Jovan Dučić - Zalazak sunca lektira

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zalazak sunca

 

Zalazak sunca je uvodna pesma iz ciklusa Senke po vodi. Objavljena je 1901. godine, dakle u vreme kada pesnik pravi zaokret u svome pevanju, okrećući se iskustvima i dostignućima francuskog parnasizma i simbolizma. U njoj je na najbolji način izvršena sinteza dvaju motiva - žene (ljubavi) i prirode, ali još više: ova je pesma eksplikacija pesnikovog zahvatanja pojedinačnog i opšteg, konkretnog i apstraktnog. Ona je, najzad, izraz suštine filozofije simbolizma: da se čovek oslobodi konkretiog i prostorno i vremenski bliskog pa da se uputi u predele maštanog, dalekog i večnog, da iz realne stvarnosti pređe u izmaštanu stvarnost (metastvarnost) kao idealu kome se teži.

 

Pesma je ispevana u četiri oktave. To je dosta retka strofa, ali su u njoj ispevane još tri pesme ovog ciklusa. Izbor oktave nije slučajan. Dučićevo pevanje odlikuje narativni ton: u svakoj pesmi, pa čak i u sonetima, prisutna je priča - tu je neki događaj, ličnost, ambijent. Dubrovačke poeme se posebno ističu narativnošću: svaka poema je jezgrovita novela sa upečatljivim portretima i koloritnim slikama. Oktava omogućava širi zahvat u prostor i vreme, priču, veliki broj pojedinosti, ambijent.

 

Prva strofa - sadržinom se oslanja na naslov pesme: "bakreno nebo raspaljeno sija", "crveni reka od večernjeg žara", "podmukli požar", "crne šume starih četinara". To je aktuelni, doživljeni prostor lirskog subjekta, obasjan svetlošću, zasut jarkim crvenilom. U drugom delu strofe je daleki prostor ("negde daleko") iz koga se čuje promukli huk vodeničkog točka tako da se boja i zvuk stapaju u jedinstvenu sliku večernjeg doba na zalasku sunca. To su sve elementi koji ove stihove određuju kao stihove opisne pesme. Međutim, strofe koje slede opovrgavaju ovaj prvi utisak.

 

Druga strofa - donosi naglu promenu: "Opet jedno veče..." Ovakav početak iznenada prekida opisivanje iz prethodne strofe i usmerava pažnju lirskog subjekta na ono što je unutrašnje, subjektivno i relativno: sa spoljašnjeg (zalazak sunca) prelazi se na unutrašnje - sećanje ("opet jedno veče"), slutnja, pričinjavanje, zamišljanje ("i meni se čini") i ulazak u novi prostor ("negde daleko, preko triju mora") sličnog trenutka ("pri zalasku sunca") u kome obitava nepoznata žena. Tako se iz postojeće (aktuelne) stvarnosti prešlo u zamišljenu stvarnost - metastvarnost. Ta stvarnost je slična snu: sva je u obrisima i slutnjama, prozračna i nejasna, nedodirljiva. Ona je takva iz više razloga: zato što je proizvod zamišljanja (vizije), zato što je sagledana "pri zalasku sunca", "u senci", "na domaku noći, tišine i tame". I žena, koja se nalazi u ovom prostoru, ne može se sagledati jasno i razgovetno, nego samo kao silueta u prostoru. Zato je ona usamljena, bleda, tužna, nepoznata. U toj usamljenosti, u dodiru "noći, tišine i tame", tuga ove žene je teška, beskrajna i večna. Sada je jasno da je slika zalaska sunca iz prve strofe samo podsticajni efekat za nastajanje niza asocijacija prostora i vremena nove metastvarnosti. Kao da je pesnik Dučić ovde išao tragom Malarmeovih reči: "Ne opisivati samu stvar nego efekat koji ona proizvodi". Zalazak sunca je samo povod da započne stvaranje vizije druge stvarnosti u kojoj će se ostvariti ideja o večitom traganju za ljubavlju i utehom. Otuda i razlika u ritmu: iskazi prve strofe teku u brzom ritmu, napetost iskaza je stalna, smirivanje dolazi tek završetkom osmoga stiha. U ostalim strofama ritam je usporeniji: svaka strofa se sastoji od po tri sintaksičke celine, sa po tri spuštanja intonacije i tri predaha. Preko opisa aktuelne stvarnosti prešlo se brzo; opis metastvarnosti teče usporeno, ističu se pojedine predmetnosti, naglašavaju emotivna stanja i raspoloženja.

 

Treća strofa - je razvijanje motiva iz prethodne strofe: to je opažanje širih prostornih detalja koji okružuju ženu: vrtovi, okean, jata galebova, docvetale ruže, Sfinks, zalazak sunca. U tom prostoru prisustvo žene predočeno je samo iskazom "Dok ona plače..." Atmosfera prostora je u skladu sa emotivnim stanjem žene: mrtve docvetale ruže, tužna pesma snova, ćutanje Sfinksa, umoran zalazak sunca.

 

Četvrta strofa - je sadržinski najsloženija jer se sastoji iz tri segmenta. U prvom je uverenje lirskog subjekta da je stalno u mislima "nepoznate žene", da mu je ona verna "ko samrt", da pati i čezne za njim. U drugom je strah od razbijanja iluzije ("Ah, ne recite mi nikad: nije tako,/ Ni moje srce da to laže sebi"). U trećem je uverenje da se nikada ne bi utešio ako bi se iluzije raspršile. U ovoj strofi je "razrešenje" pesme, razrešenje njenoga smisla, ali i suština Dučićevog pevanja o ženi i ljubavi. Reč je ovde o čovekovoj večnoj potrebi za ljubavlju i njegovoj težnji da dosegne ljubav. Ljubav je stvarnost, ali je ljubav i iluzija. Nedostatak ljubavi nadoknađuje se sanjarenjem, razmišljanjem, sećanjem, vizijama. U ljubav se veruje, nada uvek postoji i podržava čoveka. U vizijama se stapaju prošlost i budućnost, doživljeno i nedoživljeno, ostvareno i željeno. Zato u Dučićevoj poeziji toliko vizija ljubavi, toliko žena satkanih od priviđenja, rođenih u njegovoj "tišini i čami" i onaj njegov stih koji zvuči kao duboka istina: "Jer sve što ljubimo stvorili smo sami".

 

Pesma Zalazak sunca je izraz stalne ljudske potrage za ljubavlju i utehom. Traženo se uvek nalazi u dalekom i skrivenom; ako se ono i ne nađe, traženje je ipak imalo svrhe jer je održavalo nadu, a nada je održavala svest o smislu življenja. Odsustvo nade bi onemogućilo opstanak u apsurdnostima svakodnevnog života. U ovom kontekstu je i razumljiv vapaj s kraja pesme: "Ne recite mi nikad: nije tako".

 

Jovan Dučić - Zalazak sunca - verzija 2

_________________________________

 

Jovan Dučić - Zalazak sunca

 

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.

Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.


Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora -

Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć' na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.


Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih, docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.

Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.


I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!

Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plak'o, ja bih večno plak'o,
I nikad se više utešio ne bi'.

_________________________________

 

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

 

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

 

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

 

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

 

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

 

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

 

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

 

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

 

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

 

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

 

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

 

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

 

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

 

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

 

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

 

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

 

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

 

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zvezde

loading...
12 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jovan Dučić - Zalazak sunca

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u