Hasanaginica - Narodna balada

Balada Hasanaginica jedna je od najlepših narodnih pesama i prva pesma koja je skrenula pažnju evropske kulturne javnosti na srpsku narodnu poeziju i narodnu književnost uopšte. Od kako je A. Fortis objavio u svom delu Put u Dalmaciju (1774) godine, Hasanaginica je prevođena na mnoge evropske jezike i doživela je niz tumačenja, koja su želela da uđu u suštinu ove narodne pesme i u probleme koje ona pokreće, probleme koji su i etničke, i etičke i psihološke prirode, ali i probleme koji su čisto umetničke prirode. Ta tumačenja su nastojala da uđu u suštinu i smisao ove pesme, u psihologiju junaka, u namere i umetnička htenja narodnog pesnika, u neke probleme kompozicione prirode. U novije vreme, u poslednjih stotinu godina, Hasanaginica nije samb predmet interesovanja naučnika, istraživača narodne književnosti, nego je privukla i pažnju dramskih pisaca koji su sudbinu nesrećne Hasanaginice pretakali u dramu i time istakli dramski naboj kao bitnu osobenost balade o Hasanaginici. Od Alekse Šantića, preko Milana Ogrizovića, do Ljubomira Simovića Hasanaginica je doživljavala različite dramaturške interpretacije.

Hasanaginica, kao i sve balade uopšte, satkana je od čvrstog spleta epskih i lirskih mjesta. Događaji su vrlo sažeto opjevani, a osjećanja su data kao njihove posljedice. Tako se tokom cijele balade smjenjuju unutrašnje, lirsko i spoljašnje, epsko.

Stid koji sprečava Hasanaginicu da posjeti bolesnog muža uslovljen je patrijarhalnim shvatanjem po kome stoji da nije ženino da javno iskazuje svoju nježnost. Ni pred članovima vlastite porodice ona nije smjela ljupko pogledati svoga muža. Ali Hasanaginicin stid sadrži i jedno općeljudsko svojstvo, koje ne zavisi od patrijarhalnog morala, već se samo u njemu pojačano ispoljava.

Hasanaginica je mogla osjećati i stid zbog Hasanage jer bi ga vidjela ranjenog, a time i nemoćnog, a to pretpostavlja da ni Hasanagi ne bi bilo miolo. No taj stid ona bi mogla i prevazići jer je Hasanaga njen muž sa kojim je toliku djecu izrodila. Pravi stid ovdje nije izazvan nekakvim nedoličnim susretanjem sa bolesnim mužem, već on potiče od prisustva treće osobe. Hasanagu pohode i njeguju majka i sestra, a uz njih je sigurno i neko od stalne posluge. Glagol "oblaze ga mati i sestrica" svojom učestalošću, svakako govori o brizi i posjeti. Prvenstvo ljubavi po krvnom srodstvu Hasanaginica prima materinskim instiktom. Ona to osjeća i duboko poštuje kod svoje svekrve i zaove. Njenu želju da posjeti muža osujećuje pomisao da bi se tako umetla između majke i sina. Prvenstvo supruge moglo bi se u tim okolnostima protumačiti kao potcjenjivanje sestrinske i materinske ljubavi. Hasanaginica se zbog toga dobrovoljno povlači.. U osnovi njenog stida je bojazan da dragoga ne povrijedi. Takav stid je svevremen. On je u osnovi ljudskog morala   i plemenitosti. Hasanaginica je isuviše nadrasla svoje vrijeme i svoju sredinu. Zbog toga i njeni najbliži nisu mogli da je shvate.

Zaplet u pjesmi počinje Hasanaginom prijetećom porukom "Ne čekaj me u dvoru bijelomu, ni u dvoru ni  u rodu momu." Ovu odluku on je donio nepromišljeno. Pri tome se rukovodio samo svojim osjećanjima i varljivim utiscima. Učinilo mu se da ga je žena zapostavila i prema njemu postala ravnodušna. Odluku izriče u ljutnji i afektu. Nije ni pokušao da sabere svoje misli i da potraži  prave razloge za ženin nedolazak. A mogao je o svemu razmisliti jer mu je već "ranam bolje bilo." Povlašćen položaj u porodici i u sredini u kojoj je živio suviše ga je razmazio i učinio neodgovornim. Navikao je da uvijek drugi usklađuju svoje ponašanje prema njemu, da pogađaju šta on misli i želi te da mu čine po volji. U kritičnoj situaciji kod Hasanage je zatajio razum. Tako je jednim nepromišljenim postupkom pokrenuo tragično zbivanje.

Pintorović beg želi da pomogne svojoj sestri, ali i on postupa nepromišljeno i brzopleto, slično Hasanagi. Začuđuje njegovo oglušivanje o sestrino preklinjanje. Njegova "zaštita" postaje za Hasanaginicu kobna. On sa sestrom postupa kao sa stvari kojim treba da se osveti Hasanagi i da sebi obezbijedi veći ugled i bolju poziciju. Beg je plemićka titula, a aga je građansko zvanje. Tako muž i brat Hasanaginici na isti način ne dozvoljavaju da sama odlučuje o sebi nego čitav događaj prilagođavaju svom mišljenu i željom za osvetom.

Vrijeme u kome teku događaji u Hasanaginici jako  je zgusnuto, tako da ubrzava radnju balade i hita tragičnoj završnici. Ali svaki vremenski preskok u baladi izaziva radoznalost za prećutne događaje koji su se u međuvremenu desili. Stvaralački svjedok u Hasanaginici nema moć sveprisutnosti. Tako namm ostaje nejasno kako je Hasanagina poruka stigla do Hasanaginice i do njenoga brata: ko je tu bio posrednik? Zašto je brat donio sestri potvrdu o razvodu braka prije nego što je ona i saznala da je muž šalje od kuće. Zagonetna je i majčina želja da bude pokrivena velom i pripremljenih darova kojim ona treba da daruje svoju djecu. I zašto baš svatovi nailaze pored Hasanagine kule.  Zbog svega toga cijela pjesma se čini uvijenom u veo nesretne majke.

- Zaobiđene vremenske dionice djeluju kao estetički priređena smetnja za neposredno sporazumijevanje između ličnosti. U Hasanaginici niko ni sa kim ne razgovara. Ima u njoj neposrednog kazivanja, ali nema dijaloga i sporazumijevanja. Komunikacija je gotovo uvijek jednosmjerna i svedena na molbe ojađene majke. Ali na njih joj čak ni brat ne odgovara: "Beže muči, ništa ne govori." Sva ta govorna jednostranost svakako samo doprinosi tragičnom završetku balade.

- Zgusnutim vremenom stvara se iluzija da događaji teku brzinom koja ne dozvoljava ličnostima da pribrano razmišljaju.

- Prećutni događaji upućuju na šira i slobodna naslućivanja.

U završnoj sceni Hasanaginica se pojavljuje kao nesrećna majka kojoj je ostalo da doživi samo još jedno  i to ono najteže. Nestalo je i posljednje nade da se može povretiti svojoj djeci, i pred njima je pravi  i konačni rastanak. Spremila im je i darove. Rastanak sa djecom je očekivala i on je trajao kao već dugo prisutna bol. Hasanaga joj pred svima prebacuje da je "majka srca kamenoga." Te riječi iznenada su pale kao nov teret na već izmučeno srce i majka je presvisla od bola. Hasanaga je tek u trenutku kad majka daruje djecu u potpunosti shvatio šta se njemu desilo. Opet je obuzet samo svojom nevoljom. Tek mu  je sad sinulo u podsvijesti da gubi voljenu ženu  i da mu djeca ostaju siročad. Koplje baca u najranjivije mjesto i pogađa majčino već davno ranjeno srce. Narodni pjevač ga u tom momentu i zove junakom: "A to gleda junak Hasanaga."

Ovdje možemo učenicima dati da uzgredno riješe i ove zadatke:

- Od sljedećih riječi odaberi one kojima ćeš okarakterizirati Hasanaginicu: nježna, strpljiva, moralna, nepokorna, prefinjena, plemenita, pribrana, suptilna, osjetljiva, snalažljiva, neodlučna, naivna, patrijarhalna, radoznala. Nesrećna (Dolazi u obzir deset riječi).

- Pronađite sami deset riječi koje će okarakterizirati Hasanagine osobine: naprasit, plahovit, podmukao, osion, okrutan, sebičan, zajedljiv, osvetoljubiv, zloban, sujetan, agresivan, drzak, netrpeljiv, i sl.

Na tragičnu sudbinu Hasanaginice utjecao je niz događaja koji djeluju kao učestali psihički udari koji se sustižu i rastu do duševnog bola. Svu odgovornost za njezinu smrt snose ličnosti iz njene okoline. Hasanaga i Pintorović ne osvrću se na potrebe drugih i konflikt rješavaju prema svojim egoističnim ciljevima. Hasanaga tjera ženu od petero djece, a najmlađe još u kolijevci. Taj postupak može se objašnjavati sa svih strana, ali se ne može opravdati. Svoju krivicu Hasanaga nikako ne uviđa i ne priznaje pa ništa i ne čini da spriječi tragično smijeranje radnje. On na kraju zadaje i posljednji smrtonosni udarac ojađenoj majci. Pomisao da u tragediji i sam Hasanaga postaje tragična ličnost jako je varljiva. On samo privremeno osjeća ozlojađenost  i  bol sa slabim izgledom na duže trejanje.

Ovdje možemo navesti učenike da otkrivaju važnije postupke Hasanaginice. Tako se može doći do ovakvih ideja:

Teško onome ko hoće uvijek da bude u pravu

Ako si nezadovoljan drugima, potraži uzroke u sebi

Najteže je pobijediti samog sebe

Ko brzo sudi, brzo se i kaje

Čovjek je uvijek na gubitku ako ne nađe smisao u ljubavi

Iz lika Hasanaginice zrače poruke:

Koliko čovjek voli, toliko i pati

Ljudi su krivi što i smrt bira najbolje među njima

Tragedija je svuda prisutna gdje plemenitost strada

Početnu sliku u pjesmi nećemo tumačiti kao ustaljen pjesnički postupak (slavenska antiteza). Pristupićemo joj kao izuzetno originalnom i neponovljivom stvaralačkom elementu pjesme. Poetski prostor i predmetnost ponuđeni su čitaocu za nadograđivanje pa valja prizvati i vidjeti daleku "zelenu goru" i sa njom široke vidike slobodnog prostora. U tom zelenilu zaigraće pred očima čudesna arabeska, zagonetna i oblikom i čistom bjelinom: "Al je snijeg, al su labudovi?" I to je već prvo poređenje u pjesmi. Tu se istovremeno i slika i pita, splele su se objektivna i subjektivna perspektiva i izazvana je nedoumica. Na taj način se nagovještava i niz daljih nedoumica kojima će čitalac biti opsjednut, a i  blagovremeno je ponuđena draž epskolirskog kazivanja. Tako se razvija kod čitaoca radoznalist za umjetnički svijet koji  će se pjesmom tvoriti.

Prostranstvo, široki vidici  i prisustvo dražesna bjeline  u slobodnoj prirodi – sve to smijera ka pobuđivanju duhovne širine i slobode sa kojom valja ići u svijet pjesme. Bez prostranih duhovnih vidika i moralne čistote ne mogu se potpuno doživljeti i ispravno shvatiti postupci i sudbine likova u baladi. Sa prostornog predjela odmah se ide na složene misaone vidike i sebične postupke Hasanage, sa otvorenog prostora pristupa se zatvorenom  i stiješnjenom( šator, dom, kula, uski pendžeri), od slobode prirode pogled se usmjerava na ropski položaj Hasanaginice, doživljaj blistave bjeline nagovještava nevinu žtrvu i bolne sumrake u domovima.

________________________________

HASANAGINICA

___________

Kratki sadržaj - Sve počinje kad je junak Hasanaga ranjen u ratu, a žena ga ne posjećuje, jer je u to vrijeme bilo sramota da žena izlazi iz svoga dvora. Zato se Hasanaga razljutio i rekao ženi da kada se vrati kući da ga ne čeka, nego da ode iz dvora. Ona se rastuži jer će morati ostaviti petero djece. Na to dođe njezin brat Pintorović–beg i da ju udati za Imotskog kadiju. No ona je i dalje voljela Hasanagu. I rekla je bratu da kad će se udavati preko nje stavi bijelu plahtu da ne mora gledati svoju jadnu djecu. No Hasanaga je prepoznao Hasanaginicu ispod plahte, te je rekao da ima srce kameno zato jer se neće smilovati djeci. Kad je Hasanaginica to čula, umrla je od tuge.

Vrsta djela: Drama - tragedija

Mjesto radnje - U Zagvozdu, podno Biokova i na Klisu.

Vrijeme radnje - Prva polovica 17. stoljeća.

Tema - Tragični nesporazum

Ideja - I mali nesporazum dovoljan je da dođe do tragedije.

Kompozicija djela

Uvod - Hasanaga na ratištu

Početak - Hasanagina poruka i Hasanagicin odlazak s dvora

Zaplet - Polazak svatova

Vrhunac - Svatovi pred dvorom i tragična smrt

Analiza glavnih likova

Hasanaga - Oko 30 godina, crn, snažan, visok, odbojan i ljut muškarac, ponosan, ali veliki junak. Iako je otjerao Hasanaginicu on ju je ipak volio svim srcem što se pokazuje na početku drame. Pored toga on je bio i brižan otac, sin i brat.

Hasanaginica - Lijepa, plava, oko 26 godina, bujne kose i tijela, dobra, voli djecu i muža, jadna, tragična. Njena sudbina isprepletena je nizom problema od kojih je jedan i njen mali nesporazum sa mužem zbog kojeg i dolazi do zapleta radnje koja se završava tragično. Kao i sve žene tog doba njoj su uskraćena glavna prava od kojih je i to da sama odlučuje o svom životu. Njena iskrena ljubav prema mužu se nažalost nije mogla ispoljiti ni u jednom momentu zbog niza okolnosti i problema. U mnogim odlomcima i dijelovima drame dobro se pokazuje njena neizmjerna briga i čežnja za djecom, kao i tuga, jad i nesebičnost. Psihički Hasanaginica je jako ožalošćena, potresena i sekirljiva osoba zbog čega je i došlo do tragedije. Što se tiče njenog karaktera, on je veoma pozitivan što se može uvidjeti u svim dijelovima drame. Pored toga u nekim odlomcima može se vidjeti da je Hasanaginica veoma obrazovana i pismena osoba koja je nastojala da nauči svoju djecu u čemu joj se suprotstavljala Hasanagina majka.

Pintorović beg - Oko 35 godina, visok, ponosit, prijek, šutljiv, dobar, ljut, brzoplet i voli svoju sestru... U ovom odlomku jasno je naglašena njegova ponositost.

Analiza sporednih likova

Majka (Hasan-agina) - Oko 45 god, sitnih očiju, blijeda lica, bigotna izraza, lošeg karaktera

Majka (bega Pintorovića i Hasanaginice) - Oko 50 god, smirena i vrijedna

Ajkuna - Oko 16 god., lijepa, vižlasta

Abid - Nešto stariji od Bega, blagog i dobroćudnog izraza i karaktera

Djeca

Starija kćerka, 10 godina

Stariji sin, oko 8 godina

Mlađa kćerka i Mlađi sin, oko 6 godina, blizanci

Pored ovih u drami se pojavljuju još neki likovi koji nisu u cjelini vezani za tok radnje i koji samo jednom ili dva puta izlaze na scenu.

Dojam o djelu - U drami Hasanaginica ono što je podstaknulo najviše mojih osjećanja kao što je vjerojatno isti slučaj kod većine čitalaca je nesebičnost i ljubav jedne žene koja je zatrpana porodičnom problematikom koja je opet gusto protkana društvenim i intimnim određenjima historijskog okvira Bosne iz prve polovice 17. stoljeća. U drami ono što me takođe dosta potaknulo na vlastito razmišljanje o toku radnje je Isakovićeva smirenost u pisanju koji je zaustavio svoju tvoračku maštu i više se približio baladi nego nekom vlastitom stilu i slobodi pisanja. Međutim nije samo pisac drame doprinjeo njenoj ljepoti već i njena vlastita ljepota već opjevana u baladi koja je zbog toga i prevedena na mnogo jezika.

_______________________________

Priroda nesporazuma

Priča o Hasanaginici je jednostavna i veoma koncizna. Hasanaga boluje od ljutih rana, obilaze ga mati i sestrica "a ljubovca od stida ne mogla". Uvređeni Hasanaga poručuje ženi da ga ne čeka ni u dvoru ni u rodu njegovome. Očajna, Hasanaginica se još nije ni osvestila od šoka, a već stiže njen brat, odvodi je svome domu i ubrzo udaje za imotskog kadiju. Kada su svatovi prolazili pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoju decu, a Hasanaga ih poziva da se vrate u dvor (kad se neće smilovati na vas majka vaša srca kamenoga) Ove reči su snažno pogodile Hasanaginicu i ona je umrla od tuge.

Pesma otvara mnoga pitanja i zahteva minuciozno posmatranje svakoga detalja i razumevanje ondašnjih prilika i običaja, kao i psihologiju muškarca i žene u patrijarhalnom društvu. Njena konciznost i jednostavnost, odsustvo razvijene naracije, brzi tok odvijanja radnje i izvesne nedorečenosti zbog toga, otvaraju mogućnosti da se dođe do pogrešnog razumevanja pojedinih postupaka i pojedinih iskaza u pesmi.

Prvi kamen spoticanja predstavlja iskaz "oblazi ga mati i sestrica, a ljubovca od stida ne mogla". Šta je to sprečavalo Hasanaginicu da obiđe ranjenog muža, kakav je to stid sputavao? To je izraz vremena u kome se događa ono što je opisano u baladi, izraz patrijarhalnih odnosa i patrijarhalnih normi koje su nametale određeno ponašanje. Žena nije smela da pokazuje osećanja prema mužu, nije smela ni ime da mu spominje pred drugima (kada bi govorila o mužu, uvek bi rekla "on") i time izrazi bliskost ili intimna osećanja. Odlazak agi pod šator bio bi veliki prestup i ogrešenje o patrijarhalne norme jer bi to bio neviđen slučaj i velika sramota. Ovde se odmah nameće drugo pitanje: zar i Hasanaga ne živi u tom društvu i zar mu nisu poznate te norme koje sputavaju ženu i ne dozvoljavaju joj da pokazuje pažnju prema mužu? Sigurno je da su Hasanagi poznata pravila ponašanja u tadašnjem društvu, ali, u svojoj usamljenosti, verovatno potajno želi da žena pređe preko zabrana i da ipak dođe i obiđe ga. U trenutku usamljenosti i bola, Hasanaga zaboravlja na vreme i običaje i ima na umu samo svoju želju: da mu žena dođe i olakša samoću. Osim ovog intimnog i psihološkog momenta, treba uzeti u obzir još jednu činjenicu: različit položaj muškarca i žene. Ženu je patrijarhalni moral prikovao za kuću i porodicu, nigde nije mogla da izlazi idi putuje; njeni vidici sežu do avlije, nije joj poznat život i norme ponašanja izvan toga vidokruga — ostaje robinja koja zna samo za muža, decu, kuću i pravila patrijarhalnog života. Zato je ona dosledna u poštovanju pravila i nijednog trenutka joj ne pada na pamet da može i sme da prekrši ono što dotad niko nije prekršio. Ostajući dosledna normama ponašanja, ona, i pored toga što misli na muža i muči je to što ne može da ga obiđe i donese mu ponude, smatra da postupa jedino ispravno i da drugačije i ne može da bude. U svome mirovanju vidi uzor i ispravnost' svoga supružanskog odnosa i ponašanja; svako drugačije ponašanje bilo bi nemoralno i podložno osudi sredine, porodice i muža. Sa Hasanagom je drugačija situacija. On kao muškarac može nesmetano da se kreće "po svetu", da upoznaje običaje, život. Imao je prilike da vidi način života u Dalmaciji, da upozna jedan drugi život, prirodniji i ljudskiji, oslobođen patrijarhalnih stega i grubih normi koje guše osećanja. On je zato liberalan u shvatanjima i očekuje od žene da prekrši pravila ponašanja i da mu, ipak, dođe. Kada to ona ne čini, vođena svojim viđenjem prilika i načina ponašanja, Hasanaga pada u jarost i odlučuje da otpusti ženu koja ga je "zaboravila" u njegovoj muci i samoći. U njegovom postupku je oživela muška sujeta i osećanje muške nadmoćnosti i pravo da upravlja životom žene i gospodari njenom sudbinom.

Nemoć žene i majke

Hasanaginica je pogođena muževljevom odlukom:

Da moj brate, velike sramote -
gdje me šalje od petoro djece!

Muževljevo otpuštanje je velika sramota za Hasanaginicu kao ženu i majku. Događalo se da muž otpusti ženu, ali su razlozi bili očiti: neverstvo ili nemogućnost da rađa. U njenom slučaju nije postojao ni jedan.od razloga, a sama činjenica da je oterana iz muževljeva doma nanbsi joj sramotu. U ovim rečima je njen bol i protest što je, bez krivice, muž gura u sramotu i neizvesnost budućeg života otpuštene žene. Narodni pevač je na strani nesrećne Hasanaginice: ukazuje na njene dobre osobine po kojima je nadaleko poznata. I ovde je pevač škrt u opisivanju i kazivanju, kratko i jezgrovito saopštava činjenice:

U rodu je malo vr'jeme stala,
- malo vr'jeme, ni nedjelju dana;
dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.

Iako je oterana iz muževljeva doma, Hasanaginicu ne bije rđav glas: krivica je pala na njenoga muža, a njene osobine kao žene bile su nadaleko poznate, kao i činjenica da je iz dobroga roda. Sestra moli brata da je ne daje ni za koga ("da ne puca jadno srce moje gledajući sirotice svoje"), ali beg ne sluša već je daje imotskom kadiji. U tom njegovom postupku najčešće se vidi izraz muške samovolje i gospodarenja životom i sudbinom sestre. Ima i toga: brat se starao o sestri i bio njen zaštitnik i običaj mu je dao pravo da odlučuje kada će se i za koga ona udati jer je pred porodicom i svetom odgovoran za sestru! U njegovom postupku, međutim, ne treba videti samo izraz muškog prava i muške samovolje. U njegovom postupku treba videti potvrdu činjenice izrečene u navedenim stihovima da je Hasanaginica dobra kada i "od roda dobra" na koju ne pada sramota što je oterana iz muževljeva doma. Beg žuri da uda sestru u interesu njenoga ugleda i časti: da se pokaže kako nije njena krivica i sramota što je oterana jer, eto, "dobru kadu prose sa svih strana", i što je najvažnije "a najviše imotski kadija", koji je iznad Hasanage i po vlasti i po ugledu. To sve ide u prilog Hasanaginici i njenome rodu, a na štetu i sramotu Hasanage koji je nepromišljeno postupio oteravcši ovako dobru kadu. Beg PintorovIć, dakle, želi da sačuva obraz svojoj sestri i svome rodu, i da se osveti Hasanagi baš time što sestra nije ostala u rodu ni nedelju dana; toliko je poznata po dobroti i moralnim vrednostima.

Sve to nije moglo da olakša duši nesrećne žene i majke. Ona je mislila na svoju decu i strepela je od trenutka kada treba da prođe pored Hasanaginog dvora i pored svojih sirotica. Traži da joj stave dug pokrivač kada bude agi mimo dvora, da ne vidi sirotice svoje". Ali, kada su svatovi naišli pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoje sinove i kćeri, "a malome u bešici sinku, njemu šalje uboške haljine". Hasanaga poziva sinove:

Hod' te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga!

Ove reči snažno pogađaju Hasanaginicu:

Kad to čula Hasanaginica,
bjelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila.

Tragični nesporazumi

Kraj balade pokreće niz pitanja koja nude različite i često suprotne i isključujuće odgovore. Ovo je kraj jednoga događanja, kraj nesporazume muža i žene, kraj priče o nesrećnoj Hasanaginici. Ali, ovaj kraj je tako koncizan da nosi u sebi mnogo pitanja koja se nameću čitaocu kao sasvim umesna: šta se, u stvari, dogodilo, šta je to izrekao Hasanaga, šta je to pogodilo i Dotuklo Hasanaginicu? Na ova pitanja davani su mnogi odgovori, manje ili više oslonjeni na psihologiju junaka i razumevanje ljudi i prilika iz vremena o kojima peva ova balada.

Pogledajmo ono što je zajedničko i Hasanagi i Hasanaginici u njihovom odnosu prema deci. Ona govori o deci kao o siroticama svojim, on govori isto - sirotice moje. U tome ima nešto što spaja ova dva bića: deca su im zajedničko dobro i zajednička muka u rastavljenosti, deca najviše trpe zbog postupaka odraslih. Deca su spona koja još veže rastavljene supružnike: ona strepi od toga kako će proći pored dvora i pored svojih sirotica; on strepi od toga kako će na decu uticati prolazak majčinih svatova. Još nešto se oseća iz ove zajedničke spone: neka potajna nada da će deca promeniti situaciju, izmiriti roditelje. Kada nailaze svatovi pored Hasanaginog dvora, i jedno i drugo taj trenutak intenzivno preživljavaju. Otuda Hasanagine reči ne treba shvatiti kao izraz kajanja i saznanja o brzopletosti odluke kojom je oterao ženu, već kao izraz gneva što se majka ne smiluje na decu i uđe u kuću, gneva koji proizilazi iz saznanja da njoj nije ni stalo do njega i do dece. Otuda one njegove reči prepune srdžbe i jeda, prebacivanja i osude. U tom trenutku u njemu su se zbivali složeni duševni procesi: bol što mu se žena odmah preudala, nada da će se možda odlučiti na povratak (opet ono njegovo uverenje da ona treba da učini neočekivani korak!), poraz u saznanju da ona odlazi drugome. Opet nesporazum, po drugi put, ali sada tragičan. Prvi nesporazum je nastao u trenutku kada je Hasanaga očekivao da mu žena dođe u posetu, drugi nesporazum je nastao kada svatovi prolaze pored Hasanaginih dvora.

________________________________

FILOLOSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU
Seminarski rad iz narodne književnosti

Tema - DRAMSKI ELEMENTI U NARODNOJ BALADI HASANAGINICA

OSNOVNE ODLIKE BALADA

Balade pripadaju krugu kraćih pesama, čija je osnovna odlika da u sebi nose epske, lirske i dramske elemente. U velikom broju njih, radnja je ispričana u trećem licu, a uloga naratora je gotovo neprimetna, te su po ovoj odlici balade slične epskim pesmama. S druge strane posmatrano, svaka od ovih pesama ima izrazit emotivan ton i radnja uveliko zavisi od emocija, pa su zbog toga balade bliske i lirskim pesmama. Dramski element je ostvaren putem dijaloga i monologa, koji pre svega služe da sto vernije naslikaju sukob i opišu karakter junaka. Balada se usredsređuje na jednu situaciju "u kojoj se čovek sticajem okolnosti i udesne neizbežnosti iznenada zatekao". Uglavnom ih odlikuje napregnuta i dinamična radnja, koja je svedena samo na najbitnije delove. S obzirom na vrste događaja opevanih u baladama, zapaža se da one ili opevaju nečiju ličnu nesreću, ili ličnu nesreću kao deo opšte.

NAJBITNIJI DRAMSKI ELEMENTI U BALADAMA

Po Aristotelovom učenju "tragedija je podrazavanje neke završene i cele radnje, koja ima izvesnu veličinu. A celo je ono što ima početak, sredinu i svršetak". Sva tri dela su povezana, proizilaze jedno iz drugog i predstavljaju jednu neraskidivu celinu. Upravo takva je i koncepcija balade. Ona se obicno sastoji iz sredista i "dva simetrijska krila" uz njega. Medjutim, razlazuci je nesto dubljom analizom, dolazimo do petodelne kompozicije balade, sto u potpunosti odgovara kompoziciji tragedije od pet cinova. Naime, prvi deo je uvod, drugi je napredak ili uspon, treci deo je srediste, tj. vrhunac, cetvrti je preokret, tj. peripetija, a peti deo je svrsetak (u tragedijama katastrofa). Sledeci dramski element u baladama je izbegavanje motivacije postupaka junaka, kao i objasnjavanje uzroka dogadjaja, sto podrazumeva da one prikazuju jednu zgusnutu radnju, koja se brzo odigrava i to - ovde, prednama, u ovom trenutku. Balada ne pripoveda o dogadjaju, vec se on neposredno dogadja, pri cemu se pokazuju duboke promene u sferi objektivnog i subjektivnog dogadjanja. Likovi balada su jedinstveni i neobicni. Svakim od njih vlada neukrotiva strast koja i nosi uzrok tragicnosti. Likovi unose svu svoju snagu i citavo svoje bice u resavanje problema, tako da iz svega na kraju izlaze potpuno skrhani. Atmosfera kao posledica tematskog okvira, stanja likova i njihovih nemira je teska, ali u isto vreme iskrena i sugestivna.

Veoma vazan karakter balada je njihova nedorecenost i tajanstvenost, kao i prisustvo "svetlomracja kao postupka i estetickog ucinka" koji doprinosi "silovitosti dramaticnih obrta", Na kraju ovog odeljka treba spomenuti da je balada u samim svojim pocecima bila pesma koja se pevala uz igranje, u kolu. Tada je bio ostvarivan spoj melodije, pokreta i reci, a to je, ujedno, i prapocetak drame. Najbolji primer za bilo kakvo proucavanje balade kao vrste pesama kod nas je narodna balada Hasanaginica.

NAJVAŽNIJI IZVORI BALADE HASANAGINICA

Jedan od nejreprezentativnijih izvora balade "Hasanaginica" je putopis Alberta Fortisa "Putovanje u Dalmaciju". Ovaj putopis je izdat 1774. god. u Veneciji i broji se kao treci medju najstarijim izvorima (ali prvi po znacaju). Prvi prevodilac bio je Gete ( 1775 ), a danas se sigurno zna da je ova balada prevedena na gotovo sve svetske jezike. Vuk S. Karadžić je ovu baladu objavio1814. god. u prvoj zbirci i to Fortisov zapis, zatim je uzaludno tragao za usmenom, originalnom varijantom, da bi je, nesto malo izmenjenu, objavio u trecoj zbirci narodnih pesama. Nesto stariji zapis, od prethodno navedenih, po istorijskom postanku je "Erlangenski rukopis starih srpskih narodnih pesama". Pored ova tri bitna izvora, vazno je spomenuti i verziju Ivana Mestrovica, koja je, po mom misljenju, najinteresantnija od svih. Danas se kao tekst za proucavanja uzima Vukova verzija.

PREDSTAVLJANJE DRAMATIKE KROZ STRUKTURU "HASANAGINICE"

Da bismo sto bolje odredili dramsku potku balade "Hasanaginica" potrebno je tumačiti njene osnovne stukturalne jedinice: motive, kompoziciju, formule prostora i vremena, likove, itd.

MOTIVI

Sigurno odredjivanje dramskih elemenata balade moguce je samo uzimanjem u obzir spleta motiva, kao i njihovog medjusobnog odnosa. U ovoj baladi mogli bismo izdvojiti jedan glavni motiv kao srediste i kao pokretaca svih ostalih motiva, koji sa ovim dominantnim, cine splet i celinu. Svaki motiv se nadovezuje i proizilazi iz prethodnog: iz motiva stida, proizilaze motiv nesporazuma i motiv straha, motiv nepravedno oterane žene, istovremeno i motiv majke rastavljene od dece, zatim motiv uvrede, povredjene ljubavi, ženinog pasiviteta, motiv nasilne udaje, motiv straha od ponovnog susreta sa decom i na kraju, motiv smrti, koji je posledica svih prethodnih. Ovi motivi, kao što se vidi, čine siže balade. Najvazniji motiv po pitanju dramatike u ovoj baladi jeste MOTIV STIDA. Ovaj motiv je izazivao i dan - danas izaziva mnogo rasprava i nesuglasica, ali jedno je sigurno: bez ovog motiva ne bi bilo ni sukoba, ni motivacije dogadjaja, ni zagonetnosti, a to je ono najvaznije sto ova pesma sadrzi. Stih kojim pocinje citav SPOR u pesmi je sledeci: - A ljubovca od stida ne mogla. Ovaj stih zapliće "klupko sudbine" i predstavlja motivaciju narednih dogadjaja. Moglo bi se reci da je STID isto sto i TRAGICNA KRIVICA u tragediji. On predsatavlja i uzrok i povod. Ukratko, on navodi Hasanagu da pošalje poruku, u kojoj kaze da ga aginica više ne čeka u dvoru. Upravo ova njegova odluka dovodi čitavu porodicu u DRAMATIČNO STANJE, ali je i preduslov za dalji razvoj radnje. Pokusaji da se "stid" objasni su do sada ostali bezuspešni. Onaj ko je kazivao ovu pesmu i nije imao potrebu da ga objasnjava, pošto su slušaoci taj stid razumeli i podrazumevali. Pevač namerno nije stid motivisao i time je uneo dramatiku.

Bilo je, svakako, vrlo primamljivih resenja i tumacenja, ali su se svi uglavnom svodili na uzimanje ondasnje tradicije, obicaja i polozaja zene u patrijarhalnoj sredini, kao svedoka. Jedno od interesantnijih resenja je ono Kresimira Georgijevica, koje, u mnogome, podseca na kakvu filmsku ili pozorišnu sliku. On misli da je: - Hasanaga često dolazio u pitomo primorje, jer su trgovački odnosi bili vrlo živi, pa je tamo dolazio u dodir sa kulturnijim hrišćanskim svetom i stekao slobodnije, više evropske običaje i pojmove, savladjujući u sebi vekovne tradicije i običaje. Ovo objasnjenje postavlja TRAGIČNU KRIVICU u ruke zeni: - muž njen ne može da shvati to njeno podcinjavanje tradicionalnoj normi, tumaci to na svoj nacin, kao da ona nema srca za njega. Čitava tragedija je, dakle, u tome sto aga i aginica, ne gledaju istim ocima na problem. Upravo odavde proizilazi sledeci motiv, a to je motiv nesporazuma. Ovaj vrlo bitni dramski element je kako mnogi tvrde osnovni smisao ove pesme. TRAGIČNI NESPORAZUM izmedju muza i zene donosi sve zlo u ovoj baladi. Aga i aginica imaju "iste želje i strahuju od istih strahovanja, ali su po naravi, antipodi". Problem nije ni u agi ni u aginici, već je problem u njihovom medjusobnom odnosu, koji nikako ne uradja plodom, naprotiv, iz njega se radja samo zlo i tragedija. Ova dva motiva, iako se čini da stoje jedan posle drugog, odnosno, motiv nesporazuma, posle motiva stida, stoje jedan pored drugog, radjaju se jedan iz drugog. Oni su sami po sebi staticni, ali nose i unose DINAMIKU u citavu pesmu, a samim tim i DRAMATIKU. Oni su vise pokretaci unutrasnjih sunovrata, a takva je i citava radnja, odnosno, tragedija se vise odvija na psiholoskom fonu nego na spoljasnjem. Svi ostali motivi smenjuju se brzo, jedan za drugim i uticu na brzi tok radnje. Oni upotpunjavaju likove, a narocito Hasanaginicino biće. U njoj su sabrani i motiv stida i motiv sramote i motiv uvrede i nasilja i straha, koji bujaju, rastu, hrane se jedan drugim, da bi na kraju prsnuli i izrodili motiv smrti. Upravo ovakvo njihovo preplitanje iscrtava nam glavne momente DRAME.

KOMPOZICIJA, TEMATSKO - SIŽEJNA OSNOVA

Pripovedanje u ovoj baladi zasnovano je na unutrasnjem DINAMIZMU, za razliku od pravolinijskog i kontinuiranog pripovedanja u epskim pesmama. Svako unutrasnje, emotivno stanje je prevedeno u radnju i mi uocavamo "težnju da se osećanje neposredno dovede do vrhunca i to u odsudnim, prelomnim trenucima zbivanja, u NAJDRAMATIČNIJIM tačkama radnje". Dve emocionalne PROTIVNOSTI u ovoj baladi su prvo paralelno prikazivane, a zatim su su ocene jedna s drugom i ukrstene, sto je dovelo do dramatizovanja radnje i do oslobadjanja strasti junaka. Čitava radnja u "Hasanaginici" je, ustvari, uslovljena prirodom sukoba. Na osnovu malopredjasnjih zaključaka taj sukob nije nimalo običan i jednostavan. Naprotiv, sukob je neobičan, što uslovljava i takav atribut uz ime radnje. Radnja je udvostručena, jer je takav i sukob. Hasanaginica je u sukobu sa mužem, ali i sa samom sobom (a isti je slučaj i sa Hasanagom). Ova dva sukoba čine dva prstena, a oni se dalje spajaju u treći krug, tj. radnju. Dramatika se, dakle, ogleda u samoj koncepciji balade. Svaki detalj, svaki sledeci korak u baladi je izlozen sa napetoscu i iznenadnim zaokretima. Dr. Franjo Marković ima sledeći prikaz koncepcije balade. Naime, ono što ovoj temi, koja se bavi dramskim elementima balade, najvise odgovara, jeste činjenica da je Dr. Marković podelio baladu na pet delova, što odgovara kompoziciji klasicne tragedije:

Uvod:

U uvod se ubrajaju prvih dvanaest deseteraca, koje Dr. Markovic rasčlanjuje na dva dela: 6 + 6 stihova.

Šta se b'jeli u gori zelenoj?
Al' je snijeg, al' su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit' je snijeg nit' su labudovi,
Nego šator age Hasan-age;

Prvih šest stihova uvode u radnju, ali na jedan mističan način, putem boja i atmosfere, upoznaju nas i sa glavnim junakom.

... on boluje od ljutijeh rana.
Oblazi ga mati i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam' bolje bilo,
on poruči vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,

Drugih šest stihova pojašnjavaju malo bliže sadržaj, tj. glavni problem i upoznaju nas sa ostalim likovima. Ovde je prisutan i začetak sukoba.

... ni u dvoru, ni u rodu momu.
Kad kaduna r'ječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv'je ćere djevojke:
- Vrati nam se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža, Pintorović beže.
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata...

... Da, moj brate, velike sramote,
gdje me šalje od petoro djece!

Beže muci, ništa ne govori,
već se maša u džepe svione
vadi joj knjigu oprošćenja,
da uzimlje potpuno vjencanje,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
a dv'je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom,
od'jelit se nikako ne mogla,
već je bratac za ruke uzeo...

... I jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće sebi na konjica,
s njom grede dvoru bjelomu.

U rodu je malo vr'jeme stala,
malo vr'jeme, ni nedjelju dana.
Dobra kada i od roda dobra,...

Drugi stupanj uspona, od 41. do 53. stiha traje 12 deseteraca:

... dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga.
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotiće svoje."
Ali beže ništa ne hajaše,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak b'jele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:...

Treći stupanj ide od 54. do 68. deseterca, a raščlanjen je na 10 + 6 stihova.

... Djevojka te l'jepo pozdravljaše,
A u knjizi l'jepo te moljaše:
kad pokupiš gospodu svatove,
i kad pođeš njenom b'jelom dvoru,
dug pokrivač nosi na djevojku,
kada budi agi mimo dvora,
da ne vidi sirotice svoje."
Kad kadiji b'jela knjiga dođe,
gospodu je svate pokupio,
svate kupi, grede po djevojku...

... Dobro svati došli do djevojke,
i zdravo se povratili s njome:
a kad bili agi mimo dvora,
dv'je je ćerće s pendžere gledahu,
a dva sina prid nju ishođahu,
tere svojoj majci govorahu:...

Treći deo je KULMINACIJA ili VRHUNAC.

On traje od 68. do 74. stiha, dakle samo 6 deseteraca.

... Svrati nam se, mila majko naša,
da mi tebe uzinati damo."
Kad to čula Hasanaginica,
starješini svata govorila:
"Bogom brate, svata starješina,
ustavi mi konje uza dvora...

Ovih 6 stihova Dr. Markovic naziva "razvojnim vrhuncem", jer "poziv dece izaziva u njoj materinsko osecanje do neizdrzljivosti, ona ne moze odoleti deci, i tu je klica njenoj peripetiji."10 Nakon ovog poziva majke na uzinu, koji je u stvari poziv da ostane kod njih, dolazi:

Četvrti deo — PREOKRET ili PERIPETIJA od 74. do 90. deseterca i rasčlanjen je na dva dela: 11 + 5.

... da darujem sirotice moje."
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju djecu l'jepo darovala:
svakom sinu noze pozlaćene,
svakoj ćeri čohu od poljane,
a malomu u bešici sinku,
njemu šalje u bošći haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,
pak dozivlje do dva sina svoja:
Hod'te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas...

Prvi deo peripetije: majka je zaustavila svatove da bi darovla decu. Ona ne moze da udje u dvore jer ju je muz oterao a od njega nije sada pozvana da udje, pri tom je i tudja nevesta.

... majka vaša srca kamenoga."
Kad to čula Hasanaginica,
b'jelim licem u zemlju ud'rila,
usput se je s dušom rastavila
od žalosti gledajuć' sirote.

Drugi deo peripetije: Hasanagine reci koje ubijaju Hasanaginicu, tj. one su samo bile kap u ves prepunoj casi, tako da su cetiri poslednja deseterca: Peti deo - KATASTROFA ili TRAGIČAN RASPLET. Ovaj poslednji deo pesme predstavlja najjacu dramsku scenu. Svi su prisutni na pozornici, to je trenutak kada se u pesmi prvi put srecu aga i aginica, a kobnost ovog susreta pojacava i oprostaj sa decom. "Poslednji i jedini susret treba shvatiti doista kao susret dvaju bica koja su se, u prostoru osecanja nesrece sto ih je zajedno snasla i saznanja neumoljivosti dogadjaja najzad srela. Nije li to jedini pravi dodir dvaju bica beskrajno bliskih i beskrajno udaljenih. U raspletu, a to je koliko paradoksalno toliko i ljudski moguce, dva glavna ucesnika drame postaju subjektivno blizi jedno drugom, iako se objektivno, njihovi putevi zauvek razilaze". Upravo u toj tacki dolazi do ispunjenja osnovnog zahteva dramaturgije i pozorista - do ostvarenja DIJALEKTIKE, tj. kretanja od suprotnosti do konacne sinteze. U snaznoj i sugestivnoj sintezi svih cinilaca unutarnje i spoljasnje radnje, u sceni raspleta, smrt glavne junakinje znaci jedino mogucno psiholosko i umetnicko duboko zasnovano razresenje unutarnjeg sudara u junacima i izmedju njih.

DIJALOZI I MONOLOZI

Osnovni nacin ostvarivanja dramskog u nekom knjizevnom delu jesu upotrebe dijaloga i monologa. Putem dijaloga i monologa otkrivaju se karakteri junaka, uzroci sukoba, tajne. Kroz razgovore junaka ili spoznajemo njihovu ostrascenost ili uzrujanost, i njihov medjusoban odnos. Samim tim mi otkrivamo razvoj licnosti i preobrazaje u njima, koji uticu na zaplet i ishod radnje. U ovoj baladi dijaloga nema, to su monolozi. Iz njih uocavamo cime je ko zaokupljen. Licnosti se ispovedaju, a ne razgovaraju sa nekim, dakle, njihova pitanja, molbe, zelje, ostaju bez odgovora i bez ispunjenja. Upravo u tome je i najveca tragicnost i silina delovanja na slusaoca. Hasanagine reci se pojavljuju na pocetku i na kraju, kao uzrok i svedok tragedije. To su stihovi:

Na početku:

Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,
ni u dvoru ni u rodu momu.

Na kraju:

Hod'te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga.

Ovo su reci koje ubijaju. "Njegovi iskazi su kratki i surovi, oni su uzrok i epilog, ali on nema neposrednog ucesca u radnji". Ovaj poslednji monolog je, ustvari, samo izraz njegove nemoci i nemogucnosti da iskoci iz onoga sto je sam upropastio, kao i da izadje iz sopstvene koze, tj. tragicne situacije. Hasanaginica ima tri monologa upucena bratu, begu Pintorovicu:

Da, moj brate, velike sramote,
gdje me šalje od petoro djece!

Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga,
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotice svoje.

Bogom brate, svata starješina,
ustavi mi konje uza dvora,
da darujem sirotice moje.

Najdramaticnije je to sto ona pokusava u sva tri navrata da uspostavi razgovor sa bratom, da cuje njegovu rec, a nailazi na muk, na tisinu. A tisina vise ubija od bilo kakve reci. Ova tri monologa iskazuju tri gradirana stanja Hasanaginice.

Na tri unutarnje i tri spoljasnje ravni odvija se ova drama ljubavi i materinstva. Osramocena zena, zdvojna majka i silom, tragicna nevesta, to su tri brze i korenite promene koje trpi plemenita kaduna. Agine reci, u tisini poslednje scene ostro presecaju vec naprslu dusu Hasanaginice i to je jedini momenat koji se moze nazvati pravim dijalogom. S tim sto je Hasanaginica na njegove reci odgovorila svojim poslednjim izdahom.

DRAMATIČNOST U ATMOSFERI

Inicijalnom formulom postavljeni su prostor i vreme odigravanja radnje. Ubaladi "Hasanaginice" to je ucinjeno slovenskom antitezom. Sama po sebi ona je zagonetna i misticna, te nam docarava i takvu atmosferu. Moze se porediti i sa filmskim krupnim kadrom koji prikazuje belinu prostora, nagovestavajuci katastrofu. Posle krupnog kadra, sledi prelazak na sitniji kadar, da bi se na kraju pesme opet doslo do slikanja grupne scene. Dakle, atmosfera je potpuno istovetna sa kompozicijom - unutrasnji prsten u spoljasnjem. Ovaj prelazak iz krupnog u sitniji kadar doprinosi brzom smenjivanju situacije, a samim tim i dramatičnosti. Ovu konstataciju dao je i Nodje, koji kaze da je prvi deo pesme napisan skoro po Aristotelovim pravilima: "u tom trenutku radnje prisutni su skoro svi ucesnici, Hasanaga porukom, beg Pintorovic, kao glasnik, Hasanaginica i deca". Moze se reci da je atmosfera pesmu podelila na tri dela: Prvi deo se odvija u Hasanaginoj kuci. Na tu glavnu pozornicu stizu vesti iz aginog satora. Agini satori se nalaze u daljini, u pozadini (drugom planu). Te vesti, koje one ocekuju sa izvesnom napetoscu, koja je dramaticna, mogu biti i lose i dobre. Naravno, njihova napetost je negde u dubini, prigusena, dok je nama vidljivo dostupna slika harmonije porodicnog zivota. Bas to zatisje pred buru daje dinamiku citavom daljem odvijanju radnje. Losa vest stize u casu kada se najmanje ocekuje i tada pocinje da se dogadja nesto sto je u potpunoj suprotnosti od ustaljenog. Drugi deo se odvija u Hasanaginicinom domu, tj. domu njenih roditelja. U tom domu gde je sve okrenuto tradiciji, Hasanaginica mora da se uklopi. Ona niti moze nesto da promeni, niti da drukcije postupa, moze samo da saopstava svoje zelje. Treci deo se odigrava tamo gde i prvi. To je onaj prostor gde je nekada vladala harmonija, a gde je sada sve preokrenuto. "Izbor trenutka raspleta DRAMSKI je obeležen. Udaja i svecana svadbena povorka nije prilika za neugodnost. Upravo u tom delikatnom trenutku Hasanaginica se suocava sa krivcem za svoju nesrecu, sa svima koje voli. Magnetsku snagu toj sceni daje prvi, jedini i poslednji susret muza i zene". Vrlo bitan stih, koji najsilovitije nagovestava veliku nesreću je:

- Jeka stade konja oko dvora.

Hasanaginica u odjeku, cuje kakav joj je kraj. Ovaj stih je, umnogome, jos jedan dokaz genijalnog pesnickog poteza. Jeka se cuje dvostruko: prvo vidljivo otkrivanje Hasanaginice (koja krece da se baci niz kule) i ispoljavanje njenog unutrasnjeg napona; drugo - otkrivajuci sebe ona otkriva i Hasanagu u njegovoj impulsivnoj prirodi. Ovaj stih pored toga sto najbolje slika stanje u dusi glavne junakinje, a to je: potpuni haos, topot i jecanje; ima i funkciju u dramaturskoj postavci pesme, on je - pocetak kraja. Prisustvo dece u sceni pokusaja samoubistva daje narocit smisao ovom dramaticnom trenutku.

LIKOVI

Likovi u ovoj baladi, i u baladama uopste, nisu uobicajeni. Oni su, kao u tragedijama, neobicni, nesvakidasnji i posebni. Svima njima vlada impulsivan karakter, velike strasti, a samim tim, oni nose klice svoje nesrece.

U baladi Hasanaginica se pojavljuju tri lika. Dva stoje jedan nasuprot drugom, a povezuje ih treci lik.

Licnost BEGA PINTOROVIĆA je ona licnost u psiholoskoj drami koja spolja, akcijom, tehnicki povezuje delove radnje. Mnogima se cini da on postupa sa svojom sestrom kao sa stvari. Ali, ukoliko se vise unesemo u duh tog vremena, shvaticemo da on postupa onako kako mu tadasnja tradicija i moralni zakoni nalazu, tj. kako se od njega ocekivalo. Ipak, ne mozemo poreci da se on upravlja svojom vlastitom mislju.

HASANAGA kroz citavu pesmu traga za ostvarenim pokazivanjem ljubavi, medjutim njegova tragedija je u tome sto je on to trazio od osobe od koje je to bilo nemoguce ocekivati. NJegova ljubav je bila vise od culne, ali to nije bilo dovoljno da pobedi Hasanaginicinu sputanost. Hasanagina narav ga je sputavala i okivala. Pred toga sto Hasanaginica trpi njegovu narav, trpi je i on sam. - On se u baladi ocituje samo po onom sto kaze, ali ne i po onom sto preduzima. Njegove reci u oba slucaja kobne su. Prava i istinska tragicnost ove licnosti je to sto se sve odvija po njegovim zahtevima, a sve je u suprotnosti od njegovih zelja.

HASANAGINICA je najjasnije okarakterisan lik. Iako je ona, mozda, pasivna, ta njena pasivnost je potcinjavanje konvencijama tradicije i Hasanaginicino utapanje u mentalitet. U ovoj cinjenici lezi oprecnost agine i njene ličnosti. Aga nije hteo da se potčini nepisanim zakonima patrijarhalne sredine i isto je ocekivao od nje. Tako da se iz ovoga radja obostrano nerazumevanje, koje vodi do katastrofe. - Distanca izmedju muskarca i zene, nesumnjivo prisutna u islamskom moralu i muslimanskom nacinu zivota, ucinila je glavnu junakinju uzdrzanom, krotkom i zatvorenom. Tome treba dodati njenu neobicnu senzibilnost i gospodstvo u ophodjenju. Cinjenica je da aginica nijednom nije razgovarala sa agom, niti je imala snage da mu se obrati. Uvek su imali posrednika u razgovoru. Bas ta odvojenost dvoje ljudi, koji su izuzetno bliski, je ono najtragicnije. Svi junaci u "Hasanaginici" nikada ne traze pomoc od neke više sile, oni su svesni svega sto cine i odgovaraju za svoje postupke. Njihov sukob ne resava nikakva slucajnost niti pesnicka dovitljivost, sukob se razresava onako kako to prirodni tok stvari nalaze: njihovim suocavanjem. Suocavanje, nazalost, za sobom mora da ostavi zrtve.

DRAMSKI ZNAČAJ "HASANAGINICE"

Ono sto dramaticare navodi da neko knjizevno delo prilagode izvodjenju na pozornici jeste, pre svega, izuzetnost tog dela, njegova dinamicna radnja, neobicnost likova i jos jedan detalj koji se vrlo tesko objasnjava. Neko bi u prvom trenutku pomislio da je to zagonetan ton i nedorecenost, ali ja bih pre taj detalj nazvala mogucnoscu da se citavo konkretno delo naslika u mašti dramatičara. Pojam "naslikati", u ovom slucaju, ne treba shvatiti bukvalno, vec je potrebno da se pod ovim pojmom podrazumeva mogucnost da se oseti atmosfera, da se izmaštaju boje i tonovi, a zatim da se to objedini sa psihološkom niti i na kraju, stavi u okvir pozorišta. Jednom rečju, potrebna je alhemija: od svih komponenti odredjenog dela izvuci kvintesence, a zatim stvoriti od toga zlato. "Hasanaginica" je pre svega poezija o tragicnom sukobu dvoje ljudi koji se vole i lepa je po onome što kazuje i po onome što skriva. Nikakav spoljašnji kriterij ne može rešiti njenu tajnu. I to je dobro. A dobro je i to što je ona sva sastavljena od kvintesenci. Iz nje nije potrebno ništa izbaciti, niti joj nešto dodati da bi se pretvorila u zlato. Dovoljno je reci i to, da je prvi filmski scenario (drama udešena za film u četiri čina) na srpskohrvatskom jeziku, napisan aprila 1919. god. od strane Milana Ogrizovića u Zagrebu, bila "Hasanaginica". (rukopis se čuva u kinoteci u Beogradu). Novija, poznata dramatizacija je, vrlo uspešna, Ljubomira Simovića, napisana 1973. god. u Beogradu.

Anđelković Mirjana, Beograd