Gi de Mopasan - Esej o priči Ogrlica

Čovjek može da se zanese, da želi više, da zbog jedne noći sjaja propadne.

Gi De Mopasan nam u svojoj priči Ogrlica upravo govori o tome.

Lozel, žena pisara u prosvjeti, kupila je skupu haljinu i pozajmila od gospođe Forestije nakit koji joj je odlično pristajao. Na balu je izgledala divno, mnoge žene su poželjele da izgledaju kao ona, ali kako je čovjek nepažljiv i kako se brzo zanese, tako i gospođa Lozel ponesena pogledima koji su bili upereni u nju, ne osvrćući se na ogrlicu, ona ju je izgubila. Tražila ju je svuda, misleći da je jako skupa.

U takvim bezizlaznim situacijama potrebno je da imamo podršku voljenih osoba. Loazel je podržao njen muž, koji je svoju ljubav i odanost pokazao tako što je sebe izložio opasnosti pozajmljivajući novac od svakojakih kamataša, samo da bi kupili ogrlicu. Tako nakon 10 godina, kad se sve završilo, kada su otplaćeni svi dugovi, Lozel obučena kao prosta žena, šetajući Jelisejskim poljima srijeće svoju staru poznanicu gospođu Forestije i odlučuje da joj sve ispriča. Forestije nije mogla vjerovati i reče joj da je kobna ogrlica bila lažna i da je koštala svega petsto franaka, a ne trideset i šest hiljada, te da je svog muža uvalila u dugove, u smrtnu opasnost zbog lažnog sjaja.

Gi de Mopasan je ovom pripovijetkom pokazao kako naivnost i želja za sjajem mogu dovesti do propasti porodice za dugi niz godina, a za neke i vječno. Povratak starom životu nakon propadanja veoma se teško (po)vratiti, pa je pouka ovog velikana da smo vrijedni onoliko koliko sami sebe vrednujemo, bez lažnih ukrasa, bilo da su naši ili posuđeni.

__________________________________

Gi de Mopasan (1850 - 1893), jedan je od značajnijih francuskih realista: pripovedač, romansijer, putopisac, kritičar. Ubraja se u majstore novele svetskog ranga. U književnosti se javlja 1880. godine u zborniku Medanske večeri u kome su objavljeni radovi naturalista. Književna javnost ga je smatrala pristalicom naturalističke škole, alije on to odlučno odricao ističući svoju samostalnost i nepripadanje bilo kakvoj književnoj školi. Mopasan je bio protiv realizma kao odražavanja stvarnosti, a za realizam umetnikovog viđenja stvarnosti: Detinjasto je verovati u stvarnost, pošto mi svi nosimo svoju stvarnost u svojoj misli i u svojim čulima! Naše oči, naše uši, naše čulo mirisa, naš ukus - različiti su kod svakog - stvaraju toliko istina koliko je ljudi na zemlji". On, dakle, zastupa tezu da postoji samo subjektivna stvarnost, ona koja se formira u piščevoj svesti. Mopasan je ovde u pravu utoliko što ni jedno književno umetničko viđenje stvarnosti nije apsolutno objektivno jer je prelomljeno kroz svest i psihu pojedinca - stvaraoca.

Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama.

Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji.

Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi. Francusko - pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima.

Mopasanu je zapalo u delo da slika mračne strane francuskog društva svoga vremena jer ga je tako doživeo i iskusio. Zato kod njega ima mračnih boja, oporih tonova, smrti i samoubistava. Nesređen život u jednom ovakvom društvu doveo je pisca do rastrojstva živaca i smrti u duševnoj bolnici 1893. godine. 

Bio je vrlo plodan pisac: objavio je petnaest zbirki novela, šest romana, tri knjige putopisa i više kritičkih i teorijskih tekstova. 

Najznačajniji romani su mu Jedan život (1883), Ljubimac (1885), Pjer i Žan (1888), Jaka kao smrt (1889), Naše srce (1890). Od kritičko - teorijskih radova najpoznatiji su Studija o Gistavu Floberu i Roman - predgovor romanu Pjer i Žan.

Gi de Mopasan - Dva prijatelja