Honore De Balzac - Otac Goriot - Čiča Gorio lektira

Honore De Balzac - Otac Goriot - Čiča Gorio

Honore De Balzac - Otac Goriot - Čiča Gorio

 

Bilješke o djelu
Na početku romana Otac Goriot, Balzac govori o realizmu romana
Ali, zapamtite dobro: ova drama nije izmišljotina ni roman. Ona je toliko istinita da svatko može uočiti njene bitne sastojke, možda čak i u svom srcu. Roman Otac Goriot priča je o sudbini dvaju suprotnih ličnosti: oca Goriota i Eugena Rastignaca.

 

Otac Goriot se obogatio špekulirajući žitom, ali je sav svoj novac utrošio na nezahvalne kćeri. Njegova ljubav prema kćerima je pretjerana, bezumna, apsurdna, ali Balzac nam je uspio učiniti tu ljubav mogućom, čak logičnom u cijelom slijedu uzroka i posljedica. Tragedija oca Goriota raste od početka romana. Nakon što je bogato udomio svoje kćeri, one i njihovi muževi izbacuju ga iz svojih domova. Goriot nalazi stan u ulici gdje i najbezbrižniji čovjek postaje tužan, a glavna soba pansiona Vauquer zaudara vonjem za koji nema imena u ljudskom jeziku, a koji bi trebalo nazvati pansionskim zadahom... Ovdje vlada bijeda bez poezije. Ako na njoj još nema blata, ima mrlja... Iako je bilo lako doznati da li je Goriot zaista proizvođač rezanaca i koliko je bilo njegovo bogatstvo, stariji ljudi koje je zanimala njegova sudbina nisu izlazili iz svog kvarta i živjeli su u pansionu kao školjke u stijeni. Gđa Vauquer se odmah zagledala u Goriotov novac i kao jarebica u slanini, topila se na vatri želje koja ju je svu obuzimala da se oslobodi mrtvačkog pokrova Vauquerova i da uskrsne u Goriotu.

 

No on nije mario za nju i ona se osjetila uvrijeđenom, ali čiča Goriot je bio njen stanar i zato je udovica morala da svladava izljeve svog uvrijeđenog samoljublja, da prikriva uzdahe zbog ovog razočaranja i da guši želju za osvetom. Ta će mu ista gđa Vauquer, kad Goriot više ne bude imao ni prebijene pare, uskratiti na samrti čistu posteljinu jer i "prevrnuti čavrši iz sobe broj 7 dobri su za mrtvaca". Svi stanovnici pansiona Vauquer imali su čvrsta i snažna tijela koja su izdržala sve bure, lica hladna i gruba, izanđala kao lik novca povučenog iz opticaja... I ovdje se, među ovih osamnaest lica, kao u školi i društvu našlo jedno nesretno i odgurnuto stvorenje (Goriot), jedan mučenik s kojim su svi tjerali šegu. Balzac sa sjetom konstatira da je "možda u ljudskoj prirodi da se sve svaljuje na onoga koji sve podnosi iz istinske poniznosti, slabosti ili ravnodušnosti. Njegove kćeri kad su "dobro iscjedile limun, koru su bacile na ulicu". A on, taj "ludi" otac odlazi u park da bi vidio svoje kćeri, plaća dugove njihovih ljubavnika, podržava ih protiv njihovih muževa, predlaže Rastignacu da postane ljubavnik njegove kćeri jer vjeruje da bi je time usrećio.

 

Moj život je u mojim kćerima. Ako se one provode, ako su sretne, lijepo odjevene, ako idu po ćilimima, šta mari kako sam ja obučen i u kakvoj sobi spavam. Meni nije hladno kad je njima toplo, niti mi je dosadno kad se one smiju. Ja sam žalostan samo kad one tuguju. A upravo ta tuga, bol koju mu nanose njegove kćeri, ubija Goriota a da one nisu niti pokušale da mu je ublaže. Goriota sahranjuju dva siromašna studenta o svom trošku, a kćeri šalju na sprovod samo prazne kočije. Rastignac je oličenje mlade francuske omladine koja se našla pred mnogim zaprekama koje je trebalo otklanjati upornim, marljivim radom i osobnom vrijednošću. Rastignac ima plemenitu dušu, želio bi da uspije u društvu radom i osobnim zaslugama, no već na pragu puta u visoko društvo, koje Eugen priželjkuje, gđa de Bozean pokušava mu razbiti iluziju o tom društvu koje je pokvareno i prema kojemu ne treba imati obzira. "Ukoliko hladnije budete računali, utoliko ćete bolje uspjeti", kaže gđa de Bozean. "Ako hoćete da vas se svijet boji, udrite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa ćete ostvariti sve svoje želje". To isto, samo grubljim riječima, rekao je Eugenu i Vautrin, odbjegli robijaš: Znate li čime ljudi sebi krče put?

 

Bljeskom genija ili umješnom pokvarenošću. U ljudske mase treba uletjeti kao topovsko đule ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. Pariz, koji Rastignaca toliko mami, po Vautrinu je najobičnija kaljuža: - Oni koji se u njemu kaljaju kolima pošteni su ljudi, oni koji se kaljaju pješice, lopovi su. Oni koji u njemu ukradu sitnicu smatraju se za neobične rijetkosti, oni koji kradu milione označeni su kao ljudi puni vrlina. Vautrin je prozreo Rastignacove želje i predlaže mu ubojstvo kako bi došao do novaca koji bi mu omogućili život u visokom društvu. Takav vam je život, tješi ga Vautrin. Nije to nimalo ljepše od kuhinje, zaudara kao ona, i ko hoće dobro da jede i pije, mora da uprlja ruke: naučite poslije samo da ih lijepo operete: u tome je sav moral našeg doba. Međutim, Rastignac se još nije pomirio sa uspjehom pod svaku cijenu. On će tek na kraju romana, upoznavši tragediju jedne očinske ljubavi i potpunu bezosjećajnost njegovih kćeri, "sahraniti svoju posljednju suzu" i uzviknuti: - A sada je na nas dvoje red!... I, prvi korak njegova izazivanja kojim je prijetio društvu, bio je odlazak na ručak gospođi de Nucingen.

 

Kompozicija samog romana klasičan je primjer zrele Balzacove romansijerske tehnike. Budući da namjerava pred našim očima razviti jednu ljudsku dramu, što nam izrijekom i kazuje na prvoj stranici teksta, Balzac komponira i ovaj roman, kao i većinu ostalih, po zakonima dramske strukure, a težište stavlja na ekspoziciju i kritu, kojima posvećuje i glavninu teksta. Unutar same ekspozicije, koja je u ovom romanu već svedena na jednu razumnu mjeru te iznosi čak i nešto manje od trećine teksta, Balzac se služi svojim uobičajenim postupkom, polazeći uvijek od vanjskoga prema unutarnjemu. Najprije daje detaljan opis same sredine u kojoj se njegovi junaci kreću, prelazeći od opisa okoliša na opis kuće, odnosno od opisa vanjskog izgleda zgrade na opis njenih prostorija, i postepeno razvija potrebnu atmosferu u kojoj se mogu pojaviti i sami sudionici drame. Pri njihovu opisu Balzac ponovno polazi od opisa vanjskog izgleda samih likova, koji vješto povezuje s psihološkim crtama njihova karaktera i sociološkom pozadinom njihove egzistencije, tako da na koncu takva opisa mi točno znamo ne samo kako izgleda ili kako se oblači pojedina osoba, već znamo i njezinu pretpovijest i materijalno stanje.

 

Balzac je razradio i istodobno razvio tri samostalne ali međusobno isprepletene fabule, koje se odvijaju u dva raznorodna i oprečna ambijenta - u učmaloj sredini pansiona gđe Vauquer i u elegantnim salonima otmjenih pariških četvrti. Prva fabula vezana je uz temeljnu koncepciju djela i prikazuje nesretnu sudbinu bivšeg tvorničara tjestenine, Jeana - Joachima Goriota, koji se lišio svog imetka da bi usrećio i bogato udao svoje kćeri, a one se u novoj sredini počinju stidjeti oca i pošto su izvukle iz njega i posljednji novčić, puštaju ga da umre u krajnjoj bijedi, sam kao pas. Uz tu osnovnu fabulu povezao je Balzac sudbinu Goriotova sustanara, mladog provincijskog plemića Eugenea de Rastignaca, koji je došao u Pariz pun ideala, ali upoznavši i u bijednom pansionu gđe Vauquer i u otmjenim pariškim salonima sve naličje velegradskog života, u kojem novac i interes upravljaju ljudskim sudbinama, napušta svoje mladenačke ideale i odlučuje da se ne birajući sredstva uhvati u koštac sa životom. Na tom ga je putu svojim ciničkim primjedbama o društvenom uređenju i pravdi učvrstio i bivši robijaš Vautrin, oko čijeg je hapšenja vezana i treća fabularna osnova romana.

 

Goriot ne želi sam sebi priznati kakve su mu kćeri, pa se zavarava govoreći Rastignacu - Dragi moj gospodine - rekao mu je sutradan - kako ste mogli pomisliti da se gđa de Restaud naljutila na vas što ste spomenuli moje ime? Kćerke mene veoma vole. Ja sam sretan otac. Samo su se zetovi loše ponijeli prema meni. Nisam htio da ti dragi stvorovi pate zbog mojih nesuglasica s njihovim muževima, pa sam se radije odlučio da ih viđam tajno. Ta mi tajnovitost daje tisuću radosti koje ne razumiju drugi očevi koji mogu vidjeti kćeri kad god zažele. Ja to ne mogu, shvaćate li?

 

Eugen ipak počinje shvaćati kakvo je društvo: - Pošao se odjenuti premećući u glavi veoma tužne i obeshrabrujuće misli. Otmjeni mu se svijet ukazao kao ocean blata u kojem se čovjek zaglibi do grla čim samo zamoči nogu; Dragi prijatelju - odgovori mu Rastignac pošto je svratio pogled na usnulog starca - samo idi, traži skromnu sreću na koju si sveo svoje želje. Što se mene tiče, ja sam sišao u pakao i moram u njemu ostati. Što god ti zla reknu o visokom društvu, vjeruj. Nema Juvenala koji bi orisao njegovu grozotu, pokrivenu zlatom i dragim kamenjem. Ležeći na samrti i sam Goriot si priznaje kakve su mu kćeri. Nezahvalnost njegovih kćeri dolazi najsnažnije do izražaja u trenutku kada Goriot nema više novaca, a želi blizinu svojih kćeri jer je teško bolestan. Tek tada, u agoniji, otac Goriot ispoljava prikrivenu bol i patnju: - Nijedna - odgovori starac i uspravi se u postelji. Imaju poslova, spavaju, neće doći. Znao sam to. Treba čovjek da umire pa da spozna što su djeca. Ah, prijatelju, nikad se nemojte ženiti, nemojte imati djece! Vi im dajete život, a ona vam daju smrt. Vi ih uvodite u život, a ona vas iz njega izgone. Neće doći, znam! Znam to već deset godina. To sam koji put i govorio sebi, ali nisam imao hrabrosti da povjerujem. - Čovjek koji je svakoj kćeri dao osam stotina tisuća franaka bio je čovjek o kojemu je trebalo voditi brigu. I bili su vrlo brižni, ali samo zbog mojega novca. Svijet nije lijep.

 

U to sam se itekako uvjerio. U kočiji su me vozili u kazalište, i ostajao sam dokle sam htio na večernjim priredbama. Ukratko, izjavljivale su moje kćeri, priznavale su me za oca. Još ja imam oštrine duha i ništa meni nije izmaklo. Sve je bilo radi novca, i to me ranilo u srce. Vidio sam da je sve samo pretvaranje, ali nije bilo pomoći. Kod njih se nisam osjećao ugodno kao za ovdašnjim stolom. Nisam znao ni o čemo razgovarati. Živio sam za to da budem vrijeđan, ponižavan. Toliko ih volim da sam strpljivo podnosio sve uvrede za koje su mi prodavale neko sitno jadno zadovoljstvo. Otac se krio da bi vidio kćeri! Ja sam im dao život, a one mi danas neće dati jedan sat! Žedan sam, gladan sam, srce mi gori, a one neće doći da olakšaju moju agoniju, jer ja umirem, osjećam to. Ali zar ne znaju koliki je grijeh gaziti po očevu mrtvom tijelu? Ima Boga na nebu, i on osvećuje očeve, makar mi i ne htjeli. Sad ja vidim cio svoj život. Ja sam prevaren! One me ne vole, nikad me nisu ni voljele! To je očito! Kad nisu došle, neće ni doći. Što više budu oklijevale, to će se teže nakaniti da mi priušte ovu radost. Znam ja njih. Nikad nisu bile sposobne da naslute moje nevolje, moje boli, moje potrebe, pa neće naslutiti ni moju smrt; dapače, ne znaju ni koliko ih volim. Jest, vidim, u njihovim je očima navika da za njih žrtvujem sve, oduzela cijenu svemu što sam činio.

 

Da su zatražile da mi iskopaju oči bio bih im rekao: Iskopajte ih! Ja sam preglup. One misle da su svi očevi kao njihov. Treba uvijek isticati svoju vrijednost. Osvetit će me njihova djeca. Same će sebi škoditi ako ne dođu. Recite im da izlažu istim mukama i svoj smrtni čas. Jednim zločinom čine sve zločine. Ta pođite, recite im da ne doći znači počiniti oco ubojstvo! One su ga i bez ovoga prilično puta počinile. Zar ću zbilja umrijeti kao pas? Evo kako sam naplaćen, zaboravom. To su bestidnice, zlotvorke; gade mi se, proklete bile; ustajat ću noću iz lijesa pa ću ih uvijek iznova kleti, jer konačno, prijatelji moji, imam li krivo? Shvaćate li da ću ja umrijeti ne vidjevši svojih kćeri? Vječito žeđati; a nikad ne piti, eto što je bio moj život ima deset godina... Moji su zetovi ubili moje kćeri. Doista, otkad su se udale, više ih nisam imao. Očevi, tražite u Skupštini da se donese zakon o braku! Konačno, ako volite kćeri, nemojte ih nikad udavati. Zet je zločinac koji iskvari sve u kući, sve uprlja. Neka se dokinu brakovi! Oni nam oduzimaju kćeri, i nemamo ih ni na smrtnom času! Donesite zakon o smrti očeva. Ovo sad je strašno! Osveta! To njih zetovi ne puštaju da dođu. Ubijte ih! Oni su moje ubojice! Smrt ili kćeri! Ah, gotovo je, umirem bez njih! Bez njih! Nasie, Fifine, ta dođite već jednom! Tata vam odlazi...

 

Vrsta djela - Obiteljski roman

 

Mjesto radnje - Pariz

 

Vrijeme radnje - 1819. - 1820. godine

 

Tema
Ljubav oca Goriota prema kćerima koje ga iskorišavaju.
Želja mladog čovjeka iz provincije da uspije u velikom gradu.

 

Analiza likova - Goriot - Bivši tvorničar tjestenine, bogat i sretan; stanovnik pansiona Vanquer. Gotovo do ludila voli svoje kćeri, i ništa ne može potisnuti njegovu ljubav prema njima. U svojoj ljubavi nema granica, dao bi im sve pa čak i svoj život. Ponosan je, ali ponos gubi pred kćerima. Kaže da ih voli više nego što Bog voli svijet, zato što svijet nije lijep kao Bog, a kćeri su ljepše od njega. Njegova ga neizmjerna ljubav vodi u propast, smrt i neimaštinu.

 

Eugene de Rastignac - je mladić koji je iz provincije došao u Pariz na studije prava. Tu je osjetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promijeni. Shvatio je da u velikom gradu mora imati zaštitnika da bi opstao i da bi mogao da uđe u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je došao u vezu sa daljom rođakom vikontesom de Bozean i njena kuća mu je postala prva stepenica za ulazak u visoko društvo. Činjenica da je rođak vikontese de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbeđivala pozivnice za balove. Već na prvim koracima u to društvo Rastignac mlad, neiskusan i čista srca doživljava poniženje: njegovo odijelo, dolazak pješice na bal ili neuglednim kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmjehe slugu koji mu otvaraju vrata. Prvi ulasci u to društvo otkrili su muneiskrenost, pritvornost, prevare, laž. Mladom i neiskusnom Rastignacu žele da pomognu svojim savjetima robijaš Votren i vikontesa Bozean. 

 

Votren je dobro upoznao svijet i iskusio društvene nepravde pa nastoji da Rastignacu otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine. Za Votrena je Pariz obična kaljuga: Oni koji se u njoj ukaljaju vozeći se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se ukaljaju idući pješice, to su lopovi. Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao kakvo čudovište. Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čovjeka. Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društvo treba krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. I vikontesa de Bozean, u jednom trenutku razočaranja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastingnacu istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u drustvu u koje hoće da uđe:

 

Dakle, gospodine de Rastignac, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju. Želite da uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska pokvarenost, izmerićete veličinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo čitala tu knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate. Sad znam sve. Ukoliko hladnije budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa ćete ostvariti sve želje.

 

U Rastignacu je dvojstvo: on je mlad, neiskusan, čist, neiskvaren, riješen da uspije. Ali on je opljačkao majku i sestre da bi kupio skupo odijelo i vozio se kočijama, što je uslov da se uđe u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su sebične kćeri čiča Goria. Ali će taj isti Rastignac odbiti nečasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom nasljednicom Viktorinom poštvo pije toga bude ubijen njen brat. Rastignac ima svoj put:

 

Moja je mladost još čista kao vedro nebo: ko hoće da postane velik ili bogat čovek, treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saučesnik. O, ne. Ja ću raditi plemenito, kao svetac, radiću danju i noću da stečem bogatstvo samo svojim radom. To će bogatstvo vrlo sporo ići, ali ću zato spavati mirne savesti.

 

Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžwn, kada osjeti miris bogatstva, pojmiće vrijednost novca i njegovo dejstvo na čovjeka: kada ima novac, čovej je siguran, samouvjeren, prav i dostojanstven. Visoko društvo i, bogatstvo i moralna čistota to ne može da opstane jedno pored drugogo, shvatio je Rastignac.

 

Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastignaca. Sahrana svoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastignac gajio o svijetu. Kada je morao da pozajmi franak od pokućara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastignaca obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Eugene de Rastignac koji je želio da svijet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Eugene de Rastignac koji upućuje društvu preteće riječi a sad je na nas dvoje red. Na ručak kod gospođe de Nisenžen odlazi Rastignac koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi.

 

Delphibe i Anastasie - Goriotove kćeri, dvolične i pohlepne, bez morala, bez ljubavi prema ocu koji im je dao sve. Željne samo ljubavi mladih plemića i novca, te uspjeha u društvu.

 

Dojam o djelu - Djelo je po meni fantastično jer se u njmu isprepleću ljubav koja nije uzvraćena i želja za uspjehom koja je tako blizu a tako daleko. U čemu je Goriot pogriješio da je za uzvrat umjesto ljubavi kćerka dobio to da se one njega srame. Dali su se one osjećale kao psi na uzicama od prevelike ljubavi ili je tu pitanje odgoja, previše popuštanja i udovoljavanja njihovim hirovima? Na to je pitanje teško dati odgovor. S druge strane dolazi teška borba mladog studenta koji nema neko bogatstvo da uspije u društvu gdije je glavna sreća novac. Da je on iz jedne obitelji koja ima novaca za njemu priuštiti toliko da se on zabavlja i troši koliko želi sigurno se ne bi spominjala borba za uspijeh, nego bi bilo puno lakše imao bi onu "otskočnu dasku "koja omgućava uspjeh. Teško je razdvojiti ono što je bitno u djelu. Ali ono šta je sigurno točno to je ono da je i danas takvo stanje u svjetu. Ako ti previše poklanjaju ljubavi i pažnje da ćeš se osjećati kao u kavezu i da ćeš pobjeći, isto tako ako imaš moć i novac dobar i ugodan život ti je zajamčen, a ako ne onda se moraš boriti za postić makar pola od onog o čemu sanjaš.

________________________________

 

Onore de Balzak - Čiča Gorio

 

Inspiraciju za roman Čiča Gorio Balzaku je poslužila Šekspirova tema iz "Kralja Lira" koji se lišava svega da bi njegove nezahvalne kćeri mogle ostvariti svoje ambicije. Istorijska osnova: Onore de Balzak živi i radi u prvoj polovini 19. veka, u vreme kada se u Francuskoj sukobljavaju prošlost, sadašnjost i budućnost i kada jača buržoazija u svojoj nezadrživoj težnji za vlašću i bogaćenjem. Sila novca je jedina sila koja pokreće taj svet. U svojoj Ljudskoj komediji Balzak ističe da Francuskom ne vladaju ni kralj, ni ustav nego - "svemoćna petofranka". U svojim delima diže glas protiv društvenog morala svoga doba, protiv ljudskih konvencija, nepravde, nečovečnosti i protiv zakona koji su "paučina kroz koju se provlače krupne muve, a zaglavljuju sitne mušice".

 

Aristokratiju je smatrao nosiocem kulturnih vrednosti. Iako je u romanu "Seljaci" hteo prikazati tragediju komadanja plemićkih veleposeda, on je prikazao svu težinu položaja seljaka koji su posle revolucije oslobođeni, izborili za sebe deo zemlje od feudalaca, da bi odmah iza toga počeli robovati seoskom kapitalu. Kroz priču o tome kako je čiča Gorio stekao svoje bogatstvo čitalac saznaje čitavu istoriju uspona francuske buržoazije.

 

Književni rod - epika

Književna vrsta - roman

 

Tema romana je ljubav oca Goria prema kćerima koje ga iskorišćavaju i želja mladog čoveka iz provincije da uspe u velikom gradu.

 

Ideja - Ovde bi mogla da stoji ona biblijska, ali u inverziji: Ko tebe hlebom, ti njega kamenom, ili "Novac je život ! Novac je sve!", kako veli Čiča Gorio. Međutim, zakon jačeg vlada u životinjskom carstvu, ljudi bi trebalo da se od medveda, lava, magarca, jelena... razlikuju jer poseduju: savest, svest i osećajnost. Ali u društvu, pokvarenjaka, prevaranata i lažljivaca pošten čovek ne može uspeti i doći na vrh lestvice ako ne prihvati njihova pravila borbe; to je najbolje shvatio Ežen Rastinjak.

 

Mesto i vreme radnje - Pariz. Radnja romana je vremenski tačno određena: kraj 1819. i početak 1820. godine. Period između 1814. i 1830. je doba Burbonske restauracije, period obnove monarhije posle Napoleonovog poraza. Tada se na vlast vratila burbonska kraljevska dinastija svrgnuta 1792. za vreme Velike francuske revolucije (1789 - 1799).

 

Fabula - Roman počinje opisom kuće Voker, pansiona u Parizu, čiji je vlasnik udovica, starija gospođa Voker. Gosti su student prava Ežen de Rastinjak, misteriozni Votren i penzionisani fabrikant rezanaca Žan Joahim Gorio. Kuća je na tri sprata, iza kuće je dvorište gde složno žive svinje, kokoši i kunići, a u dnu dvorišta je drvarnica. Između drvarnice i kuhinjskog prozora visi ormančić za jelo. Ispod njega otiču splačine iz kuhinje. Tu su mala vratašca, kroz koja kuvarica izbacuje smeće i koje ispira velikom količinom vode. S prednje strane je vrt s nekoliko voćaka i povrćem, a u hladu pod lipama je okrugli sto sa stolicama, gde penzioneri sede za vreme velikih vrućina i piju kafu, ako im to imovno stanje dopušta... U prizemlju je salon koji je povezan s trpezarijom.

 

Taj salon izgleda vrlo tužno sa stolicama s naslonjačima za okruglim stolom na sredini. Ta glavna soba zaudara na plesan, užeglost, hladna je i vlažna, uvlači se u odelo, bazdi na kuhinju, poslugu i sirotinjski dom. Ona je bila nekada obojena, ali se boja više ne raspoznaje. Dugački sto prekriven je stolnjakom koji je toliko mastan, da se na njemu može prstom pisati. Pokućstvo je staro, istrošeno, trulo, crvotočno i konačno tu vlada beda i to ona zgusnuta izlizana štedljiva beda. Ujutro oko 7 sati prvo ulazi mačak, koji odmah počinje njuškati po zdelama, a onda ulazi udovica. Njeno bucmasto lice, s nosom sličnim papagajevom kljunu, s debelim telom u skladu je sa odajom čiji topli smrdljivi vazduh gđa. Voker udiše bez gađenja. Kada je ona tu, slika je potpuna. Ima oko 50 godina, liči na sve žene koje je pogodila nesreća. Sada u pansionu stanuje sedam osoba. Na prvom spratu su dva najbolja stana. U lošijem stanuje gazdarica, a u drugom gđa. Kutir, udovica službenika.

 

Pokraj nje je živela mlada devojka Viktorina Tajfer. Na drugom spratu živi starac zvani Poaro, a u drugome, muškarac oko 40 godina, koji nosi crnu periku i boji brkove, lažni trgovac gospodin Votren. Treći sprat činile su 4 sobe od koje su dve izdane, jedna nekoj staroj devojci - gđici. Mišono, a druga bivšem proizvođaču rezanaca kojega su zvali čiča (otac) Gorio, ''jednom nesrećnom i odgurnutom stvorenju, jednom mučeniku sa kojim su svi terali šegu''. Ostale sobe su se izdavane siromašnima koji nisu mogli platiti više od 45 franaka mesečno. Sada je u jednoj od te dve sobe stanovao mladić čija je porodica živela u velikoj nemaštini, kako bi on mogao studirati pravo u Parizu. Zvao se Ežen de Rastinjak. Bio je od onih mladića koje je nevolja navikla na rad i već u ranoj mladosti shvataju da njihovi roditelji očekuju mnogo od njih, da bi ga oni prvi iskoristili. Iznad trećeg sprata bio je tavan za sušenje rublja i dve mansarde u kojima su stanovali pokućar (sluga) Kristof i kuvarica Silvija. Osim tih stalnih, imala je gospođa na ručku i studente medicine i 2 - 3 stanovnika iz obližnje okoline.

 

Svi ti stanari bili su siromašni, koji su vezali jedva kraj s krajem, a to se ogledalo u njihovim odelima i pohabanom rublju. U njihovim uvelim i oronulim ustima bleskali su se zubi, u njima su se ocrtavale žive neme, ledene, svagdašnje drame koje potresaju srce. Stara gospođica Mišonoumornih očiju da čoveka hvata jeza od njenog pogleda. Gospodin Poarobio je kao neki automat, izgledao je kao neka utvara. Gospođica Viktorina Tajfer imala je bolesno beo ten, uvek snuždena i slabašna izgleda, a sličila je na biljku požutelog lišća koja je netom presađena. U poređenju s drugima, ona je bila lepa, pa je tako bila srećna i zanosna. Njoj je nedostajalo kao i svakoj ženi lepe haljine i ljubavna pisma. Otac je nije hteo priznati za kćer, a gđa. Kutir, rođakinja njene majke, brinula se o devojci kao da je njeno dete. Ežen de Rastinjak bio je pravi južnjački tip, imao je belu kožu, crnu kosu i plave oči i bio je iz plemićke porodice.

 

Votren (40 godina) imao je široka pleća, snažna prsa, lice puno bora, grub, ali nije neugodan. Bio je uslužan i šaljiv. On je o svemu znao i odmah bi pritekao u pomoć, ali je ulivao strah svojim pronicljivim i odrešitim pogledom. Najstariji stanovnik bio je čiča Gorio, koji je imao 69 godina. Dok je bio dobro stojeći, bio je u stanu u kojem je sada gđa. Kutir. Imao je lepu odeću, koju je menjao svakoga dana, a ormani su bili puni srebrnog posuđa. Kada je domaćica Voker videla još i državne obveznice, ona se odmah zagledala u njegov novac: "kao jarebica u slanini topila se na vatri želje koja ju je obuzimala da se oslobodi mrtvačkog pokrova muževog i da uskrsne u Goriu". No on nije mario za nju i to je nju razljutilo, jer su propali njeni snovi. Na svoju nesreću Gorio je morao preći na drugi sprat i da ubuduće plaća stan i hranu 900 franaka godišnje. Svi su bili iznenađeni, a gospođa ga je odmah počela zvati čiča Gorio. I počele su priče po pansionu: "on sigurno izdržava ženu, pa je prisiljen štedeti". Krajem treće godine čiča Gorio smanji svoje izdatke. Odseli se na treći sprat plaćajući 45 franaka godišnje. Odrekne se duvana, otkaže berberina i prestane se puderisati. Njegovo lice zbog patnje, čiji uzrok niko nije znao, bivalo je sve tužnije i očajnije.

 

Nakon četvrte godine u pansionu, on nije više ličio na samoga sebe. Kćeri mu više nisu dolazile. Ežen de Rastinjak, kao i sva mlada francuska omladina, našao se pred mnogim preprekama, a trebalo je mnogo muke da ih otkloni marljivim radom. Želeo je uspeti u društvu, a kako je bio plemić, počeo se raspitivati o svojim rodbinskim vezama. Uskoro dobije poziv na bal od svoje daljnje rođake vojvotkinje Bozean. Želeo je zaviriti u sve salone Pariza i naći zaštitnicu kako bi uspeo u životu. Na balu upozna groficu Anastaziju de Resto, visoku i vitku s najlepšim stasom u Parizu. To je bila žena o kojoj je snevao, a bila je jedna od dve kćeri čiča Goria, što Ežen nije znao.

 

Dve posete - Sutradan Rastinjak ode u posetu gđi. de Resto. Kada je ulazio u salon, začuje glas čiča Goria i odjek poljupca: "Šta to Gorio ima s groficom Resto?". U to uđe grofica u divnoj kućnoj haljini. Bila je prelepa. Njena lepota bila je profinjena. Pozdravljala se s grofom Maksimom i silna mržnja obuzme Rastinjaka prema tom mladiću. Maksimo je imao lepe i čiste čizme, dok su njegove uprkos pažnji bile blatnjave, kaput mu je pristajao kao saliven, dok je on posle podne imao frak. Motreći tog kicoša vitka i visoka oseti što znači biti bogat. Ežen shvati šta grof znači de Resto i pomisli: "Evo moga suparnika, moram ga pobediti". Nije znao da grof Maksim de Traje dopušta da ga vređaju, ali prvi puca i ubija. Nakon posete kod grofice, odveze se u palatu vikontese de Bozean da poseti svoju rođaku, kako bi zadobio njenu naklonost. Ona je već tri godine bila u prisnim odnosima s jednim od najbogatijih portugalskih plemića markizom de – Pinto. Muž je hteo, ne hteo morao poštovati tu morganatsku (nezakonitu) vezu pred svetom. Svi su znali osim nje da se markiz ženi, zbog toga je i došao u posetu, ali nije se usudio joj saopštiti takvu vest. Njena prijateljica vojvotkinja de Lanžez bez ikakvog obzira otkrije joj da će se sutra objaviti veridba gosp. de Ažuda – Pinto i gđice.

 

Rošefild. Ežen u razgovoru sazna da je grofica Anastazija de Resto, kćerka čiča Goria, a druga Delfine je udata za barona de Nisenžan. Dve kćeri, koje su se odrekle dobrog oca, dobile su bogat miraz, dok je sebi ostavio sitniš, verujući da će njegove kćeri omogućiti mu izdržavanje. Posle su ga zetovi oterali iz svojih domova kao poslednjeg bednika. Vikontesa  savetuje Ežena: "Želite li uspeti, ja ću vam pomoći. Što hladnije budete računali, bolje ćete uspeti. Zapamtite da ćete ostati niko i ništa, ako ne budete imali ženu koja će se zauzimati za vas. Ona treba biti mlada, bogata i uglađena. Ako nekoga zavolite, dobro čuvajte tu tajnu". I nastavi dalje: "Postoji suparništvo između dveju sestara. Resto je plemić, njegova žena je primljena u društvo i predstavljena dvoru, ali druga sestra udata za bogatog bankara, lepa gđa. Delfina svisnuće od žalosti i zavisti jer je daleko od svoje sestre, pa se odriču jedna druge, kao što se odriču i oca". Ežen je bio neraspoložen za večerom u pansionu: "grofica mi je zatvorila vrata, zato što sam joj rekao da njen otac jede za našim stolom". Čiča Gorio sakrije oči i okrenu glavu da bi ih obrisao. "Dakle gospodin Gorio je otac jedne grofice" reče gđa. Voker tiho "i jedne barunice" odgovori joj Rastinjak.

 

Još iste večeri napiše pismo majci i zatraži 1200 franaka i, ako ih ne dobije, utonuće u očaj, možda se čak i ubije: "Kadar sam hraniti se suvim hlebom, piti samo vodu, ako treba i gladovati, ali ne mogu bez onoga što je ovde neophodno za uspeh. Ili ću postići cilj, ili ću ostati u blatu. Poznajem naše prilike i ceniću vašu žrtvu". Zatim je poslao pismo i sestrama, te zatražio njihovu ušteđevinu. Ti plemeniti osećaji i te strahovite žrtve trebaju mu poslužiti kao lestve da se dospe do Delfine de Nisenžan. Nisu ga više primali u palati Resto. Nije išao više ni u školu, samo na prozivke. Odlagao je učenje do ispita. Odlučio je platiti upisninu za 2. i 3. godinu, pa onda u poslednjem trenutku sve naučiti naizust. Na taj način je dobio 15 meseci slobodnog vremena u Parizu, da iskorišćava žene ili da lovi bogatstvo.

 

Ulazak u otmeno društvo - Rastinjak je dobio pismo od majke i sestre, te novac od prodanog nakita. Majka ga savetuje da pametno uloži novac, a sestre mu poručuju: "Ako hoćeš, mogli bismo se odreći maramica i sašiti ti košulje". Kada je Ežen pročitao pisma, je bio uplakan. Setio se čiča -  Goria kako noću u sobi svija svoje srebro, kako bi platio menicu svoje kćeri". To isto je učinila i tvoja majka sa svojim nakitom. Jesam li ja pokrao svoje sestre?" pomisli i oseti kajanje. Posle šetnje Tileriu, prijavi se kod gđe. Bozean i ona ga pozove na ručak. Kakva je to bila raskoš na stolu, a tu raskoš predstavljalo je posuđe i jelo. Trenutak posle sedoše u laku kočiju i začas stigoše u teatar.

 

Svi pogledi bili su upereni prema njima. On pomisli da sanja. I kćeri čiča Goria bile su u pozorištu. Društvo je bilo vrlo otmeno. Te večeri upozna gđu. de Nisežan i reče joj, da je on sused njenom ocu. "Čim sam vas vido, osetio sam kao da me neka struja nosi prema vama. Nisam ni sanjao da ste tako lepi", i on ostane pored nje do kraja predstave. Kada se vratio u pansion, svrati do čiča Goria i ispriča mu da je upoznao njegovu kćer Delfinu. Prvi puta je bio u sobi čiča Goria i nije mogao sakriti svoje zaprepašćenje kada je video tu rupu u kojoj je živeo otac i seti se raskošne haljine njegove kćeri. Na prozoru nije bilo zavesa, nije bilo tapeta, pa se nazirao čađav zid. Dobri je čovek ležao na lošoj postelji, a imao je samo tanak pokrivač. Pod je bio vlažan i pun prašine, a u kaminu nije bilo ni traga od vatre. "Moje kćeri su dobre, samo da su im muževi dobri, bio bih presrećan. Da sam barem mogao živeti kod njih, meni bi bilo dosta samo da slušam njihov glas i srce bi mi igralo od radosti". "Al, gospodine, kako možete živeti u ovakvoj rupi, pored toliko bogato udomljenih kćeri", reče Ežen.

 

Ma šta će meni bolje? Moj život je u mojim kćerima, reče Gorio. Starac i student postali su veliki prijatelji. Rastinjak je bio pozvan kod gđe. Delfine. Ona je bila očajna i nije to krila, no on je želeo znati razlog toj zlovolji:

- Hteo bih da budete samo moja!.

Delfina mu ponudi torbicu: - Idite u kockarnicu, stavite 100 franaka, ili izgubite sve ili donesite 6000 franaka.

 

U kockarnici stavi 100 franaka na broj 21 (koliko je imao godina) i na sreću, ne znajući, dobio je 3600 franaka i opet nasumce stavi celu svotu na crvenu boju. Posmatrači su ga zavidno gledali. Točak se okrenuo i dobio je opet 3600 franaka. "Sada imate 7200 franaka. Poslušajte me i idite" šapnu mu bankar. "Vi ste me spasili" zagrli ga presretna Delfina. Govorila mu je kako joj je loše u braku, donela je sav miraz, a sada nema ništa. "On mi daje samo za moje lične izdatke određenu svotu. Da se obratim ocu, ali sestra i ja smo ga upropastite. Zahvaljujući vama ja sam postala slobodna i radosna". Uzela je 6000 franaka, a njemu ostavila ostatak. "Vi ćete ručati sa mnom svakoga dana, a pratićete me i u pozorište", reče ona. Opet je čiči morao ispričati kako je bilo kod njegove kćeri Delfine, a dade mu i 1000 franaka od dobitka u kockarnici. "Možda samo oni koji veruju u Boga, potajno čine dobro" a Ežen je verovao u Boga.

 

Votren - Laži Smrt Rastinjak se neko vreme sasvim prepustio užicima. Bio je u društvu gđe. Delfine, a i kockao se na veliko: "Katkad je mnogo dobijao, a katkad mnogo gubio". Želeo je iseliti iz pansiona. Katkad je ostao bez ijednog novčića i sada je imao dugova, pa je potpisao menicu gospodinu Votrenu i dobio novac. Votren je bio odbjegli robijaš poznat pod imenom "Laži Smrt". Policija ga je htela uhapsiti uz pomoć gđice. Mišono i gospodina Poaro. Votren je bio zelenaš, primao je novac od robijaša, čuvao ga i stavljao na raspolaganje beguncima ili njihovim porodicama, ako je bilo naznačeno u oporuci. Gđica Mišono dogovori se s agentom za 3000 franaka: "da u vino sipa napitak koji će izazvati Votrenovu prividnu smrt. Prenesite ga na krevet, svucite ga, pljesnite ga rukom po ramenu i pazite hoće li se na koži pojaviti neka slova".

 

Posao je obavljen – Votrene! reče Ežen. "Sutra ujutro gđica. Viktorina naslediće očevu ljubav i imanje. Moj će mu momak zadati smrtonosni udarac u čelo". Rastinjak je bio zaprepašćen. Ovaj dvoboj bio je u suprotnosti s njegovim nadama, pa je odlučio obavestiti gospodu Tajferoca i sina. U međuvremenu Gorio prizna Rastinjaku da odobrava njegovu vezu s Delfinom i otkri mu tajnu: "Sve je sređeno za njegovo preseljenje u novi stan. Obavili smo mnogo posla za jedan mesec bez vašega znanja. Ona će primati 36000 franaka rente godišnje, a od svoga miraza od 800000 franaka uložiće u dobre nekretnine". Sledećeg dana stigla je vest da je mladi gosp. Frederik de Tajfer teško ranjen u dvoboju. Viktorina je bila pozvana da dođe u kuću svoga oca. "Eto, juče je bila bez novaca, a danas ima milio ne", reče Votren i u tom času pade kao sveća.

 

To je bio znak da je napitak počeo delovati. Kada su mu skinuli košulju, ugledali su dva kobna slova. To je bila potvrda da je on odbegli robijaš: "Lako ste zaradili 3000 franaka", reče Poaro. No, Votren se brzo oporavio nakon leka kojeg je dobio. Na vratima trpezarije pojavila se policija. "U ime zakona i kralja" – reče policajac – ostalo se izgubi u galami. "Priznajem da sam Žak Kolin zvani " Laži Smrt" osuđen na 20 godina robije u okovima. "Ko me izdao?" – zapita Kolin. "Ti si me izdala stara gaduro, ti si mi priredila onu navalu krvi, znatiželjnice!. Ja bih ti dao 6000 franaka da izbegnemo ovaj neugodni put. Oni mene gledaju sa strahom, a tebe s gađenjem. Van uhodo " - i izbaciše cinkarošicu iz pansiona. Gospoda Gorio i Ežen sele se iz pansiona u divan samački stan koji mu je priredila Delfina: "Ah, ja ću vas uvek mnogo voleti".

 

Dve kćeri - Ežen saznaje da je muž njegove ljubljene Delfine uložio sav novac i svoj i njezin u preduzeća, zbog kojih je morao poslati velike svote u inostranstvo. "Ako ga nateram da mi vrati miraz, moraće obustaviti plaćanje, no ako pričekam godinu dana, on će udvostručiti moj miraz kupovinom nekretnina" – jadala se ocu. "Novac je život ! Novac je sve!" – govorio je otac. U tom trenutku uđe grofica, druga kćerka Goria i reče: "Ja sam nesrećna, propala sam, moj jadni oče! Da bih spasila Maksimov život, svoju sreću, odnela sam zelenašu porodične dijamante do kojih je mome mužu veoma stalo. Maksimo je bio spašen! – ali ja sam mrtva". Resto je saznao: "da je samo nakit prodan za nižu svotu i treba još 12000 franaka da bi podmirila dug, a on je obećao da će se opametiti i da se više neće kockati". "Nemam novaca" – reče otac "I više ništa od 1200 franaka doživotne rente.

 

Potrošili smo novac za uređenje stana. U ovoj nevolji nadao sam se pomoći od tebe, a sada vidim da me nikada nisi volela. I sestre se naljute jedna na drugu. "Vi mi kidate srce! Umreću zbog vas! Obe ste pogrešile. Ništa više nemam" – zajeca otac. Ežen uplašen, uzme menicu koju je potpisao Votrenu i napravi propisanu menicu na 12000 franaka na Goriovo ime: "Evo vam cela svota gospođo. Spavao sam, vaš razgovor me je probudio i tako saznao koliko dugujem gospodinu Goriu". Otac je bio jako uzrujan, pa je legao da se odmori, ali mu je bilo sve lošije. Drugi dan mu je bilo još lošije. "Samo ga čudo može spasiti" – reče student medicine Bjanšo. Obe kćerke spremale su se na bal kod gđe de Bozean. Rastinjak je razmišljao mnogo o čiči Goriu i želeo je prikupiti mnogo razloga da bi opravdao postupke Delfine, jer je on obožavao tu ženu.

 

Hajdemo odjuriti na čas da ga posetimo, reče Ežen. "Hoću, ali posle plesa", odgovori Delfina. Na balu vinkotesa Bozean zamoli Rastinjaka da ode do markiza de Ažuda i traži da joj vrati sva njena pisma. Kada se vratio vikontesa reče: "Misliću često na vas, vi ste mi se učinili dobar i plemenit, naivan i iskren usred toga sveta, gde su te osobine retke". Kada su sišli među goste, Ežen ugleda obe kćerke gospodina Goria i to ga rastuži. Dijamanti obeju kćeri podsetiše ga na bednu postelju na kojoj leži čiča Gorio.

 

Očeva smrt - Ežen se uplaši kada je video koliko se promenilo njegovo zgrčeno bledo i sasvim iscrpljeno lice. Gorio je želeo videti svoje kćerke: "Otiđi još jednom do njih. Reci im da se ne osećam dobro. Kada bi one bile tu, ne bih se žalio". Sluga Kristof se vrati jer nije mogao ni s jednom od kćeri razgovarati, gđa. Resto je morala obaviti važan posao, a Delfina spava, jer se kasno vratila s bala". "Ni jedna!" – odgovori starac i uspravi se u postelji. Imaju posla, spavaju, neće doći! Tek na samrti shvatamo šta su deca. Vi njima dajete život, a ona vas teraju u grob. Kada bih imao blaga da im ostavim, one bi me previjale i negovale. Obe imaju kameno srce. Sve je bilo radi novca, sve je bilo samo pretvaranje. Nisam znao ni o čemu razgovarati. Strpljivo sam podnosio sve uvrede, a one su mi prodavale neko sitno zadovoljstvo. I tako su me kćeri izbacile iz svojih domova. Ja sam za sve kriv, ja sam ih naučio da me vređaju. Hoću da vidim svoje kćeri! Ja sam ih stvorio! One su moje! Ako ne dođu? – ponovi starac jecajući – "ja ću umreti, umreću od besa! Ja izdišem, mene strašno boli! Osveta! Moji zetovi ne daju im doći ! Smrt Restou, smrt Alzašaninu. Oni su moji ubice".

 

Padne na zaglavlje kao da ga je malj udario. "Blagoslov im dajem" – reče naprežući se – "blagoslov". Odjednom se sruši. Rastinjak ode do gospođe Resto da je obavesti da joj otac umire: "Gospodine grofe, recite gospođi da gosp. Gorio umire u jednoj bednoj rupi, bez novca i želi videti svoje kćeri". Grof odgovara: "Ja mnogo ne držim do njega, on je iskvario svoje kćeri, unesrećio mene i narušio mir moga doma. Doći će da ga posete čim budu ispunile svoje obaveze prema meni i mome detetu". Nakon toga ode do gđe. Nisenžan i zatekne je u postelji: "Prehladila sam se kada sam se vraćala s bala i očekujem lekara" – reče Delfina. "Da ste na samrti, trebalo bi da otpuzite k svome ocu. On vas zove" – reče Ežen. "Moj otac jamačno nije toliko bolestan kako vi kažete. On bi svisnuo od tuge kada bi moja bolest postala pogibeljnom zbog toga izlaska. Doći ću posle lekarskog pregleda". "Zašto ne nosite svoj sat?" Student joj šapne na uho: "Vaš otac nema čime kupiti pokrov u koji će ga večeras poviti. Založio sam sat, jer ništa drugo nema. "Idem, idem – ja ću pre vas stići", reče Delfina. On je srećan što može javiti samrtniku da će mu bar jedna kćer doći.

 

U sobi je doktor lečio čiču Goria. Pekli su mu leđa srebrnim nitratom. To je bio poslednji lek za koji nauka zna, ali lek bez pomoći. "Nema mu više pomoći, ne možemo ga spasiti. Treba mu obući belu košulju i promeniti posteljinu", reče lekar. Gospođa Voker reče: "Čiča Gorio nema više ni santima. Ako bih dala čaršave za čoveka koji samo što nije izdahnuo, a i jedan se mora dati za pokrov, ko će meni nadoknaditi troškove?" – udovica kao da nije u stanju izgubiti. "Uzmi prevrnute čaršave iz sobe br. 7, one su dobre za mrtvaca" – šapne sluškinji. "Nasie! Fifine!" reče otac. "Ah moji anđeli!" i odleti njegova duša. Delfina nije došla jer se posvađala s mužem oko novca, koji je tražila od oca. Gđa. Resto ipak je došla i kad ugleda oca, briznu u plač: "Oprostite moj oče! Svi me mrze, samo me vi volite. Ja sam bestidnica, nisam ga cenila. Otac je umro!" vrisnu grofica i onesvesti se.

 

Potražite sveštenika i položite starca na odar između dve sveće u praznu sobu. Rastinjak napiše pismo baronu i grofici da pošalju ljude koji će podmiriti sve troškove oko sahrane. Sutradan Rastinjak i student medicine prijavili su starčevu smrt. Kako zetovi nisu poslali novac, niti je iko došao, Ežen je platio sveštenika, a student je u svojoj bolnici kupio bedni mrtvački sanduk da ga mogu pokopati. "Ako zetovi i kćeri ne budu hteli vratiti novac koji si dao, zapovedi da se ureže na grobu natpis": "OVDE POČIVA G. GORIO OTAC GROFICE de RESTO i BARONICE de NISENŽAN SAHRANJEN O TROŠKU DVOJICE STUDENATA".

 

Uzalud je Rastinjak dolazio kćerima, nisu ga htele primiti: "Njima je umro otac, pa su u velikoj žalosti". Kada se vratio u pansion, Ežen je zaplakao kada je na ulazu spazio mrtvački sanduk jedva pokriven crnom čojom, stavljen na dve stolice u toj pustoj ulici. Jedno ružno škropilo bilo je umočeno u posudu punu svete vodice. To je bila siromaška smrt, bez sjaja, bez pratnje, bez prijatelja i rođaka. U crkvi dva sveštenika, pevač i crkvenjak obaviše pogreb za 70 franaka, jer crkva nije bila bogata da bi molila besplatno. Kada su smestili sanduk u pogrebnu kočiju, dođoše dvoja kola s grbovima grofa de Resto i barona de Nisenžan ali prazna i otpratiše mrtvački sanduk do groblja Pere - Lašez. Spustiše telo čiče Goria u raku oko koje su bile sluge njihovih kćeri, koji se pomoliše sa sveštenikom, kada je zamolio kratku molitvu koju je platio student.

 

Grobarima, da bi pokrili sanduk zemljom, Rastinjak je morao dati napojnicu. No on nije imao novca, pa je pozajmio od sluge Kristofa 20 santima. Tužno se zagleda u grob i u njemu pokopa svoju poslednju suzu koja odleti u nebo čim je pala na zemlju. U romanu Čiča Gorio jasno se vidi da povratak Burbona nije značio i potpuno uspostavljanje režima koji je bio na vlasti pre revolucije. Plemstvo je suviše oslabljeno da bi predstavljalo vodeću društvenu snagu. Ako je plemićka titula i dalje na ceni, ako se mesta u visokoj društvenoj administraciji po pravilu dodeljuju pripadnicima plemstva, buržoazija je snažnija od plemstva zato što je bogatija. Moć novca jača je od svega. Odnose među ljudima određuje novac kao neko mračno božanstvo. Sa tog aspekta nema suštinske razlike u odnosima ljudi bilo da se nalaze u pansionu gospođe Voker ili u salonu vikontese de Bosean. U oba slučaja na snazi su vučji zakoni. Pisac insistira na samom početku romana kako je ono o čemu on govori: All is true, sve je istinito, ona je tako istinita da svak može videti njene elemente oko sebe, u svojem srcu možda. Izvesno je da je priča istinita, u tom smislu što su njeni pojedini delovi, pojedinačne karakterne crte likova, kao i istorijski podaci, uzeti iz životne stvarnosti – svak može videti njene elemente oko sebe.

 

Tipološke odlike romana - Roman Čiča Gorio je složene strukture, tipološki višeznačan te se može odrediti i kao društveni roman, i kriminalistički i ljubavni i roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera. Balzak neposredno i verno prikazuje stvarnost, analitički postupa u obradi, zauzima kritički odnos prema savremenim pojavama i likovima, prikazuje predstavnike različitih društvenih slojeva. ''Ovakav skup ljudi - piše Balzak - sadrži uglavnom bitne elemente celog jednog društva''. Pisac daje široku i vernu analitičku sliku društva prateći svoje likove u njihovom razvoju, sazrevanju, kretanju u različitim društvenim krugovima. Pored toga, u romanu se javlja zaplet karakterističan za kriminalističke romane. Nosilac tog značenjskog dela romana je tajanstveni lik Votren. U romanu su prikazana i tri ljubavna trougla. Lik glavnog junaka Ežena de Rastinjaka dat je u razvoju pa se roman može odrediti i kao roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.

 

Čiča Gorio - Između gostiju pansiona posebnu pažnju privlači prezreni lik kome su se svi podsmevali – čiča Gorio, nekadašnji fabrikant rezanaca. Čiča Gorio je stekao bogatstvo za vreme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije; obezbedio im velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija postala je grofica de Resto, mlađa Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su postale veće - želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama. Novac su dobijale od oca koji je, zaslepljen očinskom ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovođen stavom: ''Očevi uvek treba da daju, pa da budu srećni. Uvek davati- to znači biti otac''. Dok je imao pare, pazile su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale.

 

U pansionu Voker je našao sklonište, prezren i siromašan. Stalno menja spratove i iznajmljuje jeftine sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Čiča Gorio '' koji je imao šezdeset i dve godine i izgledao kao da nema ni četrdeset (...), koji je imao nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina". Kada je ponestalo novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, svećnjake, posuđe od srebra, uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što su one zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile srećne, jesu li se lepo provele. Da je njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Delfina imala gde da se sastaje sa Rastinjakom.

 

Tek na samrti, kad danima ne bilo njegovih kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočarenje i bunt : "Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomišljao ponekad, ali nisam smeo da verujem". Umro je čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i Kristof, domar gospođe Voker. Kćeri, za koje je sve žrtvovao, nisu došle na sahranu - poslale su prazne kočije i kočijaše. Čiča Gorio u jednom trenutku kaže Rastinjaku kako bi prodao Oca, Sina i Svetog Duha da svojim ćerkama uštedi jednu suzu. Ono što pokreće Goria, zbog čega živi, jeste tragična, prevelika ljubav prema ćerkama. Balzakove junake pokreću strasti. Votren govori Rastinjaku o ljudima sa strastima u Parizu. Gorio je jedan od njih. Sa tog aspekta roman Čiča Gorio je duboka analiza ljudskih strasti. Ežen de Rastinjak. Kao poseban značenjski sloj romana izdvaja se priča o Rastinjaku kao mladom čoveku koji ulazi u život. Ežen de Rastinjak je mladić koji je iz provincije došao u Pariz na studije prava.

 

Tu je osetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promeni. Shvatio je da u velikom gradu mora imati zaštitnika da bi opstao i da bi mogao da uđe u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je došao u vezu sa daljom rođakom vikontesom de Bozean i njena kuća mu je postala prva stepenica za ulazak u visoko društvo. Činjenica da je rođak vikontese de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbeđivala pozivnice za balove. Već na prvim koracima u o društvo Rastinjak mlad, neiskusan i čista srca doživljava poniženje : njegovo odelo, dolazak pešice na bal ili neuglednim kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmehe slugu koji mu otvaraju vrata. Prvi ulasci u to društvo otkrili su mu neiskrenost, pritvornost, prevare, laž. Mladom i neiskusnom Rastinjaku žele da pomognu svojim savetima robijaš Votren i vikontesa Bozean. Votren je dobro upoznao svet i iskusio društvene nepravde pa nastoji da Rastinjaku otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine.

 

Za Votrena je Pariz obična kaljuga : Oni koji se u njoj ukaljaju, vozeći se kolima, to su pošteni ljudi, a oni koji se ukaljaju idući pešice, to su lopovi. "Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu, pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao na kakvo čudovište. Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka". Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društvo treba krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. I vikontesa de Bozean, u jednom trenutku razočaranja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u društvu u koje hoće da uđe: "Dakle, gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju. Želite da uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska pokvarenost, izmerićete veličinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo čitala tu knjigu o svetu, bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate.

 

Sad znam sve. Ukoliko hladno budete računali, utoliko ćete bolje uspeti. Ako hoćete da vas se svet boji, udarite bez milosti. I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu, pa ćete ostvariti sve želje". U Rastinjaku je dvojstvo : on je mlad, neiskusan, čist, neiskvaren, rešen da uspe. Ali on je opljačkao majku i sestre da bi kupio skupo odelo i vozio se kočijama, što je uslov da se uđe u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su sebične kćeri čiča Goria. Ali će taj isti Rastinjak odbiti nečasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom naslednicom Viktorinom pošto je ubijen njen brat. Rastinjak ima svoj put: "Moja je mladost još čista kao vedro nebo ko hoće da postane velik ili bogat čovek, treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puzati i uspravljati se, laskati, pretvarati se. Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzali. Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saučesnik. O, ne. Ja ću plemenito, kao svetac, radiću danju i noću da stičem bogatstvo samo svojim radom.

 

To će bogatstvo vrlo sporo ići, ali ću zato spavati mirne savesti". Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžan, kada oseti miris bogatstva, upoznaće vrednost novca i njegovo dejstvo na čoveka: kada ima novac, čovek je siguran, samouveren, prav i dostojanstven. Visoko društvo i, bogatstvo i moralna čistota to ne može da opstane jedno pored drugog, shvatio je Rastinjak. Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana svoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastinjak gajio o svetu. Kada je morao da pozajmi franak od domara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji je želeo da svet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom.

 

Pojavio se novi Ežen de Rastinjak koji upućuje društvu preteće reči a sad je na nas dvoje red . Na ručak kod gospođe de Nisenžan odlazi Rastinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi. Na kraju romana Rastinjak je spreman na bespoštednu borbu u kojoj pobeđuju najjači i najbezobzirniji.

 

Gorio - Ežen Na samom početku priče, posle predočavanja stanara pansiona gospođe Voker, narativni subjekt posebno prati dva glavna aktera priče. Rastinjak i Gorio su samo dva suseda, ali sticaj okolnosti približava mladića i starca pa se u toku priče njihove sudbine prepliću: to su dva različita ljudska tipa i dva sveta, ali se i jedan i drugi uzajamno dopunjavaju. Bez čiča Goria Rastinjak bi dobio sasvim druge obrise; bez Rastinjaka tragična sudbina starog Goria, ne bi dobila tako snažne akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krči; dok je Čiča Goria uništila bezdušnost i nezahvalnost dveju ćerki, Rastinjak je na putu da uništi majku i sestre; dok je jedan poražen od života, drugi se bori za pobedu; dok je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom za obračun sa društvom. "Čiča Gorio" je široka freska francuskog društva: tu ima ličnosti različitog socijalnog porekla i statusa, različitih ideja i ideala, različitih moralnih stavova i različitih sudbina. Za junake ove priče Balzak uzima dva različita ljudska tipa.

 

Jedan je mladi student prava, koji je došao u Pariz da završi studije i svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu. Drugi je ostareli negdašnji fabrikant. Prvi je došao u Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život, željan uspeha po svaku cenu. Drugi je na zalasku života, na izmaku snage, napušten od svojih kćerki, opljačkan od sopstvene dece, žrtva bezgranične roditeljske ljubavi. Ljudski svet romana čine ličnosti različite po poreklu, društvenom statusu, mentalitetu i karakteru. One se mogu svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen Ženevjev gde se nalazi pansion gospođe Voker, i onaj iz predgrađa Sen Žermena, gde su kuće i dvorci aristokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo, na drugoj materijalno izobilje. Na jednoj strani su vidljivi prosjaci iskrenosti, poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je besomučna borba za društveni prestiž, niske intrige, podmetanja, zavidljivost, nemoral. Balzak sa simpatijama prikazuje senžermenske žitelje, ima sažaljenja za njihove patnje i stradanja, ima razumevanja za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne idealizuje. Za senžermenske žitelje nema ni razumevanja ni simpatija - na svakom koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba.

 

Struktura i kompozicija - Fabula romana prati pokušaje provincijalca Ežena de Rastinjaka da se probije u visoko društvo Pariza. On je siromašni plemić koji sanja o uspehu, slavi, novcu, ljubavi, a primoran je da živi u siromašnom, bednom pansionu Voker. U pansionu upoznaje čiča Goria, tragičnog junaka, kojeg ubija preterana, strasna roditeljska ljubav prema svojim dvema ćerkama. One posećuju oca samo da bi od njega dobile novac, stideći se njega, običnog građanina, budući da se kreću u aristokratskim krugovima. Gorio umire sam. U poslednjim trenucima negovali su ga Rastinjak i student medicine Bjanšo, koji mu i pogreb plaćaju. Na pogrebu nesrećnog starca nije se pojavila ni jedna ćerka.

 

Rastinjak je razočaran, ispunjen prezirom i mržnjom prema pariskom društvu koje je upoznao u svoj njegovoj demonskoj okrutnosti. I pored toga ne napušta ga želja da postigne uspeh u tom društvu. U romanu postoje tri ljubavna trougla. Prvi je između Rastinjaka, Delfine i Viktorine Tajfer. Vikontesa de Bosean voli markiza Ažuda-Pinto Anastazija de Resto je u vezi sa grofom Maksimom de Trajem. Međutim, ljubavni odnosi junaka u potpunosti su uslovljeni materijalnim interesima. Vikontesu de Bozean napušta ljubavnik da bi se oženio bogatom udavačom, grofica de Resto zadržava svog ljubavnika plaćajući njegove velike dugove. Veza između Rastinjaka i Delfine počiva na uzajamnom interesu. Rastinjaku je Delfina potrebna da bi uspeo u visokom društvu, a njoj, ćerci trgovca i ženi bankara, potreban je Rastinjak za ulazak u salon vikontese de Bozean.

 

U romanu možemo pratiti i zaplet karakterističan za kriminalni roman. Gospodin Votren, u podzemlju poznat kao Laži Smrt, bankar robijašnica, čuvar novca robijaša, za kojim traga policija (policijski agent Gondiro) i konačno ga otkriva zahvaljujući svojim dostavljačima (gospođica Mišono). Upravo će Votren pružiti Rastinjaku lekcije o životu u Parizu. Votren iz svog ugla, vikontesa de Bosean sa svog stanovišta, kazuju istu priču Rastinjaku o društvu u kome vladaju vučji zakoni moći i novca. Put do uspeha vodi preko bespoštedne borbe u kojoj opstaju samo najbezobzirniji, najpodliji, najlicemerniji. Čovek mora pogaziti sve ljudsko u sebi, ne sme da pokaže ni u jednom trenutku saosećanje za druge ljude.

 

Put do uspeha ne vodi preko poštenog rada i mukotrpnim napredovanjem na društvenoj lestvici. Ići za sjajem i bogatstvom znači dlučiti se na laž, savijati se, puzati. Prodajte svoja ubeđenja, govori Votren Rastinjaku, nudeći mu pogodbu. Votren će udesiti da Viktorinin brat bude ubijen u dvoboju. Njen otac, ostavši bez naslednika, prihvatiće ćerku koje se sada odriče. Na Rastinjaku je da osvoji Viktorinu dok je ona još uvek sirotica. To i o neće biti tako teško jer je ona već zaljubljena u Rastinjaka. Votren će zauzvrat dobiti dvesta hiljada franaka od Rastinjaka kome će buduća supruga doneti u miraz milion franaka. Demonska ponuda mladiću koji je na velikim iskušenjima. Votren će Rastinjaku u jednom trenutku reći... lep mladić, otmen, ponosit kao lav, a mio kao devojka. Vi biste bili krasan plen za đavola. Mladi ljudi su Tantali u Parizu kaže pisac. Oni se bore protiv samih sebe i uvek ostaju pobednici. Mladi ljudi su gladni uspeha, slave, bogatstva, provoda, lepote. Sve što se čini da je na dohvat ruke u isto vreme je i nedostižno. Pred tolikim iskušenjima pravo je čudo, kaže pisac, kako je malo zločina i prestupa koje vrše mladi ljudi.

_________________________________

 

Honore De Balzac - Otac Goriot - Čiča Gorio

 

Priča romana Čiča Gorio razvija se na dva plana: individualnom i opštem. Na individualnom planu predočene su dve ključne priče: o mladom studentu Eženu de Rastinjaku i ostarelom fabrikantu rezanaca čiča Goriu. Oko ove dve sudbine razvija se niz individualnih istorija: stanara pansiona gospođe Voker (stara gospođica Mišono, gospodin Poare, mlada devojka Viktorina Tajfer, gospođa Kutir, odbegli robijaš Votren), vikontese de Bozean, grofice Anastazije de Resto, baronice Delfine de Nisenžan. To su samo istaknutiji pojedinci koji imaju značajnije mesto u romanesknoj priči, ali pored njih, kroz ovaj roman defiluje nekoliko desetina epizodnih likova. Na opštem planu data je slika pariskog društva od najnižih do najviših slojeva. U pansionu gospođe Voker je sirotinja različitog životnog doba i porekla, a u predgrađu Sen Žermen je visoko društvo odeveno u svilu i okićeno zlatom i dijamantima. Pariz je veliko iskušenje, nada i čežnja mladih ljudi, željnih da dopru do senžermenskog društva. Pariz je i slika moralnog blata, bezdušnosti i egoizma.

 

Široka freska francuskog društva - Na samom početku romaneskne priče, posle predočavanja stanara pansiona gospođe Voker, narativni subjekt posebno prati dva glavna aktera priče. Rastinjak i Gorio su samo dva suseda u pansionu, ali sticaj okolnosti približava mladića i starca pa se u toku romaneskne priče njihove sudbine prepliću. Balzak je dobro odredio mesta ovim junacima u strukturi romana: to jesu dva različita ljudska tipa i dva sveta, ali se i jedan i drugi uzajamno dopunjuju. Bez čiča Goria Rastinjak bi dobio sasvim druge obrise; bez Rastinjaka tragična sudbina starog Goria ne bi dobila tako snažne akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krči; dok je čiča Goria uništila bezdušnost i nezahvalnost dveju kćeri, Rastinjak je na putu da uništi majku i sestre; dok je jedan poražen od života, drugi se bori za pobedu; dok je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom za obračun sa društvom.

 

Čiča Gorio je široka freska francuskog društva: tu ima ličnosti različitog socijalnog porekla i statusa, različitih ideja i ideala, različitih moralnih stavova i različitih sudbina: Ovakav skup ljudi - piše Balzak - sadrži uglavnom bitne elemente celog jednog društva. Za junake ove priče Balzak uzima dva različita ljudska tipa. Jedno je mladi student prava, koji je došao u Pariz da završi studije i svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu. Drugi je ostareli negdašnji fabrikant, jedno nesrećno i odgu-nuto stvorenje, jedan mučenik sa kojim su svi terali šegu.

Prvi je došao u Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život, željan uspeha po svaku cenu. Drugi je na zalasku života, na izmaku snage, napušten od svojih kćeri, opljačkan od sopstvene dece, žrtva bezgranične roditeljske ljubavi.

 

Ljudski svet romana čine ličnosti različite po poreklu, društvenom statusu, mentalitetu i karakteru. One se mogu svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen Ženevjev gde se nalazi pansion gospođe Voker, i onaj iz predgrađa Sen Žermen, gde su kuće i dvorci aristokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo, na drugoj materijalno izobilje. Na jednoj strani su vidljivi prosjaji iskrenosti, poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je besomučna borba za društveni prestiž, niske intrige, podmetanja, zavidljivost, nemoral. Balzak sa simpatijama prikazuje senženevjevske žitelje, ima sažaljenja za njihove patnje i stradanja, ima razumevanja za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne idealizuje. Za senžermenske žitelje nema ni razumevanja ni simpatija  na svakom koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba. Čiča Gorio nije idealan lik - bogatstvo je stekao na nepošten način, koristeći nevolje siromašnih i gladnih. Ali on je stra- dalnik i nesrećnik, žrtva svojih nezajažljivih kćeri i svoje prevelike ljubavi prema njima. Ni Rastinjak nije idealizovan: dolazi u Pariz čist i neiskvaren, dugo zadržava moralnu čistotu svoje ličnosti, ali postepeno popušta, prilagođava se sredini i poprima njene manire: i on iskorišćava svoje najmilije da bi obezbedio sredstva za ulazak u visoko društvo; i on, na kraju romaneskne priče, odlazi da se uključi u metež i blato senžermenskog društva.

 

Čiča Gorio je stekao bogatstvo za vreme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije; obezbedio im veliki miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija postala je grofica de Resto, mlađa Delfina je postala baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su postale veće - želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama. Novac su dobijale od oca koji je, zaslepljen očinskom ljubavlju, zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovođen stavom: Očevi treba uvek da daju pa da budu srećni. Uvek davati, to znači biti otac. Dok je imao para, pazile su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U pan- sionu Voker je našao sklonište, prezren i siromašan. Stalno menja spratove i iznajmljuje jevtinije sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Čiča Gorio koji je imao šezdeset i dve godine i izgledao kao da nema ni četrdeset (...), koji je imao nečega mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog, nemoćnog i bledog starca od sedamdeset godina. Kada je ponestalo novca, prodavao je nakit, zlatne tabakere, svećnjake, posuđe od srebra. Uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što su one zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile srećne, jesu li se lepo provele. Da je njegova ljubav slepa, pokazuje slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Delfina imala gde da se sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočaranje i bunt:

 

Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deseš godina.

Ja sam to pomišljao ponekad, ali nisam smeo da verujem.

 

Umro je čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo Rastinjak i Kristof, pokućar gospođe Voker. Kćeri za koje je sve žrtvovao nisu došle na sahranu - poslale su prazne kočije i kočijaše.

 

Ežen de Rastinjak je mladić koji je iz provincije došao u Pariz na studije prava. Tu je osetio velegradski život, upoznao siromaštvo i blagostanje, uporedio svoju porodicu u svetlu pariskog života i shvatio da mora nešto da promeni. On silno zažele da se istakne i da uspe po svaku cenu. Kao što se dešava kod svetlih karaktera, on je hteo sve to da postigne samo svojom ličnom zaslugom. Shatio je da u velikom gradu mora imati zaštitnika da bi opstao i da bi mogao da uđe u visoko društvo koje je postalo njegova preokupacija i glavni cilj. Brzo je došao u vezu sa daljom rođakom vikontesom de Bozean i njena kuća mu je postala prva stepenica za ulazak u visoko društvo. Činjenica da je rođak vikontese de Bozean, koja je po svom imenu i po svom bogatstvu, jedna od najvećih plemkinja, otvarala mu je vrata aristokratskih kuća i obezbeđivala pozivnice za balove. Već na prvim koracima u to društvo Rastinjak - mlad, neiskusan i čista srca - doživljava poniženje: njegovo odelo, dolazak pešice na bal ili neuglednim kočijama, izazivaju podrugljive poglede i osmehe slugu koji mu otvaraju vrata. Prvi ulasci u to društvo otkrili su mu neiskrenost, pritvornost, prevare, laži. Mladom i neiskusnom Rastinjaku žele da pomognu svojim savetima robijaš Votren i vikontesa de Bozean. Votren je dobro upoznao svet i iskusio društvene nepravde pa nastoji da Rastinjaku otvori oči i ukaže mu na neprijatne istine. Za Votrena je Pariz obična kaljuga:

 

Oni koji se u njoj ukaljaju vozeći se kolima, to su pošteni ljudi,

a oni koji se ukaljaju idući pešice, to su lopovi.

Ako vam se desi nesreća da ukradete neku sitnicu,

pokazuju na vas na trgu pred Palatom pravosuđa kao kakvo čudovište.

Ali ako ukradete milion, onda će vas u salonima smatrati za poštenog čoveka.

 

Pokvarenost je opšta pojava i oružje ljudi osrednjih osobina. U društvo treba krčiti put bleskom genija ili umešnom pokvarenošću. U ljudske mase treba ili uleteti kao topovsko đule, ili se uvući kao kuga. Poštenjem se ništa ne postiže. I vikontesa de Bozean, u jednom trenutku razočaranja, kada je ljubavnik bio napustio, kazuje Rastinjaku istinu o životu i upućuje ga kako da se ponaša u društvu u koje hoće da uđe:

 

Dakle, Gospodine de Rastinjak, postupajte s ljudima onako kako zaslužuju.

Želite da uspete, ja ću vam pomoći. Uvidećete koliko je duboka ženska pokvareiost,

izmerićete veličinu bedne ljudske sujete. Iako sam pažljivo čitala tu knjigu o svetu,

bilo je stranica koje su mi ostale nepoznate.

Sad znam sve. Ukoliko hladnije budete računali, utoliko ćete bolje uspeti.

Ako hoćete da vas se svet boji, udarite bez milosti.

I ljude i žene smatrajte za poštanske konje koje ćete na svakoj stanici ostavljati da crknu,

pa ćete ostvariti sve želje. (...) Vi ćete uspeti. U Parizu, uspeh je sve, to vam je ključ moći.

Ako žene nađu da imate duha i dara, ljudi će u to poverovati, ako ih vi ne razuverite.

Tada ćete moći sve da zaželite, svuda ćete imati pristupa.

Tada ćete saznati da je svet skup prevarenih i varalica.

 

U Rastinjaku je dvojstvo: on je mlad, neiskusan, čist, neiskvaren, rešen da uspe. Ali i on je opljačkao majku i sestre da bi kupio skupo odelo i vozio se kočijama, što je uslov da se uđe u visoko društvo. Po tome je sebičan, kao što su sebične kćeri čiča Goria. Ali će taj isti Rastinjak odbiti nečasnu Votrenovu ponudu da se oženi bogatom naslednicom Viktorinom pošto pre toga bude ubijen njen brat. Rastinjak ima svoj put:

 

Moja je mladost još čista kao vedro nebo: ko hoće da postane velik ili bogat čovek,

treba da se pomiri s tim da mora lagati, povijati se, puziti i uspravljati se, laskati, pretvarati se.

Ko pristane na to, zar ne znači da je pristao da bude sluga onih koji su lagali, povijali se, puzili.

Prvo im treba biti sluga, pa onda postati njihov saučesnik.

O, ne. Ja ću raditi plemenito, kao svetac; radiću danju i noću da stečem bogatstvo samo svojim radom.

To će bogatstvo vrlo sporo ići, ali ću zato spavati mirne savesti.

 

Ali, kada postane ljubavnik Delfine de Nisenžen, kada oseti miris bogatstva i mondenskog života, pojmiće vrednost novca i njegovo dejstvo na čoveka: kada ima novca, čovek je siguran, samouveren, prav i dostojanstven. Visoko društvo, bogatstvo i moralna čistota - to ne može da opstane jedno pored drugog, shatio je Rastinjak.

 

Sudbina čiča Goria iz temelja potresa Rastinjaka. Sahrana ovoga stradalnika bez krivice ruši sve iluzije koje je Rastinjak gajio o svetu. Kada je morao da pozajmi franak od pokućara Kristofa da bi grobarima dao napojnicu, Rastinjaka obuzima tuga i gorčina. U tom trenutku je nestao dotadašnji Ežen de Rastinjak koji je želeo da svet osvaja trudom, zaslugom i vrlinom. Pojavio se novi Ežen de Rastinjak koji upućuje društvu preteće reči: A sad je na nas dvoje red. Na ručak kod gospođe de Nisenžen odlazi Rastinjak koji prihvata borbu sa društvom Sen Žermena, ali prihvata i sredstva kojima se ono služi.

 

Stvaralačka poetika Onore de Balzaka obeležena je realističkom detaljizacijom. Ekspoziciono uvođenje u prostor na kome se odvijaju zbivanja i u kome obitavaju glavni akteri priče, vrlo je detaljno i pregledno. Balzak polazi od kraja i ulice gde se nalazi pansion gospođe Voker, pa ide na pažljivo opisivanje kuće u kojoj je smešten pansion, potom prednje strane pansiona, širokog vrta, glavne sobe - i tu će započeti priča o stanarima sa osnovnim informacija o njima, njihovom izgledu i karakteru. U kazivanju o stanarima pansiona ima informacija o poreklu, izgledu, naravi, navikama, novčanim prilikama, troškovima. U iznošenju ovih podataka pisac će biti precizan: tačno saopštava koliki je prihod gospođe Mišono, koliko na kafu troši Votren, koliko na kiriju čiča Gorio.

Balzak je dobro poznavao francusko društvo, posebno parisko. Posedovao je dar zapažanja, imao je veliko životno iskustvo. To mu je omogućilo da detaljno uđe u sve pore društvenog života, opiše naravi i običaje, agoniju plemstva, intrige i zakulisane igre, lažne strasti i usiljene osmehe, nezajažljivost i pljačku, razornu snagu novca, brakove iz računa i bračne prevare, požrtvovanje roditelja i bezdušnost dece, sjaj bogatstva i bedu siromaštva.

 

Radeći neprekidno, svakodnevno, skoro svih dvadeset i četiri časa, Balzak je pisao knjigu za knjigom. Imao je izgrađenu rutinu, ispečen zanat, ogromnu životnu građu - pa je često delo završavao za nekoliko noći. Malo se odmarao, malo spavao. Živeo je u svetu svojih romana, saživljavao se sa svojim junacima, bolovao od njihove bolesti, radovao se njihovim radostima. U svakodnevnom životu, u razgovoru sa prijateljima koji bi ga posetili, Balzak je govorio o svojim junacima kao o stvarnim ličnostima koje su poznate i njemu i prijatelju. Ukazivao je na tešku bolest svoga junaka, radosno je saopštavao (Jeste li čuli...) vest da se jedna njegova junakinja udaje i to dobro i u čestitu porodicu, saopštavao je vest o nesreći (Zamislite, nesrećnica se ubila!).

________________________________

 

Honore De Balzac živi i radi u prvoj polovici 19. stoljeća, u vrijeme kada se u Francuskoj sukobljavaju prošlost, sadašnjost i budućnost, kada jača buržoazija u svojoj nezadrživoj težnji za vlašću i bogaćenjem. Sila novca je jedina sila koja pokreće taj svijet. U svojoj Ljudskoj komediji Balzac ističe da Francuskom ne vladaju ni kralj ni ustav već "svemoćna petofranka". U svojim djelima diže glas protiv društvenog morala svoga doba, protiv ljudskih konvencija, nepravdi, nečovječnosti i protiv zakona koji su "paučina kroz koju se provlače krupne muhe, a zaglavljuju sitne mušice". Iako je cijenio ekonomsku i društvenu ulogu feudalaca, a aristokraciju smatrao nosiocem kulturnih vrijednosti, u svojim je književnim djelima morao priznati kako je upravo ta klasa nemoćna i nesposobna da se uhvati u koštac s novim vremenom, s novim oblicima privređivanja, bogaćenja i eksploatacije. Iako je u romanu Seljaci htio prikazati tragediju cijepanja plemićkih veleposjeda, on je prikazao svu težinu položaja seljaka koji su poslije revolucije oslobođeni, izborili dio zemlje od feudalaca, da bi odmah iza toga počeli robovati seoskom kapitalu. Balzac je rođen 1799. u Turu u Francuskoj u malograđanskoj obitelji. U Parizu je završio pravo, no posvetio se književnosti.

 

Među prijateljima se nije isticao. Počeo je pisati u dvanaestoj godini. Balzac mimo volje svojih roditelja, koji su željeli da bude bilježnik, piše romane pod tuđim imenima, osjećajući i sam da su bez vrijednosti. Otac i majka protivili su se književničkom zanatu, smatrajući da se neće moći materijalno osigurati. Prvim svojim radovima Balzac ne samo da nije postao slavan, već nije bio ni zapažen. Težak je bio put Balzaca do književnog uspjeha. Prvi neuspjesi nisu ga obeshrabrili. Postaje izviđač i štampar, ali ni u tome nije imao uspjeha pa napušta taj posao s velikim dugovima koji će ga pratiti do smrti. Balzac nije klonuo duhom. Piše roman Šauni u kojem se ispoljila sva njegova pripovjedačka snaga. Prije Balzaca svakidašnji život običnog čovjeka smatran je nedostojnim književne obrade, a Balzac je uradio upravo to. Opisao je sve klase: plemstvo koje nezadrživo propada, buržoaziju koja se uzdiže u težnji za stjecanjem novca i položaja, sitnu buržoaziju, lihvare i zelenaše, seljake koji su uklješteni između veleposjednika i seoskog kapitala. Svim je svojim pripovijetkama i romanima Balzac dao zajednički naziv - Ljudska komedija.

 

U njoj je dao vjernu sliku francuske buržoazije koju je mrzio. Sa simpatijama je gledao na plemstvo i sam je želio da uspije u društvu. To mu je uspjelo tek potkraj života kada se oženio bogatom aristokratkinjom (Poljakinjom Hanskom). No te simpatije, koje su ga vezale uz plemstvo, nisu mu smetale da u svojim književnim djelima kaže istinu o tom društvu u kojem feudalci moraju propasti, a uzdiže se krupna buržoazija. Balzac je neumorno radio i po dvadeset sati na dan, tjednima se nije micao iz kuće. Živio je u stalnoj borbi sa životnim nevoljama, borio se s povjeriocima, izdavačima koji su tražili naplaćene, a nenapisane romane. Njegov život, pun životne borbe s jedne strane i neobuzdane energije s druge strane, zaustavio se 1850. u velikoj borbi između života i smrti. Ljudsku komediju podijelio je na Studije društvenog života, Filozofske studije i Analitičke studije. Prvo realostičko remek - djelo je roman Otac Goriot, a slijede Eugenija Grandet, Rođak Pons i Rođaka Beti.

38 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Honore De Balzac - Otac Goriot - Čiča Gorio

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u