Henryk Sienkiewicz - Potop

Ima već duže vremena kako se kao čitaoci sve češće susrećemo sa autorima koji za teme svojih romana uzimaju ličnosti ili događaje iz bliže ili dalje prošlosti, što i nije novost, budući da u vremenu opšteg duhovnog rasula i moralnog posrnuća ljudi osećaju potrebu da se na nesvesan način približe davno prohujalim vremenima i uporede sebe, svoju ličnost i svoje vreme sa onima koji su nekada davno teret svog, vlastitog istorijskog doba nosili na često krhkim i nemoćnim leđima, pa bilo da su to državnici, radnici, seljaci, umetnici ili neki pustolovi.

Iako je istorijski roman fenomen modernog doba, on se razvio još od pojave pisma i prvih umetničkih i naučnih dela, prolazeći kroz različite oblike i transformacije, pošto potreba da se na umetnički, slobodni, subjektivni, nadahnuti način prikaže prošlost i izvesni pojedinac u njoj u čoveku nikad nije zamrla. Oduvek je postojala želja da se ovekoveči jedno doba, jedan pojedinac, jedan grad i njegovi žitelji, ili jedno selo, i da se tako i kroz književnost potvrdi stara teza da se budućnost bez razumevanja prošlosti ne može razumeti, a kamoli izgraditi. Istorijski roman, osim što mora da realistično prikaže život ljudi u određenom dobu, ima za cilj da pre svega ispriča priču i stvori unutrašnji, psihološki svet protagoniste i drugih likova, bez čega ne bi bio roman, nego puki novinski članak; s druge strane, pisac nesvesno čitaocu stavlja do znanja važnost istorijskog trenutka u kome se radnja romana odvija, pa donekle i razlog zbog kojeg se kao tvorac dela opredelio baš za taj, i nijedan drugi period ljudske prošlosti, stavljajući naglasak na uticaj tog doba na lični, duhovni, psihološki život glavnog lika i njegov potonji opšti razvoj. Čitajući takve romane, mi, osim što pomno pratimo likove i njihove životne puteve, pratimo i piščev odnos prema istoriji, koji katkada može da se pretvori u sprecifičnu filozofiju istorije, odnosno piščevo lično sagledavanje i tumačenje jednog perioda prošlosti, u kome intenzivno dolazi do izražaja njegov pogled na svet i životni stav. Ta veza između priče o pojedincima, likovima i njihovim odnosima, međusobnim peripetijama i opštim, čovečanskim, večnim pitanjima s jedne, i problematici (ili težini) istorijskog doba s druge strane u istorijskom romanu katkad može biti jača, katkad slabija, ali ona uvek postoji. U prilog toj činjenici ide, primera radi, jedno od najvećih dela svetske književnosti, roman Rat i mir, u kojem priča o ruskoj aristokratiji teče gotovo uporedo sa ratom i ratnim zbivanjima, dok su obe te priče prožete specifičnim Tolstojevim subjektivnim shvatanjem Napoleonove invazije na Rusiju, filozofskim posmatranjem te nacionalne tragedije i katastrofe, i davanjem viđenja tog perioda ruske istorije kroz mnoge likove, poput Kutuzova, Bagrationa i Napoleona (kao stvarne ličnosti) i Pjera Bezuhova (kao nestvarnu ličnost).

Valjalo bi ovde napomenuti da se sagledavanje jednog istorijskog trenutka u istorijskom romanu može posmatrati i kroz stvarne, istorijske ličnosti i one imaginarne; međutim, ono najvažnije leži u motivu. Čemu istorijski roman, zapitali bi se mnogi. Odgovor prvenstveno leži u otkrivanju čoveka i njegovih poriva, strahova, nedoumica, odnosno problema njegove egzistencije. Čini se,pak, da se ponekad čovek filozofski i psihološki bolje sagledava i posmatra kroz prošlost, vekove i godine koje su za nama, bolje rečeno pisac svog glavnog junaka bolje vidi u njegovom (junakovom) ličnom odnosu prema dobu u kom živi i u odnosu tog doba na njega. U tom skrivenom odnosu, koji ne mora eksplicitno da se naglasi, ali čiju prisutnost ne osporavamo, možda leži tajna svih istorijskih romana. Ukazati na čovekovu postojanost kroz stoleća, na njegovu nesalomivost u pogledu trajanja, ispitati granice ljudske moći i slobode, razmotriti čovekove slabosti i poroke, otkriti prirodu zla i smisao čovekovog postojanja, najzad odati slavu i počast velikim borcima - možda je sve to lakše uz pomoć istorije.

Ne treba ni zaboraviti da su mnoga dela, za čije sadržaje možemo reći da imaju dosta dodirnih tačaka sa onim istorijskim - jesu napisana isključivo u slavu nekog nacionalnog heroja, ličnosti ili naroda, koji su se istakli u borbama protiv okupatora, za slobodu zemlje, ili se proslavili na neki drugi način. Takva dela, kao spomenici - zaštitnici jednog tragičnog, ali moralno uzvišenog vremena - stoje kao otvoreni poziv na večno kritičko preispitivanje čoveka i njegovih vrlina, kao što su čojstvo, junaštvo, hrabrost, plemenitost, skromnost, požrtvovanost, ljubav pa i pravednost. Takva dela, napisana u nacionalnom povoju, nisu ništa manje vredna od klasičnog istorijskog romana - štaviše, svi oni zajedno doprinose lepoti jezika, savršenosti onog estetskog i boljem razumevanju čoveka. Kod nas, Srba, takav je Gorski vijenac ili pak ep Osman.

U današnjem slučaju, baveći se tematikom istorijskog romana, tako raznovrsnog, neponovljivog i čudesno izvajanog, mi pred sobom imamo jedno od najznačajnijih dela poljskog književnika i nobelovca Henryka Sienkiewicza, Potop, drugo u nizu njegove trilogije iz sedamnaestovekovne poljske istorije (Ognjem i mačem, Potop, Pan Volodijovski) koje, baš poput Geteovog Geca od Berlihingena, Tolstojevog Rata i mira, Stendalovog Crvenog i crnog, Njegoševog Gorskog vijenca ili Pekićevog Zlatnog runa stoji kao otvoren, neposredan baštinik sećanja na jedno izuzetno tragično doba iz nacionalne istorije, ali prožeto plemenitošću i samobitnošću. U Potopu, kao romanesknom epu i povesnoj gromadi od književnog dela, sve je vrlo jasno: prati se jedan od najgorih, najsramnijih i najtragičnijih perioda iz poljske istorije, od 1655. do 1660. godine, kada se Poljska nalazila u nekoliko ratova, počevši od onog sa Šveđanima (koji će ih osvojiti, porobiti, rascepkati državu, osvojiti Varšavu) pa sve do sukoba sa Hmeljnickim i potencijalnog sukoba sa Rusima. Čitavu tu tragediju,prožetu izdajom, krvlju, sebičnošću, ohološću i ratnim ludilom analizira Sjenkijevič, prateći u okviru toga pustolovine glavnog junaka, pana Andžeja Kmićica koji doživljava različite duhovne transformacije u toku rata: od zakletog razbojnika i opasnog nasilnika, izdajnika poljske države i naroda, pa do uzornog, plemenitog viteza dobročinitelja, uvek spremnog da se bori protiv svih okupatora, da donese slobodu pregaženoj i iznurenoj zemlji i pogine za kralja i otadžbinu. Njegov životni put jeste paradigma istorijskog vremena u kom živi: onakvog kakvog ga zatičemo na početku priče, to je metafora Poljske neposredno pred rat sa Šveđanima. Onakav kakvog ga zatičemo na kraju romana, pravog junaka i heroja, jeste pobedonosna Poljska, oslobođena, mirna, vesela, spremna da kazni sve one koji su joj doneli takvu stravičnu nesreću kao što je rat.

Opisujući ljude, vlastelu, seljake, panove, vitezove, neprijateljski tabor i vojsku, istorijske i nestvarne likove, Sienkiewicz slika jedan poseban i neponovljiv svet. Daleko od toga da je Potop isključivo roman o Kmićicu i njegovim avanturama; na njegove doživljaje, koji se čine tako fantastičnima i bajkovitima, naleže priča o Poljacima uopšteno. O onim malobrojnim koji su ostali verni kralju i nisu ga izdali (Pan Volodijovski, pan Zagloba) do najgnusnijih izdajnika domovine i sramnih saradnika okupatora (knez Januš Rađivil, inače istorijska ličnost, knez Boguslav i dr). Napisan jednostavnim, ali mnogorečivim stilom, ovaj roman govori kroz Kmićicov lik u ime svih onih koji su osetili teret tog trenutka i tog doba; ponovo nas priseća na viteške vrline koje se gube u eri komercijalne civilizacije i podseća nas na to da jedino u ratu dolaze do izražaja sve ljudske osobine. Osim što ovekovečava jedno vreme, roman poziva na svesrdno poštovanje zadate reči, važnost ljubavi i emocija, skromnost i čojstvo, što se na najsiroviji način u pozitivnom smislu) može videti u delu. Za razliku od drugih istorijskih romana, u Potopu, ioanko velikim romanom, događaji se brzo nižu jedan za drugim, prateći razdoblje od gotovo 5 godina, u usporedbi sa Ratom i mirom, po obimu dužim romanom od Sienkiewiczevog dela, u kome se radnja takođe odvija kroz 5 do 6 godina.

Svet kod Sienkiewicza je raznovrsan; ta raznovrsnost čini roman uspešnim i daje mu sjaj, jer ukazuje na postojanost jednog pojedinca (Kmićica) da se moralno preobrazi u svetu lažnog i iskrivljenog morala. Gonjen ljubavnim zanosom prema pani Aleksandri Biljevič, koja, poput Penelope u grčkom mitu, napadnuta sa svih strana kojekakvim proscima, verno čeka svog dragana, još uvek nedovoljno sigurna u njegovu ljubav, Kmićic se moralno uzvisuje upravo sretanjem zlih, pokvarenih i nemoralnih ljudi. Neprekidno se preispitujući, on nailazi i na "dobre" i "loše" momke, ali ga samo oni "loši" podstiču da se okane izdaje i večnog stajanja na pogrešnu stranu i da zauvek raskrsti sa sobom i okrene novi list: to ide u prilog tome da postajemo bolji ljudi što više zlih ljudi sretnemo u životu (pod uslovom da nam ne naude, a ni čovečanstvu, bar u datom trenutku). U liku pana Volodijovskog Sienkiewicz slika plemenitog viteza, onog "najboljeg" u romanu, koji nikada ništa nije loše uradio ili zgrešio, i koji biva "moralnim" uzorom Kmićicu, s obzirom da mu je Volodijovski više puta spasio život na početku priče, kada je ovaj bio razbojnik i pljačkaš. Pan Zagloba je stari, iskusni vojnik, željan dobrog smeha i pića, ali u duši iskreni veseljak, spreman da pogine odmah, za kralja i otadžbinu, protiv Šveđana, koji su u romani opisani kao opasni vojnici, ali surovi i gramzivi ljudi. U liku izdajnika Januša Rađivila, najvažnijeg u nizu mnogih iz poljskog plemstva koji su izdali otadžbinu, Sjenkijevič sabira većinu stereotipa onog vremena, ali i zaista loših osobina i karakteristika: pritvornost, demagogija, laž, na kraju krajeva izdaja, kao kruna njegovih zlobnih namera. Kralj Jan Kazimir, iako ne puno prikazan, ovekovečen je kao dobar, pažljiv i požrtvovan čovek, spreman da nagradi sve one koji pokazuju čojstvo i hrabrost da proliju krv za zemlju, ali i kao pomalo nesposoban i nemoćan čovek: on je ono skriveno dobro, koje, bez podrške sa strane, neće nikad uspeti.

Pomno opisujući sela, mesta, varošice i gradove širom Poljske, realistično nam predstavljajući život običnih seljaka, trećeg staleža u kasno zaostaloj feudalnoj Poljskoj, nedovoljno razvijenoj, naglašavajući uticaj oštrih zima i vrelih leta na ratne pobede i poraze, opisujući, primera radi, istorijski događaj - herojsku odbranu manastira Čehnstohove od silne švedske opsade koja nija uspela da ga zauzme i u čijoj je odbrani učestvovao Kmićic - Sienkiewicz nam nudi i svojevrsni nov pogled na istoriju. U jednom fragmentu kroz govor češkog komandanta koji, na strani Šveđana, učestvuje u napadu na manastir, Sjenkijevič prenosi grube reči o poljskom narodu koji je, navodno manje vredan, neslobodan, jadan, koji nema pravo da opstojava na kugli zemaljskoj, narod prepun izdajnika, zlotvora i sebičnjaka, budući da je švedski kralj Karol Gustav Poljsku osvojio ne ratom prvenstveno, već poljskim izdajnicima. I onda završne reči: pa ima li pravo taj narod i dalje da živi? Tu, iako ne otvoreno i jasno, Sienkiewicz preispituje katastrofe u nacionalnim istorijama naroda širom sveta. Da li je tako moralo biti? Da li su Poljaci, ne svojom voljom, morali, po nekom nužnom zakonu istorijskog razvoja, da dožive takvu katastrofu i da se osramote u moralnom, mentalitetskom i nacionalnom smislu? I pored toga što su se herojski odbranili i povratili zemlju, izrodili su veliki brolj ljudi za koje se ispostavilo da voljno, sve navodno "zarad spasa otadžbine", pristaju okupatoru ne bi li sebe obezbedili, ne mareći ni za šta drugo. Da li narodi bivaju kažnjeni u istorijskom smislu? Na koji način prevazilaze teškoće i nacionalne, opšteljudske tragedije, ne bitno čime izazvane? U čemu leži duhovna snaga naroda i ima li je svaki i ako ima u kojoj meri? Jer ne treba isključiti iz vida da su Poljaci, kao veliki evropski slovenski narod, tako bogat u kulturi, arhitekturi i umetnosti, ali i državnosti, dugo vremena u srednjem veku dominirali Evropom, bar onom istočnom. Naposletku, doživeli su tri cepanja svoje države sve do obnove nezavisnosti 1918, ali su preživeli i nacistističke logore.

Ipak, bilo kako bilo, Sienkiewicz je svojim romanom, drugim u nizu svoje velike istorijske trilogije, ovekovečio ljude iz jednog potpunog drugačijeg vremena, nama istovremeno tako bliskog i tako dalekog, pozivajući čovečanstvo da se vrati iskonskim, hrišćanskim vrlinama i da ne popusti pred talasima istorije. Odao je priznanje jednom strašnom dobu i u njemu pronašao i dobre i loše strane, stvarajući emocionalnu i psihološku priču o običnim ljudima koji nose teret svoga doba. Svako se sa njim bori na svoj način, ali i sam sa sobom. Njegov roman, kao i čitava trilogija, napisana u nacionalnom povoju i zanosu, stoji pred nama kao poziv da se ne odreknemo prošlosti, nego da iz nje učimo. Da učimo iz te ponekad surove istorije. Ili će istorija samleveti narode, ili će narodi širom sveta uzeti stvari u svoje ruke i, uz pomoć malih, a zapravo "velikih" ljudi pokušati da kreiraju sopstveni put i ulogu na istorijskog mapi sveta.

__________________________________

Henryk Sienkiewicz poljski je pisac, rođen 1846. godine u siromašnoj plemićkoj obitelji. Zbog siromaštva je imao problema s financiranjem školovanja. Nakon srednje škole počeo je studirati medicinu, a nakon toga je prešao na studij filologije u Varšavi.

Ubrzo nakon završenog studija putovao je po Njemačkoj, Francuskoj i Engleskoj, a pritom pisao putopise i slao ih poljskim novinama, potpisujući se pseudonimom Litwos. Putovao je i po Americi, a godine 1891. bio je na putovanju kroz Afriku, pa je tamo stečena iskustva prenio u djelo Kroz pustinju i prašumu. Svoju veliku slavu među djecom i mladima, Sienkiewicz je stekao upravo ovim romanom, prema kojem je snimljen istoimen film. To je bilo i njegovo jedino djelo napisano za djecu i mladež.

Kada se nakon svojih putovanja vratio u Poljsku, Sienkiewicz se posvetio proučavanjem povijesti. Svoju strast usmjerio je na pisanje, pa napisao veliku trilogiju o Poljskoj iz sredine 17. stoljeća. Knjige iz te trilogije su Ognjem i mačem, Potop i Gospodin Wolodyjowski.

1895. godine izdan je njegov roman Quo Vadis, njegovo zasigurno najpoznatije i najbolje djelo, nakon kojeg je nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1905. godine. Sienkiewicz je tada bio jako popularan književnik u Poljskoj, toliko da je od donacija svojih sugrađana uspio kupiti obiteljski dvorac u kojem su nekada živjeli njegovi preci.

Sienkiewicz je, osim spomenutih, napisao i roman Križari, te pripovijetke Tatarsko ropstvo, Stari sluga, Vrtlog i druge. Umro je u Švicarskoj 1916. godine.

Henryk Sienkiewicz - Kroz pustinju i prašumu