Jovan Sterija Popović - Kir Janja lektira

Jovan Sterija Popović - Kir Janja

Jovan Sterija Popović - Kir Janja

 

Laža i paralaža je naišla na dobar prijem kod čitalačke publike kao prva prava savremena komedija, sa savremenom i prepoznatljivom atmosferom i likovima, sa aktuelnom temom iz svakodnevnog života. Kako pozorišni život još nije bio razvijen, Sterijine drame su imale svoje čitaoce. Oni su, zadovoljni Lažom i paralažom, često napominjali da ne bi bez polze bilo jošt' štogod na isti način sostaviti i sredstvom pečatnje čitateljem i čitateljkam spriopštiti, piše Sterija u Predisloviju komedije Tvrdica 1837. godine. U ovom predgovoru on će ukazati na još dve stvari.

 

1. Materijalni položaj pisaca je vrlo težak; zato se oni potpuno posvećuju svome zvanju, poslu od koga žive a k sočineniju dela jednog, koje se voopšte celog naroda tiče samo časove predaha ili odmora koriste. Pisac mora biti bogat da bi se posvetio pisanju, inače bi skapao od gladi. Ove reči su objašnjenje i opravdanje što Sterija, posle Laže i paralaže, skoro sedam godina nije ništa napisao - prezauzet je advokatskim poslom a slabo zdravlje ne dozvoljava mu previše naprezanja koje podrazumeva književni rad.

 

2. Želeo je da napiše takvo delo koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnji' nezgoda pune razgalilo, a pritom - ako uši slušati ima - i nauku življenja pridodalo. Dakle, ne samo zabava, nego životna pouka je glavni zadatak komedije.

 

Komedija Tvrdica neodoljivo podseća na Molijera: isti naslov, ista tema, sličnosti u ponekoj sceni. To nipošto nisu činjenice koje osporavaju Steriji originalnost - sve navedeno nije izmislio Molijer jer je staro vekovima. Tvrdica i tvrdičluk javljaju se kao teme kod Menandra, Plauta, Držića. Svaki od njih je temu obradio i komediju oblikovao u duhu vremena, podneblja i mentaliteta. Sterija je ovde svoj, originalan. Tema je svevremena, ali su likovi iz njegove sredine, sa svojim mentalitetom i naravima, bliske čitaocu ili gledaocu. Sterija je izvorima komike i karakterizacije pridodao još jedan - jezik. Srpskogrčki žargon i deformisana leksika iz evropskih jezika izvor su komike ali i snažno sredstvo individualizacije.

 

Struktura, sadržina, značenje - Tvrdica ima uobičajenu strukturu: sastoji se iz tri čina različitog broja pojava: I - 11, II - 9, III - 7. Sterija koristi onovremenu terminologiju: činovi su dejstva, a pojave ili scene su pozorja. Malo je dramskih junaka: kir Janja, njegova supruga Juca, ćerka iz prvog braka Katica, kućni sluga Petar, kir Dima - njegov vrsnik i takođe trgovac, mladi notaroš Mišić.

 

Tvrdica - Prvi čin - Prvi čin ima ekspozicionu funkciju. Ni jedna od jedanaest pojava (situacija) nije dinamična - niti pokreće radnju, niti je zapliće. Zaplet je naznačen tek u devetoj pojavi kada Janja daje pristanak da uda kćer Katicu za starog kir Dimu. Zaplet se naslućuje u čitaočevoj svesti, koji očekuje Katičin otpor što bi predstavljalo pravi dramski zaplet. Ceo prvi čin je u funkciji postepenog predočavanja mentaliteta i karaktera kir Janjinog: svaka nova situacija je upotpunjavanje psihološkog i moralnog portreta junaka koga tek u drugom i trećem činu očekuju ozbiljna iskušenja i sukobi.

 

Dramska priča se otvara razgovorom kir Janje i Juce u kome se otkriva njihova situacija, međusobni odnosi, karakteri. Ovaj razgovor je statičan po prirodi - ne pokreće radnju, ali započinje postepeno oblikovanje lika kir Janje. Iz razgovora se otkriva nekoliko stvari. Velika je razlika u godinama između kir Janje i njegove druge žene; kada je ženio, obećavao je udoban život i bogatstvo, a sada je pogođen što šije haljinu, što traži da joj kupi šešir; ljubomoran je (Što sam ti uzeo? Da čuvaš kuća, ili da glediš na penđer, na mlado oficir?), smeta mu i često prisustvo notaroša Mišića u kući. Kir Janji smeta što je neko jeo hleb između doručka i ručka - obeležio je komad hleba kako se ne bi krišom trošio. Dva detalja su posebno značajna za karakterizaciju lika kir Janje. Da bi pokazao Juci kako se štedi, navodi joj primer Diogena koji je sedeo u buretu i išao bos, ili: kad mu Juca kaže da je ne ljubi (ne voli) on hoće da je poljubi i razuveri - ne pravi razliku između ljubavi i ljubljenja. Ova dva detalja pokazuju da je kir Janja potpuno iščašen iz normalnog sveta i stvarnosti koja ga okružuje, jer je opsesivno obuzet novcem - ne samo sticanjem nego i čuvanjem u pravom smislu reči: da ga ko ne pokrade.

 

Druga situacija uvodi u dramsku priču starog slugu Petra koji je gluv i nesposoban za obavljanje posla. Njegova gluvoća je izvor komičnih efekata: pogrešno čuje reči, ali zato grdi kir Janju da se ači i ne govori kako treba. On donosi Janji pismo iz koga ovaj vidi da mu kir Dima traži pozajmicu. Za njega je to dobra špekulacija, čak mu i Petar primećuje zadovoljstvo na licu. Kir Janja je već bio udaljio Jucu iz sobe, sada izvodi i Petra, zaključava vrata na koja je izveo Petra i ona druga na koja je izišla Juca, otvara sanduk sa novcima, ali se naglo prepadne da će Juca videti novce kroz rupu na vratima i udružiti se sa razbojnikom da ga ubije. Da bi proverio gde je ona, uporno zove i Juca se pojavljuje. Kir Janjina misao ide svojim tokom nezavisno od svih stvarnih tokova. Ono što jednom pomisli, pretvara se u stvarnost i činjenicu. Juci prebacuje da je prisluškivala iako je ona bila u dvorištu, prebacuje joj zaveru (Znaiš da izgubiš glava tvoga gospodara), istera je opet napolje kroz dvoja vrata i zaključava ih. Sada nastaje čuvena scena kada je Janja sam sa svojim novcima i razgovara sa njima i tepa im baš kao da su najrođeniji rod.

 

Ova scena potpuno razotkriva ličnost i karakter kir Janje. Njegova ljubav prema novcu pretvorila se u strast, a to je već bolesno stanje ličnosti. Njegov strah da će mu neko pokrasti novce bezgraničan je, prešao je u opsesiju - još jedno bolesno stanje ličnosti. Takvo stanje, da ponovimo još jednom, potpuno isključuje Janju iz stvarnosti, tako da nije sposoban da u određenim situacijama reaguje na pravi način.

 

Taman što Janja skreće pažnju Juci da idim po svoja špekulacija a da ona ne miče iz svoje sobe, nailazi notaroš Mišić. Janja je uznemiren, sad ne sme da ide poslom jer je u kući mladi notaroš. U njemu je pre svega ljubomora, ali još više strah da ga Juca i notaroš zajednički ne opljačkaju. Ova situacija uvodi u dramsku priču još jednu ličnost, notaroša Mišića, ali ta promena je statična: ne pokreće radnju, samo uvodi još nekoliko detalja koji dograđuju lik tvrdice. Notaroš je došao da traži dobrovoljni prilog za izgradnju bolnice i očekuje da Janja, kao ugledni trgovac, priloži hiljadu forinti. To je za Janju ogroman novac: on nema novca: Znaite da nisum vidio krajcara prebijena od mesec dana. Pritisnut, on nudi pola forinte, potom celu forintu, pa dve forinte. On je na muci: notaroš ne insistira da se odmah da - opet će doći on, svratiće češće. A to je ono što Janji smeta; ljubomoran, seda tako da od Mišića zakloni Jucu; kada ovaj kaže da Janja ima krasnu gospoju, Janja odgovara: Za mene krasno, za drugoga ružno. Stalno preti Juci prstom, mrači se na nju kad što progovori sa Mišićem. Ali kada Mišić ne prima dve forinte, Janja će uzviknuti: Gospodar notarius, evo vaša artija, evo moja Juca! Makar sto puta dođite, ja nemam da dam. I ljubomoru će potisnuti ali da da novce ne može.

 

Kad Mišić ode, Janja se ustremljuje na Jucu: ona mu je namigivanjem davala znak da Janja ima novaca. Ne vredi nikakva odbrana, pa mu Juca, da prekine raspravu, predlaže da razglasi kako su poharani. Ideja je pala na plodno tle: Janja se oduševio, priznao Dušo Juco, ti imaš grčko pamet u glava, ti nisi od serbsko rod, i već zamišlja kako na tasu u crkvi sakupljaju milostinju za njega. Juca napušta prostoriju i sada sledi jedan od Janjinih monologa (osma scena). Sada mu nije dovoljno što će mu u crkvi kupiti pomoć, razmišlja da kupi lutriju (loz), ali je u nedoumici na čije ime: ako uzme na kćer Katicu, ona će se udati i odneti novce; ako uzme na Jucino ime, dođi mlad momak od dvadeset i tri godinu da vidi Juca. On lep, Juca lepo; on migi, Juca migi; on si zaljubi, Juca si zaljubi, teće kir Janja u kupus. Prokleto posla!

 

Kir Dima dolazi kod Janje zbog dva posla, Pozajmljuje novac od Janje uz visoku kamatu koju odmah isplaćuje od pozajmljenog novca. Kada je to završio, prosi od Janje njegovu Katicu. Ovaj je daje pošto kir Dima ne traži uz nju nikakav novac kao miraz i neće da pravi svadbu srpsko prokleto običaj. Kir Dima je u ovoj situaciji vrlo bleda ličnost, on je samo agens da se ispolje još neke osobine kir Janjine: u njegovom postupku se ispoljava surovost jer nema milosti prema rođenom detetu - udaje osamnaestogodišnju devojku za starca samo da bi mu ostali novci. Ovo je već poznati motiv o ocu tvrdici koji žrtvuje svoju mladu kćer udajući je za bogatog starca, ali je ovde jedna od karika u građenju lika kir Janje. Završna slika prvoga čina je vrlo kratka - samo pet replika Janje i sluge Petra, ali je Petrova vest delovala kao grom: stara šupa se srušila i ubila konja.

 

Tvrdica - Drugi čin - Drugi čin je nastavljanje dramske priče u koju se uvodi novi junak - Katica. Priča je i ovde jednostavna i laka, bez složenih zapleta, bez dinamike. Osnovna svrha dramske priče i u ovom činu je dovođenje kir Janje u nove situacije u kojima će se ispoljiti još neki vidovi njegovog tvrdičluka.

 

U završnoj slici prvog čina samo je predočen događaj - rušenje šupe i stradanje konja. Objašnjenje uzroka daje se u prvoj sceni drugoga čina, koja uvodi još jednog aktera dramske priče - Katicu. Juca i Katica komentarišu rušenje šupe i stradanje konja. Obe su svesne Janjinog štetnog tvrdičluka. Štedeo je na popravci šupe, sam je zidao i pretrpeo je veliku štetu. Ovaj detalj je pravedna kazna za tvrdicu, ali istovremeno pokazuje da suluda štednja proizvodi ogromne štete.

 

Dolazak notaroša Mišića prilika je da se opiše još nekoliko detalja koji kazuju o Janjinom tvrdičluku. Dugo je držao kukuruz dok se nije ubuđao pa je morao da plati iznošenje. Na Mišićevu napomenu da bar u kući lepo živi, Juca će navesti još dva detalja: Ako ima što sira ili putera, on donde čuva i jesti zabranjuje, dok se ne pokvari i ne usmrdi. Dok u podrumu ima devet stotina akova vina, nikada ga nema na stolu. Ulazi Janja sav usplahiren, jadikuje da je ostao siromah, da mora da uzme štap i prosi pred crkvom. Mišić ga teši da se od uginulih konja može da proda mast i tako čak zaraditi. Janja ne sluti da je Mišić ovo izmislio, oduševljava se idejom i naređuje slugi Petru da odere konja.

 

U petoj sceni drugoga čina začinje se jedan od dva zapleta: notaroš Mišić kaže Janji da je besmisleno da udaje Katicu za kir Dimu koji je mator i nije ni blizu ugledu koji uživa Janja i njegova kuća. Janji prijaju ove pohvale, ali kad čuje da je notaroš zainteresovan za njegovu kćer, uznemiri se: Vi ste čovek gospodin, vami treba mnogo novci. Mišić Katici kaže da otac namerava da je uda za kir Dimu i istovremeno joj izjavljuje ljubav. U njegovoj izjavi se mešaju knjiški slavenosrpski jezik iz sentimentalnih romana ali i kritika tih romana i njihovih izveštačenih priča: Vi vidite, gospodična, da ja ljubav moju k vami dosta prosto i bez upotreblenija tekstova iz romana izražavam, no s otim mislim da što je jezik prostiji, to je čuvstvo prirodnije.

Kao što se prvi čin završava upečatljivom slikom štete koju proizvodi Janjin tvrdičluk, tako se i drugi čin završava Janjinim jadikovanjem što su ga Čivuti pri zameni novca prevarili za dvadeset forinti u srebru a ukrali su mu i Rotšildovu obligaciju od hiljadu forinata u srebru.

 

Tvrdica - Treći čin - Treći čin počinje Janjinim monologom u kome se jada zbog svih šteta koje je imao. Pada mu na pamet da izvrši samoubistvo, ali je u dilemi: i samoubistvo košta (Da kupim štranga, oskudnu vremenu. (...) Da ukradem od Juca malo saračiku, što pravi belila, pa da se otruim. To ne koštui ništa, i ne pravi larma). Pomisao na smrt koja ništa neće koštati ni u jednom trenutku ne budi pomisao na porodicu koju ostavlja, ali zato nežno misli o nečem drugom:

 

Zbogom moja špekulacija, oći Janju da si pođini! Oh, tamo da umrim. (Pokazuje sanduk.) Da jošte vidim moi srci! (Otvori saiduk.) Moje lepe žute dukate, moje bele talire, zbogom! Oći Janju da vas ostavi, da ne idite na proces. Ama oći da umri sos vas, sos moju srcu. (Zatvori sanduk.) Sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci.

 

Ali se Janji ne da bez novih šteta: upada Juca i obaveštava ga: isteklo je sirće. Janja, naravno, krivi Petra, iako nije dozvoljavao da se promeni stara slavina. Sada sledi scena koja do kraja razotkriva Janjin karakter potpuno zatamnjen bolesnim tvrdičlukom. Hoće da otpusti slugu Petra pa pravi obračun plata i šteta koje mu je naneo. Zaračunava mu štete koje to nisu: odsekao je ular da bi sprečio da se konj udavi, slomio se točak na kolima, satrula slavina na buretu. On mu na račun stavlja i neku kobasicu koju je ovaj nekad pojeo, šolju mleka koju je nekad prosuo. Za jedanaest godina služenja kod kir Janje, Petar je dužan Janji još osamnaest forinti.

 

Peta scena trećeg čina je ključna: u njoj se razrešava pitanje Katičine udaje: notaroš Mišić nadmudri Janju te ovaj blagosilja njihov brak poklanjajući im falsifikovane novčanice i ukradenu obligaciju. Uplašen da ne ide u magistrat gde može biti uhapšen zbog falsifikovanih novčanica koje je dobio pri promeni za dukate, on prosto moli Mišića da uzme Katicu, samo da ga ne vodi u magistrat. Mišić vrlo vešto vodi razgovor: iznudi pristanak za Katnčnnu udaju i svadbu, prihvati ponuđene falsifikovane novčanice koje je dugo odbijao da primi, prihvata i Rotšildovu obligaciju koja je ukradena Janji, a onda kaže Janji:

 

Janja: Gospodin notarius, vi ste moju zet!

Mišić: Jesam, i dopustite mi da s vami drukčije malo progovorim. Oni Čivuti, što su vas poarali, u 'vaćeni su.

Janja: Što? A di su novci?

Mišić: Kod mene. Ja sam taki poslao momke u poteru, koji su srećno kako dukate, tako i Rotšildov papir našli...

Janja: Gospodin notarius, to su moji dukati.

Mišić: Vi ste ih meni poklonili.

Janja: O, teos filaksi! Ja sum vama banki poklonio.

Mišić: Bez kojih se ne mogu dukati povratiti.

Janja: Oćite da mi otmite sa sila?

Mišić: Što jedan poklanja, drugi, koji prima, ne otima.

Janja: Znaite što, Gospodin notarius? Ta mi smo rod; ajde da delimo.

Mišić: Bože sohrani! Vi ste ih meni jedanput poklonili, ja moje pravo ne dam.

Janja: Ama oću da podignim na vas procesu.

Mišić: Šta vam drago, mene neće proces ništa stati.

Janja: (Dugo ga gledi.) Gospodin notarius! Usred moja nevolja imam ćef da pišem jedna historija.

Mišić: Kakvu istoriju?

Janja: Kako je srpsko glava prevarila Grečesko mudrost.

 

Kir Janja je priznao da je nadmudren. Ali na kraju sledi još jedan udarac: kir Dima dolazi da traži Katicu i pare jer je bankrotirao. Rotšildova obligacija je propala. Janja zato proklinje: Prokleto svaka špekulacija sos mlogo interes i malo kapital. Scena i drama završavaju se Janjinim proklinjanjem i jadikovanjem. Na toj sceni je jedna sreća: Katica i Mišić.

 

Komedija karaktera - Tvrdica je komedija karakgera ili psihološka komedija: postoji glavni junak, protagonista, dramski karakter. On je prikazan samo kroz jednu dominantnu crtu karaktera, a sve druge osobine ili naravi nisu predmet pažnje. Dominantna crta karaktera je tvrdičluk: u kir Janju su se slile sve osobine trgovaca tvrdica i sve manifestacije tvrdičluka tako da on postaje tip tvrdice koji deluje snažno i upečatljivo i koji se pamti. Njegov tvrdičluk je dostigao stepen strasti i bolesnog stanja koje se ne sreće često u stvarnom životu - tvrdičluk se manifestuje u ljudskoj prirodi u različitim stepenima, ali je ovde dostigao stepen bolesnog stanja kada čovek ne može normalno da razmišlja i postupa, čini greške koje samo njemu nanose materijalnu štetu. Vrhunac bolesnog stanja predočava se u dve situacije: Janjino tepanje dukatima i njegovo opraštanje od novca kada naumi da izvrši samoubistvo. Da bi ostvario ovako upečatljiv lik tvrdice, Sterija je sve ostale likove podredio njemu i stavio ih u funkciju njegove karakterizacije. Zato su oni ostali bledi i neindividualizovani.

 

U komediji nema složene radnje, zanimljivih zapleta, dramske napetosti. Radnje skoro da nema, ništa se ne događa osim promena situacija i smenjivanja dijaloških segmenata. Sve se svodi na govorno ispoljavanje, postupke, direktnu karakterizaciju kroz iskaze sporednih aktera dramske priče. To je sasvim u skladu sa prirodom drame - ovo je komedija karaktera pa je ispoljavanje karaktera u središtu svega dramskog zbivanja. Ima li se u vidu piščeva namera da bi delo i nauku življenja pridodalo, odnosno delovalo moralizatorski, jasan je razlog odsustva složene dramske radnje.

 

U drami dominiraju dva tipa komike: verbalna komika i komika situacije. Verbalna komika ima dva osnovna izvora: prisustvo strane leksike koja je uglavnom deformisana i prisustvo slavenosrpskog jezika u govoru notaroša Mišića; gluvoća Petrova proizvodi snažne komične efekte kad god on razgovara sa Janjom. Komika situacije dominantna je u ovoj komediji. U drami se javljaju dva tipa situacija: dinamične i statične. Malo je dinamičnih situacija koje čine radnju: to su situacije u kojima se pokreće pitanje Katičine udaje, ona u kojoj Mišić saslušava Janju zbog falsifikovanog novca, pojavljivanje kir Dime na kraju drame. Više je dinamičnih situacija izvan dramskog toka, onih koje su ispričane: kada Janja sa Čivutima menja novac i oni mu ukradu dvadeset forinti; kada menja dukate i dobije falsifikovane novčanice. Ove situacije, da su prikazane, delovale bi živo i dinamično. Više je statičnih situacija u kojima je Janja sam ili sa nekim od ukućana: kir Janjin monolog pred otvorenim sandukom sa dukatima; njegovo opraštanje od novca; razgovor sa Jucom o šeširu; njegova glasna računanja, stalno huktanje i jadikovanje; stalna priča da nema novca i da će umreti od gladi. Sve navedene situacije izazivaju buran smeh: gde god se pojavi kir Janja, šta god čini, čim progovori - provaljuje smeh.

 

Analiza likova - Kir Janja - Često se postavlja pitanje zašto je Sterija za glavnog junaka ove komedije uzeo Grka a ne čoveka iz srpske sredine. Jedan od razloga je u tome što su Grci, kojih je bilo u svim većim srpskim varošima, bili poznati kao vrlo preduzimljivi poslovni ljudi - trgovci. Oni su bili uzor poslovnosti i sticanja pa su Srbi trgovci od njih učili, sa njima sarađivali i orođavali se. Drugi razlog je u Sterijinom poreklu: on je bio Grk, otac mu je bio trgovac. Smatra se da mu je očev lik poslužio kao prototip za oblikovanje lika kir Janje.

Kir Janja je lik koji vlada ne samo scenom nego i dramom. Svi ostali likovi su u njegovoj senci kao instrumenti njegove karakterizacije. Zato oni nisu celoviti, nisu dovoljno izdiferencirani, ne ostavljaju snažan utisak, ne pamte se. U komediji je sve podređeno ispoljavanju kir Janje i vajanju njegovog psihološkog i moralnog portreta i situacije, i dijalog, i delovanje ono malo sporednih likova drame.

 

Kir Janja je društveni (socijalni) tip jer oličava trgovački sloj i to onaj koji ima grčko ili cincarsko poreklo. Ovaj sloj predstavlja klicu trgovačke buržoazije među Srbima u Ugarskoj, ali i u mladoj srpskoj državi Miloša Obrenovića. Poznati kao vešti trgovci, radini i štedljivi, uticali su na formiranje trgovačkog sloja među Srbima. Poslovne veze postepeno su se pretapale i u porodične tako da su se Grci i Cincari vremenom potpuno asimilovali.

 

Kir Janja je i pojedinačni karakter, tipični predstavnik sloja iz koga je ponikao. Za dramsku strukturu i umetničku funkciju dramskog karaktera kir Janja je bitan kao pojedinačni karakter sa porodičnim okruženjem kao miljeom. Ovakav kir Janja je prikazan na realističan način, zato je kao lik verovatan i uverljiv. Štedljivost je vid tvrdičluka, ali u najblažoj formi. Kir Janja je štedljiv, ali njegova štedljivost je pogrešna, nerazumna i štetna. On štedi na hrani, vinu, odeći za ćerku i suprugu, štedi na neophodnim potrebama - slavina, popravka šupe. Tako tvrdičluk prelazi u strast, u bolesno stanje: ponaša se nastrano i nerazumno nanoseći sam sebi velike materijalne štete. U njegovoj štedljivosti odnosno tvrdičluku ima surovosti i bezdušnosti: slugi zakida na svemu i svačemu, sve mu stavlja na račun, i kada treba da mu isplati ispada da je sluga dužan gazdi; da bi uštedeo na udaji ćerke, hoće da je uda za starca svojih godina jer ovaj ne traži novac i neće da pravi svadbu. Vrhunac bolesnog stanja dolazi u dvema situacijama: kada razgovara sa svojim dukatima i kada se oprašta od njih.

 

Kir Janja je bolestan od tvrdičluka ali u suštini on nije bezobzirni egoista, nije destruktivan čovek i ne predstavlja opasnost za druge. Ono što je stekao, stekao je prekomernom štednjom; nejak je, slab, nesiguran; kada pokuša da se bavi špekulacijama, uvek je na gubitku; ne podvaljuje, drugi njemu podvaljuju; pokušava da nadmudri, ali biva nadmudren. Mišić će reći da je on pošten i ugledan građanin za razliku od kir Dime koji nema taj ugled. To je činjenica koja ukazuje na drugu stranu njegove ličnosti. S obzirom na to da je preteranom štednjom samo sebi naškodio, on u nekim momentima deluje tragično. Komično je u ličnosti Janjinoj, u njegovim postupcima i govoru, ali je tragično u rezultatu njegovog delanja.

 

Potpuno je otuđen od života jer ga ne interesuju izlasci, druženja, posete, odevanje. Sticanje i čuvanje stečenog - dve su osnovne preokupacije i dve strasti kir Janjine. Za njega je trgovina život, profit je smisao života. On se ne kune u čast ili porodicu nego: Nisum, tako mi moja trgovina. Da bog da da ne profitiram nigdi, ako znaim da pravim banku!.

 

Sterija, prvi put u srpskoj književnosti novoga doba, vrši individualizaciju književnog lika pomoću jezika; Janja govori mešavinom grčkog i srpskog jezika, bolje reći govori grčkosrpskim jezikom. Pritom su deformisane reči i jednog i drugog jezika u procesu prilagođavanja grčkog srpskom i srpskog grčkom. To je samo kir Janjin jezik: svi ostali govore srpskim jezikom sa sporadičnim nanosima slavenosrpskog jezika koji je bio jezik sentimentalnih romana. U ovnm slučajevima radi se o verbalnoj komici.

 

Kir Janja je valjano oblikovani dramski karakter: osoben, dobro individualizovan, psihološki uverljiv, moralno jasan lik. U njega su se slile pojedinačne osobine velikog broja ljudi trgovačkog esnafa tako da je postao tip trgovca tvrdice koji se pamti i sa scene ulazi u svakodnevni život, u izreke: Kir Janjo!, Isti si kao kir Janja! Jasno je zašto je ova komedija dobila pored originalnog naslova i naslov Kir Janja.

 

Ostali likovi su potisiuti u pozadinu, oni su tu samo kao agensi za ispoljavanje glavnog junaka, odnosno u funkciji su njegovog boljeg osvetljavanja postupkom direktne karakterizacije.

 

Juca je mlada i lepa žena koja se udala za Janju jer je život u njegovoj kući obećavao obilje i uživanje. Naišla je na muževljev tvrdičluk neviđenih razmera. Ona ume da pripreti Janji da će ga ostaviti i time ga prisili da joj ispuni želju - obeća da će joj kupiti šešir. Ona prima Janju kao takvog: osuđuje ne samo njegov tvrdičluk, nego i njegove poteze koji stalno proizvode štetu, ali je spremna da to podnosi kao supruga i domaćica. Ona će reći Mišiću: Ja vam kažem, gospodine, kad bi' htela pripovedati sve njegove budalaste poslove, mogla bi se čitava knjiga napisati, ali ni u jednom trenutku ne postupa grubo. Janjina ljubomora nije u funkciji karakterizacije Jucine ličnosti nego je u funkciji karakterizacije muža ljubomornog na mladu i lepu ženu. Juca je jednostavno patrijarhalna supruga ondašnjeg trgovca, žena željna života, ali sputana porodicom kojoj je privržena - ona se podsmehne mužu zbog njegovog tvrdičluka i nespretnih poteza, ali to je sve. Njen odnos sa pastorkom Katicom je nežan i iskren.

 

Katica je vrlo mlada devojka koja nije imala prilike da uživa u odevanju ili provodu, ili stiče znanja o ponašanju u društvu jer je otac štedeo i na njenom odevanju i na obrazovanju. Ali ona, i pored toga, sasvim u duhu patrijarhalne devojke, ima samo lepe reči za oca. Brani ga od Jucinih prebacivanja i osuda, i žao joj je što se mora tako star jediti zbog uginulih konja. Uverena je u njegovu dobrotu:

 

O, on je vrlo dobar čovek, verujte!

 

Sigurna je da nije mogao da se bavi falsifikovanjem novca - ona je uvek na strani oca pa i onda kada čuje da hoće da je uda za starca, ne veruje da bi je otac prisilio. Katica je ostala bleda kao dramski lik: ušla je u dramu samo zato da se osvetli i druga strana Janjine ličnosti, koja nije mogla biti sagledana u dramskim zbivanjima. Ona je tu i da se stvori slabašni zaplet oko njene udaje: očeva namera i Mišićeva želja su u sukobu, sukob se razrešava u korist mladosti.

 

Notaroš Mišić je agens za stvaranje spomenutog slabašnog zapleta oko Katice, ali ima vidnu ulogu u razrešenju dramske priče. On je mladi činovnik magistrata, otresit, kulturan, uviđavan. Ima poštovanje za kir Janjino poštenje i ugled, ali mu priprema lukavu zamku kako bi ga prisilio da mu da i Katicu i novac uz nju. Njegova igra sa Janjom je čista i simpatična, bez trunke zle namere. Jedan motiv, koji se primećuje u delanju i govorenju Mišićevom, samo je naznačen i na njemu se Sterija ne zadržava - to je kritika sentimentalnih romana i upotrebe slavenosrpskog jezika u svakodnevnom opštenju.

 

Petar, sluga Janjin, dramski je lik koji ima značajno mesto u oblikovanju komičnih situacija i osvetljavanju lika glavnog junaka, odnosno njegovog tvrdičluka kao dominantne crte karaktera. On je star i gluv, čovek je iz naroda - primećuje se da je njegov govor najčistiji: narodni srpski jezik. U govoru svih aktera dramske priče ima nanosa nesrpske leksike ili leksike koja se posrbljuje: kir Janjin govor je zatrpan grčkom leksikom i prilično je nerazumljiv; Juca i Katica se trude da u govoru budu nobl; u Mišićevom govoru mestimično se oseća slavenosrpski jezik. Petar je gluv ali njegova gluvoća je najčešće alibi da ismeje kir Janju i da njegov govor nazove ačenjem. Dijalozi Petra i Janje izazivaju buran smeh: on proističe iz leksike, iz sudara replika i govorie situacije. Verbalna komika je u ovim dijalozima ostvarila vrhunce. Ima naznaka socijalnog motiva u liku sluge Petra: jedanaest godina služi i ništa ne zasluži osim duga gospodaru. Ovaj motiv, međutim, sporedan je i uzgredan, jer Sterija na njemu ne insistira i ne razvija ga.

__________________________________

 

U ovoj komediji Sterija je predstavio Kir Janju kao negativnog komičnog junaka kojem je strast prema novcu deformisala ličnost. Kir Janja se stalno žali kako je siromašan, a u stvari je vrlo bogat. Ruku svoje kćerke je obećao starijem čoveku, pošto on nije tražio miraz. Zbog njegovog tvrdičluka da uloži novac u popravku krova, krov se obrušava i ubija konje, dok zbog neispravne slavine ističe bure sirćeta, tako da šteta daleko nadvisuje potencijalnu uštedu.

 

Druga i najbolja Sterijina komedija karaktera je Tvrdica ili Kir - Janja (1837), u kojoj je Sterija dramski uobličio lik Grka, tvrdice i spekulanta, zelenaša i fanatičnog poklonika novca. Kir - Janja, bolesno pohlepan za zlatom, tipičan je i specifično vojvođanski pretstavnik ere prvobitne akumulacije kapitala u Sterijino doba. Sav u opsesiji novca, fatalno opterećen težnjom za sticanjem, pretvorivši tako novac od sredstva u cilj i u jedini smisao života, u najvišu životnu vrijednost prema kojoj se odmjeravaju sve ostale moralne, intelektualne i društvene vrijednosti, Kir - Janja gubi zdravu i normalnu životnu logiku, izopačava svoj ljudski lik, deformiše se moralno i postaje bolesno čudovište i razoren duh. U toj svojoj strasti, u kultu novca, slijep i izgubljen za sve ostale manifestacije i aktivnosti porodičnog i društvenog života, on se tragično sukobljava sa ljudima i problemima i postaje žalosno smiješan, čiftinski ograničen i slabićki bijedan, nespretan, plašljiv, začudno lakovjeran i naivan, ali uvijek bez ponosa, nizak, samoživ i nečovječan.

 

On je bez razmišljanja i bez imalo griže savjesti spreman da žrtvuje sreću svoje jedinice Katice dajući je starom "bogatom" Kir - Dimi samo da ne bi morao uz kćer dati i miraz. Starom i vjernom sluzi Petru naplaćuje uže, iako mu je sluga, prerezavši uže; spasao konja iz požara. - Zbog nerazumnog upravljanja imetkom iscurilo mu je sirće, srušila se dotrajala šupa i ubila konja, a zbog nezasitne i prljave spekulacije uspljesnivilo mu se žito. - Kir - Janja je sjajna umjetnička figura rađena rukom velikog majstora, umjetnika koji svoj lik svestrano osvjetljava. On je Kir - Janju stavio u gro plan ovog komada, onako prirodna, psihološki produbljena, natopljena lokalnom bojom i atmosferom vremena, reljefna i impresivna u njegovoj snažnoj životnoj uvjerljivosti i umjetničkoj sugestivnosti. Jedino je nešto skučen svojim grčkim žargonom i ograničen sredinom, vojvođanskim ambijentom. On je studiozno izdignut tip, određen jednom etapom u ekonomskom razvitku vojvođanskog trgovačkog reda, u kome su naročito doseljeni Grci i Cincari igrali vidnu poslovnu ulogu. I ostale ličnosti, iako služe najviše zato da se Kir - Janja do kraja psihološki i mentalno izjasni, dane su živo i plastično, osim Mišića koji je prilično bezbojan i nedovoljno izrazit lik. - Radnja prirodno izvire iz unutrašnje karakteristike oštro suprostavljenih ličnosti i živo je pokretana njihovim strastima, težnjama i interesima.

 

Kir - Janju su poredili sa Molierovim Harpagonom. Sterijin lik je ispao malen u odnosu na monumentalnost i univerzalnost Molijerova lika, ali su zato u Kir - Janji, kao specifično našem tipu; bujni i svježi naši životni sokovi. Zato on važi kao bogato svjedočanstvo jedne značajne etape u razvitku našeg vojvođanskog društva. Kir - Janja je toliko realan i tako snažno realistički dat da je Sterijin otac, - po jednoj anegdoti, - pročitavši ovo djelo, u liku Kir - Janje prepoznao sebe i negodujući rekao: - Raniš pas da ti ujedi!

 

Novac je demon koji zavlada čovekom toliko da mu se ovaj ponekad predaje bez ostatka. On je moć i propast. Zaslepljenost novcem su upravo reči koje povezuju Harpagona i Kir Janju, koji ih čine tako sličnim i koji objašnjavaju zašto su oni baš to što jestu - tvrdice.

 

Harpagon i Kir Janja su dva veoma slična lika - zavolevši zlatnu paru, izgubili su osećaj za život, porodicu, ljude oko sebe. Zaboravili su norme ljudskog ponašanja i oteli se iz društvene zajednice, zaklevši se svojoj opsesiji da će zauvek braniti novac životom.

 

Pohlepa, sebičnost, obožavanje bogatstva osobine su koje nose oba lika. Zbog tih svojih osobina oni počinju da sumnjaju u ceo svet oko sebe, smatraju svakog nepoverljivim, čak lopovom ili ubicom. Predaleko su otišli u svojoj ljubavi, možemo je sada već nazvati slobodno opsesija.
svojih osobina oni počinju da sumnjaju u ceo svet oko sebe, smatraju svakog nepoverljivim, čak lopovom ili ubicom. Predaleko su otišli u svojoj ljubavi, možemo je sada već nazvati slobodno opsesija.

 

Obe tvrdice smatraju davanje novca svojim najvećim gubitkom i obojca imaju malo patrijahalnih osećanja u sebi, jer svoje ćerke žele da udaju za matore bogataše, smatrajući da otac najbolje zna, ili je to samo prevelika ljubav za novcem?!


Harpagon i Kir Janja prolaze kroz niz tragičnih i komičnih okolnosti, ostajući verni pari i braneći je srcem, i ponašaju se veoma slično u sličnim situacijama, u ostalom, koliko razlilite tvrdice mogu biti? Ipak mislim da je Kir Janja na višem nivou društveno – porodične svesti, jer on ipak pokazuje trunku osećanja prema ženi Juci i ćerci Katici, osećajući se ljubomorno u prisustvu notarijusa Mišića, a mislim da je čak prošao kroz malu katarzu (katarza - pročišćenje kroz patnju), dok Harpagon ipak ostaje večno zarobljen u svetu materijalnih vrednosti, toliko da ga čak ni neverovatna saznanja, dešavanja i svadbene odluke svoje dece u poslednjim trenucima ove drame nisu nimalo odvukle od svoje bezgranične želje : da vidi svoj dragi novac.

 

Kir janja strahuje da će ga Juca prevariti sa mladjim. Kad treba da bira izmedju novca i žene ipak bira novac. Na kraju daje Jucu, a ne novac.


Obojca su skloni maldim ženama, zato što imaju novac, time ih pridobijaju. Obojca su despoti, prema slugama se ophode grubo, surovo. Kir Janja drži Petra jer ne mora da ga plaća, star je.
Komika izvire iz neuskladjenosti izmedju patnje i razloga za patnju. Ta patnja je suvišna i komična. Obojca su uznemireni, strahuju da će umreti siromašni, a žale se na svet, kako je iskvaren. Kir Dima je namagarčio Kir Janju, nemilosrdniji je. Kir Janja će ukrasti deo šminke od žene, a Harpagonovi konji su mršavi.


Kir Janja u sobi u kovčegu drži novac, a harpagon u bašti isto u kovčegu.
Sve troškove svadbe plaća Anseli.

 

U komediji Kir Janja dat je lik negativnog komičnog junaka kojem je strast prema novcu deformisala ljudski lik. To je komedija karaktera, jer je dat karakter tvrdice. Smešno u komediji proizilazi iz nesklada u ponašanju Kir Janje i kukanju da je propao, a veoma je bogat čovek. Lik je individualiziran posebnim grčko - srpskom žargonom jer je Sterija zapazio da su nosioci prve akumulacije kapitala u njegovom Vršcu bili grčki trgovci, tako da su odigrali pozitivnu ulogu.

 

Sterija, bez i najmanje sumnje, jeste naš savremenik. Za razliku od Vuka koji, pri pomenu ovog imena, najpre pomisli na Rodoljupce, ja prvo pomislim na Pokondirenu tikvu, a onda na Kir janju. Bez obzira što je, na primer, inspiraciju za Kir Janju Sterija mogao naći najpre kod Molijera (tvrdica), jednako je verovatno da je prototip za Kir janju nađen i u neposrednom životu ljudi svog vremena, među trgovcima i zanatlijama, među kojima je bilo mnogo Cincara i Grka, dobro poznatih po štedljivosti i tvrdičluku. Tako je i sa ostalim karakterima koje pokazuje. Kir Janja je najpopularnija i književni najsnažnija Sterijina komedija. Kir Janja je u drugom braku sa mladom ženom koja je očekivala da joj njegov imetak pruži lep i srećan život. Pored žene Juce, sa njim su i njegova kćer Katica iz prvog braka i nagluvi sluga Petar. Strast tvrdičenja je unakazila dušu Kir Janje, on je komično nesrećan zbog pojedenog hleba u kući. Zatim je očajan kada treba da isplati slugu pa u proračunu ozbiljno utvrđuje da je sluga njemu dužan. On štedi na najnužnijim potrebama pa za posledicu ima ogromnu štetu: dotrajala štala se ruši i ubija konje, a zbog neispravne slavine ističe sirće. On je tvrdica koji i rođnu kćer obećava svom vršnjaku po godinama zbog toga što ovaj neće da traži novac za nju. Kir Janja je oprezan i nepoverljiv prema ljudim, ali ipak biva nadobudan od Mišića koji uspeva da dobije njegvu kćer ali i njegov novac. Sterija je lik Kir janje izgrađivao kroz brojne scene u kojima se bolesna strast stalno ispoljavala i pretraživala. Takva scena je kada Kir Janja opijeno izgovara svoj monolog nad dukatima.

__________________________________

 

Jovan Sterija Popović ili Jovan Popović Sterijin je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

 

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. Njegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova, jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara, imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac.

 

Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio" prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja.

 

Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

 

Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

 

Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka.

 

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom "Smrt Stefana Dečanskog". Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

 

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Njegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To cy bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz 18. veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu (Roman bez romana) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

 

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

 

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: Nevinost ili Svetislav i Mileva, Miloš Obilić i Nahod Simeon. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: Smrt Stefana Dečanskog, Vladislav, Skenderbeg, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad Ajduci, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

 

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija Laža i paralaža, zatim Tvrdica, Pokondirena tikva (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i Zla žena, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: Ženidba i udadba, Kir Janja, Rodoljupci i Beograd nekad i sad. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

 

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama "Smrt Stefana Dečanskog".

 

A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove "Skapenove podvale"). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova Davorje. Bio je književni kuriozum što je Popović Davorje štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.

 

Jovan Sterija Popović - Pokondirena tikva

25 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jovan Sterija Popović - Kir Janja

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin

Aleksandar Sergejevič Puškin - Evgenije Onjegin   Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u