Ivo Senković i aga od Ribnika - Analiza pesme

Pesma Ivo Senković i aga od Ribnika je narodna epska pesma koja pripada ciklusu uskočkih pesama. Za razliku od hajduka, koji su protiv Turaka ratovali radi sebe ili iz čiste osvete, uskoci su bili istiniti borci za slobodu svog naroda. Ime su dobili zbog toga što su se nalazili van teritorija okupiranih od strane Turaka i u njih su iznenada uskakali da bi se borili sa Turcima. Narodni pevači u uskočkim pesmama sledili su istorijske činjenice. Njihovi glavni junaci su stvarno postojali pod istim ili sličnim imenom, a njihovi podvizi su verno prikazani. Najpoznatiji uskočki junaci bili su: Senković Ivan, Senjanin Tadija, Senjanin Juriša, Janković Stojan i Ilija Smiljanić.

Ivo Senković je bio šesnaestogodišnji mladić bez iskustva i veštine koji je odlučio da zameni svog ostarelog oca na megdanu sa iskusnim ratnikom agom od Ribnika i tako sačuva čast svoje porodice.

Ljubav prema svom ocu, mladalački zanos i odsustvo straha su glavni razloga za ovu Ivinu avanturu. Zabrinut za svog sina, stari Đurađ je na sve načine pokušavao da ga odgovori od borbe, da ga uplaši i pokoleba, ali mladi Ivo se ni od čega nije mogao prepasti. Nije se bojao ni age, ni njegovog pretećeg izgleda. Strašno agino ruho, veliki konj i koplje optočeno vukovom kožom za Ivu su bile samo obične, mrtve stvari. Jedva je čekao da izađe na megdan. Bio je pun zanosa i nesvestan opasnosti u koju se upušta. Tome su doprineli njegova mladost i nedovoljno životno neiskustvo. Shvatajući da je njegov sin premlad, nerazuman i nepromišljen, Đurađ mu daje savete kako da se odnosi prema agi, a Ivo sledi savet svoga oca i na megdanu se ponaša kao pravi iskusni megdandžija. Prkosno odbija poziv na mir i predaju i izaziva agu. Iako je bio mlad, bio je ponosan i predaja je za njega bila ponižavajuća. Odbio je čak i prednost koju mu je aga dao i tako došao na ivicu smrti, od koje ga spašava njegov konj. Kasnije, kada je on stekao prednost, umesto da bude zadovoljan time što veliki aga beži sa megdana, Ivo je trčao za njim za njim pokušavajući da ga živog uhvati. Bio je to nerazuman i detinjast postupak, koji ga je doveo u veliku opasnost. Srećom, uspeo je da se izvuče, da sabljom poseče aginog konja, obori agu na zemlju i ubije ga. Time je pokazao smelost, veštinu i zrelost dostojnu velikom i iskusnom ratniku. S druge strane, obukavši agino odelo i krenuvši tako obučen kući ponovo je iskazao svoju mladalačku nezrelost i nepromišljenost. Nije bio svestan rizika da ga tako obučenog i rođeni otac može ubiti.

Iako je bio nezreo dečak, jedna nepromišljena i nemirna glava, Ivo se sa megdana vratio svojoj kući kao živ i zdrav. Uspeo je da pobedi iskusnog ratnika i da sačuva ugled i čast svog oca i svoje uskočke porodice.

Ivo Senković i aga od Ribnika - Epska pesma iz ciklusa uskočkih pesama

Tema - Megdan Ive Senkovića i age od Ribnika

Glavni likovi - Ivo Senković, aga od Ribnika, Đurađ Senković

Početak - Pismo age od Ribnika ostarelom Đurađu u kome ga on izaziva na megdan postavljajući mu ponižavajuće uslove.

O junače, Senkoviću Đurđu!
Ja sam čuo i ljudi mi kažu,
Da si dobar junak od mejdana,
A i mene ne kudi družina:
Ako s', Đurđu, junak od mejdana,
Od mejdana i od sablje britke,
Odi k meni pod bela Ribnika,
Od' na mejdan, da se ogledamo,
Ako l', Đurđu na mejdana nećeš,
Predi meni gaće i košulju,
Nek ja znadem, da si mi pokoran.

Nemoćan da krene u borbu da odbrani svoju čast i suočen sa poniženjem, Đurađ Senković plače, a njegov šesnaestogodišnji sin Ivo donosi odluku da zameni svog oca na megdanu, iako nije vešt, niti zna za iskušenja. Stari Đurađ ga suočava sa opasnostima koje ga očekuju, pokušava da ga otrezni od mladalačkog zanosa i pokoleba dočaravajući mi sliku strašnog izgleda age od Ribnika, ali je dečak uporan u svojoj odluci.

Zaplet - Susret između mladog Iva i age od Ribnika. Turčin se ne plaši mladog megdandžije, misli da ga može lako savladati, pa mu nudi da se preda. Prkosni Ivo odbija poziv na mir i predaju. On izaziva agu i u tom izazivanju sledi savet svoga oca i ponaša se kao stari megdandžija:

O Turčine, ago od Ribnika
Nisam doš'o, da ti se predajem,
Već sam doš'o, da se ogledamo,
I junački mejdan podelimo;
Jer mi nije dugo za stajanje.  

Vrhunac - Dečakove reči su iznenadile agu i u njemu izazvale bes. Osećajući se i dalje nadmoćno on Ivi nudi prednost, ali je Ivo odbija i upada u smrtnu opasnost iz koje ga srećom izbavlja konj koji dobro poznaje strategiju neprijatelja. U daljem toku zbivanja, Ivo stiče prednost, aga beži, a Ivo ide za njim. Zahvaljujući dobrom konju sustiže ga, ali umesto da ga poseče sabljom, on postupa nerazumno: pokušava da ga živog uhvati. Međutim, Turčin se dosetio puške i puca u Ivana, ali srećom umesto njega ubija konja. Aga je ponovo dobio prednost i zatražio od dečaka da se preda, ali on je to odbio. Kao iskusan ratnik vešto je sabljom aginom konju odsekao glavu i oborio agu na zemlju.

Novi zaplet - Bežanje Ive od aginih sinova. Agini sinovi su odlučili da se osvete Ivi. Ivo je pešice bežao kroz šumu, a oni za njim na konjima. Kolo sreće se okrenulo u njegovu korist. Zavarao je agine pašine sinove i odvojio ih od konja. Oni su mu ponudili blago u zamenu za konje, ali Ivo na to nije pristao. Uspeo je da im umakne.

Rasplet - Ivin dolazak kući u aginom odelu. Kada razigrani Ivo dođe kući u aginoj odeći jašući tuđe konje, majka je pomislila da je on aga od Ribnika. Pozvala je starog Đurađa, a ljutiti starac umalo da ga ubije, misleći da je ispred njega ubica njegovog sina.

Epilog: Ivo baca pred oca aginu glavu. Đurađ je srećan što mu se sin vratio kući živ i zdrav i što je sačuvan njegov obraz.

Pak on skoči s bedevije stare,
Pod Ivanom konja privatio,
Svoje čedo na ruke privati,
Pak Ivana i grli i ljubi:
Vala, Ivo, moje čedo drago!
Koji s' babi zamenio glavu,
Svoj gospodi obraz osvetlao,
Svoj gospodi i našoj krajini!  

Ivu Senkovića krase epiteti svojstveni mladosti. Ponosan je i prkosan, avanturističkog duha i pomalo nerazuman, pa srlja u opasne situacije, što se najbolje vidi iz scene kad želi živog agu da uhvati ili kad na sebe oblači njegovo odelo. istovremeno je vešt ratnik, hrabar i neumoljiv u nameri da kazni smrću Turčina koji je udario na čast njegovog oca i njegove porodice.

Senković Đurađ je čovek slabe snage, ali bogatog iskustva. Njegovi saveti pomogli su mladom Ivi da savlada svoj mladalački zanos i pobedi veštog i iskusnog protivnika.

Aga od Ribnika naslikan je kao tipičan predstavnik okupatora. Agresivan je, oseća nadmoć bezobrazan je i samouveren, ali i pored svega toga ima notu čovečnosti što se vidi iz scene u kojoj od Ive traži da se preda, da bi ga poštedio smrti. Iako je njegov izgled strašan i čuven je po svom iskustvu i hrabrosti, on je kukavica kad se nađe u nevolji, što se vidi iz njegove molbe Ivu da mu poštedi život.

Bogom brate, Senkoviću Ivo!
Nemoj mene danas pogubiti;
Išti blaga, koliko ti drago.  

_________________________________

Ivo Senković i aga od Ribnika - Analiza pesme

Književni rod - epika
Književna vrsta - epska narodna pesma uskočkog ciklusa
Tema dela - Osnovna tema ove pesme uskočkog ciklusa je borba uskoka, Ive Senkovića sa turskim agom od Ribnika.

Analiza pesme Ivo Senković i aga od Ribnika svakako mora da počne od ciklusa kome ova pesma pripada. Epske pesme uskočkog ciklusa su opevale stvarne junake i da su se događaji koje one opisuju uglavnom i zbili. Uskoci su bili hrabri borci protiv turskog uzurpatora. Iako ih često poistovećuju sa hajducima, među njima je postojala bitna razlika. Hajduci su se takođe borili protiv turskih osvajača, ali više, čini se za svoju korist i plen.

Dok su uskoci bili pravi borci za slobodu srpskog naroda. Oni su mahom živeli u oblasti grada Senja, u Klisu iznad grada Splita i u Ravnim Kotarima, kod grada Zadra, a te teritorije nisu bile okupirane. Zato su oni, kada bi se ukazala potreba "uskakali" na okupirane teritorije i borili se protiv turskih osvajača. Prema postojećim istorijskim podacima, uskoci su bili mnogo bolje organizovani i imali su podršku od zemalja kojima su pomagali. Neretko se događalo i da su dobijali materijalnu pomoć od tih država, mada se ponekad događalo da država u kojoj žive sklopi primirje sa Turskom, te bi obično bili žrtvovani upravo uskoci.

Što se narodnih pesama uskočkog ciklusa tiče, njih karakteriše istinitost prikazivanja, a najpoznatiji uskoci su bili: Ivan Senković, Đurađ Senković, Janković Stojan, Senjanin Tadija i mnogi drugi.

Ono po čemu je epska narodna pesma Ivo Senković i aga od Ribnika posebna, kada je njena analiza u pitanju jeste da ona ima drugačiju kompoziciju u odnosu na većinu drugih epskih narodnih pesama. Naime, u ovoj pesmi postoje dva zapleta.

Na samom početku pesme ostareli uskok, Senković Đurđe dobija pismo od turskog age od grada Ribnika, koji ga poziva da izađe na megda. A ako ne može da da izađe na megdan:

Ako l' Đurđu na mejdana nećeš,
Predi mene gaće i košulju,
Nek ja znadem da si mi pokoran. 

U tom dolazi njegov jedini sin, mladi Ivo Senković, te veli ocu:

Do sad su ti knjige dolazile
I kroz tvoje ruke prolazile,
Ali nisi suza prolivao.

Kada je Ivo čuo zašto mu se otac zabrinuo on mu govori da to uopšte nije problem, te da će ga on zameniti na megdanu. Ali, Đurađ pokušava da ga ubedi da to ne radi, govoreći mu da je isuviše mlad, da je aga od Ribnika jedan od najvećih boraca, te da će Ivo džabe izgubiti glavu. Ali, Ivo Senković, čini se ne haje mnogo za to što mu otac govori i uverava ga da će pobediti agu na megdanu.

Tako nas analiza vodi do zapleta radnje, koji nastaje u trenutku kada Ivo Senković stiže do aginih šatora. Kada je aga video da nije došao otac, nego sin, on govori svojoj braći da je siguran da će ga pobediti. Ali, tu se vidi da aga od Ribnika nije uopšte tako surov kako ga prikazuju. On, naime govori mladom Ivi da se preda, dajući u reč da mu neće učinit ništa ako se preda:

Ne bojte se, moja braćo draga!
Ono nije Đurađ Senkoviću,
Već je ono Senkoviću Iva;
U z'o čas ga baba opravio,
Ludo ti će danas poginuti!
Al' ga braćo, pogubiti neću,
Jer je Iva dete nerazumno,
Već ga oću živa uvatiti;
A u Đurđa mlogo kažu blaga,
Zanj ću uzet' šest tovara blaga.

Međutim, Ivo veli da nije došao da se predaje, već da se bori i izaziva agu. Iako mlad, Ivo Senković u ovoj sceni pokazuje kao da ima dosta iskustva na megdanu.

Potom pesma Ivo Senković i aga od Ribnika stiže do vrhunca, a to je trenutak kada se aga i Ivo Senković međusobno izazivaju: jednom Ivo ima prednost, jednom aga. Potom izlaze na megdan. Prvo aga napada, ali neiskusnog Ivu spašava konj njegovog oca. Potom prednost dobija Ivo, a aga od Ribnika beži. Ivo ga juri ne da ga ubije, nego da ga uhvati živog kako bi ga odveo ocu:

Al' je Ivan dete nerazumno,
On se sabljom ne maša Turčina,
Ne 'će njemu da odseče glavu,
Veće radi, da uhvati živa,
Da ga vodi baba za poštenje.

Potom aga poteže pušku, ali ubi Ivovog konja, te opet veli Ivi da treba da se preda. Utom ga Ivo stiže i odseče glavu njegovom konju, pa mu veli:

Što sad misliš, ago od Ribnika?
Što sad misliš, čemu li se nadaš? 

Ali, tada se pokazuje kukavičluk nekada vrlo hrabrog age, te on veli mlađanom megdandžiji:

Bogom brate, Senkoviću Ivo!
Nemoj mene danas pogubiti;
Išti blaga, koliko ti drago.

Ali iako ima samo 16 godina, Ivo Senković se ne da tako lako prevariti:

Voli tvoju jednu mrtvu glavu,
Nego blago cara čestitoga.
Manu sabljom, odseče mu glavu,
Metnu glavu u jankesa pasu,
Brže s age poskida odelo;
S age skida, na sebe obuče.  

Tada nas analiza dovodi do novog zapleta, jer su ovo videla dvojica aginih sinova, te oni vele:

Da dušmana živa ne pustimo,
Da mi našeg agu osvetimo!

Iako je Ivo peške bežao kroz šumu, a agini sinovi ga jurili na konjima, on je ipak uspeo da ih zavara i da iskoristi priliku da ih odvoji od njihovih konja. Oni ga potom mole da im vrati konje, a zauzvrat da mu daju šest stotina dukata, ali hrabri Ivo Senković odgovara:

Ne budalte, dva pašina sina!
Volim ova dva konja viteza,
Nego blago od vašeg Ribnika;
Ne mogu vas kroz goru terati,
Ne bi vama konji trebovali;  

Analiza raspleta pesme Ivo Senković i aga od Ribnika je naročito zanimljiva, jer se pokazuje koliko je zaista mlađan Ivo Senković. On se, naime obukao u aginu odeću želeći da donese neki dokaz da ga je i ubio, ali pri tom uopšte nije razmišljao da će možda doći u situaciju da ga ubije otac, što se i dogodilo. Ivina majka ugleda konjanika i pomisli da je aga od Ribnika, pa javi to odmah ostarelom Đurđu. Na to se otac pripremi i krete pred konjanika da ga ubije, misleći da je aga. I zamalo da pesma Ivo Senković i aga od Ribnika ima tragičan završetak, a kada je Ivo video zlo očima, on pred oca baci aginu glavu:

Kad se vidi Iva u nevolji,
On se maši u jankesu pasu,
Baci glavu age od Ribnika,
Baci glavu pred svog roditelja:
- Bog mi s tobom, roditelju Đurrđu
Eto t' glave age od Ribnika!   

Ovi stihovi predstavljaju epilog pesme Ivo Senković i aga od Ribnika. Otac ne zna šta će od sreće, jer mu je sin živ, ali ga istovremeno pita što je obukao aginu odeću. A mlađan junak mu veli da je želeo da pokaže svima da je ubio agu.

U pesmi uskočkog ciklusa Ivo Senković i aga od Ribnika prisutne su brojne stilske figure. Ali pre nego što navedemo koje su stilske figure u pitanju, treba da napomenemo da su na prvom mestu prisutni takozvani stalni epiteti, poput recimo: britka sablja, bijelo lice, ljuta zmija, stara majka. Takođe, prisutni su i simboli, kao na primer konj, koji je simbol junaštva i moći. Stilske figure i poređenje prisutne u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika. Na prvom mestu poređenje:

- Pa poviknu, kao zmaj planinski
- Ciči Ivan, ka' zmija ljuta
- Pak zapišta, kao ljuta zmija
- Ciknu aga, kano zmija ljuta

Prisutna je i stilska figura, znana kao hiperbola i to u sceni gde je prikazano kako aga toliko jako viče, da je Ivo Senkovič od jačine njegovog glasa mogao da padne sa konja.

Potom kontrast i to u stihovima:

- Pa na mejdan ode pevajući,
Roditelji ostaše plačući.

- Nisam doš'o da ti se predajem,
Već sam doš'o da se ogledamo
I junački mejdan podelimo 

Na samom početku pesme, ostareli uskok Đurađ Senković dobija "knjigu" odnosno pismo od turskog age u kome ga poziva na megdan. A ako ne može da izađe na megdan, ovaj mu veli da počne da "predi meni gaće i košulju", kako bi mu na taj način pokazao pokornost. Ostareli uskok je svestan da ne može da izađe na megdan agi, ali isto tako zna da neće da mu pokaže pokornost. Tada na scenu stupa njegov sin, Ivo Senković. Iako ima samo 16 godina, Ivo pokazuje neverovatnu hrabrost i odlučnost da izađe na megdan agi od Ribnika umesto oca. I mada otac pokušava da ga ubedi da to ne čini, opisujući mu agu do tančina, mlađani Ivo veli da se on ne boji. Tada priprema sina za megdan, dajući mu svoju opremu i konja. Ujedno se obraća svom konju, moleći ga da mu čuva sina jedinca.

Ivo kreće put Ribnika i stiže pred agin šator. A u šatoru aga sedi sa svojom braćom koja mu govore da će danas izgubiti glavu, misleći da stiže Đurađ Senković. Međutim, aga od Ribnika ih uverava da se to neće dogoditi, jer je Ivo mlad borac i neiskusan. Tada im veli da će mu poštedeti život, a kako je čuo da njegov otac ima puno novca, tražiće zauzvrat puno blaga. Želeći da mu poštedi život, aga od Ribnika prvo poziva Ivu da sedne sa njima da piju vino. A kada mlađani junak to odbija, aga ga poziva da se preda. Ali on i to odbija, te veli agi da iziđe na megdan sa njim, kako bi se videlo ko je jači. To je agu iznerviralo i on seda na svog konja, te kreće na Iva Senkovića. Ivo uzvrati udarac i poseče mu celo koplje. Kada je to video aga od Ribnika, on poče da beži, a Ivo krete za njim ne bi li ga živog uhvatio i odveo ocu. Tada aga uze pušku, pa srećom ne pogodi Ivu, već mu ubi konja. Potom aga krete opet na Ivana, a ovaj ga hrabro čeka i uspeva da njegovom konju odseče glavu. Aga od Ribnika ga moli da mu poštedi život, ali mladi Ivo mu ipak odseče glavu i stavi je u torbu, da ponese svome ocu. Uz to, Ivo Senković skida i odeću sa mrtvog age i oblači je, kako bi mogao da se hvali da je zaista ubio turskog agu, ne razmišljajući da taj postupak može da ga košta i života. Upravo u ovoj sceni pesme Ivo Senković i aga od Ribnika se vidi koliko je Ivo Senković mlad, iako se hrabro borio i ubio borca koji je bio mnogo jači.

Kada su videli da im je ubio oca, agini sinovi odlučuju da ga osvete i kreću da jure Iva Sinkovića. On beži u planinu, kuda oni nisu mogli da prođu konjima. Zato su privezali konje i krenuli peške da ga gone. Ivan je uspeo da ih pređe i da im otme konje. Kada su to videli agini sinovi, oni mu nude blago samo da im vrati konje. Ali, Ivan im veli da imaju konje koji su posečeni (konj Ive Senkovića i konj age od Ribnika), te da im on neće vratiti njihove. Potom on kreće ka kući. Izdaleka ga je ugledala majka, ali pošto je nosio aginu odeću, ona misli da je Ivan poginuo, a da dolazi aga. To brzo javlja mužu, a ovaj očajan, misleći da mu je aga ubio sina uzima mač i seda na neosedlanu kobilu, kako bi ga sustigao, rešen da ga ubije. Iako Ivo viče da nije on aga, otac u besu to ne čuje. Shvativši da će posle onakvog megdana, u kome je ubio agu od Ribnika, nastradati od očeve ruke i to pukom greškom, Ivo Senković vadi aginu glavu i baca je pred očeve noge. Shvatajući da je to njegov sin, Đurađ Senkovi ga grli i ljubi, ali ga i pita zašto je obukao agino odelo. A mlađani junak veli da je morao da ponese nešto da bi mogao da pokaže svima onima koji mu ne budu verovali da je zaista i ubio agu. 

___________________

Ivo Senković i aga od Ribnika

Knjigu piše aga od Ribnika,
Pa je šalje Senkoviću Đurđu:
O junače, Senkoviću Đurđu!
Ja sam čuo i ljudi mi kažu,
Da si dobar junak od mejdana;
A i mene ne kudi družina:
Ako s', Đurđu, junak od mejdana,
Od mejdana i od sablje britke,
Odi k meni pod bela Ribnika,
Od' na mejdan, da se ogledamo;
Ako l', Đurđu na mejdana nećeš,
Predi meni gaće i košulju,
Nek ja znadem, da si mi pokoran.
Gleda knjigu Senkoviću Đurđe,
Gleda knjigu, a suze proliva,;
Al' ga pita Senkoviću Ivo:
Roditelj, što suze prolivaš?
Do sad su ti knjige dolazile
I kroz tvoje ruke prolazile,
Ali nisi suza prolivao.

Al' besedi Đurađ Senkoviću:
Drago čedo, Senkoviću Ivo!
Jesu do sad knjige dolazile,
Al' ovaka nigda došla nije;
Ako li je kad i došla 'vaka,
A baba je onda mlađi bio,
Pa se nije od knjiga plašio:
Ovo j' knjiga age od Ribnika.
Aga mene na mejdan zaziva,
Ja sam, sine, vrlo ostario,;
Ne mogu se ni konja držati,
Kamo l' terat' po mejdanu s Turci,
A presti se nisam naučio,
Turkom presti ne mogu košulja.

Al' besedi Senkoviću Iva:
Roditelju, Senkoviću Đurđu!
Ako s', babo, ostario vrlo,
Te ne možeš na mejdan izići,
Od Boga si mene isprosio,
Bog je mene tebi poklonio,;
Ja ću, babo, na mejdan izići,
Oću tvoju zameniti glavu.
Al' mu Đurađ poče besediti:
Drago čedo, Senkoviću Ivo!
Možeš, sine, na mejdan izići,;
Otići ćeš, al' mi doći nećeš;
Jer si, sine, jako nerazuman,
Još ti nema ni šesnaest leta,
A Turčin je junak od mejdana,
Da mu nema u krajini para;
Na njemu je ruvo straovito:
Risovina i samurovina,
A na konju sama međedina,
Bojno koplje vukom pokrojeno;
Samo ćeš se ruva poplašiti,;
A kamo li kad podvikne Turčin,
I pocikne konjic pod Turčinom,
Od stra ćeš pasti sa konjica,
I svoju ćeš izgubiti glavu;
pa što ć' tužan posle tebe baba?;
Ko l' će batu lebom doraniti?
Ko l' po smrti stara saraniti?
Al' govori Senkoviću Ivo:
Što b' se, babo, ruva poplašio?
Ja s' ne bojim ni živa kurjaka,;
A kamo li mrtvi kožetina;
Ako može Turčin podviknuti,
I ja mogu, babo, podviknuti:
Već daj meni testir i blagoslov,
Da Turčinu na mejdan iziđem;
Dok je, babo, tvoga čeda Ive,
Nećeš Turkom ti presti košulja.

To se Đurđu na ino ne može.
Svog mu dobra doru osedlao,
Doru sedla, ispod grive ljubi:
Ao, doro, vrlo dobro moje
Dosta li smo, doro, vojevali,
Iz Turaka roblje izvodili,
Od Turaka glava donosili
Sad sam doro, ostario, vrlo;
Ja ne mogu više vojevati,
Sad te šiljem s glavom nerazumnom,
Sa Ivanom, sa jedinim sinom:
Iva j', doro, glava nerazumna,
Čuvaj, doro, moje čedo, Ivu.

Pa Ivana opravio lepo;
Se mu svoje ruvo obukao
I svoju mu sablju pripasao,
Pa Ivana lepo svetovao:
Ao Ivo, moje čedo drago!
Pođi sine, poš'o u dobri čas!
Tamo, sine, dobre sreće bio!
Bog te zdravo i mirno nosio,
Od dušmanske ruke zaklonio!
Grdne rane i ruke dušmanske!
I krepka ti desna ruka bila!;
I oštra ti britka sablja bila!
Slobodne ti oči na Turčina!
Kad ti dođeš pod Ribnika bela,
Ti se nemoj poplašiti, sine!;
Oštro gledaj, a oštro besedi,
Oštro agu na mejdan zazivaj.

Kad s Turčinom na mejdan iziđeš,
Nemoj dore uzdom zabuniti,
Ja sam doru boju naučio,;
Vešt je dora boju i mejdanu,
Dora će te sobom zaklanjati,
Ispod britke sablje uklanjati.
A kad Ivan primio blagoslov,
Ljubi babu u skug i u ruku,
I u zemlju, gdi on čizmom staje,
Staru majku celiva u ruku:
Prostite mi, moji roditelji!
Pa se Iva konja privatio,
Pa na mejdan ode pevajući,;
Roditelji ostaše plačući.
Kad je bio na polju Ribničkom,
Ugleda se jedan šator beli,
Pred šatorom koplja udarena,
a za koplja konji povezani,;
Pod šatorom aga od Ribnika,
Sedi aga, pije malvasiju,
S njime piju dva pašina sina;
Kad je dorat konje ugledao,
Zavrištao dorat pod Ivanom;
Al' besede dva pašina sina:
„Gospodine, ago od Ribnika
Eto starca Senkovića Đurđa!
Sad ćeš, ago, izgubiti glavu,
Danas ćeš se s nama rastanuti.

Kad pogleda aga od Ribnika,
Al' ugleda Senkovića Ivu:
Ne bojte se, moja braćo draga!
Ono nije Đurađ Senkoviću,
Već je ono Senkoviću Iva;
U z'o čas ga baba opravio,
Ludo ti će danas poginuti!
Al' ga, braćo, pogubiti neću,
Jer je Iva dete nerazumno,
Već ga oću živa uvatiti;
A u Đurđa mlogo kažu blaga,
Zanj ću uzet' šest tovara blaga.
U tom Iva pred šatorom dođe,
Božju pomoć Turkom nazivao:
Božja pomoć, Ribničani Turci!
Lepo Turci pomoć privatiše:
Zdrav junače, Senkoviću Ivo?
Koje dobro, što si do nas doš'o?
Al' besedi Senkoviću Ivo:
Ko je ovde aga od Ribnika,;
Neka meni na mejdan iziđe;
Agine mi knjige dosadiše,
Roditelja na mejdan zaziva;
Roditelj je vrlo ostario,
On ne može na mejdan izići,
Ja sam doš'o za mog roditelja.

Al' besedi aga od Ribnika:
Man' se, Ivo, vraga i mejdana
Još mejdana ni vidio nisi,
A kamo li da si izlazio;
Već od', Ivo, da pijemo vino:
Greota je tebe pogubiti,
Jer si teke na svet nastanuo:
Već se predaj, Senkoviću Ivo!
I bez rane i bez mrtve glave;
A evo ti tvrdu veru dajem,
Da ti ništa učiniti neću:
U tvog babe mlogo kažu blaga,
Podaj blago, pa otkupi glavu.;
Al' besedi Senkoviću Ivo!
O Turčine, ago od Ribnika
Nisam doš'o, da ti se predajem,
Već sam doš'o, da se ogledamo
I junački mejdan podelimo;
Jer mi nije dugo za stajanje.

Ciknu aga, kano zmija ljuta,
Pa on skoči na noge junačke,
Pa se dobra vranca privatio,
Pa besedi aga od Ribnika:
O junače, Senkoviću Ivo!
Igraj konja, pa udri na mene.
Al' besedi Senkoviću Iva:
O Turčine, ago od Ribnika!;
Ja sam moga zamorio doru
Iz daleke zemlje putujući,
Pa ne mogu doru zaigrati,
Već ti oću stati na belegu,
Igraj vranca, pa udri na mene,;
S belege se ukloniti neću,
Junački ću tebe dočekati.
To Turčinu vrlo milo bilo,
Pa razigra vranca po mejdanu,
Pa poteže bojno koplje oštro,
Po poviknu, kao zmaj planinski:
Drž' se dobro, Senkoviću Ivo!
Nemoj reći, da je prijevara.
Na Ivana juriš učinio,
Gleda kopljem u srce junaka;
Kleče dorat u zelenu travu,
Ivu koplje visoko nadmaši,
Ne može se kalpak oboriti,
A kamo li raniti junaka;
Manu sabljom Senkoviću Iva,
Agi koplje do ruke proseče.
A kad vidi aga od Ribnika
Da mu niša nema od mejdana,
Dade pleća, stade bijegati,
Da uteče u bela Ribnika;
Za nji Iva napusti dorata,
Koliko se dorat umorio,
Brzo dorat vranca sastigao,
Na sapi mu glavu naslonio,
Agi kida kite na pojasu;
Al' besedi aga od Ribnika:
Bože mili, gdi ću poginuti
Od junaka da bi poginuo,
Ne bi meni ni po jada bilo,
Već od dobra konja Ivanova!

Al' je Ivan dete nerazumno,
On se sabljom ne maša Turčina,
Ne će njemu da odseče glavu,
Veće radi, da uvati živa,
Da ga vodi baba za poštenje;
U tom s' Turčin puške dosetio,
Preko sebe pušku opalio,
Al' Bog dade, ne pogodi Ive,
Već dorata među oči čarne,
Pade dorat u zelenu travu,;
A Ivan se na noge dočeka;
A kad vidi aga od Ribnika,
Da j' Ivana s konjem rastavio,
Vrati vranca natrag na Ivana:
Što sad misliš, Senkoviću Ivo?
Što sad misliš, čemu li se nadaš?
S dobrim sam ate dorom rastavio;
Već predaj se, Senkoviću Ivo!
Robom i kad, a grobom nikada.

Ciči Ivan, ka' zmija ljuta:
O Turčine, ago od Ribnika!
Živ se tebi ja predati neću:
Ako si me s konjem rastavio,
Sa sabljom me rastavio nisi,
Evo sablje roditelja moga,;
Koja j' dosta na mejdanu bila,
Odsekla je dosta Turski glava,
Bog je dobar, i danas će tvoju.

Ciknu Turčin, k'o i zmija ljuta,
Nateruje vranca na Ivana,;
Al' je Ivan junak od mejdana,
Ne htede se s puta ukloniti,
Ni s' Turčinu tede pokoriti,
Već junački čeka na mejdanu,
Manu sabljom i desnicom rukom,
Dobru vrancu glavu odsekao,
Pade vranac i pritište agu,
Nasmeja se Senkoviću Ivo:
Što sad misliš, ago od Ribnika?
Što sad misliš, čemu li se nadaš?
Poče aga Ivu bratimiti:
Bogom brate, Senkoviću Ivo!
Nemoj mene danas pogubiti;
Išti blaga, koliko ti drago.

Al' besedi Senkoviću Iva:
Voli tvoju jednu mrtvu glavu,
Nego blago cara čestitoga.

Manu sabljom, odseče mu glavu,
Metnu glavu u jankesu pasu,
Brže s age poskida odelo,
S age skida, na sebe obuče.
Ugledaše dva pašina sina,
Gdi pogibe aga od Ribnika,
Pak besede dva pašina sina:
Da dušmana živa ne pustimo,;
Da mi našeg agu osvetimo!
Brzo Turci konje usedoše,
Pa Ivana brzo poteraše,
Beži Ivan, kako gorsko zvere,
Dok Bog dade, u goru zamače;
Eto Turkom nevolje velike:
Na konjma ga terati ne mogu,
Dobre Turci konje odsedoše,
Pa za jelu konje povezaše,
Pak pešice teraju Ivana;
Al' je mudra glava u Ivana;
On je Turkom oči zavarao,
Dokle njega protrčaše Turci;
Onda s' Ivan konjma povratio,
Pa odreši dva konja viteza,
Jednog jaše, a drugoga vodi;
Kliče Iva kroz lug popevati
Fala Turci, dva pašina sina!
Koj' mi danas konje pokloniste!
Kad začuše dva pašina sina,
Brže trče na drum pred Ivana,
Ali na drum ne smeše izići,
Već iz gore bratiše Ivana
Bogom brate, Senkoviću Ivo!
Vrati nama dva konja viteza,
Daćemo ti šest stotin' dukata.

Al' besedi Senkoviću Iva:
Ne budalte, dva pašina sina!
Volim ova dva konja viteza,
Nego blago od vašeg Ribnika;
Ne mogu vas kroz goru terati,
Ne bi vama konji trebovali;
Eno vama vranca i dorata,
Koji nije na krajini bilo.
Ode Ivan dvoru pevajući,
Kad je Ivan blizu dvora bio,
Ugleda ga stara mila majka,
Pa svog sina poznati ne može,
Jer je Ivan ruvo promenio,
Promenio ruvo i konjica,
Pak zapišta, kao ljuta zmija,
Proli suze nizu bijelo lice,
Ona trči u dvore Đurđu:
Jao Đurđu, dragi gospodaru!
U z'o čas si Ivu opravio,
Opravio, da t' zameni glavu!
Ivo nam je tamo poginuo,
Evo ide aga od Ribnika,
Sad će naše dvore poarati,
A nas oće, Đurđu, zarobiti,
Da pod starost služimo Turčina!

A kad Đurađ saslušao reči,
Proli suze niz junačko lice,
Pak on đipi na noge junačke,
Pak pripasa mača zelenoga,
Pak on brže na čaire trči,
Te uvati staru bedeviju,
Nema kade da sedlom osedla,
Već se goloj na ramena baci;
Pak izleti Đurađ pred Ivana,
Al' svog sina poznati ne može,
Jer je Ivo ruvo promenio,
Promenio konja i odelo;
Pak povika Senkoviću Đurđu:
Stani kurvo, ago od Ribnika!
Lasno ti je dete pogubiti,
Kome nema ni šesnaest leta;
Al' od', ago, te pogubi starca!

Al' besedi Senkoviću Ivo:
Bog mi s tobom, roditelju Đurđu!
Nisam, babo, aga od Ribnika,
Ja sam, babo, tvoje čedo Iva.
Od žalosti junak i ne čuje,
On ne čuje, što besedi Iva,
Već saleti svoje čedo Ivu,
Saleti ga, da odseče glavu;
Eto Ivi goleme nevolje!
Oće junak da izgubi glavu,
Da od koga, već od babe svoga!
A kad vidi, da će poginuti,
Dade pleća, pak stade begati,
Za njim Đurađ pusti bedeviju:
Stani, ago uteći mi nećeš!
Brzo Đurađ sastigao Ivu,
I oće mu da odseče glavu;
Kad se vidi Iva u nevolji,
On se maši u jankesu pasu,
Baci glavu age od Ribnika,
Baci glavu pred svog roditelja:
Bog mi s tobom, roditelju Đurđu
Eto t' glave age od Ribnika!
Kad je Đurađ ugledao glavu,
Baci mača u zelenu travu,
Pak on skoči s bedevije stare,
Pod Ivanom konja privatio,
Svoje čedo na ruke privati,
Pak Ivana i grli i ljubi:
Vala, Ivo, moje čedo drago!
Koji s' babi zamenio glavu,
Svoj gospodi obraz osvetlao,
Svoj gospodi i našoj krajini!
Al' što s' Tursko ruvo oblačio?
Malo babo dušu ne ogreši,
Malo tebe ne pogubi, sine!

Ali Iva poče besediti:
Roditelju, Senkoviću Đurđu!
Po čem bi se mogao poznati,
Da sam bio tamo na mejdanu
Kad s gospodom u divan iziđem?;
Gospoda mi ne bi verovala,
Da sam tamo bio na mejdanu,
Da odande obeležja nemam.

_________________________________

Nepoznate reči

Knjiga – Pismo
Zaziva – Zove
Ruvo – Ruho, odelo
Od Boga si mene prosio – Dete kao dar od Boga
Samurovina – Krzno od kune
Kurjak – Vuk
Testir – Dopuštenje
Ino – Drugo, drugačije
Biti krepak – Biti snažan, zdrav
Malvasija – Vrsta vina
Greota – Šteta
Čair – Livada
Lug – Šuma
Đipati – Skočiti
Bedevija – Stara ali dobra kobila