tih rudnika potiču prve Markove novinske reportaže. Svoje dopise i humorističke crtice o životu u rudarskim naseljima Mark je slao mnogim listovima. Honorari koje je povremeno dobijao bili su jedva dovoljni za goli život. Najzad je, 1862. godine, od "Enterprajza", najvećeg lista u državi Nevadi, stigla ponuda da postane redovni dopisnik s platom od 25 dolara mesečno. Iako uplašen da nije dovoljno dorastao tom poslu, Mark ga ipak prihvata jer prosto nije bio u mogućnosti da ga odbije. O tome Mark Twain piše: - Sumnjam da bih u to vreme odbio i da mi je neko ponudio novac da sa hebrejskog originala prevedem Talmud. Od tada pisanje postaje njegov život.

 

Mark Tven se zaljubio u devojku koja će mu kasnije postati žena, još pre no što ju je video. Dogodilo se to za vreme krstarenja brodom "Kveker siti" kada mu je Čarls Langdon, jedan mladi putnik, pokazao sliku – minijaturu svoje sestre Olivije.
- Bilo je to pre 40 godina – napisao je Tven kasnije – ali od tog dana ona je uvek bila u mojim mislima i mom srcu.


Februara 1870. Mark i Livi su se venčali. U novembru su dobili prvo dete, sina Langdona, u martu 1872. kćerku Suzan, Suzi, dete puno mašte koje će otac čitavog života obožavati. Tuga je zamenila radost kada im je sin umro od difterije. Druga kćerka Klara rođena je u junu 1874. Bebi je bila potrebna dojilja čija je ličnost zaprepašćivala Sema.
- Nikad nije bilo dojilje kao što je ona – pisao je – "U čarapama je bila visoka preko metar i osamdeset. Držala je glavu visoko kao carica. Bila je zdrava kao dren, imala je apetit krokodila, a njeno varenje bilo je kao drobilica kremen-kamena. Proždirala je sve što bi joj došlo pod ruku, ubacivala je u sebe najneverovatnije moguće kombinacije: svinjetinu, pitu od limuna, kuvano povrće, sladoled, zelene jabuke, škembiće u sirćetu, sirovu repu, spirajući sve to potocima kafe, čaja, rakije, viskija... Pušila je cigare, cigarete, na lulu, kašljala ko magarac, psovala ko kočijaš. Kada bi se popela na sprat nabokana kao što je gore rečeno i sa zadahom koji bi i sa razdaljine od 15 metara usmrtio svako dete, naše je bilo oduševljeno, srećno, debelo, zadovoljno i – ošamućeno". Treća kćerka Džin rođena je 1880. godine.

 

Istog leta kad je Mark Twain počeo da piše "Pustolovine Toma Sawyera" Klemensovi su kupili imanje u Hartfordu, u državi Konektikatu, i prionuli da grade kruću. Bila je još nedovršena i puna majstora kada se u septembru porodica smestila na drugom spratu. Jedan novinar, ne Twain, ovako ju je opisao: "To je najčudnija zgrada za stanovanje ikad podignuta". Kuća je imala tri kule od kojih je najviša bila osmougaona i dizala se uvis 15 metara, pet balkona, prostranu verandu, pokriven prilaz za kočije i čitavu šumu dimnjaka. To je jednim delom ličilo na parobrod, drugim na srednjovekovno utvrđenje, trećim na časovnik s kukavicom. U prizemlju i na dva sprata kuće bilo je 19 soba i pet kupatila (s tekućom vodom, što je u to vreme bila prava retkost). U trpezariji, iznad svakog kamina, bio je prosečen prozor dok su dimnjaci bili izvedeni postrance, sa obe strane ognjišta. "Klemens je voleo da istovremeno posmatra plamen i snežne pahuljice", piše Džastin Kaplan u svojoj knjizi "Gospodin Klemens i Mark Twain".


Keti Liri, koja je trideset godina radila kod Klemensovih, kaže za kuću "Bila je zaista divna i nikad pre nje tako nešto nije postojalo. Kada sam prvi put došla, primetila sam da se kuhinja nalazi u prednjem delu kuće, što mi se učinilo čudno. Ali, gospodin Klemens je imao običaj da kaže da su kuhinju smestili u pročelje kako bi posluga iz nje mogla da posmatra parade i cirkuske povorke a da ne istrčava u prednje dvorište". Ova kuća Klemensovih u Hardfordu bila je poznata pod imenom "Neslana šala Marka Twaina".

 

Godine 1876. Mark Twain je počeo da piše "Doživljaje Huckleberryja Finna" da bi ih dovršio tek 1883, a izdao 1885. Svi kritičari, s retkim izuzecima, dočekali su knjigu neprijateljski. Gradska biblioteka u gradu Konkordu proterala je "Haka" sa svojih polica jer je pružio "rđav primer omladini". Kasnije je i narodna biblioteka u Bruklinu izbacila i Toma Sawyera i Huckleberryja Finna. Priznanja su kasnije ipak stigla. Tako je u proleće 1907. Oksfordski univerzitet dodelio Twainu titulu počasnog doktora književnosti.

 

Nesreće su dolazile istovremeno sa priznanjima. Godine 1896. umrla je u 24. godini njegova kći miljenica Suzi. Osam godina kasnije Twain će izgubiti, posle 33 godine zajedničkog života, i svoju ženu Livi. "Bila je moj život i otišla je, bila je moje blago, a sad sam siromah" – napisao je kasnije. Poslednja tragedija u Twainovom životu dogodila se decembra 1909: izgubio je i kćerku Džin. "Kako sam siromašan ja koji sam jednom bio tako bogat!" – jadikovao je.


Četiri meseca kasnije hitno su pozvali njegovu kćerku Klaru, koja je s mužem trenutno boravila u Evropi, da se vrati u Ameriku. Twain je ležao na samrti.
- Zbogom, draga moja, ako se sretnemo... Te njegove poslednje reči bile su upućene Klari koja je kasnije ovako opisala taj trenutak: - A Halejeva kometa opet je blistala na nebu kao što je blistala i prilikom njegovog rođenja.

 

Neka od njegovih djela su: Kraljević i prosjak, Doživljaji Huckleberryja Finna, Pustolovine Toma Sawyera.

 

Mark Twain - Doživljaji Huckleberryja Finna 

Mark Twain - Kraljević i prosjak

Mark Twain - Pustolovine Toma Sawyera

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Mark Twain - O propasti umetnosti laganja

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u