Lijepi Ive - Narodna pesma

Lirska narodna pesma Lijepi Ive privlači pažnju svojim oblikom: kratka pesma od samo pet stihova. To nije sve. Ona podstiče na razmišljanje svojom strukturom, oblikovanjem stihova, sintaksom i njenom genezom, sadržinom i značenjem, glasovnom strukturom (sloj zvučanja), ponavljanjima, intonacijom. Ovako mala pesma od pet stihova čini se jednostavnom, ali čitanje otvara niz pitanja, nudi konkretne utiske, oduševljava ostvarenim umetničkim kvalitetima.

Ive jaše kroz orašje.

Ive li je, sunce li je?

Konjik li je? Vila li je?

Uzda li je? Zvijezda li je?

Sedlo li je? Srebro li je?

Prvi stih "Ive jaše kroz orašje", koji se negde, u zbirkama narodnih lirskih pesama, koristi i kao naslov (što je, uostalom, bezmalo pravilo u ranijim zbirkama), jeste konstatacija situacije, lirskog događanja: tu je mladić na konju (subjekat rečenice i lirske priče), on jaše (predikat rečenice), mesto kretanja je orašje (odredba za mesto i ambijent lirskog zbivanja). Ovaj stih je i sintaksička celina (potpuna rečenica) ali i intonaciona celina (intonacija kazivanja lagano opada krećući se ka kadenci koja označava kraj iskaza i stiha). On uvodi temu pesme: Ive na konju, u prolazu kroz orašje: mladić koji zbunjuje svojom lepotom.

Ostala četiri stiha pesme imaju drugačiju sintaksičku organizaciju.

Drugi stih je jedna sintaksička i intonaciona celina: "Ive li je, sunce li je?". Od prvobitnog isključnog oblika "Ili je Ive ili je sunce?" (ili - ili) nastao je naporedni oblik "Ive li je, sunce li je?" (li - li) kojim se subjekat premešta na istaknuto prvo mesto tako da na njega pada rečenični akcenat (Ive li je...). U opozitnom odnosu sadržine polustihova oseća se komparacija koja je u funkciji isticanja vrednosti. Komparacija je skraćena (bez "kao") i pretvorena u metaforu - ne "kao sunce" nego "je sunce". Drugi stih se oslanja na prvi čineći s njim jednu smisaonu celinu, koja najavljuje temu, predmet pevanja (mladoga Iva koji prolazi orašjem) i istovremeno izražava nedoumicu i nevericu; to ukazuje na snažan utisak koji je ostavio konjanik. Drugi stih daje sadržinsku i melodijsku intonaciju (neverica i upitanost) stihovima koji slede:

Konjik li je? Vila li je?

Uzda li je? Zvijezda li je?

Sedlo li je? Srebro li je?

Geneza ovih stihova ima isti tok kakav je bio u nastajanju drugoga stiha: tamo se išlo od isključnih rečenica ka naporednim; ovde, u trećem, četvrtom i petom stihu, razvoj teče i dalje ka stvaranju po dve sintaksičko-intonacione celine u svakom stihu. I ovi polustihovi, kao samostalne smisaone celine, nalaze se u opozitnom odnosu; i u njima se oseća komparacija koja je u funkciji isticanja vrednosti.

Osam pitanja usredsređeno je na mladića koji jaše orašjem. U narodnom pesništvu lepotu momka ulepšava odelo; lepotu konjanika ulepšava konj ali i oprema: najpre sedlo i uzda, koji su po pravilu ne samo lepi nego i skupoceni. Pitanja imaju dvojaku funkciju: ona govore o mladiću Ivu koji jaše kroz orašje, o njegovoj izuzetnoj lepoti koja zasenjuje, ali istovremeno kazuju i o utisku koji je prolaznik ostavio na devojku koja se tu zatekla.

Kroz orašje je naišla ogromna lepota: lepota mladića, lepota konja, lepota opreme (uzde i sedla). Lepota mladića je na prvom mestu: "Ive li je, sunce li je" kazuje lirski subjekt iznenađen, zatečen, začuđen do neverice, zbunjen. Imenica SUNCE ima u ovom pitanju više značenja. Pojava mladoga Iva zasenila je lepotom, zapljusnula je devojčin pogled poput raskošnog sunca (= sija li to njegova lepota ili sunce?). Istovremeno, devojka je osetila dragost i milinu u grudima, obuzela je neka slast i toplina (= ogrejalo me sunce). Zračenje mladićeve lepote delovalo je kao sunce što je, ustvari, i vrednosni čin (= što je sunce svetu, to je Ive njoj). Tako je sunce istovremeno simbol mladićeve lepote i simbol devojačke ozarenosti i ljubavi.

Lirski subjekt ove pesme, a u njemu vidimo devojku koja se zatekla u orašju i ugledala konjanika, očaran je i oduševljen lepotom mladića. Sve što sledi posle prvoga stiha jeste izraz ushićenja koje je toliko snažno da prelazi u zbunjenost, toliku zbunjenost da se nižu pitanja, osam pitanja, raspoređenih u parovima, postavljenih u opozitnom odnosu (antiteza). Lirski subjekt vidi stvari a pričinjava mu se nestvarno. To pričinjavanje nije ništa drugo nego poređenje viđenog sa nekim subjektivnim predstavama ili mitskim slikama.

Osam pitanja otkrivaju zbunjenost devojke pred pojavom konjanika. Toliko ponovljenih upitnih intonacija naglašavaju devojačku očaranost mladićevom lepotom ali i očaranost svim onim što ide uz njega: konjem, uzdom, sedlom. Viđena lepota je tolika da se ne veruje svojim očima. A ne veruje jer dotle nije videla tako nešto. Umesto viđenog (stvarnog) njoj se pričinjava nestvarno, odnosno nemoguće za datu situaciju: sunce, vila, zvezda, srebro. Ovo su česte reči pri kazivanju o svetu, likovima i događajima bajke; ovim rečima se običan svet svakodnevice preliva (LI_JE) u raskošan, svetao i bogat svet bajke. Ove reči su, u stvari, posredno sredstvo, misaono i jezičko, da se na jezgrovit način iskaže doživljaj viđenog. Sredstvo za poređenje je i merilo vrednosti predmeta poređenja.

I čitalac je očaran, oduševljen, zapitan. Očaran je onim što čita, a čitanje nudi mnogo sagledavanja, viđenja, doživljaja, osećanja, raspoloženja, pitanja. Oduševljen je načinom na koji je lirski subjekt izrazio svoje viđenje lepog konjanika - kratko, jezgrovito, oduševljeno, ali i pomalo zbunjeno. Čitalac je oduševljen pesnikovim umećem da oblikuje ovako jezgrovitu sliku uz korišćenje jezičkog materijala na majstorski način - sa malo reči ali rečima koje u kontekstu pesme kao celine nude lepezu značenja, a time i domišljanje novih slika aktiviranjem čitaočevog iskustva, znanja i imaginacije. To domišljanje i "nastavljanje"predočenih lirskih slika najveća je vrednost književnosti kao umetnosti reči.

Zvukovni sloj značajan je strukturni element pesme Lijepi Ive jer se izražajnost (ekspresivnost) lirskog kazivanja najbolje ostvaruje upravo bliskošću zvuka i značenja. Narodni pevač, pošto se pesma primala sluhom, mnogo polaže na zvučanje svoga pevanja i kazivanja pa koristi različita sredstva da bi ostvario maksimum zvukovnosti, njegovu izražajnost i prijemčivost, značenjsku funkcionalnost.

Ponavljanje i velika frekvencija istih glasova:

- u prvom stihu ("Ive jaše kroz orašje"), koji se ponekad uzima i kao naslov, asonancom A-A i aliteracijom Š-Š ostvaruje se simetrija zvuka i narativna intonacija;

- asonance su veoma bogate (E = 16, I = 16) i ostvaruju eufoniju (milozvučnost) lirskog kazivanja;

- aliteracija ostvaruje dvostruke efekte: na jednoj strani je bogatstvo orkestracije sibila (3x3, Sx3), na drugoj strani je mekota suglasnika L (8x) i značenjska vrednost osam puta ponovljenog spoja LI_JE koji sugeriše doživljaj što ga izaziva glagol "liti" (Lije kiša kao iz kabla; kabao, kabla = vedro, čabar).

Velika učestalost leoninskih stihova sa unutrašnjom i spoljašnjom rimom (LI JE).

Ponavljanje istih početaka (anafora) i završetaka (epifora): IVE (2), LI JE (4+4). Ova anafora i epifora doprinose milozvučnosti a mekota spoja LI JE sugeriše značenje glagola "liti".

Ponavljanje istih upitnih intonacija osam puta još jedan je doprinos ne samo zvuku pesme nego i isticanju ključnog doživljaja lirskog subjekta: iznenađenje, začuđenost, zapitanost, neverica.

Intonacija - govori o emotivnoj obojenosti.
Podtekst - interpretacija, tumačenje dela: zaljubljenost, ushićenje, devojački zanos.