Jovan Dučić - Polje lektira

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Polje

 

Književni rod - lirika

Tema - opis prirode odnosno polja
Književna vrsta - lirska pesma (opisna-deskriptivna)... Pesma u kojoj je pesnik opisao prirodu, naslikao predele, prirodne pojave, oblike, pokrete, zvuke, boje i živi svet.

Priroda je čest motiv lirike Jovana Dučića. Njegove pesme o prirodi nose dah iskonskog i večnog. Pesma Polje deo je ciklusa pesama koje nose naziv Sunčane pesme. Objavljena je, teške, ratne 1918. godine u listu Zabavnik. Kako je već pomenuto, ratno vreme je onemogućilo našim pesnicima da se razvijaju u onom smeru u kom bi se inače razvijali da nije bilo tih ratnih okolnosti. List je izlazio u Grčkoj i rado su ga čitali srpski vojnici. U zbirci su se pored pesme Podne našle i pesme: Svitanje, Suša, Ćuk, Šuma, Mrak, Sunce, Kiša, Omorina, Bor, Vetar, Noć, April, Bukva, Mravi, Nedelja.

 

Pesnik polje posmatra sa izvesne daljine jer ga svojim pogledom zahvata u celini. Njegov pogled pruža je pravcem: dole-gore, nizina-visina. On nas uvodi u predmetnost pesme , prenosi na nas , "ječmena žuta polja zrela,".

 

Invezijom (promenom redosleda reči), pesnik u nama izaziva ushićenje, radost. Priroda se transformiše u boje, zvuke, dodire i mirise. Polje za pesnika mesto borbe. Ta polja uvek rađaju "žito" spremno za nove bojeve, život i smrt. Polje nije samo ratničko, bojno polje, već, i plodno, žitno polje. To su polja koja nas povezuju i mire. Polja koja su hleb i pričest za naše duše.

 

Ječam je simbol plodnosti i gladijatorske snage. Pošto je žitarica, simbol je rađanja, plodnosti i blagostanja.

 

Pesmom dominira žuta boja. Žuta boja je najsjajnija i najtoplija boja. Ratnici pobednici su bili odeveni u žuta odela. Ova boja simbolizuje mladost, snagu i božansku večnost. Za pesnika predstavljaju ratnike, radnike, seljake, maldost koja je preživela golgotu Prvog svetskog rata. Svesno dala živote za otadžbinu. Njihovi podvizi se ne zaboravljaju, za njima ostaje svetlost, sećanje, legenda i mit.

 

Vizelne slike - ječmena žuta polja, rečni plićak, kupinu, zmiju, mrave na prašnjavom putu, cvrčka, jato skakavaca, jastreba koji poleće sa topole... Akustične slike: cvrčanje cvrčka, krik jastreba...

 

Olfaktivne - Miris prašine, kupine...

 

Taktilne - vrelu kupinu, prašinu...

 

Ideja pesme je da nas pesnik podstakne da razmišljamo o prirodi i o našim osećanjima.

 

Poruka - Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša, Jovan Dučić.

 

Potok budi asocijacije na zavičaj, nežnost i toplinu. Potok je simbol života, postojanja. Život teče i prolazi, ali se i neprekidno obnavlja, baš kao i reka, baš kao i voda koja menja svoja agregatna stanja, svoja obličja, ali je neuništaiva i sveprisutna.

 

Kupina je simbol ljubavi, zavođenja. U hrišćanstvu imamo nesagorivu kupinu. Po biblijskom svedočenju, Mojsije je jednom prilikom napasao stado svog tasta na planini Horiv (Božja gora) na Sinaju. Najednom, iz grma kupine mu se javio anđeo u plamenu. Kupina je buktala, ali nije sagorevala. Mojsije je je uzviknuo - Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagoreva kupina... Prišao je nesagorivom grmu, kad mu se Gospod obratio rečima - Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja... Tom prilikom Gospod mu je obećao da će mu pomoći da oslobodi svoj narod (jevrejski) iz misirskog ropstva. (Ish 3:2) 330. godine carica Katarina, majka cara Konstantina, je na tom mestu podigla je kapelu posvećenu Bogorodici. Kasnije, u 6. veku, Car Justinijan i carica Teodora uz ovu kapelu sagradili su crkvu, trobrodnu baziliku od crvenog kamena sa Sinaja, posvećenu Preobraženju Gospodnjem. Iz oltara hrama i danas raste ogromni žbun nesagorive kupine.

 

Žbun je jedinstven na svetu, hodočasnici ga svakodnevno obilaze, krišom otkidaju grančice, nose kući i pokušavaju da ga presade. Monasi tvrde da to još nikom nije uspelo, a da su naučnici koji su ispitivali žbun potvrdili njegovu iskonsku starost.

 

Ljubav je veoma značajna u poeziji Jovana Dučića: prema ženi, otadžbini i Bogu. Za njega je ona pokretač života, svega što postoji.

 

Zmija je simbol plodnosti, snage, zdravlja i mudrosti, ali zla, lukavosti. Simbol demonskog, ženskog i zemaljskog. U hrišćanstvu, zmija predstavlja slatkorečivu, opasnu i lukavu zavodnicu koja je na greh namamila Adama i Evu. Za pesnika predstavlja rat, a njeno presvlačnje simbolizuje promenu koja će doći. Za razliku od drugih životinja zmije rastu tokom čitavog života. Zbog toga, povremeno dolazi do odbacivanja rožnog prekrivača (naziva se svlak, kožica u narodu poznata i kao zmijska košuljica) i njegova zamena novim slojevima koji nastaju na račun germinativnog sloja (stratum germinativum). Sama pojava se naziva presvlačenje. Mlade zmije, zbog intenzivnijeg rasta presvlače se češće nego starije. Takođe, zmije koje žive u zarobljeništvu se češće presvlače od onih u prirodi. Do njega može i doći usled oštećenja kože izazvanog parazitima (grinje na pr.), mehaničkim oštećenjima ili nekom traumom (dugo gladovanje i dr.). Promena košuljice je prirodna pojava kod zmija. Pre samog presvlačenja zmije smanjuju aktivnost (kretanje, uzimanje hrane), oči im postaju mutne, a koža promeni boju. Zatim, njuškom taru o neki čvrst predmet da bi napravile poderotinu i tarući se i dalje u jednom komadu skidaju čitav rožni prekrivač (kao što se skida čarapa). Izuzetak su zvečarke kod kojih se na kraju repa nalazi zvečka izgrađena od rožnih prstenova. Zvečka se prilikom presvačenja ne odbacuje cela već se svakim presvlačenjem dodaje po jedan novi rožni prsten. Tumačenja da se starost zmija zvečarki može ustanoviti na račun boja prstenova zvečke (slično kao što broj godova stabla označava njegovu starost) su potpuno pogrešna zato što se zmije najčešće presvalče više puta u toku jedne godine. Mlade zmije mogu da se preslače na svaka dva meseca.

 

Put je simbol života i napretka. Za pesnika nema sigurnih, ni utabanih staza. Put je "prašnjav" jer ukazuje na mukotrpan put srpskih ratnika. Putevi predstavljaju našu stvarnost, zajedničke ciljeve, stremljenja, idela, zajedničke sudbine naroda u svim epohama i događajima.

 

Mrav je simbol marljivosti i štedljivosti. Za pesnika su to ratnici. Oni su "crna četa" zbog tragedije koje su preživeli, golgote naroda. Ova je motiv je u kontrastu sa motiom svetlosti (glavni motiv), motivom ječma, potoka, kupine,zmije. - Svesna žrtva je najplemenitija i najveća ljudska žrtva, Jovan Dučić.

 

Cvrčak je simbol veselja i pesme. Cvrčak posredno može predstavljati umetnike, "železna žica cvrčak suče", ta žica je zapravo pesma koja bodri i hrabri vojnike pred odsutni boj. Pesnik je bio očaran umetnošću . Skakavac je simbol nestabilnosti. Sve životne prepreke treba da prevaziđeš, preskočiš. U životu je važno da se borimo i nikad da ne pokleknemo pred preprekama. Priča o topoli, koja je kao sveto drvo bila posvećena Persefoni, boginji prirode, te prolećnom buđenju rastinja. Kod pesnika, ona označava buđenje naroda i njegove pobede. Novo doba. S tople jastreb "mladi" baca u "sunčev sjaj i zlato" krik. Pesnik žudi za besrajem,slobodom i ljubavlju.

 

Jastreb je simbol slobode, visine i neustrašivosti. Jastreb može predstavljati i pesnika. Njegovu težnju za slobodom.

 

Dučić,kroz simbol ptice u letu, sugerira svu lepotu, snagu, veštinu i sigurnost umetnika dok boravi u prostorima koji pripadaju samo njima.

 

Sunce je simbol života, topline, dana, svetlosti, autoriteta i kao simbol nebeskog prostranstva. Pesnik slika pesmu sa obiljem svetlosti. Apsolutnim trijumfom svetla nad tamom, Dučić glorifikuje život, rađanje, stvaralaštvo, večnost i besmrtnost. Iz svega proizilazi nežnost, blagost, dobroćudnost i optimizam. Optimizam proističe iz poništenja nestanka, iščeznuća.

 

Krik bolni jauk i žeđ. Predstavljaju pesnikovu čežnju za slobodom i ljubavlju. Tu je i pesnikova stvaralačka žeđ, on žudi da se umetnosti preda svim svojim bićem.

 

Epitet - ječmena žuta (polja), (rečni ) se plićak, ( kupina) sunčana, vrela, crna (četa), železna (žica), najdužu, (jastreb) mladi, sunčev (sjaj), svoj (krik), večite (gladi). Epiteti u pesmi su dokaz impresionističkog karaktera slike, slike koja je data kao doživljaj određenog trenutka u prirodi.

 

Personifikacija - košulju svlači, mrava vuče... Pesnik često personifikujući prirodu i pojave u njoj, pesnik joj pridaje ljudska svojstva, vrši antromorfizaciju i humanizaciju opisanog postora. Time je granica između prirode i čoveka smanjena.

 

Onomatopeja - cvrčak, krik....

 

Metafora - svoj krik večite gladi

 

Kontast - Svetlo: tamno ječmena žuta polja: mravi biljni: životinjski svet tišina, mir: krik

 

U pesmi imamo upotrebu prezenta: zrači, sja, svlači, vuče, suče i baci.

 

Pesma ima tri strofe po četri stiha (katreni). Rima je ukrštena. Kod ukrštene rime se rimuju prvi i treći, odnosno drugi i četvrti stih, po šemi (a, b, a, b.) Ženska rima, podudaruju se dva sloga (vrela-zrela, mladi-gladi). U pesmi se smenjuju rimovani deveterac (stih od 9 slogova) i sedmerac (stih od 7 slogova). Smenjivanjem stihova različite dužine pesnik stvara ritam blagosti, sporosti i ushićenja.

 

Polje prati kako narodni pevač peva o bogastvu i lepoti prirode na Spasovdan."Sveti Spaso, kakvo ti je polje?" Moje polje od svem ponajbolje: Sve šenica u klas uklasala, Sve livade u cvet ucvetale, Sve ržovi u zemlju polegli, Sve ječmovi konju do klena"... Spasovska narodna pesma Vuk S. Karadžić "Život i običaji naroda srpskog".

 

Do prije neko dvadeset godina bio je u Budvi običaj, da svake godine na Spasov dan rano u jutru iziđe mnoštvo ženskinja i muškinja na brdo, koje se zove Spas. Svi, koji su tamo izlazili, bili su obučeni u stajaće haljine, a osim toga momci i djevojke s vijencima na glavi od različnoga cvijeća. Navrh toga brda imaju zidine od crkve, za koju se pripovijeda da se zvala "Sveti Spas" po čemu se i brdo sad tako zove; pred ovijem zidinama bilo je upravo za ovaj dan načinjeno (po običaju onijeh krajeva) veliko gumno, koje se i danas premda je već razvaljeno, zove: Vilino gumno. Kako bi Budljani na brdo izišli, odmah bi se mladež na gumnu uhvatila u kolo, pa bi muškarci, koji su svi jedan do drugoga pohvatani, zapjevali: - Dobro jutro, b'jele vile! I nama ga dajte! Pošto bi ovo ženskinje otpjevale, onda bi svi pjevali ovu prvu pjesmu, a kad bi nju ispjevali i u govoru se malo odmorili, onda bi drugu, a tako po tom i treću. Poslije ovoga pjevanja počastili bi se čime, što sa sobom donesu, pa bi se onda mladež proigrala i prošalila, a potom bi se vratili svako svojoj kući. ...

 

Vaznesenje GospodnjeSpasovdan, veliki je i značajan praznik, jedan od glavnih u Srba, koji su nekada slavili i muslimani i katolici. Spasovdan pada uvek u četvrtak i to šesti po Vaskrsu. Crkva ga praznuje kao Vaznesenje Gospodnje, jedan od 12 velikih praznika i osam Hristovih praznika. Prema narodnom predanju, "tog dana se spasio Bog od rđavih ljudi i (vazneo se) otišao na nebo", a ostala je i priča da je Bog "pobegao na nebo od zlih i nevaljalih ljudi". Od davnina je Spasovdan, kao duboko ukorenjena svetkovina u narodu, prolećni praznik stočara i zemljodelaca. Smatra se veoma srećnim varovnim danom kada sve valja započinjati i zato se zove još Spasovlje. U mnogim mestima Spasovdan je i zavetina – praznik celog naselja. Pre zore, na Spasovdan Krstonoše pohode zapise – osveštana stabla, najčešće hrastove ili neke voćke, mahom divlje kruške. Noseći barjake i krst, narod stiže pod stablo zapisa, kiteći ga vencima cveća i darujući raznim đakonijama. Te litije se priređuju radi napretka useva (letine), kiše i boljeg berićeta. Krstonoše idu u krug oko zapisa, moleći se i pevajući, dok pop činodejstvuje, a ranije je ponegde bio običaj da sveštenik u provrćeno stablo stavlja zapis da "čuva selo od crva". Takvih osveštanih dubova ima u mnogim krajevima, ponajviše u Šumadiji i Vasojevićima. Smatraju se svetim stablima, koja je grehota dirati, a kamoli seći. Zapisano je da je jednom domaćinu kraj Topole, koji je odsekao zapis na svojoj njivi u nameri da ga iseče za kapiju, grom udario u dvorište gde je ležao posečeni zapis, baš kada je ženio sina i – rasterao svatove.

 

- U ovoj pesmi narodni pevač slavi bogastvo prirode koje su našim precima značile život i opstanak. U narodnoj lirskoj pesmi osećanja su izneta na posredan način i predstavljaju odraz kolektivnog doživljaja prirode, međuljudskih odnosa, tradicije, života uopšte. U autorskoj poeziji, čiji je tvorac umetnik, pojedinac, na neposredan način, najčešće kroz upliv takozvanog lirskog ja ili lirskog subjekta, izriču se i obrazlažu raznovrsna osećanja koja obuzimaju pesnika. Autorska pesma iznosi širi krug emocija i razmišljanja o životu, svetu,ljudima, prirodi, vremenu... sa sobom bogastvo jezičkostilskih izražajnih sredstava.

 

Napisala - Tatjana M. Krpović Osnovna škola "Milivoje Borović" Mačkat

___________________________________

 

Jovan Dučić - Polje

 

Ječmena žuta polja zrela,
Rečni se plićak zrači;
Kupina sja sunčana, vrela,
Tu zmija košulju svlači.

 

Put prašljiv kud se mrava vuče
Za četom crna četa;
Železnu žicu cvrčak suče,
Najdužu ovog leta.

 

I skakavca minu jato...
S topola jastreb mladi
Baci u sunčev sjaj i zlato
Svoj krik večite gladi.

___________________________________

 

Jovan Dučić - Polje - verzija 2

Jovan Dučić - Polje - verzija 2 pdf

___________________________________

 

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

 

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

 

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

 

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

 

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

 

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

 

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

 

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

 

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

 

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

 

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

 

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

 

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

 

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

 

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

 

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

 

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

 

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Leto

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jovan Dučić - Polje

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u