Jose Saramago - Ustajte prezreni lektira

Jose Saramago - Ustajte prezreni

Jose Saramago - Ustajte prezreni

 

Teme latinoameričke literature su ratovi, politika, klasni sukobi, borba sa imperijalizmom, snažne ljubavne strasti. A ispričane su kroz fantazmagorične narative, alegorije i mitove. I gotovo svi ti književnici su i politički angažovani, u sukobu sa diktatorskim režimima, pa su često veliki deo života morali da provode u izbeglištu. Slično se dogodilo i Saramagu. On je bio borac protiv represivne vlasti, protiv svih oblika fašizma, ali najviše protiv neoliberalnog kapitalizma i njegovih finansijskih institucija. Najveća opasnost čovečanstvu, po njemu, preti od tajkuna i katoličke crkve. A siromaštvo je glavni svetski problem koji i omogućava tim neokonzervativcima da vladaju svetom.

 

Nikada u istoriji čovečanstva nije bilo više siromašnih i nezaposlenih, nego što je to danas u najprosvećenijem i najnaprednijem veku od svih ranijih vekova sa masovnom proizvodnjom i multinacionalnim kompanijama. I njihova sudbina nikada nije bila nevidljivija i nečujnija, uprkos tome što nam se čini da svet nikada nije bio uz pomoć medija prozirniji. O tragediji siromašnih se ćuti, o njima se ne snimaju filmovi. I da ih ima, pitanje je koliko bi im publika poklonila pažnju zaneta mitovima i fetišima masovne i populističke kulture neoliberalnog kapitalizma koju su prihvatili i podržavaju svi mediji na svetu. Potrebno je da se savremeni čovek odčara, da se podseti na prave vrednosti, a one se, smatra Saramago, ne nalaze u crkvama i medijima finansijskih barona, već u književnosti i filozofiji. Seriju svojih političkih uvodnika Saramago završavao je refrenom: vratimo se filozofiji!

 

Dva nemačka filozofa Adorno i Horkhajmer (pred nacizmom pobegli i živeli u Americi) upozoravala su na po društvo opustošujuće posledice koje proizvode dve opsesivne teme u savremenoj kulturi i ideologiji, a pre svega u filmskoj industriji. A to su "heroiziranje prosečnosti" i da se "sve vrti oko koitusa". Filmovi o kriminalcima su stvorili mentalitet koji je pred nasiljem otupeo, čak se smatra prirodnim svojstvom društva u kojem se svako bori za opstanak. Ironija je da je duboko antihumanistički film "Kum" napravio mladi marksista. Kopola je tim filmom želeo da žigoše nasilje, da kritikuje društvo koje je prožela mafija, ali film je postao apologija metoda neoliberalnog biznisa - jer posle ponude koja se ne može odbiti, ukoliko se odbije, sledi likvidacija, "pravedno" satiranje slabijeg od jačeg, događa se da se i cela zemlja bombarduje i da lideri završe kao Sadat i Gadafi. A Vilhelm Rajh (opet nemački psiholog a pred nacistima prebegao u Ameriku) svojevremeno je ukazao na značaj seksualne energije masa u stvaranju revolucionarnih pokreta. Neoliberalni kapitalizam je shvatio tu lekciju i potrudio se da stvori uslove i obori tabue kako bi se ta energija što više ispraznila, a naboj za revolucijom smanjio. Svoj trijumf porno industrija sa farmi iz losanđeleskih dolina dostigla je na internetu ostvarujući astronomske profite, ali i usamljujući ljude u iživljavanju nagona koji ih najsnažnije spajaju, a posledica je razaranje individualnih i socijalnih koncepata zasnovanih na ljubavi. Žrtve te industrije su siromašni. Ona "zapošljava" belo roblje koje se (desetine hiljada žena godišnje) krijumčari u SAD iz, uglavnom, istočnoevropskih zemalja.

 

A sa druge strane deluje, kako je primetio Saramago, katolička crkva sa institucijom greha i tablicom zabrana koje stvaraju krivicu. Što se više greši, a život u neoliberalnom kapitalizmu upravo je pun takvih izazova, sve se više ili kaje ili potiskuje, što opet dovodi do otuđivanja i zatvaranja ljudi u sebe. Samleveni svojom navodnom krivicom niko se ne usuđuje da se bilo čemu suprotstavi, jer eto i on je kriv. Ne, ohrabruje Saramago, čovek ima pravo da greši, i osnovno ljudsko pravo jeste pravo na jeres, pobuna protiv represivnih institucija i sistema.

 

Poznato je kako je Žoze Saramago bio novinar portugalskog dnevnika Diario de Noticias, a zatim postao pisac i dobio Nobelovu nagradu. Knjiga angažovanih tekstova koju je objavio neposredno pred smrt, prevedena je na engleski kao "Beležnica", "The Notebook", londonsko-njujorški izdavač Verso, 2010. Pred kraj života Saramago se vratio svom novinarskom zanatu (kao i Markes) pokazujući da je autentično poreklo tzv. sedme sile u otporu nepravdi i korupciji.

 

Ranije su levičari, socijalisti, komunisti u borbi za prava "prezrenih na svetu", i protiv eksploatacije, štampali letke, biltene, novine na šapilografima. Njihove akcije bile su ograničene na lokalni nivo, policija ih je jurila, isleđivala, hapsila. Danas tih pokreta i partija više nema. Vrlo su retki primeri kao što je Žoze Saramago, pisac i marksista, koji od svog političkog buntovništva nije odustao, mada je marksizam marginalizovan i uprkos tome što su mnoge komunističke zemlje nestale sa političke karte sveta. Saramago nije preko šapilografa objavio svoj protest. Seo je pred elektromagnetnu reku zvanu internet i u tom beskraju dve godine (2008. i 2009.) ispisivao svoj blog. Beskompromisno i bez dlake na jeziku. To je bilo svođenje računa sa epohom. I poput duha iz Aladinove čarobne lampe, uvlačio se u amazonski internet i tako je i nestao iz ovozemaljskog života.

 

Saramagovu "Beležnicu" možemo shvatiti i kao njegov testament, poslednju volju kojom nam ostavlja na znanje da je svet duboko nepravedan i da ne smemo sa tim da se mirimo ili ustuknemo. Kao književnik u svojim delima je spiritualan, spiritistički, ponegde vampirast; fantastika i alegorija prožimaju njegova dela, a kao građanin je ateista, cinični realista, spreman da tigru vadi zube bez anestezije. Pesnik u književnosti, ali kao novinar pred moćnima, surov kao brijač. Evo kako je Buša juniora iskasapio:

 

Pitam se zašto Sjedinjene Države, tako velika zemlja u svemu, često ima tako male predsednike. Džordž V. Buš jeste možda jedan od najmanjih. Ovaj čovek, sa svojom mediokritetnom inteligencijom, sa neznanjem dubokim kao ambis, sa konfuznim ponašanjem i govorom... predstavlja se čovečanstvu u grotesknoj pozi kauboja koji je svet dobijen u nasleđe zbrkao sa krdom stoke. Ne znamo šta on stvarno misli, ne znamo čak da li uopšte misli, ne znamo ni da li je možda samo loše programirani robot koji stalno brka komande koje dobija... On je kompulsivni lažov, lagaće i kad ima najočigledniju istinu pred sobom, čak i kada mu ona eksplodira u lice... Buš je izbacio istinu iz sveta i zasnovao doba laži... Ljudsko društvo je danas zaraženo lažima, sa najgorom vrstom moralne kontaminacije, i on je među onima koji su za to najodgovorniji.

 

Nijednom mu ruka nije zadrhtala, niti reč otupila. Jasno je Saramagu da doba laži nije stvorio Buš, i da je iza Buša koncept sveta kome je takav smetenjak potreban.

 

Saramago je ubeđen da "mi dolazimo do kraja civilizacije... neoliberalizam jeste nova forma totalitarizma koji se prerušio u demokratiju... Šoping mol je simbol našeg vremena". Konfrontirani sa arogancijom tog globalizovanog sistema, moramo protestovati i nikako ne smemo pristati da nas iz krize izvlače eksperti. Pogotovu ne oni iz Davosa, koji je u međuvremenu i propao. Jer oni su službenici onih istih bankara i multinacionalnih kompanija koji su nas i doveli u krizu. Piromani nisu u stanju da ugase požar. Ono što bi takođe trebalo da nam bude jasno, naglašava Saramago, jeste da više nema slobodnih medija. Svi su kupljeni i stavljeni u funkciju novog totalitarizma, kao što više nema ni levice koja će zastupati prezrene na svetu.

 

Osnovna podela u svetu jeste: s jedne strane su siromašni, nezaposleni, a s druge oni sa "ofšor nebesa", sa tajnim računima, kriminalni finansijski prevaranti, opskurni investitori koji se i ne razlikuju od velikih perača novca, švercera droge. Svima njima, kao trenutno i svetom, vlada pohlepa i to je takođe po Saramagu zločin protiv čovečnosti, ali se tim zločinom ne bavi nijedan sud na svetu, a trebalo bi sud u Hagu. Slavoj Žižek u svojoj knjizi "Living in the end times" podržava Saramaga i pridružuje se njegovom zahtevu da se veliki menadžeri banaka, i svi ostali odgovorni za globalnu finansijsku kašu, kao počinioci nedela protiv čovečnosti, stave pred Haški tribunal.

 

U prošlom broju vikend izdanja Danasa skrenuo sam pažnju na upozorenje Salmana Rušdija da ne smemo prihvatiti da nas trpaju u što uže definicije identiteta što gospodarima sveta omogućava lakšu kontrolu nad nama. Rušdi piše: "...ohrabruju se da budu isključivo samo jedno - Srbi ili Hrvati, Izraelci ili Palestinci, Indusi ili muslimani, a što je njihov identitet uži to je verovatniji njihov međusobni konflikt".

 

Za Saramaga materijalni položaj i klasna pripadnost su mnogo širi osnovi ljudske egzistencije od pripadnosti naciji ili veri. Zato on nije pristao da bude nacionalizovan ili religionizovan, kao što se dogodilo sa pripadnicima komunističkih partija u istočnoj i jugoistočnoj Evropi, ali i sa njihovim intelektualcima. Mi smo taj film već gledali kada su nagrađivani i slavljeni komunistički pisci preokrenuli ćurak i postali nacionalni bardovi. Njihov novi identitet je poslužio kao legitimiziranje zavađenih nacionalnih strana i podstakao eskalaciju konflikata. I evo kakvo smo zaostalo društvo na kraju dobili.

 

Saramago nije prihvatio da se Portugalci mogu svoje bede osloboditi tako što će se nacionalizovati, već što će shvatiti da na svetu postoje kao siromašni, a ne kao Portugalci i da moraju u savez sa "prezrenima na svetu". Jer jedino se tako može oformiti efikasan otpor svetskim ugnjetačima koji upravo insistiranjem na nacionalnim, religijskim i crkvenim podelama slabe taj front i vladaju svetom. Nemoguće je da može postojati stabilno i napredno društvo bez socijalne pravde. Mi danas potpuno jasno vidimo šta nam je ostalo posle zloupotreba koju su izvršile razne "patriote" u kombinaciji sa srpskocrnogorskim biznis neoliberalima: ostalo je samo siromaštvo. Ali, nijedan srpski književnik ovenčan nacionalnom slavom, od akademika do dobitnika svih mogućih nagrada, nije ustao protiv siromaštva, niti je zbog toga uputio i jednu reč kritike tajkunima, niti se pobunio protiv mafijaških privatizacija ili zatražio da se pred sud stave bankarski mešetari. Ne, oni su stalno na nacionalnoj frazi, kukaju nad nacijom, i ne imenuju prave uzroke propasti društva - a to su zatvaranje društva i tržišta, čuvanje monopola, korupcija.

 

Upravo su se amalgamisali sa onima koji društvo drže u siromaštvu. Saramago je izbegao tu igru. Nije svoj mali, siromašni narod izolovao iz sveta nacionalističkim i crkvenim mitovima. Zahtev za socijalnom pravdom i pravednijom raspodelom bogatstava ima veću potenciju promena u našem dobu laži, jer je potreba mnogih naroda na planeti.

 

I čitajući Saramagove beleške dolazimo do toga da se upitamo da li mali narodi mogu efikasno da se odbrane od multinacionalnih kompanija isključivo oslanjanjem na nacionalni ili verski identitet? Ili se za njihovu odbranu trebalo utvrditi na liniji odbrane koja bi se zvala solidarnost nerazvijenih i siromašnih zemalja? Eto koncepta za našu spoljnu politiku (koji inače nemamo). Koristilo bi nam da se podsetimo šta je radio Broz, kao što se sada priseća Toma Nikolić i suočava sa Brozovom harizmom u svetu. Štaviše to i priznaje uprkos svom prononsiranom antikomunizmu. Sigurno je da Srbija ne može naći veliki broj prijatelja u svetu predstavljajući se isključivo nacionalno i verski. Nerazvijenost, siromaštvo, odbrana od multinacionalnih kompanija mnogo su širi osnov za prijateljstvo koje može biti spasonosno.

 

Saramagove "Beleške" su ateističko jevanđelje za budućnost. Memoari koji nas nagone ne da se setimo šta je bilo u prošlosti, nego da se podsetimo šta nam se može dogoditi u budućnosti i šta bi nam valjalo da preduzeti.

___________________________________

 

Jose Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, "za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva" (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias" smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.

 

Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. godine. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam Sunaca i sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991).

 

Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: - Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.

 

Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jose Saramago - Ustajte prezreni

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u