Kalugula lektira

Kalugula

Kalugula

 

Car šizofrenik

 

Rimsko carstvo je odahnulo i radost je zavladala kada je 37. godine nove ere umro car Tiberije. Tiberije, koji je proveo godine u dobrovoljnom egzilu na ostrvu Kapri, postao je oličenje straha i prezira zbog okrutnih egzekucija onih ljudi iz rimske vojske koji su ih kritikovali. Sve je govorilo da će sa njegovim mladim naslednikom početi zlato doba. Narod je bio zaslepljen Gajem Cezarom i njegovim porodičnim vezama, a Senat mu je u ruke predao do tada nezabeleženu moć. U naredne četiri godine, šizofrenični imperator iskoristiće tu moć da bi terorisao, silovao i ubijao sa sadističkim oduševljenjem. Dve hiljade godina kasnije, njegov seksualni život će i dalje važiti za simbol izopačenosti. Uživao je u mučenju, zahtevao laganu i bolnu egzekuciju za vreme dok je obedovao. Prema muškarcima, ženama, pa čak i prema celome Carstvu ophodio se kao prema svojim igračkama, dok je preuzimao niz koraka, sve bizarnijih jedan od drugog, kako bi podilazio sopstvenom egu. Kaligula će, najzad, i samog sebe proglasio Bogom.


Gaj Julije Cezar rođen je 12. godine nove ere u najmoćnijoj porodivi u Rimskom carstvu.Njegov otac, Germanik, bio je ratni heroj, a bila mu je poverena Severna granica Carstva. Majka Agripina bila je unuka imperatora Avgusta, i bila je ambiciozna. Nije imala dlake na jeziku. Germanik je često vodio svog malog sina Gaja u ratne pohode, a legionari su prihvatili dete, razmazili ga i proglasili svojom srećnom maskotom. Nosio je majušnu legionarsku uniform, upotpunjenu čizmama lične izrade koje su se nazivale caligae (caliga – vojnička čizma, čizmica) po kojima je i zaradio svoj nadimak, Kaligula, i koji će postepeno zamrzeti.

 

Kaligulin otac Germanik bio je više neodoljiv nego što je bio talentovani vojnik, za razliku od sve surovijeg Tiberija. Manje vojničke pobede doprinele su da Tiberije zadobije veliku podršku naroda. Ali, Germanikova briljantna reputacija postal je opasnost za cara. U maju, 17. godine n.e., Germanik je opozvan sa fronta.Povratak u Rim bio je veličanstven, sa robovima i opljačkanim dobrima kao ratnim plenom. Germanik se nalazio na čelu trijumfalne povorke, u trijumfalnim kolima pored njega nalazio se četvorogodišni sin Kaligula, takođe obasipan obožavanjem kojim je masa darivala njegovog oca. Porodica je imala vrlo malo vremena da uživa u njegovoj slavi jer je, dve godine kasnije, Germanik umro. Njegova bolna i lagana smrt pokazivala je sve simptome trovanja – a Germanik je verovao da je za to odgovoran car Tiberije. I Agripina je verovala isto i, ohrabrena ogromnom tugom naroda, optužila je javno Tiberija da joj je ubio muža, objavljujući da je njena cela porodica određena da bude uništena. Nije bila daleko od istine, ali su njena arogancija i spremnost da kaže u lice ono što misli bili, zapravo, uzrok sopstvene propasti.


Agripina i dvojica starijih sinova, Neron i Druz, bili su uhapšeni i optuženi kao neprijatelji države. Neron je bio primoran das am sebi prereže grlo, dok su Druz i Agripina prepušteni izgladnjivanju na smrt.

 

U detinjstvu, Kaligula je imao pred očima ceo jedan katalog smrti, egzila i zverskih poniženja koji su bili nametnuti ljudima iz njegove najbliže okoline. Ipak, kao najmlađi sin, bio je pošteđen. Kaliugulu su poslali kod njegove bake Antonije. Za razliku od eksplozivne Agripine , Antoniju su godine koje je provela u samom srcu carskog dvora naučile diplomatiji i lukavosti. Tinejdžer nestabilne ličnosti, međutim, započeo je incestuoznu vezu sa svoje dve sestre, iako će mlađa, Druzila, postati glavni predmet njegove seksualne opsesije.

 

U 31. n.e. Kaligulin život će dobiti dramatičan preokret. Sa devetnaest godina, primiće carski dekret po kojem je trebalo da se pridruži ostarelome Tiberiju na ostrvu Kapri. Tiberije se na Kapri povukao 26. godine i za to vreme ostrvo će postati čuvereno po okrutnosti i razvratu. Kada bi se Tiberije zasitio ljudi, oni su bili bacani sa stena i ubijani.


Kaligula je morao da kao gost živi na Kapriju tokom šest godina, sa čovekom koji je bio odgovoran za istrebljenje njegove porodice, a da pritom ne pokaže ni jednu trunku zla. Kaligula je igrao igru preživljavanja ali je, pored svega toga, pri ruci imao i mnogo toga čime je i sam mogao da se zabavi. Posedovao je jaku crtu mladalačke ekstravagancije i veliku sklonost ka seksualnim avanturama. Ako su stariji ljudi oko njega i procenjivali da će, kada dođe vreme da kao odrastao muškarac preuzme odgovornosti cara, takvo njegovo ponašanje prestati, na žalost su se i te kako varali. Njegovi mladalački ekcesi bili su samo maska za psihičko oboljenje koje je izronilo na površinu kada je dobio punu moć. Kaligulin biograf Svetonije je zapisao:

 

- Već je tada odao svoju krvoločnu i gadnu prirodu. S najvećim uživanjem prisustvovao bi mučenju osuđenih. Noću bi obukao neki plašt i navukao na glavu vlasulju, pa pijančio i bludničio po krčmama.

 

Međutim, Kaligula je vreme koje je provodio na Kapriju iskoristio i da stvori izuzetno jake politčke veze. Stvorio je moćni strategijski savez sa Makronom koji je bio zapovednik carske telesne straže. Makron je bio veteran politike nasilja. Kao Tiberijeva desna ruka nadgledao jezloglasna suđenja i egzekucije za vreme njegove vladavine. U Kaliguli je video nežniji duh. Savez je zacementiran dogovorom između dvojice muškaraca, prema kojem je Kaligula dobio dopuštenje da može da spava sa Makronovom ženom Enijom.

 

Tiberije, međutim, nije imao nedoumica u vezi sa karakterom svog gosta koji je došao na duže vreme kod njega. On je prorokovao krvoproliće. U 35. godini n.e. Kaligula je imenovan za naslednika Gemela, Tiberijevog unuka. Zagrlivši dete, Tiberije je rekao Kaliguli: - Ti ćeš biti taj koji će ga ubiti, ali će drugi ubiti tebe.


Ali, careve ruke bile su vezane. Kao Germanikov sin, Kaligula je bio strahovito popularan, a sa Makronom uz sebe imao je i podršku carske vojske. Tiberije nije imao druge nego dag a unapredi. Germanikova prerana smrt još više je ojačala nezadovoljstvo prema Tiberiju i stvorila legendu o Germanikovim nadljudskim kvalitetima, koja se sada prenela na njegovog najmlađeg sina, Kaligulu.
Tiberije je umro, neožaljen, 16. marta 37. godine. Pod vođstvom Makrona, Senat je odbacio imperatorov testament, sa objašnjenjem da ga je pisao pomračenog uma. Carstvo je predao u ruke Kaliguli, koji je Gemelovu mladost i nezrelost podvukao još više time što ga je usvojio. Gemel nije imao nikakvog učešća u vladavini carstvom, i u roku od godinu dana on je ubijen.

 

Na oduševljenje Rima, Germanikov sin je tada imao potpunu vlast nad celim carstvom. Postoji priča prema kojoj je za prve tri godine svoje vladavine u celome carstvu više od 160.000 ljudi bilo žrtvovano u njegovu čast. Grad Rim je slavio završetak vladavine u koju je viša klasa mrzela zbog poreza, a niža zbog surovosti. Novi car bio je visok, bleda lica, krunog tela i slabih udova, upalih očiju i retke kose. Svakom je bilo zabranjeno da, ako bi se našao na nekoj visini kada bi prolazio Kaligula, gleda dole u njega, a muškarci koji su imali gustu kosu bili su vrlo često primoravani da je obriju. Bio je i rutav, a svako pominjanje jarčeva u njegovoj blizini bilo je zločin za koji je sledila kazna smrću.

 

Ali, Kaligulina tiranska megalomanija je tek trebalo da se iskaže u punoj svetlosti. Za prvo vreme, Senat je njime bio oduševljen, baš koliko i narod. U toku od nekoliko sati od svog povratka u Rim, mladi car je bio nagrađen „vlašću i autoritetom u svemu postojećem". U stvari, Kaligulina ovlašćenja su bila uistinu ogromna; takva je u svoje vreme imao jedino veliki Avgust.


Prvih šest meseci Kaliguline vladavine bili su spektakularni periodmedenog meseca" sa Rimljanima. Kaligula je brzo stekao njihovu ljubav tako što se odrekao velikog dela Tiberijevog trezora vraćanjem poreza i bonusima u gotovini, namenjenim vojnicima u rimskom garnizonu. Mala bogatstva otišla su u ruke vojnika u koje je imao najviše poverenja, posebno plećatih Germana koji su predstavljali njegovu ličnu telesnu stražu.


Ne obraćajući pažnju i prezrivo se ophodeći prema zabrinutim senatorma koji su ga upozoravali da će bankrotirati carska blagajna, a i on sam, Kaligula je počeo i da bespoštedno rasipa ogromne sume novca na krvave cirkuške rituale u rimskim amfiteatrima. Sa svih strana Carstva, po šumama i pustinjama, hvatana je opasna menažerija lavova, pantera, slonova i medveda, da bi bila dovedena u Rim i krvoločno ubijana „u lovu" na sceni, u arenama, na opšte oduševljenje gledalaca.


Cena koja je plaćana gladijatorima i vozačima dvokolica bila je dvostruka, pa čak i trostruka, samo da bi se ohrabrili da se između sebe bore na život i smrt. Takve predstave su oduzimale strah svojom nastranošću, publika ih je bogato nagrađivala pljeskanjem i oduševljenjem, a Kaligulu su uzdigle kao cara kojem se valja diviti i kojem se mora aplaudirati.

 

Rimska elita bila je, štaviše, ubeđena da će biti stavljenja tačka i na suđenja koja je Tiberije organizovao za izdaju jer je Kaligula jednim herojskim gestom, pred očima svih, pocepao Tiberijevu dokumentaciju. Na olakšanje Senata, Kaligula je takođe objavio da neće kažnjavati one koji su bili umešani u smrt njegove majke i braće, i amnestirao sve Rimljane koji su bili zatvoreni u Tiberijevo vreme. Vešt govornik, dao je u opštim crtama program saradnje sa Senatom, i za to dobio ekstatičan aplauz.


Ali, Kaligulina porodica nije bila potpuno zaboravljena, i njegovi mrtvi roditelji bili su obasuti počastima. Uz sve to, njegova baba i tri sestre proizvedene su u vestalske device (što je bilo posebno ironično s obzirom da je Kaligula održavao redovne incestuozne odnose sa svojim sestrama) a, što se nikada do tada nije desilo, iskovan je i novac sa njihovim likovima. To je već bio rani upozoravajući znak Kaligulinog ega – neprimećen u Rimu, izbezumljenom od sreće.


Za manje od godinu dana, Kaligula je potrošio dve i po milijarde sestercija, koliko je Tiberije uštedeo tokom dugih godna pažljivog ekonomisanja. Ali, zlatni period je doprineo još većem poremećaju Kaliguline psihe. Ogromna moć i obožavanje toliko su ga poneli ka prelomnoj tački i, pre nego što je letu došao kraj, Kaligula je doživeo fizički i psihički slom. Mesec dana je lebdeo između života i smrti. Njegovo stanje izazvalo je šok sažaljenja, i hiljade saosećajnih Rimljana su danonoćno bdele ispred carske palate. Sav saobraćaj bojnim kolima, kočijama i ručnim kolicima, kao i zvuci muzike i žamor pijaca bili su zabranjeni u krugu prečnika od blizu osam stotina metara, dok su se stanovnici molili za Kaligulino ozdravljenje. Rimljani visokog ranga nudili su da se bore kao gladijatori, ili čak i da žrtvuju sopstvene živote, samo da cara smrt poštedi.

 

Najzad je Kaligula povratio punu svest – bio je slab, ali se oporavljao iz dana u dan. Pozvavši svoje prijatelje i porodicu, poverio se: „Nisam bio bolestan, samo sam se ponovo rodio, kao Bog." Od tog trenutka Kaligulina vladavina dobija sasvim drugačiji tok. Postao je još veći tiranin i još više ekscentričan, shvatajući kako je mogao da prođe, i uhvatio ga je strah kako će ga neko ubiti. Iz Kaligulinog straha umnožavala se okrutnost. Do kraja svog života, Kaligula će patiti od noćnih mora i nesanice, i često će lutati do zore kroz hodnike svoje palate.


Čim se oporavio, Kaligula je potražio ljude koji su se ponudili da budu žrtvovani za njega. Muškarac koji je obećao da će se boriti kao gladijator bio je primoran da ispuni svoj zavet. Kaligula je gledao dok se on borio i nije ga oslobodio sve dok ovaj nije pobedio u borbi i ponovo preklinjao da ga car poštedi. Drugog je čoveka, pošto je obećao da će za Kaligulu poginuti, ako zatreba, piše Svetonije, Kaligula podsetio na zadatu reč. Ali, kako je ovaj oklevao, bio je predat svojim robovima koji su morali da ga vode ulicama, okićenog svetim venčićima, a onda su ga, na kraju, zavitlali sa gradskog bedema. Kaligula je naredio i niz igara da proslavi svoje ozdravljenje. Rimski Pazar i trgovina gotovo da su prepolovljeni jer je dan za danom proglašavan za državni praznik, ali krvavi cirkus je uzeo i svoj danak i od Kaligule. Vrednost novca je pala, i jednog dana, kada su se u areni našli slabi, neuhranjeni lavovi i sredovečni gladijatori, publika je urlala i negodovala protiv Kaligule.


Ludi car nije oklevao. One koji su predvodili i bili najglasniji uhvatila je garda, i odvukla u ćelije koje su se nalazile ispod arene. Odsečeni su im jezici i , dok su se gušili u sopstvenoj krvi, bili su prmorani da uđu u arenu i da se bore sa podivljalim životinjama. Rimljani su bili preneraženi, ali je Kaligula u svemu beskrajno uživao, aplaudirajući sve dok mu se i poslednji koji mu se podsmevao nije bio pojeden. Duh dobre volje je iščilio, i čim je povratio svoju snagu Kaligula se ustremio na bliske rođake i na dotadašnje prijatelje. Gemel je bio optužen da je planirao ubistvo Kaligule. Osamnaestogodišnjem mladiću bio je predat mač u rke, i bilo mu je pokazano kako a izvrši samoubistvo. Onda se Kaligula okrenuo ka svom tastu Silanu. Starac je bio optužen za izdaju, pošto je odbio da Kaligulu prati na putovanju brodom. Silan je bio primoran da sam sebi britvom prereže grkljan. Čak su i Kaliguline surove pristaše pale kao žrtve njegovog novog raspoloženja. Makronove savete njegov štićenik je odbio sa odurnošću. Makron je sada bio optužen za prostituisanje sopstvene žene, Enije, one koja je bila Kaligulina ljubavnica. Oboma je naređeno da izvrše samoubistvo.

 

Sa Makronovim odlaskom, nije više bilo nikoga ko bi uticao na Kaligulino ponašanje. Ako je rimska elita možda i verovala da će mladog imperatora moći da modelira prema sopstvenim željama, uskoro joj je postalo jasno da Kaligula ima sopstveni plan. Iza smrti Gemela, Silana i Makrona sledio je talas egzekucija Makronovih pristaša. Nad svakim čovekom koji je imalo bio pod sumnjom da je nelojalan, istog je časa izvršena smrtna presuda. Nadzornik igara i borbi životinja bio je danima šiban lancima u Kaligulinom prisustvu, da bi na kraju bio ubijen samo zato sto je Kaliguli smetao miris gangrenoznog tkiva.


Pod Kaligulom, zakon je postao samo instrument mučenja. Kada bi neko izjavio da je nevin, Kaligula bi zahtevao odlaganje egzekucije, da bi mu se pre nje odsekao jezik. Kaligula je tražio i da porodica žrtve posmatra ubijanja; kada se jedan otac izvinio da ne može, jer je bolestan, Kaligula je po njega poslao svoju nosiljku. Drugom ocu je naredio da večera s njim, pošto je pre toga satima gledao laganu smrt svog sina.


Ali, imperator je, naređivao i egzekucije iz finansijskih motiva – najefikasnija shema zarade bila je zasnivana na zastrašnjivanju. Pokrenuo je niz izmišljenih optužbi protiv najboljih građana Rima, a za kaznu su im oduzeta njihova ogromna imanja i bogatstva. Plaćenici koji su svedočili u korist lažnih dokaza dobili su za to svega nekoliko zlatnih novčića.


Kaligula je pio bisere istopljene u vinskom sirćetu, i voleo da se valja u gomilama zlata. Njegovo predavanje uživanjima bilo je finansirano iz fondova novih poreza na hranu, na sudske parnice i na prostituciju. Novac je pozajmljivan sa kamatom, a Kaligula je terao ljude da imovinu testamentom prepišu njemu, da bi ih posle toga ubijao. Testamente je proglašavao ništavim, ako nisu glasili na njegovo ime, jednom prilikom, kada je jedan navodno bogat čovek konačno umro, a ispostavilo se da nije imao ni prebijene pare, Kaligula je prokomentarisao, - Oh, bože, džaba je umro. Svetonije svedoči kako je Kaligula imao seks sa zatvorenicima, senatorima, i članovima svoje porodice. I to mu je prešlo u najobičniju naviku. Za vreme gozbe stavljao ih je kraj sebe za sofru, u prisustvu svoje žene.

 

Kaligulino "osećanje za humor" pokazalo je samo u kojoj meri je on bio opsednut tamnom senkom moći svoje vlasti. - Kad god bi ljubio u vrat svoju ženu ili ljubavnicu, rekao bi - Samo jedna moja zapovest i smesta bi pala glava sa tog lepog vrata. Za vreme jedne gozbe, kada se nasmejao, konzuli koji su bili pored njega zapitali su ga zašto se smeje, a on im je odgovorio da se smeje zato što je pomislio kako je dovoljno da samo namigne okom pa da im obojici odleti glava. Insistirao je da se njegovom omiljenom konju Incitatu da titula konzula, i životinju je ogrnuo ogrlicom od dragog kamenja, izgradio mu je mermernu staju sa jaslama od slonovače i načinio sveštenikom u svom hramu.


Beskrajna vlast koju je imao omogućila mu je neograničeno izmotavanje, ali u junu 38. godine n.e. potresen smrću svoje najmlađe sestre Druzile, Kaligula je pokrenuo još bizarniju kampanju – proglašavanja sestre za boginju. Uobičajena praksa je bila da se imperator obožava posle svoje smrti, ali Druzila je bila žena potpuno nevažna svakome, osim Kaliguli. Tokom nametnutog perioda javnog oplakivanja, u celome Carstvu je bila uvreda nasmejati se, kupati se ili porodično obedovati. Kaligula je naredio da se zlatni Druzilin kip postavi u samom Senatu, a posebno sveštenstvo, oba pola, bilo je određeno da neguje njen kult.

 

U roku od nekoliko dana, žalošću ophrvan brat se i po treći put oženio. Kaligulu su neodoljivo privlačile žene koje nije mogao da poseduje. Kaligulina prva žena umrla je na porođaju, ali se od druge Livije Orestile, ukradene mladoženji na samom venčanju, vrlo brzo razveo. Sada je napravio novi izbor.


Lolija Paulina bila je izuzetno bogata žena, i već udata. Kaligula je naterao njenog muža da je se odrekne. I ponovo se, i nje, vrlo brzo zasitio, i kroz nekoliko nedelja razveo. Ali, naredio joj je da više nikada ne sme da bude ni sa jednim muškarcem, osudivši je na celibat do smrti.


Tek je četvrta žena, Cezonija, sa kojom se oženio 39. godine n.e. bila je u svemu njemu srodna duša. Bila je promiskuitetna, imala je reputaciju ekstravagantne žene, a Kaligulino oduševljenje njom bilo je tako snažno da ju je pred svoje prijatelje izvodio potpuno nagu. Cezonija će mu roditi jedino dete, Druzilu, nazvanu po njegovoj mrtvoj sestri, iako je sumnjivo da li je Kaligula zaista otac tog deteta.


Za manje od dve godine otkako je postao car, Kaligulino autokratsko ponašanje počelo je da ozbiljno zabrinjava Senat. Kako su nade za mirnu i stabilnu vladavinu nestale, počela su već prva komešanja protiv carske vlasti. Kaligulin šurak Lepid počeo je da smišlja plan sa Agripinom, majkom budućeg cara Nerona, i komandanta carske vojske. Ali, njihovi su se planovi izjalovili. Sve su glasnije bile priče o zaverama koje su nastajale u samom Senatu. Kaligulin odgovor bio je nemilosrdan. Početkom 39. godine n.e. umarširao je u palatu Senata, i dramskim glasom varvarski optužio svoje senatore.

 

Označivši ih hipokritama, otkrio je da je lagao o tome da je uništio dokaz o smrti svoje majke i svoje braće. Sve prisutne je optužio da su bili doušnici. Rekao je da mu je postalo jasno da oni mogu da izdaju i njega, kao što su izdali Tiberija. Zato je obećao da će, kada već nema ništa od toga što im podilazi, sada probati da vlada uz pomoć straha. Znajući da je Kaligula spreman na sve, peplašeni članovi Senata bili su primorani da se slože da se ponovo pokrenu suđenja za izdaju koja je započeo Tiberije. Od tog časa, pretnja da će biti optuženi i da će biti pogubljeni neprestano se nadvijala nad njima.


Kaligulino ponižavanje senatora postaće shema koja će obeležiti njegovu vlast. Oni koji su nekada zauzimali najviša mesta, sada su morali da obučeni u svoje toge kilometrima trče uz Kaligulina borna kola. Drugi su pozvani na večeru sa carem , da bi bili ostavljeni da čekaju dok bi Kaligula jednu od žena svojih gostiju odvodio u sporedne odaje. Po povratku, gostima koji bi ostali prepričavao bi njene seksualne sposobnosti.


Kaligulino ponašanje u Senatu nije ostavilo ni trunku sumnje o tome ko drži vrhovnu vlast. Ali, u toku iste godine, nešto kasnije, smislio je grandiozni plan kojim je trebao da impresionira ostatak Italije.


Kada je bio mali, Kaliguli je jedan čitač sudbine rekao da ima šanse da postane imperator taman koliko i da ostane suv posle prelaska Napuljskog zaliva. Sada je Kaligula odlučio da dokaže da prorok nije bio u pravu. Pet kilometara vode deli Puteoli od Baje, iznad Napuljskog zaliva, i Kaligula je podigao privremeni pontonski most preko njega. Tokom dva dana, obučen u gornji deo oklopa Aleksandra Makedonskog, i ogrnut zlatnim ogrtačem ukrašenim dragim kamenjem, jahao je gore-dole, u pratnji svoje svite, vojnika i zatvorenika. Mirno more ubedilo ga je da mu se čak i bog Neptun divi.

 

Drugog dana, Kaligula se popeo na platformu koja se nalazila na sredini mosta, da bi se dičio onome što je učinio. Slavlje je nastavljeno do duboko u noć, i jedan broj onih koji su bili poneseni ushićenjem se utopio. Sada je trezor bio gotovo na ivici bankrota. Kaligulini stražari su opkoljavali na ulicama obične građane, i primoravali ih da iz torbi izbace i poslednji novčić kojim je trebalo da daju doprinos imperatoru. Sakriti ga značilo je smrt na licu mesta. Onda je Kaligula objavio da je otvorio bordel u palati. Uglednim senatorima je bilo naređeno da dođu i da na silu učestvuju u seksualnim orgijama: prethodno su morali da plate ulaz u visini od 1000 zlatnika, i da dovedu svoje žene i kćerke kako bi i one mogle da rade kao prostitutke.
U prve tri godine, Kaligula se sudario samo sa Rimom, ali krajem 39. g.n.e. proširio je svoju mrežu. Imperstor je počeo da veruje da može da može da zaseni vojne uspehe svog oca. Odlučio je da proširi granice svog carstva u Germaniji i u Britaniji. Prvi put posle pedeset godina jedan će car napustiti Italiju – Kaligulin plan bio je da se vrati u nju ovenčan slavom.


U stvarnosti, njegovi su planovi više ličili na farsu. Kaligulin odlazak u bitku bio je vrlo komforan. Sa ogromnom svitom, prolazio je kroz grad koji je prethodno bio dobro pripremljen i pročišćen, a poziv na večeru sa carem gradski velikodostojnici imali su da plati. Postoje izveštaji u kojima stoji da je izvestan broj tih zvaničnika i ubijen, a da im je vlasništvo konfiskovano.

 

Hroničari su zabeležili da je jednom prilikom Kaligula bacao kockice i, otkrivši da nema novca, zatražio je da mu se donese popis stanovništva Gala. Onda je naredio da se najbogatiji Gali ubiju. Okrenuvši se prema svojim saigračima, rekao je: - Dok vi igrate za sitniš, ja sam digao 150 miliona.


Kaligula je do granice Germanije stigao početkom 40. g.n.e. ali, uprkos tome što je neprijatelj bio tako blizu, nije ni zakoračio na njenu teritoriju. U jednom ne tako značajnom sukobu, njegove su legije zarobile blizu 1000 ljudi. Kaligula je izabrao oko 300 njih koje je trebalo poslati u Rim, a onda je naredio da se preostali poređaju u liniji na samoj ivici brda. Na oba kraja nalazio se pojedan ćelavi zarobljenik. Zadovoljan što ima dovoljno uhvaćenih neprijatelja sa kojima bi mogao da se trijumfalno vrati u Rim, naredio je svojim legionarima da - ubiju svakog čoveka, od ćelave do ćelave glave. U međuvremenu, u Rimu, Senat je dobijao izveštaje o tome kako Kaligula - ratuje... i izložen je strašnim opasnostima.


Posle Germanije, Kaligula je krenuo prema Britaniji, i u svakako najneverovatniju epizodu svoje vladavine. Ulogorivši se ispred bulonjske luke, naredio je svojoj obeshrabrenoj i nervoznoj vojsci da se postroji na plaži. Rimski strelci su stali u liniji na samoj obali vode. Teški katapulti i sprave nalik praćkama za gađanje kamenjem bili su dovučeni i postavljeni na peščana brdašca, dok su desno i levo krilo činile trupe konjice. Sve oči bile su uprte ka horizontu, očekujući pojavljivanje neprijatelja iz daljine.


Onda je Kaligula ustao u svoj carskoj veličini, uzjahao konja i došao do plićaka. Isukao je svoj mač, i glasom koji je ledio krv u žilama stao je da uzvikuje kletve i reči osvete upućene bogu mora, Neptunu. Vojnici su posmatrali dok je Kaligula mačem sekao po morskoj peni, naređujući pešadiji da krene u napad. Plićak je bio probadan mačevima, a konjica je uletala i izletala iz talasića.


A sada plen! - uzvikivao je naredbe Kaligula i svaki je vojnik počeo da pretražuje ivicu mora – skupljajući školjke u nedra i u šlemove. Vikao je: - To je plen, koji ste oteli okeanu. Njime ćete ukrasiti Kapitol i Palatin. Moćni rimski legionari bili su svedeni na klovnove svog ludog cara. Kaligulini snovi o osvajanju bili su frustrirajući, i on je bio besan. Umesto svoje neprijatelje, Kaligula je svoje podanike i vojnike ubacio u haotično stanje. Vratio se u Rim, sa Germanskim zarobljenicima koji su bili pohvatani usput sa šačicom Brita koje je zarobio sa jednog trgovačkog broda kraj Bulonja i tonama školjki. Na povratku, u maju 40. g.n.e. Kaligula se sreo sa delegacijom koju je poslao Senat, i koju je predvodio njegov ujak Klaudije. Oni su došli da mu prenesu čestitke, ali Kaligula nije bio raspoložen da ih sluša. Na putu ga dočekaše izaslanici Senata, moleći ga da stigne što pre. On povika „Da, doći ću, i ovo sa mnom. Pa se udari nekoliko puta po balčaku mača.


Šokiranoj delegaciji Senata saopštio je da se vraća „onima koji ga žele" – narodu – a ne Senatu. Kaligula je tražio žrtvenu jagnjad, i senatori su bili više nego jasan izbor. Testirajući njihovu lojalnost do kraja, zatražio je d njih da ga priznaju ne kao vrhovnog vođu, već kao boga.

 

No, i pored toga, zavere protiv Kaligule sve su više uzimale maha. U osvit njegove bolesti, Kaligula je uživao da oblači posebne kostime. Često je nosio ženske haljine, ali se ne tako retko pojavljivao u javnosti obučen kao polubog, Herkul, Apolon, Bahus, Kastor i Poluks. Kako je njegovo ludilo napredovalo, tako se sve više približavalo vrhovnim bogovima: Hermesu, Apolonu i Marsu. Često je bio viđen sa zlatnom bradom, sa munjom u ruci, ili sa trozupcem i štapom, što je bilo obeležje bogova. Vrlo često je bio obučen i kao boginja, Venera, Junona ili Dijana. Sredinom 40. g.n.e.

 

Kaligulina opsednutost božanskim bila je nekontrolisana. Kao sin boga Sunca, udvarao se Mesecu, i objavljivao kako prijateljuje sa bogovima. Razgovarao bi sa Jupiterom, nazivajući ga bratom. Bespomoćni Senat mogao je samo da gleda, dok je Kaligula naređivao da mu se u samom srcu Rima podigne hram. Bogati plemići, uključujući i njegovog ujaka Klaudija, bili su primorani da plate ogromne sume, za izgradnju tog hrama. Onda je Kaligula jedan deo svoje palate proširio pravo do foruma, uključujući i hram Kastora i Poluksa kao svoj sopstveni.

 

Iscrtao je i planove prema kojima su glave svih statua bogova koji su se nalazile u Rimu imale da budu zamenjene, i da umesto njih budu postavljene njegove glave. Proveo je celu 40. g.n.e. pripremajući se da bude bog. Poslao je po najbolje mađioničare iz celoga Carstva, da bi zajedno sa carem proveli više nedelja u zamračenoj prostoriji, otkrivajući mu najskrivenije tajne svoje veštine. Na završnoj ceremoniji, oni su napravili krug oko njega, i na mnogim jezicima zapevajući neobične napeve, carevo nago telo su ispunili moćnim arkanama.


Pred kraj iste godine, Kaligulina demonstracija moći počela je već da opasno preti sigurnosti celoga Carstva. Izazvao je bes zahtevom da se Jerusalimski hram pretvori u carsko svetilište u kojem bi bila postavljena ogromna statua njega samog. Odbijanje da se to učini Kaligula je shvatio kao akt vrlo ozbiljne neposlušnosti, i naredio da se ubiju svi oni koji s mu se suprotstavili. Jedino su takt i diplomatija lokalnog guvernera sprečili da izbiju veliki nemiri. Shvatajući da će to obezboženje prouzrokovati bes, Publije Petronije je zaustavio skulptore. Bila je to akcija koja ga je mogla stajati glave, ali u vreme kada je već do njega stigla odluka o smrtnoj kazni, Kaligula je već bio mrtav.


Dvadeset četvrtog januara 41. g.n.e. poslednjeg dana dvorskih igara, Kaligula je izboden na smrt dok se vraćao iz pozorišta. Među ubicama nalazili su se i članovi njegove porodice, i pripadnici lične telesne straže čiji je zadatak bio da ga čuvaju. Fatalni udarac zadao mu je Kasije Cerea, čovek kome se Kaligula otvoreno podsmevao na dvoru smatrajući ga mekušcem. Bilo je to brutalno i divlje ubistvo, a telo je ostavljeno onako, izbodeno sa više od trideset uboda.

 

Konspiratori su onda izbrisali sve tragove svoga cara. Kaligulina žena Cezonija bila je uhvaćena, i isto izbodena na smrt. Druzilu, njihovu dvogodišnju kćerkicu, podigao je jedan vojnik i ubio tako što je njom nemilosrdno udarao o zid. Kada je otkriven iza zavese gde se skrivao prestravljen, Klaudije je bio ubeđen da je i on na spisku da bude ubijen. Umesto toga, odveden je u pretorijanski logor, gde je vrlo ozbiljno proglašen za cara. U Senatu je ponovo počelo slavlje.

 

Kaligula je živeo dvadeset i devet, a vladao tri godine i jedanaest meseci. U velikim analima surovosti, vladavina imperatora Kaligule ističe se briljantnošću i sjajem. Za razliku od dela koje su vršile gotovo sve autokratije u mračnoj istoriji masovnih klanica, Kaligulina tiranija je bila sprovođena vrhunskom devijantnošću i kapricioznošću, i nalik je ogromnom performansu čije su glavne odlike bile bestijalnost, brutalnost, seksualni ekscesi i perverzija.

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Kalugula

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u