Jovan Sterija Popović - Pokondirena tikva

Književni rod - drama
Književna vrsta - komedija

Tema - Osnovna tema komedije Pokondirena tikva je ismevanje glavne junakinje i njene želje da pobegne od svog porekla.

Analiza - Komedija Pokondirena tikva se smatra takozvanom komedijom karaktera. U njoj Sterija iznosi na videlo mane svojih savremenika i ismeva ih. Pod komedijom karaktera se podrazumeva vrsta komedije u kojoj se na vrlo duhovit način prikazuju mane junaka, poput: malograđanštine, tvrdičluka, pomodarstva i primitivizma.

Da bi prikazao društvo, Sterija za glavne likove lektire Pokondirena tikva uzima udovicu Femu i pesnika Ružičića.

Na samom početku komedije, Sterija bez nekog posebnog uvoda i pripreme čitaoca na ono što ga očekuje u delu prikazuje glavnu junakinju. U samo tri početne scene je već izvršena karakterizacija lika glavne junakinje komedije Pokondirena tikva, jer je prikazana u različitim situacijama, sa različitim tipovima ljudi. Tako čitalac vrlo brzo shvata kakva je Fema.

Kao ni u ostalim, tako ni u ovoj Sterijinoj komediji nema zapleta u klasičnom smislu, već se najčešće scene odvijaju u prisustvu dva ili tri lica, bez masovnih scena. Svi likovi komedije se pojavljuju tek u poslednjoj sceni, a jedan od njih je mahom prikazan kao moralni sudija.

Ono što se pažljivom analizom lektire Pokondirena tikva može uvideti jeste da nema monologa. Pretpostavlja se da je to zbog piščevog umeća da dijalozima prikaže sve što treba, a najpre unutrašnje aspekte svakog učesnika komedije.

Prilikom analize komedije Pokondirena tikva treba posebnu pažnju obratiti na jezik junaka, o čemu pisac posebno vodi računa. To se svakako odnosi prvenstveno na jezik glavnog lika lektire Pokondirena tikva, Feme, koja često koristi nepravilne izraze iz nemačkog i francuskog jezika. Sve to u kombinaciji sa jezikom koji je koristila, a koji je u nekim slučajevima i vulgaran, tka Femin lik, prikazujući ga baš komičnim koliko ustvari jeste.

Termin "pokondirenost", odnosno izraz "kao Fema" vremenom je postao deo žargona srpskog jezika, a koristi se kada se neko ponaša poput junakinje Sterijine komedije Pokondirena tikva.

Komedija Pokondirena tikva prikazuje glavnu junakinju i njene dogodovštine u trenutku kada želi da postane prava dama. Femi je umro muž, opančar i ostavio joj dosta novca. Ona sada želi da pobegne od takvog života i postane prava dama. To je naravno nemoguće, mada ona misli da ako ubaci malo stranih izraza u govor i obuče se po poslednjoj modi može to da postane.

Glavni lik lektire Pokondirena tikva mnogo više priča nego što radi. Ona sve zna šta želi, ali ne radi gotovo ništa. Zapravo, ona se samo oblači u nove haljine i menja svoje ponašanje i govor. Posebno je zanimljivo što koristi reči iz nemačkog i francuskog jezika, mešajući ih sa svojim prostim govorom. Ponekad te reči nemaju smisla, ali ona misli da se tako postaje dama.

Mnogi oko nje joj se potajno smeju, ali ona kao da ne mari zbog toga. Naprotiv, Fema vređa svoje najbliže, želeći i na taj način da pokaže da više nema veze sa svojim pređašnjim životom opančareve žene.

Želeći da što pre postane prava dama, Fema čini razne nepromišljenosti. Zapravo, ona ni jednog trenutka ne uspeva da uđe u pravo visoko društvo, već dolazi u dodir samo sa različitim varalicama. Oni se predstavljaju kao ljudi iz viših slojeva, koristeći njenu prostotu i naivnost.

Na kraju lektire Pokondirena tikva Fema je ponižena i osramoćena i najzad shvata da ne može da pobegne od onoga što je ona ustvari, a to je prosta, opančareva žena.

Likovi - Glavni lik lektire Pokondirena tikva je Fema, udovica jednog opančara. Ona nema stila, ni lepih manira, ali želi da se uzdigne u društvu. Pored toga, Fema je glupa, prosta i uobražena.

Želeći da što pre postane ugledna dama, ona je promenila svoj izgled, ali i ponašanje, u negativnom smislu. Iako je spolja ličila na pristojnu damu, u suštini je ostala prosta opančareva žena. Nova odeća joj, naravno nije pomogla da postane kulturna, obrazovana, da se lepo izražava. Počela je da koristi strane izraze, a najviše nemačke i francuske, često u pogrešnom kontekstu, jer je mislila da će tako izgledati pametnije.

Fema se zanela u svojoj novoj ulozi i želji da postane ono što nije, pa je vređala i ponižavala sve koji je okružuju. Iako su joj se ljudi smejali, ona je bila uvrerena da je na višem nivou od njih. Vrlo lako se odrekla svog prošlog života, iako je do novca došla upravo zahvaljujući svom pokojnom mužu koji je bio opančar.

Fema je sebična, arogantna, gorda, neobrazovana, bezobrazna prema drugima, te je zbog svog ponašanja na kraju doživela poniženje i sramotu.

Pesnik Ružičić je poslužio Steriji da kritikuje pseudoklasičnu književnu školu i njene sledbenike. Ovaj pesnik stvara privid učenog čoveka, ne bi li zadivio primitivan svet, a zapravo je varalica.

Ostali likovi lektire Pokondirena tikva služe da bi u dodiru sa dva glavna junaka samo naglasili njihove osobine, koje pisac ismeva.

Danas je ovo jedna od češće izvođenih pozorišnih predstava u teatrima širom naše zemlje. Prvo izvođenje ove čuvene Sterijine komedije je bilo u Beogradu, 01. marta 1842. godine.

__________________________________

Pokondirena tikva je komedija koju je Jovan Sterije Popović napisao 1830. godine, odmah posle "Laže i paralaže", ali je objavljena tek 1838. godine nakon prerade. Prvi put jer izvedena na pozorišnoj sceni u Beogradu 1842. godine. 1956. godine Mihovil Logar i Hugo Klajn 1956. godine napisali su istoimenu komičnu operu.

Analiza - Pokondirena tikva je komedija karaktera kojom autor kritikuje i ismejava mane svojih savremenika u tadašnjoj Južnoj Ugarskoj.

Vrsta komedije u kojoj se na duhovit način osuđuju mane glavnog junaka i njegovi postupci (pomodarstvo, tvrdičluk, dvoličnost, malograđanština, primitivizam) naziva se komedija karaktera.

Za oslikavanje društva u kome živi on je uzeo dva karakteristična društvena tipa otelotvorena u primitivnoj opančarici Femi, bolesno ostrašćenoj za noblesom i pesniku Ružičiću. Način na koji Sterija definiše centralni lik komedije Femu, već u prvoj sceni, ili bolje rečeno prvoj replici, svojstveno je isključivo našem komediografu. Bez ikakve uvodne scene koja bi čitaoce, ili gledaoce, pripremila na predstojeće događaje, lik Feme čini se već potpuno okarakterisan i unapred psihološki profilisan. Pisac odmah ističe njenu težnju: "Opet ti kažem, devojko, ja hoću nobles u mojoj kući.'" a do kraja komedije on će nam vešto pokazati lice jedne društvene pojave - snobizma i pokondirenosti. Da bi to postigao on se služi jednostavnim, ali istovremeno vrlo nezahvalnim dramskim postupkom karakterizacije kroz dijalog dva lica u sceni. U stvaranju Feminog lika pisac u tri uzastopne scene, uz glavni lik, kao svojevrsnu opoziciju postavlja tri različita lika: Evicu, Vasilija i Saru. U tim scenama Fema će biti karakterno iznijansirana od prostog, vulgarnog duha i intelektualnog siromaštva prikazanog u sceni sa Evicom, preko autentičnog lika opančarice u dijalogu sa Vasilijem, do bolesno ostrašćene i zaluđene Feme u sceni sa Sarom. Tek posle tri uvodne scene, Femin lik je zaokružen i spreman za dalje odvijanje komične radnje.  U ovoj komediji, kao ni u ostalim Sterijinim komedijama, nema zapleta u klasičnom smislu, jer autoru cilj nije bila komedija prepoznavanja besmislenih zapleta i srećnih završetaka, već komedija koja otkriva pravi karakter i narav u jednom društvu prepunom izopačenosti. Zbog toga on izbegava masovne scene i najčešće se ključni događaji odvijaju uz prisustvo dva ili tri lica. Tek u završnoj sceni on dozvoljava prisutnost svih lica koja se u komediji pojavljuju, od kojih jedno obavezno postaje moralni sudija.

Jedna od vrlo uočljivih karakteristika Pokondirene tikve jeste odsustvo monologa, koji u dramaturgiji važe kao osnovno sredstvo definisanja unutrašnjeg, psihološkog aspekta lika. Steriji monolozi nisu ni bili potrebni, jer je s jedne strane, u sjajno vođenim dijalozima  uspeo da uverljivo predstavi sve likove, a s druge, da do krajnjih granica ubrza radnju i ni u jednom momentu ne skrene u nepotrebno karikaturisanje i komičnu patetiku.

Posebnu dimenziju karakterizacije pisac stvara jezikom kojim govore Fema i Ružičić. Femin jezik obeležavaju iskvareni nemački i francuski izrazi, koji u kombinaciji s vulgarnim izražavanjem jedne opančarice stvara sočnu verbalnu komiku.

Glavni likovi - bogata udovica Fema, Femina kći Evica, Femin brat Mitar,  šegrt Jovan, služavka Ančica, poeta Ružičić, Vasilije

Fema je jedna prosta i neugledna majstorica bez stila i lepih manira koja je silno želela da pobegne iz svog zanatlijskog opančarskog sveta u višu klasu i postane ugledna dama. Bila je glupa i uobražena i nije shvatala da je put od majstorice do ugledne dame dugačak i za nju skoro nemoguć.

Da bi što pre postala deo noblesa Fema je potpuno promenila sebe, svoj izgled i svoje ponašanje. Spolja je izgledala kao dama, ali je iznutra bila ono što jeste, jedna obična i uobražena seljanka koja je umislila da je školovana i otmena dama iz bogate porodice. Nije bila kulturna i nije znala da se lepo izražava, pa je u svoj prost jezik ubacivala francuske i nemačke reči koje je negde slučajno čula. Nije znala šta znače te reči i izgovarala ih je pogrešno, tako da su njena neobrazovanost i nedostatak bistrine još više dolazili do izražaja. Toliko se pokondirila, da nije bila svesna da je njeno ponašanje smešno i da joj se svi čude i potajno smeju.  Verovala je da je stvorena za gospodstvo, da je moderna, otmena i pametnija od svih koje poznaje. U svojoj zanesenosti i uobraženosti vređala je i ponižavala svoje najbliže. Gledala ih je sa visine i bila užasno gruba i neprijatna prema njima. Lako se odrekla svoje prošlosti, svog muža opančara i rođenog brata, ali i pored toga nije mogla da sakrije ko je ona u stvari i odakle potiče. Način na koji je menjala nameštaj u svojoj kući, svoju odeću i svoj govor, kao i njeno loše ponašanje prema njoj bliskim ljudima još više su istakli njeno seljačko poreklo, nedostatak stila, lepih manira i  kućnog vaspitanja.

U nespretnim pokušajima da promeni samu sebe i postane ono što nije i što teško može da bude, Fema je činila ludosti i nepromišljenje stvari. Bila je neskromna i sebična, arogantna i previše drska prema drugima, tako da je na kraju umesto uspeha doživela poraz, poniženje i sramotu. Nije postala otmena kulturna dama, već je ostala ono što je i pre bila, jedna obična, pokondirena i priglupa majstorica bez ugleda i poštovanja.

Kod kreiranja lika Feme Sterija je koristio otvoreno ruganje i sirovu šallu u satiričnoj funkciji, dok je u kreiranju Ružičića koji se po piščevoj zamisli obraća obično školovanijoj publici, koristio ironiju. Kroz ovaj lik on je ismejavao pseudoklasičnu književnu školu i njene sledbenike u našoj zemlji u tadašnje vreme. Ružičić  je oblikovan jezičkim sredstvima, ali i reakcijama drugih likova na njegove jezičke egzibicije. Dok on zaneseno lebdi u svom poetskom prostoru, Sara ga podseća na prizemne stvari, kiselu čorbu i sarmu. Slično postupa i Evica u susretu sa samozvanim poetom. Sterija je Ružičića izgradio kao jednog nastranog pesnika, avanturistu i varalicu, koji koristeći se slavjanskim jezikom stvara oko sebe auru učenog čoveka, ne bi li na taj način zadivio primitivnu sredinu.

Ostali likovi u ovoj komediji izgrađeni su tako da svojim ponašanjem i postupcima u susretu sa Ružičićem ili sa Femom naglase karakterne crte tova dva lika, ili da stvore naročitu atmosferu u kojoj se razotkrivaju prave osobine glavnih protagonista. Oni su najčešće dati u parovima. Tako na jednoj strani imamo Ančicu, služavku i Jovana, šegrta, a na drugoj Evicu, Feminu kći i Vasilija, njenog verenika. U praktičnom smislu oni su tu da bi se, donekle, ublažila surova satira i ironija na račun glavnih ličnosti, ali i da bi prikazali jedan drugi svet, koji egzistira uporedo sa  ovim deformisanim svetom moralno 'osakaćenih' junaka komedije.

__________________________________

Jovan Sterija Popović ili Jovan Popović Sterijin je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. Njegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova, jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara, imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac.

Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio" prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja.

Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka.

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom "Smrt Stefana Dečanskog". Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To cy bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz 18. veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu (Roman bez romana) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: Nevinost ili Svetislav i Mileva, Miloš Obilić i Nahod Simeon. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: Smrt Stefana Dečanskog, Vladislav, Skenderbeg, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad Ajduci, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija Laža i paralaža, zatim Tvrdica, Pokondirena tikva (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i Zla žena, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: Ženidba i udadba, Kir Janja, Rodoljupci i Beograd nekad i sad. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama "Smrt Stefana Dečanskog".

A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove "Skapenove podvale"). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova Davorje. Bio je književni kuriozum što je Popović Davorje štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.

Jovan Sterija Popović - Kir Janja