Lirske narodne pesme

Lirske narodne pesme su najstariji oblik narodnog svaralaštva jer je čovek prvo počeo da iskazuje svoje misli, verovanja, svoje uzbuđenje i zanose, pa je tek onda došlo pripovedanje o događajima, ratovima i ljudskim sudbinama.

Lirska narodna pesma verovatno je u početku bila povezana sa mnogim kultovima i božanstvima, sa magijom i religijama vezanim za proces rada, za prirodne pojave i stihije koje su ugrožavale čoveka, a u kojima je on video natprirodne sile od kojih je osećao strah (strah od grmljavine, od poplave, strah od vatre, od životinje, od suše, vetrova). U svojoj svesti on je stvarao predstave o njima kao bogovima, a bogove zamišljao kao živa bića. Onda im je prinosio žrtve; u njihovo ime organizovao svetkovine, velike rituale i vršio magijske radnje. Sve je to bilo praćeno kolektivnim plesom, pevanjem, dekorom, magijskim predmetima i govorom, prvo neveštim, dovoljno neartikulisanim i zagonetnim. I sve se to nudilo kao velika religiozna i jedinstvena umetnička predstava, iz koje će se, kasnije, izdvojiti melodičan i ritmički govor, odnosno pesma.

Pesma postaje samo deo horskog pevanja ili je pak pevana uz neki istrument, kao što je bila lira u drevnoj Grčkoj.

Praveći razliku između "junačkih", epskih pesama i lirskih "ženskih" pesama, Vuk Karadžić je iskao i njihova svojstva. Tako za lirske narodne pesme će reći da njih pevaju "ne samo žene i đevojke", nego i momčad, i to najviše dvoje u jedan glas. Ove pesme peva "jedno ili dvoje radi razgovora". Za njih je bitna melodija, samo pevanje, a ne i poruka, sadržaj, kao što je slučaj sa epskim pesmama.

• Lirske pesme sadrže osećanja i raspoloženja, ljubav i bol, radost i tugu - sve što u sebi jedan pojedinac nosi i prema drugim ljudima ispoljava, a u čemu drugi prepoznaju sebe i svoje misli i osećanja.
• U početku su lirske pesme imale isključivo sinkretičan oblik: bile su samo prateći deo pevanja i plesa.
• One su kratke, ispevane u osmercu ili lirskom desetercu, sa pauzom ili cezurom posle četvrtog sloga i rimom koja je česta.
• Lirske narodne pesme su iskrene, bogate u slikama i motivima.
• Pevaju o međusobnim odnosima i svemu što čini život. Zahvataju odnos između dvoje mladih, između majke i deteta, sestre i brata, događaje koji su vrhunac radosti i sreće (rođenje, ženidba i udaja) ili pak tuga (smrt bližnjeg); zatim mnoge druge manifestacije kao što su žetva, moba, slava, obredi, običaji, magije.

U zavisnosti od toga o čemu pevaju, lirske narodne pesme se dele na vrste:

• Mitološke,
• Obredne,
• Običajne,
• Porodične,
• Posleničke (pesme o radu)
• Ljubavne,
• Šaljive,
• Pobožne
• pesme sa motivima iz Drugog svetskog rata

Najstarije su Mitološke pesme, nastale u dalekim paganskim vremenima; nose u sebi predačka verovanja u natprirodna bića (kao što su vile), a u sebi nose kosmološke vizije drevnog čoveka, tj. njegove predstave o Suncu, Mesecu, zvezdama. On ih personifikuje - daje im svojstva ljudskih bića: Sunce ima majku, putuje, spava; Mesec i zvezda se vole, međusobno govore, u vezi su sa ljudima.

Takve su pesme: Sunce se devojkom ženi, Sunčeva sestra, Ženidba sjajnoga mjeseca, Sunce i mjesec prose djevojku, Braća sestru udaju za munju, Jarko Sunce ide na konake, Prosioci zvezde Danice; pesme o vilama: Vila zida grad, Vila gajtan plete, Anđa i vile, Vila sve zna, Vlašiću Pavlu pobježe vila.

A zašto je sve ovo tako? Zato što je drevni čovek polazio od uverenja da "svetom upravljaju sunce, mesec, gromovi, munje, vile, zmajevi, veštice, duše predaka", i zato što je polazio od kosmoloških predstava (naizgled naivne) da je sve u svetu u bliskoj vezi: nebo i zemlja, nebeske pojave i ljudi, mrtvi i živi.

Po svom nastanku su vrlo drevne i Obredne pesme, vezene za godišnje promene i prirodne pojave. U njima su tragovi i "slovenske prazajednice", a prate ih i kultne radnje, određeni obredi, okrenutost čoveku prema prirodi, u čemu treba videti jedan od znakova / pokazitelja da su nastale u vreme čovekovog prelaska na zemljoradnju i bavljenje njome, kada se počelo strepeti od poplava, suša, grada, raznih nepogoda.

U grupu obrednih pesama spadaju:

• dodolske pesme (Mi idemo preko sela, Ide kiša);
• koledarske pesme (Vojevao beli Vide, koledo!, Jordan teče, koledo, kroz golove, koledo);
• kraljičke pesme (Oj višnjo, višnjice, Momče perjaniče, Vita, vita jelo);
• đurđevske pesme (Ni prela gora ni tkala, Majka hoće Đurđa da okupa);
• ivanjske pesme (Posle konja momče);
• lazaričke pesme (Igliče venče).

U svim ovim obredima pesmama dat je, mahom, odnos prema prirodi: opraštanje od zime, dolazak proleća, praćeno kupanjem, branjem cveća, pletenjem venca, kićenje mladih grančicama i lišćem: tu su i "letnje" pesme koje su pevane u sušnim danima, kada se prizivaju oblaci i traži kiša.

Običajne pesme su bliske obrednim, a vezane su za određene trenutke vrlo važne za čoveka. Dok su obredne pesme ispunjene osećanjem, običajne pesmu su prateći element svetkovine. Ova grupa pesama se deli na:

• slavske pesme;
• zdravice;
• svatovske;
• tužbalice.

Sve ove vrste odlikuje prigodni karakter. Tačno se zna kad i gde se pevaju: kada svatovi dolaze, kada devojku izvode; na slavi - kada se domaćinu nazdravlja i izriče želja; kada neko umre - izricanje tuge i ljubavi prema onome koga više nema. Od svih vrsta iz ove grupe najviše ima svatovskih i one se najviše ponavljaju. A najpostojanije su tužbalice; one se "nikad ne ponavljaju" jer su pesme trenutka; svako ih oblikuje prema svojoj emociji i odnosu prema onome ko odlazi. One su neposredan izliv bola, pa su često, vrlo opširne i nesređene. Retko kad da su pripremane. Ima i takvih podela lirskih pesama koje tužbalice svrstavaju i u porodične jer je - po njima - i u tužbalicama prisutan porodični odnos.

Porodične pesme za predmet pevanja imaju upravo porodične odnose, posebno je prisutan motiv ljubavi majke prema detetu, kao i motiv ljubavi sestre prema bratu, koja je i najjača u tom krugu porodičnih pesama. Ljubav sestre prema bratu je uvek iskrena, potresna, sva u hiperboli. Plačući za sinom koji ide u vojsku, majka suzama natapa polje, a sestra suzama muti more i lađu zaustavlja kad joj odvode brata. Za bratom je sestra sebi oči izvadila. U ovoj grupi pesama neki svrstavaju i uspavanke, u kojima je, na vrlo poetičan način, iskazana ljubav majke prema detetu dok ga uspavljuje. U pesmu koju mu ona utkiva sve svoje nade i želje, iskazujući neizmernu sreću što ga ima. Porodične pesme su: Uspavanka, Sestra veze, Mlad se Ivo na vojsku otpravlja, Sestra bez brata, Sestre prave brata, Treći dan na griblju.

Ljubavne pesme su najbrojnije narodne pesme; one su najbogatije u motivima, u jeziku i pesničkim postupcima; one su najpotpunije u izlivima osećanja. Ljubavne narodne pesme su pesničko izobilje raznolikosti.

U drevnim ljubavnim pesmama i priroda ima svoje mesto jer se tada sve odvijalo isključivo u okviru prirode i sve je smatrano za božanski dar. U tim pesmama one se nude !kao pozornica ljubavnih doživljaja!, pa je samim tim i "učestvovanje prirode (cveća, drveća, ptica, vetra i nebeskih tela)" vrlo prisutno i izuzetno važno "u ljubavim scenama" kao i u "isticanju telesne lepote (ženske i muške)". To ga imam kako u biblijskoj Pesmi nad pesmama, tako i u našim narodnim pesmama: Paun pase, Ljepota đevojke, Momak i devojka, Smiljan i vijenac, Jelena i vila, Djevojka se tuži đavolu i druge.

One slave žensku lepotu; u njima su dati susreti momka i devojke, čarke, sastanci, čežnje, snoviprkos, nadmudrivanje, jadi i suze zbog rastajanja i neostvarenih želja. U njima je prisutna mladalačka naivnost ali i čulnost. U ljubavnim pesmama sve je od skrivenih pogleda i dodira. Ljubav je diskretna, samo nagoveštena i stidom prekrivena jer se javlja u okviru patrijarhalnogživota i stroge nepisane etike (morala).Zato je na ceni ne samo fizička već i moralna lepota.

Ljubav je u ovim pesmama, često, neispunjena; ona je samo čežnja i uzdah jer je uslovljena i odnosom drugih prema njoj. Ali, ona je, i pored toga, snažna, ponekad i jača od smrati; ona nadilazi bogatstvo i gospodstvo jer neko ko silno voli u pesmi kaže: Nije blago ni srebro ni zlato, već je blago što je srcu drago.

Da navedemo samo neke od antologijskih ljubavnih narodnih pesama: Srpska djevojka, Dragi i nedragi, Momak i devojka, Paun pase, Ljubavni rastanak, Smrt momka i devojke, Lijepi Ive.

Pesme o radu (posleničke pesme) nastale su u procesu bavljenja određenim poslovima. kada su ljudi prelazili sa jedne delatnosti na drugu, tako su nastajale i nove pesme sa novim motivim: pesme o lovu, pastirske pesme, žetelačke pesme... Naročito je mnogo pesama vezanih za zamljoradničke poslove, u kojima se ističe polet, radost, takmičarski duh. Ima pesama koje su vezane za mobu, za kosidbe, okopavanje njiva i vinograda, kao i onih koje se odnose na prela.

Najčešće su, kao i ljubavne pesme, date u dijaloškoj formi, pri čemu se čuju dva glasa: glas devojke i glas momka. Oni se takmiče u radu, pevaju i kroz pesmu iskazuju svoje simpatije i ljubav. Naravno, devojka je uvek vernija i mudrija, što je jedan od znakova da u njima (u posleničkim pesmama) ima i ljubavnih osećanja, te da su mnoge na granici između posleničkih i ljubavnih pesama: Prelja i kujundžija, Predi, momo, darove, Nadžnjeva se momak i devojka, Moba u nedelju. U svim ovim pesmama izražena je ljubav prema radu kao izvoru zdravog život, dakle optimistička vizija ljudskog trajanja.

Struktura lirske pesme

Lirska pesma se odlikuje specifičnom sadržinom, strukturom i kompozicijom. Njena sadržina je čisto osećanje, nosilac tog osećanja je lirski subjekt, on se iskazuje u prvom licu. U lirskoj pesmi nema radnje, nema fabule, nema likova koji bi bili nosioci radnje u razvoju, ili posrednici između sveta pesme i čitaoca: kazivanje u lirskoj pesmi je neposredno, subjektivno, emotivno obojeno.

Spoljašnju kompoziciju lirske pesme čine strofa, stih, polustih, akcenatska celina. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva. Od raznovrsnosti i broja tih svojstava, zavisi ritam, zvučanje i značenje pesme. Sva ova svojstva proučava versifikacija.

Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura:

I motiv - uvod, tema pesme, obraćanje;
II motiv - razvijanje teme novim detaljima;
III motiv - emotivni i misaoni zaključak, poenta, poruka.

Elementi (motivi) u drugom strukturnom elementu pesme mogu imati različit raspored i međusobni položaj:

a) naporedni raspored: nizanje detalja i elementarnih slika, koji stoje naporedo jedan prema drugome;
b) gradacijski raspored ide u dva smera:
- uzlazni smer: nizanje pojedinosti od slabijeg ka jačem, od apstraktnog ka konkretnom,
od manjeg ka većem;
- silazni smer: nizanje pojedinosti od jačeg ka slabijem, od konkretnog ka apstraktnom,
od većeg ka manjem;
v) kontrastni raspored koji ima nekoliko položaja:
- jedan detalj isključuje drugi (isključni položaj);
- jedna slika proizilazi iz druge (zaključni položaj);
- jedna sLika kontrastira drugoj (suprotni položaj).

Analiza pesme bavi se onim strukturnim elementima koji u određenoj pesmi. imaju značajnu umetničku funkciju.

__________________________________

Lirske narodne pesme

Lirska narodna pesma starija je od umetničke lirske pesme. U njoj su izražena osećanja darovitih pojedinaca, pogledi i shvatanja narodnog kolektiva, opisane životne situacije, predočena htenja i potrebe. Veoma bogata po broju pesama, narodna lirika je siromašna po tematici, jednostavna je po formi i izrazu. Osećanja se izražavaju posredno i u nagoveštajima, subjektivnost je manje prisutna. Međutim, po snazi osećanja, po bogatstvu stila i jezika, narodna lirika ima značajno mesto u razvitku književnosti. Ona je uticala na razvitak pisane poezije od humanizma i renesanse do romantizma. Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o nekoj životnoj situaciji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima, idealima i nadanjima. Osobenost svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela njenom širenju i prenošenju, ali i spašavanju od zaborava. Česte su životne situacije u kojima se peva lirska pesma (sedeljke, slave, svadbe, mobe) i to je jedan od razloga da nastane veliki broj lirskih pesama, da se one dugo zadržavaju u pamćenju generacija i veoma brzo šire u druge krajeve. S obzirom na veliku skalu osećanja i raspoloženja, na veliki broj životnih situacija u kojima se peva, nastao je veliki broj vrsta i podvrsta lirske narodne poezije: mitološke pesme, ljubavne pesme, običajne pesme (svatovske, počašnice ili zdravice, uspavanke, tužbalice), posleničke pesme (pastirske, žetelačke pesme, pesme o vršidbi), obredne pesme (dodolske, krstonoške, kraljičke, koledarske, slavske), religiozne, porodične, šaljive.

Za srpsku usmenu lirsku poeziju karakteristično je da iskazuje osećanja putem spoljnih zbivanja, posredno, izražavajući želje, molbe, radosti i tuge kolektiva, kasnije i individualne emocije. Uvek u sprezi s nekom drugom umetnošću - muzikom, igrom, pokretom, mimikom, ali sa svim tim umetnostima zajedno, narodna lirska pesma deo je svakodnevnog života.

Narod je iskazao je svoje poglede na svet i na život, svoj sud o onome što mu je vidljivo, svoje misli i svoja osećanja o onome što mu je skriveno, obeležio je svoja shvatanja razlike između dobra i zla, između lepog i ružnog, izrazio svoje težnje, svoje radosti i svoje tuge života.

Klasična srpska narodna lirika u obliku u kome je do nas došla prevashodno je lirika sela, pre svega izraz različitih vidova patrijarhalne kulture, koja je vekovima opstajala pod našim podnebljem.

Iako neke od pesama progovaraju o siromaštvu, nekad s tugom, nekad sduhovnim sarkazmom, u njima nema ni traga o staleškoj, klasnoj podjarmljenosti, o zavisnosti od gospodara. Čak ni prisilan, mukotrpan kolektivni rad, o kome ima podataka u srpskim srednjovekovnim spomenicima, nije našao mesta u narodnoj lirskoj poeziji. Opevan je kao težak samo ukoliko je reč o prisilnom radu pod turskim gospodarima. U obilju motiva srpske narodne lirike treba istaći motiv beskrajne ljubavi sestre prema bratu, nežni odnos snahe i devera, uzdizanje devojačke časti, što osvetljava vedriju stranu patrijarhalne kulture. Ima i pesama o bujnoj zadovoljenoj strasti, o duhovnom nadigravanju i pobuni protiv konvencija.

Izuzetna raznovrsnost stiha, od četverca do šesnaesterca, srpska lirika ima tri osnovna strukturna tipa: monološki, dijaloški i narativno-opisni, koji se smenjuju ili upotpunjavaju, te od toga zavisi da li će lirska pesma biti jednočlane, dvočlane ili tročlane kompozicije.

MITOLOŠKE PESME - spadaju u najstarije narodne lirske pesme. Javljaju se u periodu rodovske zajednice kada je čovek sve pojave u prirodi i životu objašnjavao mitološkim predstavama. Sve ono što se zbiva oko njega, a što je bilo neshvatljivo, čovek je objašnjavao poznatim činjenicama iz svakodnevnog života dajući pojavama u prirodi ljudski oblik i uvodeći ih u svakodnevni život ljudske zajednice. Najviše se peva o Suncu, Mesecu, vilama: pripisuju im se ljudske osobine i stavljaju se u različite situacije ljudskog življenja. Mitološka pesma izražava čovekovu želju da se umili silama koje ne može da dokuči i objasni i koje su za njega svemoćna božanstva. Kada hrišćanstvo potiskuje mnogobožačku religiju, potiskuje i čovekova verovanja u mitološka bića, a samim tim i podsticaje za nastanak mitoloških pesama (Sunce se devojkom ženi, Dvije su se zv'jezde zavadile, Grad gradila bj'ela vila).

LJUBAVNA PESMA - je stara koliko je staro i osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova lirska vrsta je ne samo najstarija, nastala još u primitivnom društvu, nego je i najbrojnija, najraznovrsnija po tematici i najlepša po iskazanim osećanjima i melodiji. Narodna ljubavna pesma ima nekoliko motiva koji se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebno lepota žene), duševna lepota (Srpska devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja (Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Ljubavna pesma je nastala u konkretnim okolnostima pa je zato izraz vremena, društvenih i porodičnih odnosa. Preplitanje motiva, karakteristično skoro za sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljubavnim pesmama. Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama, alegorijski. Nema čulnosti, ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne sreće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog nsostvarene ljubavi. Jezik je jednostavan kao što je jednostavno i kazivanje o ljubavi.

OBIČAJNE PESME - opevaju svakodnevne životne situacije i tematski su vezane za određeni običaj uz koji se pevaju: svatovske (Kad polaze s devojkom), počašnice ili zdravice (Biserna brada), uspavanke (Spavaj, čedo, rodila te majka), tužbalice (tužbalica jedne Risanke). Izražavaju najraznovrsnija osećanja - radost, ljubav, nežnost, tugu, bol. Veoma su stare po postanku pa se kroz njih mogu pratiti različiti običaji i promene do kojih je dolazilo u tim običajima tokom vremena.

POSLENIČKE PESME ili pesme o radu pevaju o čovekovom radu, različitim poslovima, osećanjima radosti koje izaziva rad i njegovi rezultati, mobama, nadmetanjima, teškom nadničarskom radu. Kako su nastajale u samom procesu rada, ove pesme na najbolji način ukazuju na razvitak sredstava za rad i smenjivanje pojedinih zanimanja tokom vremena. Ljudski rad se u početku svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočarstvo i domaću radinost - pletenje i tkanje kao isključivo zanimanje žena i devojaka. Ovo tematsko siromaštvo odraz je skučenog života i nerazvijenosti proizvodnih sredstava. Kako se život bogatio novim zanimanjima, u posleničke pesme uzlazi nova tematika. Na osnovu dominantnih tema posleničkih pesama može se izvesti zaključak o njihovoj starosti. U ove pesme se često interpoliraju ljubavni motivi što je uslovljeno samom situacijom u kojoj nastaje i peva se poslenička pesma. Kako se sve više javlja imovinska nejednakost, posleničke pesme poprimaju socijalno obeležje. U posleničke pesme spadaju pastirske pesme (Prokleta da je devojka), žetelačke (Nadženjeva se momak i devojka), pesme o vršidbi.

OBREDNE PESME nastale su u onom periodu društvenog razvitka kada je čovek pojave oko sebe tumačio voljom bogova. U težnji da umilostivi bogove, čovek je priređivao različite obredne rituale koji su uvek praćeni odgovarajućim pesmama. Tako su nastale dodolske pesme (Mi idemo preko sela), krstonoške, kraljičke, (Oj višnjo, višnjice), koledarske, slavske pesme.

PORODIČNE PESME pevaju o porodici i porodičnim odnosima. U njima se opevaju različite situacije iz porodičnog života: odnosi u porodici, ljubav majke prema sinu, ljubav brata prema sestri, sestrinska ljubav, položaj snahe u porodici, odnosi snahe i svekrve, snahe i zaove, snahe i devera. U njima je prikazan idiličan život u porodici, sloga i ljubav, uzajamno poštovanje, ali i sukobi, posebno težak položaj neveste u muževljevoj kući. Sestrinska ljubav je opevana kao najjača i najtoplija i to u najvećem broju pesama (Dvije seje brata ne imale). I roditeljska ljubav, posebno materinska, čest je motiv lirske narodne pesme (Mlad se Ivo na vojsku otpravlja). U ovim pesmama data je široka skala osećanja i raspoloženja: od radosti i ljubavi, do bola i mržnje.

ZAKLJUČAK - Lirsko pesništvo, prisan je i neposredan izliv narodnog osećanja. Prema tome, daje samo kratke, bez umovanja izražene ispovesti duše o njenim uzbuđenjima povodom raznih doživljaja, čak i onih najsitnijih i najličnijih.

Lirskih narodnih pesama ima u vrlo velikom broju, u 19. veku, kada ih je najviše i skupljeno, zabeleženo ih je na desetak hiljada, one još i danas žive u narodu. Kao što je broj njihov velik, tako je velika i njihova raznovrsnost, ne samo po obliku, već i po sadržini. Sve one potiču iz svakidašnjega života narodnog, i taj se život ogleda u njima u svima svojim vidovima, jer je ceo on "duboko protkan pesmom."

Od kraja 15. do 19. veka pojavljuju se rukoveti pesama, priča i drugih umotvorina koje u nekim svojim primerima dostižu vrhunce umetničke savršenosti. Srpske narodne pesme prevođene su na nemački jezik gotovo uporedo sa njihovim objavljivanjem, ponekad i pre toga, neposredno iz Vukovih rukopisa ili kazivanja. Tereza Albertina Lujza fon Jakob-Talfi prevela je dvesta pedeset lirskih i epskih pesama već 1825. godine. Ocenila je pojavu zbirki srpske narodne poezije kao "jedan od najznačajnijih književnih događaja modernog vremena". Na osnovu njenih prevoda nastaju prevodi na druge jezike. Neki među najranijim, na engleski (Džon Bauring), na francuski (E. Bojar), na švedski (Finac Johan Runeberg), na ruski (Puškin). Jedan od najslavnijih Nemaca svoga doba, Jakov Grim, štampao je prevode srpskih pesama, napisao nekoliko članaka o njima, učio srpski i oduševljeno pozdravljao narodno pesništvo srpsko.

J. G. fon Herder filozof, teolog i pisac, otkriva i karakteriše našu narodnu poeziju kao simbol kolektivne veličine i autentičnosti Srba.