Konstantin Filozof - Žitije despota Stefana Lazarevića

Prekretničko delo - Žitije despota Stefana Lazarevića po mnogo čemu se razlikuje od dotadašnjih životopisa: pisao ga je svetovan čovek (dakle ne monah ili neko drugo crkveno lice); vladalac o kome se piše je svetovno lice (nije posle smrti proglašen za sveca), koji se prikazuje kao obrazovan čovek, ratnik, vitez i državnik; izlaganje ima hroničarsko-memoarski karakter kao svedočanstvo o zemlji, narodu i vladaru, ali i svedočanstvo o prilikama i zemljama u okruženju; izlaganje je dokumentovano istorijskim i geografskim činjenicama; priča o despotu i njegovom vremenu stavljena je u širi istorijski kontekst. U sadržini žitija nema ničeg hagiografskog, ali kompozicija dela ima strukturu biografija (žitija) kakve su pisali prethodnici: uvod, žitije despotovo, pohvala. Tako je Konstantin Filozof napravio kompromis između ustaljene prakse komponovanja žitija i svog modernog shvatanja istorije, koje je posledica njegovog solidnog obrazovanja. Sažetost u prikazivanju ljudi i događaja, sistematičnost i postupnost u izlaganju materije i konkretnost u pripovedanju - bitna su svojstva ovog dela Konstantina Filozofa.

Ovim delom Konstantin Filozof čini prekretnicu u našoj srednjovekovnoj književnosti - ono predstavlja novinu u pisanju biografija. Kao svedok (i učesnik) događaja koje opisuje, on verno prikazuje viđeno i doživljeno. Njegov spis nije samo biografija vladara nego memoari čoveka koji verno i dokumentovano opisuje vreme, događaje i ljude. Da bi izlaganje savremene (tekuće) istorije bilo jasno i razumljivo, on unosi i pregled ranije istorije, onoga što je prethodilo: daje genealogiju Nemanjića, istoriju Lazareve vladavine, jačanje otomanske imperije i nadiranje Turaka na zapad, opisuje Kosovski boj, prilike posle Kosova, diplomatsko delovanje kneginje Milice, itd. Ono što je najvrednije u stvaralačkom postupku biografa i istoričara Konstantina Filozofa jeste sagledavanje dešavanja u Srbiji kroz širi evropski kontekst: on predočava biografije vladara i hroniku vremena i događaja u okolnim zemljama. Pored toga, slika društvene prilike u zemlji, njegovi opisi bitaka i vojnih pohoda sadrže informacije o vremenskim (klimatskim) prilikama, predočava dušu i karakter ličnosti koje prikazuje. On sistematski daje opise srpske zemlje, njenih prirodnih bogatstava, slika društvene prilike, prikazuje svestrano despota - kao čoveka, ratnika, viteza, državnika i diplomatu, daspotove uspehe ne objašnjava božjom pomoći nego ličnom hrabrošću i veštinom vojevanja. Iz tih razloga ovo delo je izvanredan istorijski izvor.

U strukturi Žitija uočavaju se tri sadržinske celine: uvod, žitije i pohvala.

Uvodni deo sastoji se iz deset glava obeleženih slovima što simbolično upućuje na deset božjih zapovesti. U sadržini ovog dela je kratak osvrt na despotov život, godine vladanja, hrabra dela, slavi, dobročinstvima, dobrim običajima preuzetim od istoka i zapada. Kraj uvoda najavljuje pripovedanje o despotu: "Ali već je vreme da se počne govoriti o tome: otkuda (despot Stefan) izniče i kako požive, i kakva je zemlja koja je njega othranila."

Glavni deo je žitije despotovo, koje se sastoji iz devedeset tri glave obeležene brojevima i vezane u akrostih (krajegranesije): "Onome koji je neobično i izvanredno na zemlji vladao, tuđinac sluga prinosi slavnome despotu Stefanu, prevodnik Konstantin".

Treću sadržinsku celinu čini pohvala u kojoj se despot upoređuje sa Davidom (krotkost), Solomonom (mudrost), Avramom (gostoljubivost), Josifom (lepota), Samsonom (ratnik), Jovom (darežljivost), suncem (svetlost i zagonetnost očiju). Ovaj deo završava sledećim rečima:

Oplakuj opet, beli grade, svoju potamnelost! Vođa naroda kao cvet procveta i otpade; jer i zemlja sa tobom zajedno rida što prima onoga, koga se nije nadala tako brzo primiti, čekajući trideset pet tekućih godina, pošto je već proito šest hiljada i devet stotina (6935-1427).

U zaključnom plaču nalazi se akrostih: "Stranac i tuđin smrt oplakujem".

Hroničarsko-memoarsko svedočenje o vremenu

U svom izlaganju Konstantin Filozof koristi više ipstupaka u pripovedanju. U osnovi je hronološko pripovedanje zastupljeno u memoarskom toku priče, koji građu crpe iz neposrednih piščevih viđenja i doživljaja kao učesnika i svedoka. Međutim, kada pisac želi da tumači istorijske događaje izvan memoarskog toka kako bi ostvario širi društveno-istorijski kontekst jer mu to nalaže nerv istinskog istoričara naoružanog širokim znanjima, pravi digresije od osnovnog (glavnog) toka pripovedanja. I reminiscencije na klasični antički svet digresije su kojima je uzrok u piščevoj težnji da povuče paralele, među događajima iz raznih epoha i podneblja.

Stil kazivanja odlikuje nadahnutost, toplina i ljubav kada god govori o Srbiji, njenom narodu i vladaru - despotu Stefanu Lazareviću. Ovaj stil, međutim, karakteriše i izvesna hermetičnost - mnoga mesta su nejasna ili teško razumljiva usled preturanja reči i nezavršenih rečenica. U prevodu na savremeni srpski jezik prevodilac je na tim mestima, u zagradi, dodavao ispuštene reči.

Linija izlaganja, po glavnim momentima priče, izgleda ovako.

1-12. poglavlje: O Srbiji - zemlja, ljudi, vladalac.

13-16. Rodoslov.

17-18. O knezu Lazaru.

19-21. O usponu osmanskog carstva i Kosovskom boju.

25-32. O despotu.

33. Smrt Marka Kraljevića.

39-40. Tamerlanova osvajanja.

41. Stefan Lazarević dobija despotsko dostojanstvo od cara Jovana.

42. Despot u Mitileni.

51-52. Opis Beograda; smrt monahinje Jevgenije (kneginje. Milice).

53-54. Vuk ustaje protiv brata Stefana; podela zemlje.

57-59. Stefanovo vojevanje:

Ovako šreba opevati i uznositi onoga koji dobija bitke čvrstom mišicom i koji nas vodi kroz oganj i vodu u mir; a sam se javljaše svetliji od prvih pohvala i ovenčavaše se istovremeno molitvama, cvećem i grančicama, čime se slavila pobeda.

62-71. Borbe na turskom dvoru; Stefan i Vuk u tim borbama; Vukova pogibija.

74. O Prijezdi.

79. Husinska buna.

82. "Nožna bolest" despota Stefana; na saboru proglašava Đurđa svojim naslednikom.

86. Smrt despotova kod mesta Glavice (kod Kragujevca), na putu za Beograd, dok se vraćao iz obilaska zemlje, "1417. u 19. dan, meseca jula, u subotu, u 5. čas dana".

87-90. Žalost za despotom; sahrana u Manasiji.

92. Znamenja; o pisanju žitija.

93. Apostrofa: "Raduj se...".

Opis Srbije

Prethodni pisci žitija opisivali su zemlju kojom je vladao junak pripovesti. Sava Nemanjić je, na primer, detaljno i tačno opisao prostiranje države Stevana Nemanje; i kod Teodosija ima opisa zemlje Srbije; ali je tek Konstantin Filozof svoje žitije despota Stefana Lazarevića započeo prirodno i logično: opisom zemlje kojom je despot vladao ("Ali mi treba da govorim o zemlji"), opisom stanovništva ("onima koji je obrađuju") i opisom despota ("onoga koji je dostojno vladao"). Konstantinovo kazivanje o Srbiji vrlo je pohvalno i toplo: stranac koji je u teškim vremenima našao utočište u Srbiji, na dvoru njenoga vladaoca, primljen srdačno i poštovan, cenjen kao učitelj i erudita, želeo je ovim kazivanjem da se oduži Srbiji, njenom narodu i njenom despotu. Niko do njega nije ovako detaljno i sa oduševljenjem i ljubavlju pisao o Srbiji i njenom narodu.

Srbija je sabrala sva dobra na jednom mestu; "u sebe je primila i vezala četiri vremena i vazduh i iz sebe (ih) daje ostalima"; ima "skladan sastav u svemu". Konstantin će nabrojati sva prirodna bogatstva: od rudnika zlata i srebra, preko vinograda i oranica, biljaka, drveća, riba i ptica, do izvora reka i studenaca. Težište je na lepoti, plodnosti, bogatstvu, harmoniji predela, čistom vazduhu. U bogatstva zemlje Konstantin će ubrojiti planine kao prirodna utvrđenja, utvrđene gradove dobro snabdevene vodom, reke Dunav i Savu.

Sa prvog stepena prikaza Srbije (zemlje), prelazi na drugi stepen, "ka onima koji je obrađuju": "A pogledaj mi i ljude koji su poslednje i najčasnije stvorenje božje (...). Hrabri su, dakle, tako da takav glas u vaseljeni niko drugi nema."

Oblik mi ukazuje na Konstantinovu emotivnu vezanost za narod o kome kazuje. Prvo što ističe kao osobinu jeste hrabrost - to je ono što se ceni u vremenima kada je trebalo stalno braniti zemlju od nasrtaja sa strane. Taj narod je i poslušan, milostiv, druželjubiv, uvek spreman da pomogne drugima u nevolji, poštuje roditelje, "a telesnom čistotom prevazilaze druge narode". Pisac ne propušta da kaže koju reč o monasima koji su se odrekli svetovnog života i posvetili se bogu. Iz njihovih redova se posebno ističu Simeon i Sava: oni ne samo da se odrekoše svetovnoga života, nego se odrekoše vlasti (prestola) i blaga. Prikaz Srbije završiće rečima: "Sada se treba dotaći trećega stepena, (i preći) od zemlje ka onima koji je obrađuju, i od onih koji je obrađuju ka onome koji je dostojno vladao."

O Despotu - Kazivanje Konstantinovo o despotu Stefanu Lazareviću natopljeno je svim pozitivnim emocijama: uvažavanjem, poštovanjem, zahvalnošću i ljubavlju. Odmah na početku priče o despotu pisac će se ograditi: "Nismo došli u službu njemu od detinjstva - a ovo je bilo ranije - i govoriti o njemu u to doba nismo u stanju." Zato je kazivanje o tim danima, pošto je iz druge ruke, ovlašno. Ali je zato kazivanje o vremenu i događajima koje je sam pratio iz neposredne blizine, vrlo detaljno, sigurno i pouzdano. Konstantin će govoriti o Stefanu Lazareviću kao čoveku, ratniku i vitezu, državniku. U tom svedočenju ima subjektivnog (izuzetna naklonost prema despotu), ali su navedene činjenice (ličnosti, događaji, datumi) potpuno pouzdane.

U ljudskoj ličnosti Stefana Lazarevića Konstantin ističe sledeće karakterne crte: krotkost, gostoljubivost, smirenost, darežljivost, gnuša se gordosti, ume da prašta. Obdaren je u svemu: u govoru, u mudrosti, učenosti i prosvećenosti, kulturi opštenja sa okolinom - primio sve najbolje i od istoka i od zapada; "čega se god dotakao, ubrzo se pokazivao bolji od svojih učitelja"; plenio je lepotom: "I po lepoti tela i snage bio je međl' vršnjacima kao sunce posred zvezda."

Stefan Lazarević je prikazan kao ratnik i vitez - uspešno se bori i na kopnu i na moru; u savezništvu je veran i dosledan; u borbi je neustrašiv i uzorit; respektovan je kao borac i vitez od svojih vojnika ali i od protivničke vojske; njegova slava prevazilazi granice Srbije jer se borio na mnogim ratištima Evrope i Azije:

Od detinjstva je vodio žestoke bitke i pokazivao hrabrost (...) zbog čega se i nazva slavni despot u svima zemljama; i od male srpske vojske najveći glas i ime po vaseljeni steče-

Saznalo se za njegovo ime po celom Egiptu i Etiopiji, po celoj Jeladi, i po Indiji i Amazoniji.

Obrazovan, prosvećen i mudar, despot je imao sve predispozicije za dobrog diplomatu i državnika:

U svoje dane prema sebi umiri najjače države, istočne i zapadne (narode), tako da su se oni koji su carevali u različna vremena sa sviju strana k njgmu sticali; učini da se sa dostojanstvom ceni udeo njeGovih zemalja, pa još su Ga i zapadni (vladari) vaistinu nazivali Gospodinom i čuvarem države svoje.

Izgrađivao je svoju zemlju - gradove, utvrđenja, manastire; stalno je obilazio pojedine krajeve zemlje i time pokazivao brigu za zemlju i narod; i smrt ga je zatekla na jednom takvom obilasku zemlje.

O kosovskoj legendi - Izlaganje rodoslova Nemanjića i pripovedanje o Lazaru Hrebeljanoviću dovode Konstantina filozofa do Kosovskog boja, krupnog događaja u istoriji srpskog naroda. Kada je on došao u Srbiju 1411. ili 1412. godine, tek je bilo prošlo nešto više od dvadeset godina od boja na Kosovu i pogibije kneza Lazara. Možemo pretpostaviti da je u to vreme bilo još sveže sećanje na kosovsku tragediju i da je još bilo preživelih učesnika boja, koji su mogli svedočiti o događaju. Mala vremenska distanca između događaja i dolaska Konstantina Filozofa u Srbiju (dvadeset dve godine) odnosno između događaja i pisanja o njemu (četrdeset dve godine) daje ovom zapisu vrednost istorijskog dokumenta:

A kada je umro i Orkan, podiže se najmlađi sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podiže na blagočastivoga kneza Lazara. Ovaj ne otrpe da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove, da se seku i kidaju, nego (odluči) ili da ukloni sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i još da (to) posvedoči mučenjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i pođe na Ismailćane, i sukob je bio na mestu zvanom Kosovo. Među vojnicima koji su se borili pred (vojskom), beše jedan veoma blagorodan (Miloš), koga ocrniše zavidljivci pred gospodinom i osumnjičiše kao neverna. A ovaj, da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku, kao da je prebeglica, i put mu otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga gordoga i strašnoga samodršca. Tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je bog tako dopustio da se i ovaj veliki (Lazar) i oni koji su s njim svežu vencem mučeništva. Što je bilo posle toga? Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je Glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.

Ova bitka bila je Godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi mučeničku smrt i vidi se sada kao živ u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda.

Konstantinov zapis o kosovskom boju spada u red najstarijih svedočenja o ovom događaju. Ovaj zapis je svakako uticao na stvaranje kosovske legende. (O kosovskoj legendi pročitajte tekst na 192. strani ove knjige.)

Konstantin Filozof je ostavio i zapis o smrti Marka Kraljevića 1394. godine. Kada je sultan Bajazit napao vlaškog vojvodu Jovana Mirčetu, uz njegovu vojsku su bili i mnogi gospodari srpskih zemalja, koji su kao turski vazali bili obavezni da učestvuju u turskim osvajačkim ratovima. Ovde su učestvovali Marko Kraljević i despot Stefan Lazarević. Ovako piše Konstantin Filozof:

Jer svi ovi behu sa Ismailćanima, ako i ne po volji, a ono po nuždi, tako da kažu za blaženog Marka da je rekao Konstantinu: "Ja kažem i molim gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu."

Ratnik i vitez - Pisac će pratiti život Stefana Lazarevića skoro iz dana u dan. Prati sva njegova vojevanja za interese turskog sultana; Tamerlanova osvajanja i Stefanova ratovanja protiv Tatara; dobijanje despotskog dostojanstva od cara Jovana; širenje slave despotove kao vojskovođe i ratnika; poseta Mitileni i ženidba; izgradnja Beograda kao prestonice; uređenje države i sređivanje stanja u državi i na dvoru:

I svako besčašće bi zgaženo i ustraši se; odsekoše se ruke onih koji su činili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod donosila. Ne izgonjaše brzi sporoga niti bogati ubogoga, šti je moćni uzimao predele bližnjih, niti je vađen mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je postojao zli i glupi govor, niti laganje protiv načelnika, niti preziranje preslavnih po činu, niti slično tome (...) i svi su se jedan prema drugom ponašali kako dolikuje i sa lepom uzdržanošću (...). Vika, lupanje nogama, smeh ili nespretna odeća nije se smela ni pomenuti, a svi (na dvoru - S.V behu obučeni u svetle odeće, koju je razdavao lično despot.

Konstantin Filozof, prateći život despotov, opisuje sukobe oko turskog prestola, ratne pohode - ali uvek je u prvom planu despot, njegova hrabrost i viteštvo, ali i njegov ljudski lik. Iz svih tih događaja, koji su ponekad i daleko od Srbije, stalno se pred očima čitaoca nalaze dve slike: jedna manja, slika Srbije među ratiim vihorima, koja se stalno bori da se održi u stalnom ratnom sukobu između istoka i zapada; i druga veća, slika svetskih zbivanja na tlu Evrope i Azije, usponi i padovi carstava i careva. Tako je i ličnost despotova, kao ratnika, viteza i vladara, sagledana u vrlo širokom kontekstu velikog broja ratnika i vladara. Na taj način čitalac doživljava junaka pripovesti kao istorijsku ličnost u sklopu poznatih istorijskih događaja, a delo Konstantina Filozofa kao memoarski spis koji pouzdano svedoči o vremenu, ličnostima i događajima.

Piščevi komentari o pisanju - Ličnost pisca Konstantina Filozofa stalno je prisutna u priči o despotu Stefanu Lazareviću: to su kraći i duži komentari o priči i pričanju kojima pisac uspostavlja kontakt (i dijalog) sa čitaocima, ili su to duža obrazloženja određenih stvaralačkih postupaka ili poruke čitaocima. Pisac stalno govori o pričanju i pripovedanju, o pisanju, u stvari:

Prelazeći (na to) da govorim o njemu... (26. glava)

Toliko o ranoj mladosti. (27)

Treba o ovom podrobnije kazati...(38)

Kao što ćemo napred podrobnije kazati u glavi 40. (39)

Ali mi ćemo se vratiti na prethodno. (41)

Ovo je bilo ovako. A sa carem Musom (ovako/: (62)

A da kažemo nešto i o istočnima. (77)

Česte reminiscencije na prošlost evropskih naroda ili "uplitanje" priča o susednim zemljama i njihovim vladaocima izaziva kod pisca sumnju da će mu čitaoci to zameriti. Zato obrazlaže potrebu za ovakvim digresijama:

A ako mi ko prigovori zbog ovoga, zbog čega ovo uplićem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne knjige i videće da one izlažu vrlo mnogo i opširno o vladaocima, bilo da govore u Jerusalimu, bilo u Carstvujućem Gradu, a ujedno i živote (vladalaca) okolnih zemalja, da bi time bolje poznatim učinili život blagočastivih i svetih gospodara naših. Dosta je ako se to samo spomene.

Pisac će se ograditi od svoga svedočenja i dopustiće mogućnost još sigurnijih i potpunijih svedočenja onih koji znaju više:

Ako postoje neki koji više znaju (Stefanova dela) i koji su tamo bili sažitelji njegovi, ili su veoma pismeni i oštroumni, dobro je zaista. A ako se do danas niko ne potrudi i ovde (nađe) koje nedostatke ili (što) izlišno, što nije potrebno ili je grubo, pošto je došla zapovest i određen način (rada), neka se (kasnije) sve dovede na svoje mesto.

Na kraju će, poslednjom rečenicom žitija, objasniti svoj stvaralački postupak i shvatanje zadatka koji je dobio: "Ovo, dakle, napisasmo (ne) kao njegovo žitije, nego kao letopisac sa svima ostalim (stvarima)"

Ovakvi komentari potpuno su u skladu sa piščevom koncepcijom žitija i ostvarenim delom: Konstantin Filozof je u svakom delu priče na zemlji i zemaljskom, on je ozbiljan svedok vremena, koji vaga svaku reč i pažljivo bira činjenice koje će predočiti; njegovo viđenje despota Stefana Lazarevića je ovosvetsko i racionalno - sagledava ga i kao ljudsko biće i kao vojskovođu, državnika i diplomatu; njegovo sagledavanje vremena i događaja je istorijsko i trezveno; zato su njegovi komentari sredstvo da čitalac lakše shvati, doživi i prihvati prikazani svet žitija.

Rekli su - Milan Kašanin - Konstantin Filozof nije bolji ni veći pisac od Domentijana i Teodosija, nego je drugačiji. On je dokumentarniji hroničar i realniji posmatrač, ali su oni dublji mislioci i veći pesnici. Što ga čini jedinstvenim, to je originalnost njegovog idejnog stava i književnog izraza. Izlazeći iz srednjeg veka tačno u isto vreme kada smo mi ulazili u mrak turskog robovanja, Konstantin Filozof je nagoveštavao nove dane, koji nisu svanuli.

_________________________________

Konstantin Filozof - Žitije despota Stefana Lazarevića

Žitije i podvizi uvek spominjanoga, slavnoga, blagočastivoga gospodina despota Stefana, napisano po zapovesti i zahtevu najsvetijeg patrijarha srpske zelje Kir Nikona i dvorskih načelnika, i viđenjem trisvetoga javljanja, dok je sam Stefan (despot) tražio da ovo bude.

Blagoslovi oče!

O poreklu despota Stefana Lazarevića

Ovaj (despot), dakle, zasija od zemlje Dalmatije Dakije, (zemlje) sada nazvanih Srba, gde mnogi u poslednja vremena procvetaše, o kojima će rodoslov reći. I ova (zemlja) ne samo da, slično onoj obećanoj, toči med i mleko, nego kao da (je) u sebe primila i vezala četiri vremena i vazduh, i iz sebe (ih) daje ostalima...

O ulozi kneza Lazara u izmirenju crkava

Na ovom mestu treba početi svima slatku i za slušanje milu povest. Ovde rađa ta zemlja dostojan plod sebi, kojim se mnogo vremena ponosila ne samo kao gospodinom, nego i kao milim ocem i hrabrim drugom, mudrim i po svemu najkrotkijim. Pošto je ta zemlja bila kao pusta i kao isušena, čekaše da se napoji vodom, i izmenjena mnogim gresima, udostojava se mnogo najboljeg nasledstva.

To je ovaj veliki i slavni Lazar, kome je ime kao i sinu njegovu. Jer on ne beše u jednom za pohvalu a u drugom oskudan, niti se u ovom isticao a u drugom bivao pobeđen, nego u svemu divan beše; a da sve ostalo ostavim, jer je većina od onoga što ću ja reći svima poznata.

Neka odsada ne bude više razlike (među) crkvama, a tako je bilo pre; mislim od dana cara Stefana, zvanoga Dušan, srpska crkva otcepi se od saborne crkve i (stade) tonuti u zlo, kao što se mnogo puta od male iskre razgori veliki oganj. Drugo, ismailćanski rod, koji se na nas izlivaše kao neki skakavci - jedne su odvodili, druge zarobljavali, jedne plenili, duge klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se nalažahu i uvek se nametahu - išli su da ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo ka jedinome koji menja sve. Prva briga njemu (Lazaru) beše da je tačno ono što se tiče neba (briga) za crkveni mir i ustrojstvo, jer vide njezino (tj. crkveno) rascepljenje i da je (to) nezgodna stvar. Kao veliki mudrac, uzima slavu u samim stvarima; i gde je potreban nesavladiv podvig, sam uzima stvar u ruke; i gde je potrebno domišljati se, nije prenebregao ni jednu stvar; i odmah ustroji da budu drugarice jedna drugoj obe sestre (crkve), koje su već mnogo vremena plakale razdvojena jedna od druge. Ima li što veće kod vladara na zemlji ili šta je Bogu ugodnije?

Kada je ovo dobro utvrdio, prelazi na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradove i oblasti i obitelji i crkve blagočastivih, gde su jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično. Jer odavno je već grčka moć opadala, a Ismailćani su se umnožavali i razlili tako da su doprli čak i u zapadne krajeve, i imali su sa sobom i Perse...

O Kosovskom boju

A kada je umro i Orkan, podiže se najmlađih sin Orkanov, zvani Amurat, i pokori mnoge krajeve na zapadu. Najposle se podiže na blagočastivoga kneza Lazara. Ovaj ne otrpe da više čeka i da prenebregne svoje udove, a uz to još Hristove, da se seku i kidaju, nego (odluči) ili da ukloni sramotu njihovu od sviju, ili sam da umre i još da (to) posvedoči mučenjem. Obuzet ovakvim mislima, ustane on i pođe na Ismailjćane, i sukob je bio na mestu zvanom Kosovo. Među vojnicima koji su se borili pred (vojskom), beše jedan veoma blagorodan (Miloš), koga ocrniše zavidljivci pred gospodinom i osumnjičiše kao neverna. A ovaj, da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku, kao da je prebeglica, i put mu otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. Tu i sam pade od njih. U prvi mah odolevali su Lazarevi ljudi i pobeđivali su. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se i ovaj veliki (Lazar) i oni koji su s njim svežu vencem mučeništva. Šta je bilo posle toga? Postiže (Lazar) blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu pre njega, da ne vide njegovu smrt.

O prilikama u Srbiji posle Kosovske bitke

Ova bitka bila je godine 6897 (1389), meseca juna, (u) 15 (dan). A on (Lazar) primi mučeničku smrt i vidi se sada kao živ u velikoj obitelji zvanoj Ravanica, koju sam sazda, javno uzet od njih (mučenika) i s njima zboruje na nebesima. A tada, tada ne beše mesta u čitavoj toj zemlji gde se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj, koji se ne može ni sa čime uporediti, tako da se vazduh ispunio, tako da je u svima ovim predelima Rahila plakala i ne htede se utešiti - ne samo zbog (pobijene) dece svoje, nego zbog bogoizbranog gospodina, jer ga (Lazara) nema i jer ih (dece) nema. / Knjiga proroka Jeremije, 31, 15; Jevanđelje po Mateju, 2, 18./

I on stiže u dobrostojeća i večna (mesta), a da ostavimo (njegova) ljubočasna zdanja crkava i manastira, puštanje zarobljenika i milostinju, koja kao iz izvora izliva oblik svake vrline i (njegovo) izvršenje zapovesti.

U svome životu sazda tvrde gradove, sazda i (grad) zvani Kruševac, u kome podiže najkrasniju crkvu velikome prvomučeniku arhiđakonu Stefanu, radi molitve za uvek spominjanoga sina svoga (despota Stefana). Toliko o tome.

A lav onaj, koji je na svom jeziku nazvan i munjeviti (Bajazit), brzo se vraća na istok da sedne na presto očev i da utvrdi carstvo odasvuda. A ako mi ko prigovori zbog ovoga, zbog čega ovo uplićem, takvi neka pogledaju u carstvene letopisne knjige i videće da one izlažu vrlo mnogo i opširno o vladaocima, bilo da govore u Jerusalimu, bilo u Carstvujućem gradu, / Misli se na Carigrad (Konstantinopolj). / a ujedno i živote (vladalaca) okolnih zemalja, da bi time bolje poznatim učinili život blagočastivih i svetih gospodara naših. Dosta je ako se to samo spomene.

A oni koji ostadoše (behu) siroti i užasnuti od njihove pljačke, jer nije pretila beda samo od Ismailjćana, nego se i zapadni susedi (Ugri) spremiše na rat. Uz to dođoše i međusobne borbe onih koji su im bili područni; drugi su, međutim, bili kao samostalni, tako da se može sa Mardohejem / Mardohej je, zajedno sa persijskom caricom Jestirom, u vavilonskom ropstvu štitio jevrejski narod od progona. / u zagonetkama i proročkim snovima reći: "I gle glas i vapaj, nemiri, gromovi i zemljotres, i pobuna na zemlji, i gle sada ne dva zmaja no mnogi sa gmizavcima, koji dođoše da se bore. I bi glas i sve se smuti od glasa vike njihove, o svima ljudima (beše) danju tama i sumrak i bure i ratovi, i spremi se svaki narod da se bori." / Knjiga o Jestiri, 1.1. / I zavapismo ka Gospodu zbog glasne vike njihove i bi od maloga izvora mnoga voda; i velika reka (poteče), svetlost i sunce zasija i reke se uzvisiše i progutaše slavne. Pošto je ovo ovako bilo, dođoše im glasnici od velikoga (turskog cara) i on reče, kao Navuhodonosor u svome umu: "Obuhvatiću vaseljenu kao i jaje rukom mojom." Glasnici su se saglasili sa blagočastivom gospođom (Milicom) o najmlađoj kćeri njezinom Oliveri i po savetu patrijarha i celoga sabora sveštenih lica i celoga sinklita, dade je za ženu Amiru velikom (Bajazitu), da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali. A tada pođe i uvek spominjani brat njezin (Stefan) ka samodršcu sa sestrom. I od tada bi porobljena srpska zemlja (tako) da je sam Stefan sa bratom svojim Vukanom i sa blagorodnima svojima i sa ostalima morao svake godine dolaziti mu na poklonjenje. A veliki car od tada se nije kao Maksimijan varljivo krasio ljubočašćem prema velikom Konstantinu kako bi ga pogubio nego se prema ovome odnosio iskreno i sa čistom ljubavlju kao prema ljubljenom sinu, što ćeš naći u (određenoj) glavi, i pred svima istočnima ovim se (Stefanom) dičio kao nekim drugim suncem ili kao zvezdom danicom.

O kneginji Milici

Dostojna slave i veoma mudra mati (Milica), koja je prevazilazila mnoge izabrane matere, ostavši, kao što kaže Solomon, hrabra žena, imala je sve vrline, kao što znaju svi oko nje koji su pocrpli milost iz njezine ruke i koji su se nadali da je prime. Ali budući u tolikoj vlasti, znala je i svetske (stvari) u kojima je teško snađi se: i po lepoti beše ne samo žena, nego i Disejs mnogi u savetima. A ko će pobrojati božanstvene i sveštene ukrase i darove crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući takvu (njezinu) spregu sa onima koji gledaju ka jedinom Bogu i kako delima prevazilazi zapovesti; i išla je napred na sve veća (dela).

O mladosti despota Stefana Lazarevića

A šta da kažem o onome (Stefanu) koji je od (Lazara i Milice) zasijao, pokazavši u sebi premnogo od njihovih osobina, i prevashodno i sam pobedivši sve koji su došli? Trebalo je da bude svestran i iznad prirode plod drveća zasađenih pri izvoru voda.

Prelazeći (na to) da dogovorim o njemu, mislim da sebe bacim kao u okeanske struje koje se ne dadu preploviti i koje su neispitane; ali, ipak, makar i šiban valima života, pođoh na plovidbu, držeći se kraja; jer nismo došli u službu njemu od detinjstva - a ovo je bilo ranije - i govoriti o njemu u to doba nismo u stanju.

On beše izuzetan još kao mlad; i bio je vaspitavan od blagočastivih i iz dana u dan pokazivaše se da će u svemu biti obdaren: ugovoru, i u delu, čime se isticao. Kao što kažu za Aleksandra Filipova da kada je otac negde ratovao, tužan govoraše svojim vršnjacima: "Otac moj sve vrline izvršava, a ja neću imati šta." Tako i ovaj, kao dete, gledajući na crkvu (koju je otac podigao), govoraše: "Veću i lepšu ja ću podići." O ratovima slično; i druge reči slične proroštvu (govoraše); prosto u svakoj veštini, bilo (ona) božanske ili čovečanske premudrosti - čega god se dotakao, ubrzo se pokazivao bolji od svojih učitelja.

Bilo (da je reč) o ratovanjima, borbi i umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu ovome bio je prvi i druge upućivaše. U svemu beše savršen. I po lepoti tela i snage bio je među vršnjacima kao sunce posred zvezda, a (u) besedama izvanredan, kao niko dotle; i beše kao Solomon kada kaže: "Iznad sviju koji su bili pre mene u Jerusalimu," / Knjiga propovednikova, 1, 16./ (takav beše u) svim običajima i rečima, kojima se mnogo puta dobivaju mnoge (stvari) i osvajaju se bez krvi.

Gde više puta nisu uspele vojske, koje su se potrudile, i oružje mnogih lađa, tu je uspevala jedino prosvećenost. Mnoge primere za ovo imamo svuda: zauzeće velikih i predivnih gradova Vavilona i Troje; Kir kada brzo napade na Asirce i Jeline; kada radi žene Menelajeve Jelene Troju razoriše, i Temistokle pobedi Persijance lađama i natera Kserksa u beg, komarac žestokoga onoga lava, i mnogo takvoga može se naći. Pošto čistota čisti dušu a hrabrost (je) zgodno spojena sa dobrom učenošću te stopivši se ujedno (to) ostaje nedeljivo, uvek uspeva i tako reći ostaje urođeno. Sve ovo se (u Stefanu) sastavi kao čistota i sveukupnost vrlina. Toliko o ranoj mladosti.

Kada je postao punoletan, kao pokrivačem zaborava pokrio je ono što je bilo, dodajući velikim stvarima još veće, i ako bi ko drugi postigao koji deo (od ovoga), mudrovao bi da je velik, budući podložan strasti ljudskoj. A ovaj ne samo da ne (beše) podložan ovome, nego i u tolikoj veličini vladarskoj ne izostavi ništa korisno, ostajući nepokolebljiv, bežeći od onoga čemu se Bog protivi, što je nezgodno onima koji vladaju, tako da su se i anđeli divili. Ne odstupi ni od jednoga puta pravoga i carskoga.

O odlascima na Portu

U početku vladavine odeva se materinskim molitvama i nasleđuje očevo dostojanstvo, i javlja se kao najsvetliji vladar sveta. Ali ne beše sve savršeno, jer đavo koji oduvek seje kukolj, podjari veliku borbu nekih velikaša, koje otac njegov pokori pod svoje noge - oni su gledali da se sa njime izjednače i izmaknu ispod njegove vlasti; i izmisliše mnoge teške krivice protiv njega, iznoseći ih pred Bajazita, jedni govoreći kako podiže Ugre protiv njega, a drugi su govorili da su samostalni i da hoće da služe njegovoj (Bajazitovoj) državi. I poslaše glasnike od kojih jedan beše po imenu Mihailo, uvek budući blagorodan i veran Stefanu, i našao se oči u oči sa onima koji su na njega klevetali i bunu podizali.

A ovi behu Nikola Zoić i Novak Belocrkvić sa drugim nekim. I Novak pozvan (od Stefana) dođe, ne znajući nikako da se saznalo za dela njegova. Njega smrti predadoše i (to) po pravdi. A Nikola pobeže u utvrđenje grada zvanoga Ostrovica; videvši da mu nije moguće umaći iz ruku gospodara svojih, postriže vlasi i primi na se inočki obraz, sa svojom ženom i decom - sa četiri kćeri. I tako, smilovavši se, ovaj blagočastivi (despot Stefan) sa svojom materom ostavi ih u svakoj sigurnosti.

A zbog ovoga pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. /Despotica Jelena (u monaštvu Jefimija), kći kesara Vojihne, žena despota Jovana Uglješe. / Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara. (Jefimija) joj reče: "Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo." One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu.

Posle otide zbog ovoga i blagočastivi i uvek spominjani knez Stefan i još u strahu pošto po savetu nekih beše pristao da bude prijatelj sa Ugrima. I kada vide da će njegova namera u budućnosti biti nemoguća, on se posavetova sa blagočastivom materom; došavši istočnom (caru Bajazitu), ovde je po Solomonu bilo "srce carevo u ruci Božjoj", / Priče Solomonove, 21, 1. / od dobrote tvoje, Vladiko, zbog stvari od koje trepetaše i užasavaše se; zato je sve svršio povoljno i neukrotiv gnev ka milosti i ljubavi izmeni (tako) da ga je kao najslađeg sina savetovao i učio najljubaznijim rečima.

Kada dođe k Bajazitu (beše) običaj da svi sabrani posle jela odlaze; ovaj ne htede izići, no stavši stojaše. I kada je bio zapitan od cara za uzrok, odgovori: "Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje (pred) tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu Tvome neki za mene behu saopštili kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci; šta hoćeš, učini." A on malo poćutavši, diveći se, odgovorio je slatkim rečima: "O mili! Šta si hteo da uspeš sa Ugrima? Jer ja sam hteo zemlju uzeti kao svoju. A šta ćeš ti tamo učiniti? Ko je od onih koji vladaju a (koji) prikloniše glavu (pred) Ugrima postigao što u svome gospodstvu?" I pomenuo je po imenu bugarske careve i ostale. "A ti, reče, budući sa mnom i ako ideš tamo gde ja ne idem, zaista se smućuješ. A ako ideš sa mnom gde sam ja, ne treba da se smućuješ. Mi smo vladari, i ako mi ne pođemo na druge, drugi na nas neće. Jer vojskom se najjača carstva održavaju i šire. Tebe sada smatram kao najstarijega i vazljubljenoga sina i javljam pred svima - mojima i istočnima. Jer ko je kod mene u takvoj časti kao ti? Ja sam već u starosti. Zato ili ću u boju ili od bolesti umreti. A t ovako sa mnom živeći (u) vremenu ćeš tada dobiti. Mnogi moji sinovi ustaće brat na brata i svaki od njih slaće ka tebi molioce za pomoć, ili samo za ljubav, a ne neprijateljstvo. Dočekavši ovo vreme, održaćeš ne samo svoje krajeve, nego (osvojićeš) i druge predele oko cele svoje zemlje, i nazvaćeš se veliki i preslavni vladar. I sada ćeš držati svoju zemlju u svojoj granici. Poslušaj mene i ja ću ti kazati šta treba da činiš. Dok sam ja u životu, potrudi se i satri svoje silne i dovedi na svoju volju, jer tada (posle smrti moje) ćeš hteti i nećeš ništa uspeti. Zato bilo blagorodne, bilo nište od svojih ljudi izdigni, i učini slavnima te da zajedno s tobom vladaju. A kletvenike sve ućutkaj i njima slične." Ovakvim i mnogim rečima poučiše (ga) car, otide Stefan svojoj kući, i, o čuda! Ko je takvo što gde čuo ili video? On, koji je došao kao okrivljen i gotov na smrt, primio je kao sin od cara vlast! I kakve savete i to ne od jednovernih! Ko je takvo proroštvo kada čuo od jezičnika?! Jer sve se zbilo u naše dane tako da su svi po svima krajevima mogli i videti, pošto nije sakriveno niti se potajno dogodilo, nego se izvrši pred licem vaseljene. I da niko ne misli da je to neobično što reči čoveka Ismailjćanina upoređujemo sa proroštvima; takav neka pogleda na proroštvo Kajafe, koji reče: "Bolje je da jedan umre za ceo narod." / Jevanđelje po Jovanu, 18, 14. / A vrhovni (apostol Petar) kaže: "Ni jedno slovo pisma ne biva po svome skazanju, niti čovek prorokova kadgod po svojoj volji." / Druga saborna poslanica sv. apostola Petra, 1, 20. /

O pogibiji kralja Marka i Konstantina Dragaša

Posle ovoga zamisli ovaj gordi i veličavi (car Bajazit) rat protiv Ugrovlaha; i podigavši se sa svima silama svojim dođe i prešavši Dunav 6903 (1394) sukobiše se u bitkama sa velikim i samodržavnim vojvodom Jovanom Mirčom, u kojima je bila neiskazana množina krvi prolivena. Tada pogiboše kralj Marko i Konstantin. A tu se, u ovoj bici, nađe sa ovim gospodarima i knez Stefan o kome mi govorimo. Jer svi ovi behu sa Ismailjćanima, ako i ne po (svojoj) volji, a ono po nuždi, tako da kažu za blaženog Marka da je rekao Konstantinu: "Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu." / Mnogo upravo u ovom svedočenju Konstantina Filozofa traže korene velike popularnosti Marka Kraljevića u južnoslovenskoj usmenoj tradiciji. / Vrativši se svojoj kući, car (Bajazit) izmiri se sa njima.

O Stefanovom junaštvu u bici kod Angore

A da nastavimo priču o velikoj bici. / Bitka kod Angore vođena je 28. jula 1402. godine između mongolske vojske koju je predvodio Timur (Tamerlan), i turske vojske, na čelu sa sultanom Bajazitom. Turci su u ovom boju poraženi, a Bajazit zarobljen i odveden u ropstvo, gde je umro 8. marta 1403. godine. / Ima, dakle, neka zemlja, na međi Indije, koja leži na severnoj i istočnoj strani ove, zvana Orar. I taj kraj je međurečje koji okružuju dve reke. U toj zemlji prebivaše neki čovek, sin starešine nekoga mesta. I taj muž, imenom Demir, beše svirep i veliki nasilnik. Ovaj, idući razbojnički, nađe neke pastire, pobedi ih i uze njihove ovce, gde je bio i ustreljen u nogu, od čega je i hrom bio. I ovako ustremivši se steče imanja. Sakupi i tisuću ljudi pod sobom i sa ovima prevarom napade na nekoga poglavara zemlje kome je ime Kamaradin, koji je imao pod sobom deset tisuća vojnika. I pobedivši ga zauze tu zemlju i najedanput sa tih deset tisuća napade na samoga vođu Persijanaca, takođe na prevaru uđe u samu Persiju, gde vođa persijski pope se na kulu, uhvati ovoga i najedanput vladaše svim Persijancima, i imao je svega vojske sto i pedeset tisuća. Posle ovoga i sve okolne zemlje pokori i otuda, plenom osilivši se, prevaziđe i Darija, a okolo držeći, razli se kao mnogotočni izvori, ubijajući sve što se našlo...

... Ovako se ukrepivši i ojačavši, posla poslanike ka munjevitom caru (tj. Bajazitu), koji se hvalio da će uskoro osvojiti i Carstvujući grad (Carigrad), tražeći od njega danak i poslušnost, koji je istok i zapad izjedao i izmoždavao. A ovaj, čuvši ovakve (reči) i razljutivši se, objavljivaše rat i spremaše se za borbu, zlo govoraše i šiljaše žestoke reči, "ako, reče, ne dođeš u boj"...

... Ali persijski (car Tamerlan) /Timur (Tamerlan) - mongolski vladar (1336-1405)./ razljutivši se od zlih reči, žestoko se razjarivaše, pokrivajući gore i polja vojskom. A Bajazit sabra svu svoju vojsku i (od) istočnih i (od) zapadnih (vladara) i posla ka uvek spominjanom knezu Stefanu da koliko je moguće dođe sa svojom izabranom vojskom. I Tamerlan, dakle, ušavši u krajeve plenjaše. A ovaj (Bajazit) goneći, ne znajući prođe (Tamerlana), i našavši ga u Ankari, udari na njega. Pri sudaru gazili su jedan drugoga. A izabrana persijska vojska odelila se i udari na uvek spominjanoga (despota Stefana); jer, kako je još pre bilo određeno, udari na njega; i onim, uskliknuvši glasovima, udariše i odmah pobeđeni biše i poginuše od oštrica mača i kopalja srpske vojske. A videći gde su mnoge desetine hiljada opkolile cara (Bajazita), neiskazana množina, i (Stefan) hoteći ga kao osloboditi, tri puta ulažaše u borbu, sasecajući i pobeđujući. A kada vide da se smanjuje broj njegove vojske, vrati se. Jer šta je mogao i učiniti u tolikim tisućama i desetinama tisuća bez Božje volje! A (o) veličini njegove tadanje pobede svi su pričali i dosta je čuvena. I vrati se pošto su se varvari raširili i pošto su se napred svuda razlili; pobeđivaše pojedine gonioce i imađaše okrvavljenu desnicu...

O dobijanju despotskog dostojanstva i ženidbi

Ali mi ćemo se vratiti na prethodno. Blagočastivi knez Stefan stigavši, dakle, u Carstvujući grad zajedno sa bratom svojim Vukom, od sviju slušaše ljubazne reči i (svi) mišljahu kao da gledaju u neko sunce. Tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagočastivoga cara Jovana. /U Carigradu, avgusta 1402. godine, vizantijski regent Jovan VII Paleolog dodeljuje Stefanu Lazareviću visoku titulu despota. Car Manojlo II Paleolog potvrđuje ovu titulu 1410. godine./ Jer ovoga svoga nećaka beše ostavio car kir Manojlo mesto sebe, pritešnjen napred pomenutim Bajazitom; beše otišao ka Rimljanima staroga (Rima) radi sjedinjenja crkve (kao) i da diže vojsku na odmazdu i izbavljenje. Jer već mnogo godina držaše Carstvujući grad zatvoren jer propada od gladi. neki noću izbegavahu, a ostalim siromašnim zapovedahu da iziđu.

Ovaj, dakle, blagočastivi Jovan imao je ne malo sukoba sa stanovnicima Galate (Đenovljani); kada vide (Stefana) u Carstvujućem gradu, veseleći se sa njim u carskim (dvorima) dade (mu) venac despotskog dostojanstva koji beše sam sebi ispleo svojim hrabrim delima i dobrostradalnim podvizima. Car Jovan ga posla da ode s lađama njegovom tastu na Mitilensko ostrvo da ga sa lađama sprovede u Arbanase. Jer ovaj nameravaše da tamo ide. A ovaj (tast) preduze (sve) jer mu se ukaza prilika da vidi svetlu danicu u svome gradu; i u ovom najizabranijem i krasnom gradu Mitileni ne beše mesta gde ga ovaj Kateoluz nije gostio, spremajući provode i gozbe u svojim baštama i vrtovima uz klicanje: "Mnogaja leta, Vladiko", kao što je običaj vladalačkom činu.

Tada je ovaj previsoki (Stefan) o kome je reč, ugledao i kćer ovoga vladara, koju posle uze za ženu. /Stefan se 1405. godine oženio Jelenom, kćeri Frančeska II Gatiluzija, gospodara Lezbosa, bliskom srodnicom dinastije Paleologa./ Jer po materi je i ova nećaka caru Manuilu, od koga se i gospoda i taj rod nazivaju Paleolozi. Tada mu reče ovaj Kateoluz: "Koju hoćeš od mojih kćeri, uzmi sebi za ženu." A ovo se dogodi uz savet i sudelovanje carice Jovanove, njezine sestre.

I dok je istoimeni despot (Stefan) čekao na ostrvu da se spreme lađe, i dok je sa bratom svojim Vukom bio u njima (tj. lađama), dođe do zapadnih strana car grčki Manojlo ka Kalipolju; tu dođe sa istoka posle Angorske bitke i najstariji sin ovoga munjevitoga, tj. Bajazita. Tu, dakle, ovaj (Manojlo) na moru (tj. na lađi), i ovaj (Sulejman) na suhu, učiniše krepko prijateljstvo, kao otac sa sinom.

Tada se i Solun vrati u ruke Grcima. A ovoga Sulejmana cara sva dela behu dobra i dobrorazumna, samo inom pobeđen bivaše više od sviju drugih vladalaca i nikada ga ne ostavljaše, tako da se posle zbog vina i carstva lišio.

Radosno, dakle, biše se carem grčkim, dostojni jedan drugoga.

Dođe, dakle, grčki car u Carstvujući grad, a (car) Jovan, pokoravajući mu se kao ocu, skloni se u Solun; jer ovaj (Solun) mu tada dade na upravu. A tada se Carstvujući grad prostirao do Vize i dalje po Crnom moru do silivrijske strane, i ostalo, a još i po ahajitskim stranama sa solunskim stranama i po Svetoj gori Atonskoj. A kažu i to da mnogi govorahu o Kantakuzinu: "Ustani i uzmi državu svoju, kao potomak blagorodnijih i svetlijih starijih grčkih careva." Jer njega tada, umesto vazljubljenoga brata, beše ostavio car sa Jovanom; ali on ne htede ruke podići na blaženoga Manojla. I car, dakle, izabrani ovaj sede na svoj presto, blagodareći Boga za sve što se dogodilo, koji ga je proveo kroz oganj i vodu u mir. I bi, dakle, velika bitka kod Angore, godine 6911 (1403). / Treba 1402./ A deca Bajazitova održaše se u istočnim (predelima): Mehmet sultan u gornjoj zemlji, koji najposle carstvova bolje i svetlije od svoje braće; i Musa (pribeže) Tatarima, Asebeg u Anatoliju, dok ga ne ubi Sulejman. A Mustafa umre.

O vladavini despota Stefana Lazarevića

Ko će iskazati tada neiskazanu radost kada je zemlja, vaistinu zapustela, opet primila takva pastira! Došavši u svoje otačastvo kao Koil, (koji), izišavši iz dubokih šuma, strašan dolazi, oganj izbacujući i užasavajući bližnje i daljnje; ovako izišavši i obišavši, kao munja sijaše grmeći, zbunjujući nepokorne (koji to behu) zbog mnogih meteža. I svako beščašće bi zgaženo i ustraši se: odsekoše se ruke onih koji su činili nepravdu i koji streme ka zlu, a pravda je procvetala i plod donosila. Ne izgonjaše brzi sporoga niti bogati ubogoga, niti je moćni uzimao predele bližnjih, niti je vađen mač silnih, niti se krv pravednika prolivala, niti je postojao zli i glupi govor, niti laganja protiv načelnika, niti preziranje preslavnih po činu, niti slično tome. I šta je sve tada po svetu ara (Bajazita) učinio. Ako je ko zbog nevere svoje (što) izgubio ili (zbog) lošeg služenja ili kojim drugim načinom postade siromah, njih (despot) postavljaše na prvo dostojanstvo i poštovanje pa makar da su bili u bednim prilikama - da se ništi ne liši mesta otačaskoga ili dedovskoga ili pradedovskoga. Jer prema sudbinama božanstvenim govoraše o onima koji su sagrešili - da ne treba da budu dvaput kažnjeni. A onoga koji nije sagrešio, kao siromaha, solomonski voleći poštovaše. Beše podigao, od početka tako reći, svoj veliki vrt krsni: jedne kao načelnike nad poslovima (postavi), druge kao telohranitelje svoje što beše i najpoverljiviji j(unutrašnji) čin. A onda (postojao je i) drugi čin. Zatim treći, spoljašnji, da su treći u zajednici sa drugima i drugi sa prvima, tako reći po anđelskom činu, i mogla se videti Aeropagitova slika. / Konstantin Filozof upoređuje vladavinu despota Stefana Lazarevića sa delom O crkvenoj jerarhiji Dionisija Aeropagita, odnosno nepoznatog autora s kraja IV i početka V veka. / Jer i Bog po svojoj slici uruči ljudima državnu vlast. A o stvarima doma carskoga, množina ovih beše u svakom činu, tako da ih bude dovoljno u svako vreme, da ih ima dosta (pa) i suviše. I svi sa strahom behu kao anđeli gledani očima onih koji dolaze u udivljeni pobožnošću, a svi su se jedan prema drugom (ponašali) kako dolikuje i sa lepom uzdržanošću; još više oni, unutrašnji, koje je ova zraka (Stefan) nadgledao, određivao i osijavao. Vika, lupanje nogama, smeh ili nespretna odeća nije se smela ni pomenuti, a svi behu obučeni u svetle odeće, koju je razdavao lično despot. I u svakoj carskoj naredbi sijahu carske (reči). Sa strahom su svi gledali na njega. A treba da se i ovo zna da niko nije mogao sagledati očiju njegovih, čak ni oni najviši. Ovo ne govorimo samo mi, nego svedoče i svi koji su to iskusili. A onaj koji se zaricao da će ih ugledati, nije se mogao ovoga udostojiti. A ovo je još čudnije od prvoga: u takvoj vladavini poneko izbeže ponekad od ženske ljubavi i svirke. A ovaj je mrzio oboje, pa šta više i odbacio. Samo koliko treba muzike za rat, reče, da se nađe.

O četovođi Karaljuku - Novaku

Beše neki muž po prirodi sličan lavu (neki Novak); / Karaljuk (Novak) - četovođa u oblastima pod Despotovom vlašću koji je svojim upadima nanosio velike štete turskim posedima. / i taj (je bio) od presvetlih iz davnine, (kao i) pod rukom istoimenoga (Stefana) i pre ovoga; i on na hajdučki način uznemiri srca ismailjćanskih zemalja. I zato ga je tražio car (Sulejman) da ga pogubi. Odgovor (Stefanov) beše da on kao razbojnik u gorama obitava. A i gradovi bugarski behu se pobunili (pod vođstvom) sinova careva bugarskih. Zato pre ovoga podiže se car Musulman i došavši na Temsko, zauze ga u boju. I posla poslanike ka blagočastivom ovom despotu rekavši: "Samo hoću da prođem kroz predele tvoje bez ikakve štete." Jer još ne beše zemlja razdeljena. Nju, polazeći ka Ovčem polju Toplicom, napred rečeni muž, Karaljuk mu je ime (odn. Novak), uzevši neke stvari od carskih stanova donese, a despot opet ove vrati.

O oporuci despota Stefana

Blagočastivoga despota Stefana hvataše sv više nožna bolest od koje odavno stradaše. Zato, veoma se pobojavši smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa, i ovaj dođe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (Đurđa) na gospodstvo, govoreći: "Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene." Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti njegovo vaspitanje, "nego kako sam ja samo o svemu mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili kojima ne uspeh dati nagrade." I mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovestima. Zato od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije. A blagočastivi, ozdravivši od one bolesti, hodaše dobro čineći.

O smrti Despotovoj

Ali blaženi (Stefan), s jedne strane obilje i darove caru šiljaše, a s druge strane obilazio je zemlju kako bi još podigao božanstveni hram. I odatle ču da je to ostrvo (ugarsko) zauzeto. Podigavši se iđaše ka Beogradu. Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovavši, iziđe da lovi; i dok je još lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevši ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na udivljenje izvodio i činio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja pasti. Obuhvativši ga sa obe strane, vođahu ga do stana. I kad je bio u šatoru, on ležaše - a to beše svima dirljiv prizor - ispustivši samo jedan glas: "Po Đurđa, po Đurđa" - govoraše. I tako ništa nije govorio do ujutro, kada i duh svoj predade Gospodu.

Prestavi se godine 6935 (1477) u 19. dan, meseca jula, u subotu, u 5. čas dana.

O čudima u času smrti Despotove

Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu najedanput takav strašan grom iznenada, kakav nikada nismo čuli; od toga časa i tama bi u celom tom kraju tako da se mislilo da je noć koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo beše u podne...

... I u ostalom, dakle, moglo se sa Jeremijom prorokom oplakivati opustenje Novoga Siona, kao on tada (što oplakivaše). Jer, vaistinu, gde se najedanput dede sve svetlo i krasno što je unutra i napolju? Gde su kola onih koji igraju, gde crkvena sabranja? Gde su saborne svečanosti i molitvene litije u okolna (mesta)? Najedanput sve postade gadost pustoši, sve se preobrazi, sve postade kao da ničega i nema, sve se ispuni gorčinom; humke se raspadahu i sagorevahu, a narod je jedanput bio izgonjen, a drugi put se useljavaše; često se događahu neke nove i neugodne (stvari) onima koje vladaju i videlo se ono što se zaista pre ovoga u snoviđenju predskazivaše: od zapada kao da stari orao, pokislog perja, ovde od kule na kulu preletaše i obladaše.

A dogodi se i drugo znamenje. Kada je pala duboka noć, a mi nismo spavali, vaistinu Hristovu dolažaše sa zapada, s one strane reke (Save), kao ječanje trube i po malo se povisivaše dok nije izgledalo da je na Savi (na polovini Save), zatim pred kulom, a onda po celom gradu, od vrata do vrata. A ovo nije brzo prolazilo, nego (je trajalo) dva ili tri časa tako da je izgledalo kao da dolazi istoimeni (Stefan) kada (glas) ne bi dolazio od Zapada, ili (kao) da je neka vojska, tako da smo izišli da vidimo šta se događa i upalili smo oganj.

Dogodi se i ovaj prizor: iz gradske velike crkve u vazduh podigle su se časne ikone, i, gle, kao po činu koji će biti prilikom drugoga dolaska (strašnoga suda): Carica, dakle, i Vladičica i Jovan Preteča sa obe strane lika Spasitelja; i ikone dvanaest apostola - po šest kako treba sa svake strane - što smo mislili da je u slavu i zaštite grada. A ono beše u času smrti, jaoj!

Dogodi se pre prestavljenja istoimenoga (Stefana) 17. dan toga meseca; pustio je vazduh s neba kao iskre na grad koje i paljahu, a onda se ugasiše. A pre ovoga - uzvitlani vihor skinu krovove crkvene u gradu i svrže (ih) na zemlju i poruši mnoge kuće i kuću sestre despotove.

O postanku ovog dela

A mi, iako primismo zapovest koja prevazilazi naše snage od sveosvećenoga kir Nikona patrijarha, srpskih i pomorskih zemalja, (da napišemo ovo žitije), (a) on je tada tamo došao; pa još i od vojskovođe i ostalih izabranih (ovo primismo), ali pošto je tada takvo vreme bilo, ostavismo da se (oko ovoga) potrudimo. Četvrte godine od njegova (tj. Stefanova) odlaska Gospodu, on se sam javio i kao kaznom je pretio da će biti kažnjen (ko (ovo) ne izvrši). Posle ovoga, opet, kada sam sa svima svojima bio u stranstvovanju, došao je u moju kuću, gde sam bio nedostojan da ga primim, i zapovedi mi da izvršim obećanje. Zato ako i nismo bili u mogućnosti, potrudismo se izložiti (njegov) život.

Ako postoje neki koji više znaju (Stefanova dela) i koji su tamo bili sažitelji njegovi, ili su veoma pismeni i oštroumni, dobro je zaista. A ako se do danas niko ne potrudi i ovde (nađe) koje nedostatke ili (što) izlišno, što nije potrebno ili je grubo, pošto je došla zapovest i određen način (rada), neka se (kasnije) sve dovede na svoje mesto.

_________________________________

Konstantin Filozof (ok. 1380 - posle 1431) je bio bugarski srednjovekovni književnik i filozof koji je najpoznatiji kao pisac Žitija despota Stefana Lazarevića i Skazanja izloženog o pismenima.

Posle propasti Bugarske 1393, Konstantin Filozof je prešao u Srbiju, kojom je vladao despot Stefan Lazarević. Konstantin je našao utočište na despotovom dvoru, jer je i sam despot Stefan bio književnik i veliki zaštitnik književnosti. Tu je Konstantin razvio veliku književnu delatnost, bio despotov bibliotekar, pisao pravopisna uputstva i rukovodio radom na prevođenju i prepisivanju knjiga. Tada je postojala čuvena škola resavskih prevodnika, kojoj je Konstantin bio idejni vođa i reformator.

Od njega su ostala Slovo o pravopisu i Žitije despota Stefana Lazarevića. U prvom delu razlaže načela svoje reforme jezika i pravopisa. Tu, uglavnom, osuđuje unošenje elemenata narodnog govora u staroslovenski jezik i nedoslednu upotrebu grčkih slova.

Mnogo je važnije drugo njegovo delo, Život despota Stefana Lazarevića. Istorijski, ovo delo predstavlja vrhunac u razvitku srpskih srednjovekovnih biografija. Delo je puno istorijskih podataka i daje vernu sliku doba Stefanove vladavine. U njemu nema skoro ničeg hagiografskog. Despot nije bio proglašen za sveca od strane crkve, pa je možda i ta činjenica uticala da biografija dobije čisto istorijski karakter. Posle dužeg uvoda, pisac daje opis srpskih zemalja i opširno izlaže genealogiju Nemanjića, čije poreklo izvodi od cara Konstantina. Ta genealogija se mnogo prepisivala i poslužila je kao osnov za stvaranje posebnih spisa, - rodoslova. Posle toga i kratkih napomena o knezu Lazaru i Kosovu prelazi se na prikazivanje Stefanove vladavine, ali se uporedo i opširno izlaže i istorija okolnih naroda, poglavito Turaka. Tako se opširno priča o Tamerlanu i Bajazitu, o bici kod Angore, o događajima u Turskoj pod Musom i Muratom II, itd. Sa istorijskog gledišta, ovo je najbolja biografija, ali je pisana nejasnim i nepristupačnim jezikom, stilom teškim i tamnim. Značajno je napomenuti da kod Konstantina ima primera i imena iz stare grčke prošlosti.