Hans Christian Andersen - Slavuj lektira

Hans Christian Andersen - Slavuj

Hans Christian Andersen - Slavuj

 

Slavuj je bajka sa nepredvidivim završetkom. Iako smo navikli da sve bajke imaju srećan završetak, kod ove je priče ishod ipak malo drugačiji, čak možda i pravedniji u odnosu na druge Andersenove bajke.

 

Bajka započinje tako da do kineskog cara stižu priče o neverovatnoj ptičici, malom slavuju predivnog glasa. Car je poslao svog ministra kako bi pronašao slavuja i doveo ga kod njega u palatu. Predivan slavujev pev rasplakao je cara pa ga ovaj odluči zadržati.

 

Kako je car bio obesan, odmah kada je dobio zlatnu pticu na dar rešio se slavuja. Ali, dotukla ga je bolest pa je nezahvalnik poželeo neuglednog slavuja da mu peva jer se zlatni pokvario. Slavuj nije zlopamtilo pa je oprostio caru što se ružno poneo prema njemu, ali svejedno nije pristao dalje živeti sa njim već ga je svakog dana dolazio posećivati. Ipak je više od svega želeo biti slobodan.

 

Kratak sadržaj - Jednom davno, u Kini, živeo je car u prekrasnoj i raskošnoj palati koja je bila najlepša na svetu. Bila je izgrađena od porcelana pa su sluge morale posebno paziti na njeno održavanje. Oko palate se nalazio veliki vrt prepun raznog mirišljavog cveća, a na kraju vrta prostirala se zelena šuma sa prekrasnim drvećem i jezercima koja je dosezala sve do plavog mora. U toj šumi živela je mala ptičica, čudnog izgleda, ali lepog glasa. Bio je to slavuj sa zagasitim perjem vrlo neprivlačne boje, ali je divno pevao. Njega su primećivali i ribari koji su svakog dana uplovljavali skroz do šume i uživali slušajući malenog slavuja.

 

Carstvo su posećivali i ostali putnici pa su se divili prekrasnoj palati od porcelana, mirišljavom vrtu sa predivnim cvećem i u šumi u kojoj je pevao maleni slavuj najdivnijeg glasa. Bilo je leto i jedan se istraživač uputio prema Kini. Nabasao je na predivnu gustu šumu u kojoj je slavuj neumorno pevao. Toliko je uživao u njegovom pevanju da je o tome napisao knjigu. Pticu je opisao kao najdivniju životinju koja prekrasno peva. Nakon što je car pročitao knjigu o predivnom slavujevom glasu svom nadzorniku je rekao kako želi čuti tog slavuja kako peva. Naredio mu je neka ga smesta pronađe kako bi i on doživeo tu divotu. Nije mu bilo jasno kako to da on nije nikada čuo za poznatog slavuja i njegov prekrasan glas o kojemu pišu mnogi svetski pisci. Nadzornik nije uopšte znao gde bi mogao pronaći slavuja koji lepo pjeva. Lutao je palatom, pretražio celi vrt i zamolio ostale dvorane da mu pomognu pronaći malog slavuja.

 

Na svom putu u potrazi za slavujem naišao je na jednu služavku koja mu je rekla kako ona zna gde bi mogao pronaći slavuja. Ona ga je odvela u šumu do neuglednog slavuja i nadzornik ga je čuo kako peva. Zamolio ga je neka dođe pevati i caru. Slavuj je pristao i otišao sa nadzornikom u palatu. Stigavši u palatu, slavuj je najpre primetio svu raskoš dvorca, porcelanske zidove i podove koji su se sjajili najviše zbog zlatnih zidnih svetiljki. Nadzornik je odveo ptičicu u veliku dvoranu gde je sedeo car. Ispred cara je stajao zlatni štapić na kojeg je nadzornik položio slavuja kako bi nešto otpevao caru. Svi dvorani su bili jako uzbuđeni što će slavuj zapevati i čim je ispustio svoj glas car se rasplakao.

 

Cara su obuzele emocije pa je zamolio ptičicu neka ostane živeti sa njim u palati. Slavuj je odmah pristao na carevu ponudu ne sluteći šta će mu se jednog dana dogoditi. Ostali dvorani su bili oduševljeni njegovim pevanjem koji ih je dirnuo u srce. Slavuj je ostao na dvoru i živeo u vlastitom kavezu. Svakog dana se mogao dvaput prošetati tokom dana i jedanput tokom noći. Naravno, nije bio u potpunosti slobodan jer su ga prilikom šetnje pratile sluge. Oko slavujeve noge su držali svilene vrpce kako ne bi mogao odleteti i pobeći iz palate. Takva sloboda slavuju nije odgovarala. Gradom su se počele širite priče o slavuju predivnog glasa pa su i mnoga deca po njemu dobila ime iako nisu imala dobar sluh. Slavuj je caru pevao svakog dana sve dok mu jedan bogati trgovac nije poslao zlatnog slavuja ukrašenog dijamantima, rubinima i safirima.

 

Taj je slavuj pevao poput pravog, ali se nikada nije umorio od pevanja. Radio je na navijanje, a kada je car shvatio da se ovaj ne umara, odlučio je otpustiti neuglednog slavuja. Malena ptičica je najpre bila tužna što je car tako odlučio, ali se zapravo veselila povratku u svoju šumu. Šuma ga je ipak činila srećnim i slobodnim pa mu je to bila velika uteha. Opet će moći stalno pevati i svojim pevom uveseljavati ostale životinje u šumi. Prošla je godina dana, a caru je dojadila uvek jedna te ista pesma koju je zlatni slavuj pevao. Ipak je to bila mehanička ptica pa se nije moglo od nje očekivati da će promeniti svoj stil pevanja.

 

Nakon svega par dana, zlatni slavuj je prestao pevati jer se pokvario. Uskoro se car teško razboleo i poželeo ponovo čuti onaj lepi pev neuglednog slavuja koji ga je svaki dan radovao. Car je pogledao prema prozoru kad se tamo stvorila ptičica. Začuo se prijatan pev, a caru je bilo iz dana u dan sve bolje sve dok nije potpuno ozdravio. Car se izvinio malenom slavuju i rekao kako ga nije smeo pustiti da ode pevati u šumu jer zlatni slavuj nije bolji od njega. Zamolio ga je neka ostane zauvek sa njim u palati, ali slavuj nije mogao pristati na to jer je želeo biti slobodan. Ipak, obećao je caru kako će ga svaki dan posećivati i dolaziti pevati na prozor. Slavuj je zaista ispunio svoje obećanje, a car je bio presrećan.

 

Vrsta dela - bajka

Mesto radnje - careva palata u Kini

 

Likovi - car, slavuj

 

Car - Vladar u Kini koji je poželeo u svojoj palati imati slavuja koji će mu svakog dana predivno pevati. Poslao je svog nadzornika neka ga pronađe u šumi i dovede u palatu, a nakon izvesnog vremena dobio je zlatnog slavuja pa je starog poslao natrag u šumu. Ubrzo oboleva i poželi malog neuglednog slavuja da mu ponovo peva jer se zlatni pokvario. Car predstavlja obesnog i nezahvalnog lika koji na kraju priče ipak ne dobija ono što poželi.

 

Slavuj - Mala ptičica sa kojom se čitaoci saosećaju kroz celu priču jer je bio proteran iz palate. Neumorno je pevao caru kako bi uživao, a nezahvalnik je dobio na poklon zlatnu pticu za koju je mislio kako je bolja od običnog slavuja. Ptičica mu na kraju oprašta što je bio bezobrazan prema njemu, ali ne pristaje na život u palati već odlučuje posećivati cara svakog dana kako bi ipak mogao i dalje uživati slobodno u velikoj šumi.

__________________________________

 

Hans Christian Andersen - Slavuj

 

U Kini, to svakako već znate, car je Kinez, a Kinezi su i svi oko njega. Otada je prošlo mnogo godina, ali baš zato vredi čuti priču, da ne padne u zaborav.


Dvor kineskoga cara bio je najdivniji dvor na svetu: ceo celcat sagrađen od najfinijeg porcelana, tako skupocenog, ali tako lomljivog i krtog, da je čovek morao dobro paziti da ga ne dodirne.

 

U vrtu se videlo najčudesnije cveće: najlepši cvetovi imali su srebrne zvončiće koji su neprestano zvonili, pa ih je svako morao primetiti. Da, u carevom vrtu sve je bilo smišljeno, a pružao se tako daleko da ni sam baštovan nije znao gde mu je kraj. Kad bi čovek pošao dalje, došao bi u prekrasnu šumu s visokim drvećem i dubokim jezerima. Šuma se pružala sve do plavog dubokog mora. Velike lađe mogle su ploviti ispod samih granatih kruna drveća, a u granju je živeo slavuj koji je pevao tako lepo da bi čak i siromašni ribar, koji je imao mnogo prečih poslova, kad bi noću došao da izvuče mrežu, zastao i slušao slavuja.


- O, kako je to lepo, - rekao bi, ali je morao da se lati svoga posla i zaboravljao bi na pticu. Ali kada bi iduće noći došao, a slavuj opet zapevao, ribaru se otimalo iz grudi:
- O, kako je to lepo!


Sa svih strana sveta dolazili su putnici u carski grad i divili se i dvoru i vrtu, ali kad bi čuli slavuja, svi bi rekli:
- Ovo je od svega najlepše!


Po povratku kući putnici su pričali o svemu, a naučnici napisaše mnogo knjiga o gradu, dvorcu i vrtu, pa ne zaboraviše ni slavuja. Njega su uzdizali iznad svega. I oni koji su umeli da pišu pesme ispevaše najlepše stihove o slavuju u šumi kraj dubokog mora.


Knjige su išle po svetu, pa neke dođoše i do cara. On je sedeo na svom zlatnom prestolu i čitao i čitao, svakog trenutka bi klimnuo glavom, jer se radovao čitajući divne opise carskoga grada, dvorca i vrta.


- A slavuj je ono što je najlepše! - bilo je napisano na kraju.
- Šta je to? - reče car. - Slavuj? Ja za nj uopšte ne znam! Zar takva ptica postoji u mom carstvu, pa čak i u mom vrtu? Nikad za nju nisam čuo! Zar čovek mora o tome tek iz knjiga da dozna! On pozva svog upravnika dvora, koji je bio tako otmen da je, kad bi se neko niži od njega usudio da mu nešto kaže ili da ga nešto pita, odgovarao samo: - P... A to ne znači baš ništa!

 

- Kažu da ovde postoji vrlo čudna ptica po imenu slavuj, - reče car. - Kažu da je to najbolje od svega što imam u svom prostranom carstvu. Zašto mi o tome nikad niko ništa nije rekao?
- Nikad nisam čuo za to ime, - reče upravnik dvora. - Nikad nije bio predstavljen na dvoru!
- Hoću da dođe ovamo i da večeras peva preda mnom! - zapovedi car. - Ceo svet zna šta ja imam, a samo ja ne znam!
- Nikad ranije nisam čuo za to ime! - ponovi upravnik. - Ali tražiću i naći ću ga!


Ali gde da ga nađe? Jurio je gore-dole po svim stepenicama, kroz sve dvorane i hodnike. Ali niko od onih na koje je naišao nije čuo za slavuja. Upravnik dojuri opet caru i reče da je to o slavuju sigurno izmišljotina onih koji su pisali knjige.
- Vaše carsko veličanstvo ne treba da veruje onom što se piše, sve je to izmišljotina i crna magija.
- Ali knjigu u kojoj sam to pročitao poslao mi je moćni japanski car i zato ne može biti neistina. Hoću da čujem slavuja! On mora večeras biti ovde. On je u mojoj najvećoj milosti. A ako ne dođe, onda će ceo dvor biti tučen po stomaku i to posle večere!

 

- Cing pa! - pokloni se upravnik i opet pojuri niz sve stepenice, kroz sve dvorane i hodnike, a pola dvora jurilo je s njim, jer niko nije želeo da ga tuku po stomaku.


Nastade raspitivanje za čuvenog slavuja koga je čitav svet znao, samo niko na dvoru za njega ne beše čuo. Najzad naiđoše u kuhinji na jednu malu sirotu devojku.


- O, slavuj! Dobro ga poznajem! Kako on divno peva! Dopušteno mi je da svako veče odnesem malo ostataka sa stola svojoj jadnoj bolesnoj majci, koja živi dole na obali. Kad se vraćam umorna, zastanem u šumi i slušam slavuja kako peva. Suze mi pođu na oči, jer je to kao da me majka ljubi!
- Mala sudopero, - reče dvorski upravnik - pobrinuću se da dobiješ stalno mesto u kuhinji i dozvoliću ti da gledaš kako car ruča, samo nas odvedi slavuju, jer car hoće da ga vidi večeras.


Tako krenuše svi u šumu gde je slavuj obično pevao. Pošlo je pola dvora. Kad su prešli dobar deo puta, stade da muče neka bivolica.
- O! - reče dvoranin. - Evo ga! Otkud tolika snaga u tako maloj ptičici! Siguran sam da sam ga već ranije čuo!
- Ma ne, to bivolica muče! - reče sudopera. - Još smo daleko od onog mesta.

 

Zatim zakreketaše žabe u bari.
- Divno! - reče kineski dvorski savetnik. - Čujem ga, glas mu liči na zvončiće!
- Ne, to su žabe! - reče mala sudopera. - Ali mislim da ćemo ga uskoro čuti. Uto zapeva slavuj.
- Evo ga! - kliknu devojčica. - Slušajte! Slušajte! Eno ga! - i pokaza im malu sivu pticu u granju.
- Zar je to moguće! - začudi se upravnik dvora. - Takvog ga nikad nisam zamišljao! Kako prosto izgleda, sigurno je izgubio boju videći toliki otmeni svet pred sobom!
- Slavujčiću, - viknu glasno mala sudopera - naš milostivi car želi da pevaš pred njim!
- Hoću rado! - odgovori slavuj i zapeva da je bilo milina slušati.
- Kao kristalni zvončići, - reče upravnik dvora.
- Kako mu se samo grlo napreže! To je sjajno, čudno da ga ranije nismo čuli. Sigurno će na dvoru imati velikog uspeha!
- Treba li još jedanput da pevam pred carem? - zapita slavuj koji je mislio da je car tu.
- Moj odlični slavujčiću, - reče upravnik dvora - velika mi je čast da vas pozovem večeras na dvorsku svečanost, gde ćete očarati njegovu carsku milost svojim dražesnim pevanjem!

- Moja je pesma najlepša u zelenilu! - reče slavuj, ali ipak rado pođe s njima kad je čuo da car tako želi.


Na dvoru je sve bilo prekrasno iskićeno. Zidovi i pod koji su bili od porcelana, sijali su se pri svetlosti hiljada zlatnih svetiljki. Najlepše cveće, ono što je zvonilo, bilo je postavljeno po hodnicima. Sve je vrvelo od zvanica. Još je i vetrić stao pirkati, pa su sva zvonca zvonila da se ni reč nije mogla razabrati.

 

Usred velike dvorane, tamo gde je sedeo car, postavljena je zlatna ljuljaška na kojoj je trebalo da sedi slavuj! Ceo dvor je bio prisutan. I maloj sudoperi su dozvolili da stane iza vrata, jer je sad već imala zvanje prve sudopere. Svi su bili usvom najsvečanijem odelu i gledali u malu sivu pticu kojoj car klimnu glavom. I slavuj zapeva tako lepo da caru pođoše suze na oči. Pa onda još lepše, da je svakog u srce dirnuo. Car se vrlo obradova i reče da slavuju treba dati zlatnu papuču da je nosi o vratu, ali se slavuj zahvali rekavši da je već dovoljno nagrađen.

 

- Video sam suze u carevim očima, to je za mene najveća nagrada! Dovoljno sam nagrađen! - i on opet zapeva svojim slatkim umilnim glasom.
- To je najbolji način da nekog očaraš! - govorile su dame, pa uzeše vodu u usta da klokoću kad s nekim govore: poverovaše da su i one slavuji. Čak se i na slugama videlo da su zadovoljni, a to mnogo znači, jer je njih najteže zadovoljiti.


Da, slavuj je zaista usrećivao ljude. Slavuj je ostao u dvoru, imao svoj kavez i slobodu da izleti u šetnju dvaput danju i jedanput noću. Dobio je dvanaest slugu kao pratnju — oni su mu vezivali svilenu traku za nogu i čvrsto ga držali. Takva šetnja nije mu pružala baš nikakvo zadovoljstvo.

 

Ceo grad je govorio o znamenitom slavuju i kad bi se dvojica sreli, jedan tek što bi zaustio "Sla" - drugi bi prihvatio "vuj" pa bi uzdahnuli, razumevši jedan drugog. Čak je i jedanaestoro piljarske dece dobilo njegovo ime, ali nijedno od njih nije imalo glasa. Jednoga dana dobi car kovčežić s natpisom "Slavuj".
- Evo jedne nove knjige o našoj slavnoj ptici! - reče car.


Ali to nije bila knjiga, već mala umetnička tvorevina - veštački slavuj koji je trebalo da liči na pravog, ali je sav bio posut dijamantima, rubinima i safirima. Kad bi se ta veštačka ptica navila, mogla je da otpeva jednu od melodija koje je pevao pravi slavuj, a rep joj se dizao i spuštao, blistajući od srebra i zlata. O vratu je imala traku na kojoj je pisalo: "Slavuj cara japanskog bedan je prema slavuju cara kineskog".
- Prekrasno! - rekoše svi, a čovek koji je doneo veštačku pticu dobi odmah titulu vrhovnog carskog slavujonoše.
- Treba zajedno da pevaju! Što će to biti duet! I tako su pravi i veštački slavuj morali da pevaju zajedno, ali se to nije baš mnogo slagalo, jer je pravi slavuj pevao iz srca, a veštačka ptica na valjke.

- On nije nimalo kriv! - reče dvorski kapelnik za veštačkog slavuja - on je sasvim siguran u taktu i drži se moje škole.


Tako je veštačka ptica morala da peva sama. Imala je uspeha kao i prava, a bila je mnogo lepša za gledanje, blistala je kao narukvica ili dijamantska igla. Trideset i tri puta otpevala je istu melodiju i nije se umorila. Narod je hteo još da sluša, ali car reče da sad treba malo da peva i pravi slavuj. Ali gde on beše nestao? Niko nije ni primetio kad je odleteo kroz otvoren prozor u svoju zelenu šumu.
- Šta to znači! - naljuti se car i svi dvorani stadoše grditi slavuja i govoriti kako je to nezahvalna ptica.
- Bolja ptica nam je ipak ostala! - tešili su se i tako je veštačka ptica opet morala da peva. Trideset četvrti put pevala je istu melodiju i još je nisu celu naučili, jer je bila vrlo teška.

 

Dvorski kapelnik je neobično hvalio pticu i čak tvrdio da je bolja od pravog slavuja, ne samo zbog sjajnog izgleda i dijamanata, već i zbog unutrašnje vrednosti.
- Jer, vidite, gospodo moja, a pre svih ti, care, kod pravoga slavuja nikada se ne može proračunati šta će doći, a kod veštačke ptice sve je određeno. Tako je i nikako drukčije! Može se sve objasniti, može se rasklopiti i ljudskom umu pokazati kako leže valjci, kako se okreću i kako jedno proizilazi iz drugog.
- Baš i ja tako mislim! - rekoše svi, a kapelniku dozvoliše da iduće nedelje iznese pticu pred narod.
- Narod treba da je čuje, - reče car. I narod je čuo, pa se tako obradovao kao da se opio čajem, jer to je sasvim po kineski.


Svi povikaše "O!" i digoše prst zvani kažiprst i klimnuše glavom. Samo siromašni ribari, koji su čuli i pravog slavuja, govorahu:
- Zvuči prilično lepo, pa je i dosta slično pravom slavuju, ali nešto nedostaje, ne bismo umeli reći šta!

 

Pravog slavuja prognaše iz zemlje i carstva. Veštačku pticu smestiše na svileni jastuk uza samu carevu postelju. Svi pokloni koje je dobijala, zlato i drago kamenje, bili su oko nje; uz to dobi i zvanje "vrhovnog carskog pevača uspavanki", po rangu prvog s leve strane, jer je car smatrao tu stranu otmenijom - to je strana na kojoj je srce, a i u cara je srce s leve strane.


A dvorski kapelnik napisa dvadeset i pet svezaka o veštačkoj ptici. Sve je to bilo napisano vrlo učeno i vrlo opširno, sa puno najtežih kineskih reči. Svi su govorili da su pročitali i razumeli to veliko naučno delo, jer bi ih inače smatrali glupim i tukli po stomaku. Tako prođe godina dana. Car, dvor i svi ostali Kinezi znali su svaku notu u pesmi veštačke ptice, ali baš zato im se najviše i sviđala. Mogli su i oni s pticom da pevaju, pa su to i činili. Ulični mangupčići su pevali: "Zi, zi, zi! Kluk kluk, kluk!" - pa je i sam car to pevao - bilo je zaista divno.


Ali jedne večeri, kad je veštačka ptica najlepše pevala a car slušao ležeći u postelji, odjednom nešto učini „kvrc" u ptici. Nešto odskoči - "zvrrr!" - svi se točkići zaustaviše i muzika prestade. Car skoči iz postelje i pozva svog ličnog lekara, ali šta je on mogao pomoći! Onda pozvaše časovničara i posle mnogo reči i zagledanja, on dovede pticu nekako u red, ali reče da se mora jako štedeti, jer su joj zupci sasvim izlizani, a nemoguće je staviti nove.

 

Nastade velika žalost. Samo su jedanput godišnje smeli slavuja naviti, a i to je bilo mnogo. Onda je kapelnik održao mali govor pun teških reči i rekao da ptica peva lepo kao i pre - a kad on, dvorski kapelnik, tako veli, mora da je tako.


Proteče potom pet godina, a celu zemlju obuze duboka žalost: svi Kinezi voleli su svoga cara, a on im se teško razboleo i govorilo se da neće dugo živeti. Već su izabrali novog cara, a narod je stajao na ulici i pitao upravnika dvora kako je bolesniku.
- P! - rekao bi on i odmahnuo glavom.

 

Hladan i bled ležao je car u svojoj raskošnoj postelji. Ceo dvor je mislio da je car mrtav, pa svi otrčaše da pozdrave novog cara. Komornici su istrčali da se porazgovaraju, a dvorske sluškinje se skupljale na razgovor i čaj. Svuda po dvoranama i hodnicima prostrti su tepisi da se ne bi čuo ničiji hod, pa je zato u dvoru vladala grobna tišina.


Ali car još nije bio mrtav: ukočen i bled ležao je u raskošnoj postelji sa dugim kadifenim zavesama i teškim zlatnim resama. Visoko gore bio je otvoren jedan prozor i mesec je obasjavao cara i veštačku pticu.

 

Jadni car jedva je disao. Činilo mu se kao da nešto sedi na njegovim grudima. Otvori oči i vide da je to smrt. Sedela mu je na grudima, sa carskom krunom na glavi, u jednoj ruci držala je carevu sablju, a u drugoj njegovu sjajnu zastavu. A oko postelje, iz nabora velikih kadifenih zavesa, provirivale su čudne glave, neke vrlo ružne, a neke neobično blage. To su bila careva zla i dobra dela, koja su gledala u njega sad kad mu je smrt se-dela na srcu.
- Sećaš li se ovog? - šaptala su jedna za drugim.
- Sećaš li se onog? - i pričala mu toliko da mu je znoj oblivao čelo.
- Za to nikad nisam znao! - reče car. - Muziku hoću, muziku! Veliki kineski bubanj! - vikao je. - Da ne čujem ništa više!


Priviđenja su i dalje govorila, a smrt je kao Kinez klimala glavom na sve što se reklo.
- Muziku! Muziku! - vikao je car. - Pevaj mi ti, mala zlatna ptico! Dao sam ti zlata i dragog kamenja! Lično sam ti stavio zlatnu papuču na vrat, pevaj mi, pevaj!


Ali ptica je ćutala jer nije bilo nikog da je navije, a ona ni inače nije mogla da peva. Smrt je i dalje gledala u cara svojim velikim praznim očnim dupljama. Vladala je tišina, strašna tišina.

 

U tom trenutku, baš pod samim prozorom, začu se prekrasno pevanje. To je bio živi mali slavuj, koji je sedeo napolju na grani. Čuo je za nevolju svoga cara i zato je došao da mu peva pesmu utehe i nade. I što je duže pevao, priviđenja su bledela sve više i više, krv je sve brže i brže strujala carevim slabim telom, a sama smrt je slušala i molila:
- Pevaj, slavujčiću, pevaj!
- Hoću, ako mi daš divnu zlatnu sablju! Hoću, ako mi daš raskošnu zastavu! Hoću, ako mi daš carsku krunu!


I smrt dade sve dragocenosti za jednu pesmu, a slavuj je još pevao. Pevao je o tihom groblju gde rastu bele ruže, gde jorgovan miriše i gde se mlada trava rosi suzama nesrećnih.

 

Tada se smrt zažele svog vrta i izlete kao bela hladna magla kroz prozor.
- Hvala! Hvala ti, šumska ptičice! - reče car. - Dobro te poznajem! Tebe sam prognao iz svoje zemlje i svoga carstva, a ti si i pored toga odagnala strašna priviđenja od moje postelje, i uklonila smrt sa moga srca! Kako da te nagradim?
- Ti si me već nagradio! - odgovori slavuj. - Video sam suze u tvojim očima kad sam prvi put pevao, to ti neću nikad zaboraviti! To su dragulji koji gode srcu pevačevu! A sad spavaj da se osvežiš i ojačaš, a ja ću ti pevati!


I slavuj je pevao, a car zapade u sladak krepak san. Sunce je sijalo kroz prozor kad se car probudio okrepljen i zdrav. Niko se od njegovih slugu još nije vratio, jer su mislili da im je car mrtav, ali slavuj je još uvek sedeo na grani i pevao!
- Ostaćeš uvek sa mnom! - reče car. - Pevaćeš kad sam zaželiš! A veštačku pticu razbiću u hiljadu komada!

 

- Nemoj to da učiniš! - zamoli slavuj. - Ona je činila dobra koliko je mogla, zadrži je i dalje. Ja ne mogu živeti u dvoru, već me pusti da dođem kad sam to zaželim. Sedeću večerom na grani pod prozorom i pevaću ti da se raduješ, ali i da razmišljaš. Pevaću ti o onima koji su srećni, ali i o onima koji pate! Pevaću ti o zlu i dobru koje se skriva od tebe. Mala ptica pevačica leti daleko, do sirotog ribara, na seljakov krov, do onih koji su daleko od tebe i tvoga dvora. Više volim tvoje srce nego tvoju krunu. Dolaziću i pevaću ti, ali mi jedno moraš obećati...
- Sve! - viknu car i ustade u carskom ruhu koje je sam obukao, pa pritisnu svoju sablju, tešku od zlata, na srce.
- Jedno te molim: nikome ne reci da imaš ptičicu koja ti sve kazuje, pa će sve biti dobro! I slavuj odlete.


Sluge uđoše da vide svoga mrtvog cara, ala se zapanjiše kad im car reče: - Dobro jutro!

___________________________________

 

Hans Christian Andersen je rođen u danskom gradiću Odense 1805. godine. Njegov otac je bio siromašni obućar i umro je kad je Hans bio mali. Majka je morala raditi kao pralja ad bi se izdržavali. Da bi pomogao majci, budući pisac se, Iako još dijete, da bi pomogao majci, budući veliki pisac radio je kraće vrijeme u jednoj tekstilnoj fabrici, a potom u fabrici duhana. Od rane mladosti želio je da postane glumac, ali ali mi se ta želja nikad nije ispunila.

 

Sa školovanjem je počeo sa velikim zakašnjenjem. Neki dobri ljudi su uvidjeli da je dječak veima bistar pa su mu dali stipendiju tako da više nije morao raditi za svoje izdržavanje. Kad je otišao da studira, kao student pralje doživljavao je mnogo neprijatnosti i zavisti, ali je upornoučio i završio. Andersen je počeo da piše još u mladim danima. Prvo objavljeno djelo mu je "Pješačenje na Amager" (1829) Prvi književni uspjeh postigao je romanom "Improvizator" (1835). Iste godine je objavio i prvu zbirku bajki. Dugo su mu bajke bile više cijenjene u inostranstvu nego u rodnoj zemlji, gdje su ga počeli cijeniti tek kad je postigao svjetsku slavu i gdje su ga proglasili počasnim profesorom građaninom rodnog grada. Neki ga porede sa njegovim ružnim pačetom, ali je upornim radom, pored dara, uspio izrasti u labuda među piscima kojeg i danas rado čitamo. Umro je u Kopenhagenu 4. avgusta 1875. godine.

 

Njegova ostala dijela su: Melodije srca, Fanazije i skice, Vinjete, Dvanaest mjeseci, Agneta i vilenjak, Improvizator, O.T., Samo guslač, Mulat, Slikovnica bez slika, Maurka, Pjesnikov bazar, Nove bajke, Sabrane bajke i priče, Ahasver, Dvije baronese, U Švedskoj, Bajka mog života, Biti ili ne biti, U Španjolskoj, Posijet Portugalu, Sretni Peer i Bajke i priče.

 

Hans Christian Andersen - Carevo novo ruho

Hans Christian Andersen - Cvijeće male Ide

Hans Christian Andersen - Djevojčica sa šibicama

Hans Christian Andersen - Kresivo

Hans Christian Andersen - Mala sirena

Hans Christian Andersen - Ognjilo

Hans Christian Andersen - Palčica

Hans Christian Andersen - Pastirica i dimničar

Hans Christian Andersen - Postojani kositreni vojnik

Hans Christian Andersen - Princeza na zrnu graška

Hans Christian Andersen - Ružno pače

Hans Christian Andersen - Svinjar

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Hans Christian Andersen - Slavuj

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u