Jovan Dučić - Leto

Mnogo je božanskog daha i književnog zanata potrebno da bi se napisala pesma čija jednostavnost sadrži najsloženije valere života i umetnosti. Jednostavna pesma nije takva sama po sebi, već zato što nas takvima čini dok njome brodimo. Jovan Dučić je velemajstor jednostavne pesme. Pod jednostavnošću ne podrazumevamo samo formu koja kod ovog pesnika cepti od filigranske izbrušenosti metra i ritma (jer zahtevi forme su zasnovani na tektonskoj množini minulog rada i veštine), već i novosagrađeni svet koji se u jeziku osamostalio dočaravajući nam prevladanog sebe.

Dučićeva pesma Leto, iz Jadranskih soneta, prvorazredan je primer genijalne jednostavnosti koju nećemo uočiti niti razumeti ukoliko joj ne priđemo bez discipline misli i osećanja (I. Sekulić). Tu je reč o jednostavnosti koju naizmenično uokviruju život i jezik. Reč je o jasnoći predočavanja i predočenog. O moći da se po stoti put imenuje isto, a da bude novo i drugo, nikad viđeno u rasporedu slika i pojava koje obuzimaju pesmu. Dakle, jednostavnost koja to nije, pesma čija se ontološka dimenzionalnost odvaja od predmeta pevanja i postaje, miljkovićevski rečeno, višak jezika.

U prvom katrenu pesme Leto, slike su date lakim potezima i u pravilnom nizu događanja. Sve je u tek naznačenoj kaligrafiji stiha. Jezik još ne gospodari predočenim svetom. Nije, reklo bi se, preobraćen u umetnost. Samo simetrično razapeta krila sonetne forme sugerišu da je vaspostavljeni let jezika - i umetnost. Sve liči na iskrene zapise kakvog putnika namernika za kojeg niko ne bi rekao da mu jezik radi o glavi.

Okićenu lozom i cvećem od maka, Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva. Ovde se drugi stih čini tako zagrcnutim: - Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva. Jedna uz drugu stisle su se dve iste reči u različitim padežima: jednom i jednog. Nije da pesnik nije probdeo nad tom situacijom i zadržao upravo tu varijantu gde između istorodnih reči nalazi se možda zapeta! Samo veliki pesnik može tako da postupi i napravi kontrapunktnu sliku od istog. Sve se, zapravo, odvija i lagano "zakuvava" kao u poznatom Disovom snu: Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. Umalo nije rekao: Zapamtio sam jutros pesmu jednu ja. To je učinio Dučić obrnuvši sve i setivši se pesme. Pesma na javi ovako sneva: Na pučini magla providna i laka,/ U vrućome žitu prepelica peva.

Opis prirode u funkciji je panteističkog sna kojim se dâ opipati svet i njegova elementarnost: Iz vode i kopna odisaše leto - Mirisom i vatrom. Sve je u ravni čula, u temperaturi mirisa i boja. Zatim se opšta slika svodi na detalj: Tesne staze behu - pune kosovaca. A onda - ključni stih: Veselo je cveto - Turčinak u njenom govoru i smehu. Vrhunac opisa ženske lepote! Jezik u čistoj umetnosti, razodenut, izuzetan i drugačiji. Sintezijski blesak turčinka kao simbola mladosti i ženske lepote prošarao je sam vrh doživljaja koji se, poput umorne (ali mile) uspomene, prikradao kroz predele običnih opisa.

Prvi tercet, ili treća strofa, nastavljaju staru priču. Sada se lagodnom imenovanju lepote priključuje i patina prisećanja: Ona je kraj mene tada koračala. Pa onda opet deskriptivni potez iz koga izranja okoliš satkan od mirnih vala. A onda - uzvik i žal do očaja: Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem! Opet jezik u lirskom artizmu! Sunce nad gajem sugeriše sliku za koju se živelo, sam život u kojem se pred našim očima rascvetao i sklopio onaj turčinak.

Završni kuplet stihova nosi svest o minulom, ali i radost da je u pesmi prošlost živa: Samo još u meni ti si i sad taka: - U kosi ti isti cvetovi od maka. Pesničko JA ne zna za vreme. Pesnik je zatvorio prsten između prvog i završnog stiha, vaspostavljajući simetrični lanac tipa perpetum mobile. Dakle - krug kao simbol praiskonske tačke, kretanja bez početka i kraja, tok vremena gde je svaka sekunda istovetna drugoj. Kao znak neba, krug, ili prsten, u Dučićevoj pesmi, simboliše božansku zaokupljenost stvaranjem. Jednostavnost kruga poklapa se sa genijalnim. Sve ostalo su školske skice i pokušaji koji će svoja zadovoljstva ostaviti na prvim stepenicama spiralnog lavirinta pesme Leto. Dučićev talenat ima miris ozona i tajnu izmene dana i noći. On se nastavlja bez prestanka u svim pravcima. Na trenutak nas je obasjao stihom: Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem! Taj luk što ga na tren videsmo beše deo najvećeg kruga u kojem obitava sam Bog.

LETO

Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.

________________________________

Jovan Dučić (1871 - 1943), rođen u Trebinju. Po završenoj i učiteljskoj školi u Somboru, bio je učitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivača i urednika časopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko - sociološkom fakultetu u Ženevi, odakle je češće odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj službi Srbije na raznim dužnostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, što je bila njegova poslednja želja.

Dučić je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogačujući njenu sadržajnost novim temama i novim izvorištima inspiracije. "Kabinetski radnik na mučnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeći ka savršenstvu, ka organskoj usklađenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno rečeno, blistavo, jasno i tačno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuče kso lozinke i sentencije. Ubjeđeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odveć gorda da bi živjela za druge", usredsređenu na velike, večite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise Gradovi i himere, filozofske eseje Blago cara Radovana, kao i eseje o književnosti (o Vojislavu Iliću, Bori Stankoviću, Kočiću i dr. ). Djela: Pjesme (1901), Pesme (1906), Plave legende (pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavić (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929 - 1930.

U testamentarnoj pesmi Povratak ovaj bogotražitelj slutio je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline uzežene". Tada, kako pesnik kaže, izmedju njih neće više biti međe.

Međe, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Dučić se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, još smelije i odresitije izražavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Dučićeva je pesma, poslužimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba" ukaže "grob pretka i put naraštaju".

Sam Dučić je, našavši se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tuđini, tražio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao što je vapio da se preseli u "grumen gline uzežene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otadžbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Tako i dve godišnjice koje ćemo uskoro obeležiti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Dučića. Kako je datum Dučićeva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao činjenica, godina njegova rođenja još uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleška u Ćurčinovom "Srpsko - hrvatskom almanahu" upućuje da je Jovan Dučić na svet došao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kažu da je reč o drugom datumu.

Sa Dučićevom književnom biografijom stvari stoje drukčije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova književna biografija, bar faktografije što se tiče, precizno je pouzdano istražena i do detalja je poznata. Dučić pesnik se, baš kao i Miloš Crnjanski (i sam povratnik u naš književni život), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za života, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragične 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Dučićeve pesme nastale kao pesnikov dramatičan odogovor na događaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Dučićeve književne biografije, krajnja i početna, obuhvataju, dakle, period od skoro šest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tačke (od Sombora do Pitsburga) na čudesan i simboličan način otvaraju i zatvaraju ovu književnu biografiju osvetljavajući njegove odlaske i njegove povratke u književnom smislu i značaju. Iako u književnoj biografiji Jovana Dučića nisu nesporne samo činjenice već i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konačnom povratku u otadžbinu.

Ako je tačno, kako je već mnogo puta isticano, da je Jovan Dučić pesnik opusa, šta je to što iznova pokreće pitanje povratka pesnika koji već ima zadivljujući opus? Pesnik Jovan Dučić, stekavši za života ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveštih i zdravom razumu teško pojmljivih razloga, bio proteran iz književnog života Srbije i ondašnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Dučić, valja to posebno istaći kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez čitalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na književne tokove u nas. Ipak su njegovi čitaoci bili uskraćeni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa čisto književnog stanovišta uzgrednim, za razumevanje Dučićeva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upućenijim u književne tokove nepoznato. Dučić je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "čudnu svetlost obučena duša", govorom pesme, "blage reči večitoga" utešno potvrđujući dostižnost svake, pa i književne pravde? Pravo na Dučića naša kultura je stekla i time što ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogućila kao pesnika, i što je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono što je najbolje i najviše mogao da pruži naš jezik, isproban i kusan strogim Dučićevim metričkim obrascima. Pretvarajući "jad u molitvu i harmoniju" Dučićeva pesma je pronašla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajući sasvim spone sa tradicijom i sama postajući tradicija. Za Dučića su i našu književnost i skrajnute njegove pesme više značile i radile od reči opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Dučićeve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Dučićeva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaže, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu već uporedjujući ih sa onim što pamtimo kao slike i sazvučja iz Dučićevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Dučić pevao, gleda li iz nas govoreći da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Dučićeva sumnja nas ne obeshrabruje već nam pomaže da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranična". Iz nje kao da "oči na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Dučić samo "s nebeske svetle čistine" već on govori uzmemirenjem iz naše najdublje osame, iz jezika u kome je pronašao najveću meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku reč? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istroši matrica sa koje emituje poruke, a Dučićeva matrica nije istrošena. Ne vraća se Dučić nama već mi Dučiću. I što se dublje i smišlenije zagledamo u njegovo delo biće nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i šta nas čeka.

A kad je reč o pesnikovom zaveštanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Dučićevi zemni ostaci u tuđini, naša je kultura krnja i uskraćena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije višestruko proširio izražajne moći srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, počesto znala biti "žižak u domu siromaha" i "suza u oku mučenika"?

Tek će se "suze u oku mučenika" pretvoriti u suze radosnice kad Dučićeve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovačkoj. A pesnički povratak u nadležnosti je jezika i kulture kojima je Jovan Dučić još za života postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono što je uzimao bogata su i trajna.

Jovan Dučić - Jablanovi

Jovan Dučić - Ljubav i žena

Jovan Dučić - O mržnji

Jovan Dučić - Pesma

Jovan Dučić - Pesme

Jovan Dučić - Podne

Jovan Dučić - Polje

Jovan Dučić - Selo

Jovan Dučić - Suncokreti

Jovan Dučić - Zalazak sunca

Jovan Dučić - Zvezde