Gi de Mopasan - Dva prijatelja lektira

Gi de Mopasan - Dva prijatelja

Gi de Mopasan - Dva prijatelja

 

Novela Dva prijatelja je jednostavna priča o dvojici prijatelja, strasnih pecaroša. Njih je privremeno razdvojio francusko - pruski rat, ali su se jednog januarskog dana slučajno sreli u opsednutom i gladnom Parizu, obradovali se jedan drugom, popričali o trenutnoj situaciji i svojoj ljubavi - pecanju, i odlučili da odu na pecanje, bez obzira što se na okolnim visovima nalaze pruski vojnici. Odlaze na reku, pecanje im dobro ide, ali ih pruski vojnici zarobe i posle neuspelog saslušanja streljaju i bace u reku. Ovo je priča o jednostavnim ljudima, o prijateljstvu, ljubavi prema pecanju i prirodi, ljubavi prema životu, o strahu i prkosu. Mopasan, majstor novele, obrađuje jednostavan događaj, opisuje sasvim obične ljude; njegova pažnja usredsređena je na unutrašnji svet junaka: tu su ljubav, prijateljstvo, oduševljenje prirodom, osuda rata, strah i strepnja, veličanstven prkos neprijatelju, herojska smrt; u toj smrti ima i simbolike: sgreljani, bačeni su u reku koju su voleli i na kojoj su proveli najlepše dane svoga života i najlepše trenutke svoga druženja i prijateljstva - prijatelji su i u smrti ostali zajedno.

 

Priča je razvijena u niz manjih i većih situacija koje su raspoređene hronološkim redosledom. Izuzetak je jedna retrospektivna epizoda koja objašnjava poreklo prijateljstva.

 

1. Uvod - opsednuti Pariz. Glad.

2. Susret dva prijatelja pecaroša - Morisoa i Sovaža.

3. Retrospekcija:

- Morisoov odlazak pre rata na pecanje, na ostrvo Marant.

- Tu je sretao Sovaža; sprijateljili su se i nastavili stalno da pecaju jedan pored drugog.

- Divili su se prirodi koja ih okružuje, bilo da je proleće ili jesen.

4. Šetnja pločnicima, svraćanje u kafanice, razgovor.

5. Gospodin Sovaž predlaže da odu na pecanje. Moriso je uzdrhtao od želje i odmah pristao.

6. Dolazak na reku. Razgovor o Prusima koji su okupirali Francusku i nalaze se na susednom visu. Pecanje.

7. Gruvanje granata. Razgovor o ratovanju i neslobodi.

- Takav je život, — izjavi Sovaž.

- Bolje reći, takva je smrt, - dočeka uz smeh Moriso.

8. Zarobljavanje. Saslušanje. Dva prijatelja mirno ćute.

9. Pred streljačkim strojem. Prijatelji se opraštaju jedan od drugog.

10. Streljanje i bacanje tela dva prijatelja u reku.

11. Oficir mirno naređuje da mu isprže ribu.

 

U noveli se susreću život i smrt, lepota prijateljstva i rugoba mržnje i ubijanja. Priroda novele sjedinjuje u sebi epsku priču o dvojici prijatelja, lirske slike lepote prirode i lepote ljudskog razumevanja i ljubavi, dramske uzlete napetosti događanja i dramatiku unutrašnjih preživljavanja - dramski vrhunac je u sceni opraštanja dvojice prijatelja: u njemu se slivaju unutrašnja uzdrhtalost i spoljašnji mir i spokojstvo pred uperenim puškama.

 

Junaci novele su ljudi koji malo govore, više ćute. Ali oni se odlično razumeju i bez reči jer su im ukusi bili slični i uživali su u istim stvarima. Obojica najviše vole dve stvari: pecanje i boravak u prirodi. Oduševljavaju se rađanjem i zalaskom sunca, bogatstvom jesenjih boja, čak i belinom oblaka. Posle duge pauze zbog rata, spomenu pecanje - to izaziva drhtanje od želje. Svesni su opasnosti od pruskih vojnika, ali ne mogu da odole. Kao što šetaju, jedan pored drugog, tako i sada idu na pecanje, jedan pored drugog. Oko njih je pusta zemlja, nigde žive duše - obojicu je obuzimao nemir. Tišina koja ih okružuje izaziva strah. Ali ništa ne može da ih pokoleba - oni stižu na Senu i počnu da pecaju. U tom trenutku:

 

Slatka milina osvajala ih je, ona milina koja vas obuzme kad osetite opet neko uživanje koje volite i kojega ste već dugo vremena bili lišeni.

Toplota blagoslovenog sunca kliznula im je niz leđa; ništa više nisu čuli; ni na šta nisu mislili; sve su na svetu zaboravili; pecali su.

 

Mopasan ne idealizuje svoje junake: oni su mali ljudi koji se zadovoljavaju malim stvarima koje im mnogo znače. Vuče ih na reku strast za pecanjem, ali su svesni opasnosti i plaše se. Kada začuju korake iza sebe "stresoše se od užasa"; kada su ugledali pruske vojnike, dve im se udice otrgoše iz ruku i otploviše niz vodu. Sve se odigralo za tren oka: ta situacija opisana je nizom glagola u samo jednoj rečenici: ščepaše, svezaše, odnesoše, strpaše, privezoše. Nisu imali vremena ni da shvate šta im se dešava a već su se našli pred bradatim pruskim oficirom - za njega su oni bili špijuni od kojih treba izvući lozinku:

- Dva prijatelja, bledi kao krpa, jedan pored drugog s rukama koje su nemirno podrhtavale, ćutali su.

 

Strah se i fizički manifestovao bledilom i drhtanjem ruku. Ali oni su ćutali. To njihovo ćutanje bilo je čvrsto i nepokolebljivo: što god bi ih oficir pitao, oni nisu otvarali usta. Oni su se slili u jedno, u jednu ličnost:

- Dva pecača stajala su ćutke. Moriso ne odgovori ni reči. Nađoše se opet jedan uz drugog.

 

Znali su pgga ih čeka, bili su prestrašeni, ali su ćutali. Strah je potpuno prirodno osećanje kada se čovek nađe oči u oči sa smrću. Ono se ne može kontrolisati, niti sprečavati. Strah može da slomi čoveka, da ga natera da kleči, moli za milost, kaže sve što se od njega traži. Dvojici prijatelja je strah sledio krv (bledi kao krpa), izazvao drhtavicu ruku, ali ih nije slomio: ostali su uspravni, jedan uz drugog, ne progovorivši ni reči. Oni, naravno, nisu ni imali šta da kažu, nisu ni imali pojma o nekakvim lozinkama, ali ni jednog trenutka nisu pokušali da se pravdaju. Zašto nisu pokušavali da se pravdaju? Mopasan je ovakvo držanje motivisao jednim prethodnim opisom:

- I mirno počeše raspravljati, raspredati velike političke probleme zdravim razumom pitomih i ograničenih ljudi, slažući se u tome da nikad neće biti slobode. A Mon Valerijan je gruvao bez odmora, rušeći đuladima francuske kuće, lomeći živote, satirući ljudska bića, prekidajući zauvek mnoge snove, mnoge očekivane radosti, mnoge nade u sreću, otvarajući u srcima žena, u srcima devojaka, u srcima majki, ovuda i u drugim krajevima, patnje kojima neće biti kraja.

 

Oni su svesni da je pravdanje uzaludno, jer neće biti prihvaćeno pa nisu hteli da se ponižavaju i neprijatelju pruže zadovoljstvo. Čim su uhvaćeni, jasno im je bilo da će ih pobiti. Njihovo ćutanje je svojevrstan prkos. Veličina toga čina i njihovog mirnog primanja smrti je u tome što su oni mali, obični ljudi, a ne borci i heroji. Neposredno pred plotun Morisoov pogled se zaustavi slučajno na punoj mreži krkuša i suze mu pođu iako je nastojao da se od njih odbrani. Tada ga je obuzela slabost - pustio je suzu. To se dogodilo ne zato što se uplašio smrti, nego zato što je mreža krkuša značila omiljenu strast, prirodu, druženje, život. To je bila suza za prošlošću i za proteklim životom, a ne suza očaja i straha od smrti. Još jedan momenat je značajan za razumevanje psihološkog stanja dvojice prijatelja. Krkuše su simbolizovale i prijateljstvo sa gospodinom Sovažom i sve one lepe trenutke druženja. Njihovo opraštanje je scena dostojna velikih tragedija:

- Na sunčanom zraku svetlucala se gomila riba koje su još mrdale. I obuze ga slabost. Iako se branio, oči mu se napuniše suzama. Promuca - Zbogom, Gospodine Sovaž!

G. Sovaž odgovori - Zbogom, gospodine Moriso!

Stegoše jedan drugom ruku, dok su neodoljivo celim telom drhtali.

 

Do kraja su se u njima sukobljavala dva različita osećanja: neodoljivi strah koji je izazivao drhtavicu celog tela i snažan prkos. Strah nisu mogli da odagnaju, ali su bili u stanju da pokažu prkos i umru dostojanstveno - bez reči.

 

Misao o aspurdu rata nalazi se u podtekstu Mopasanove novele. Već uvodni pasus ukazuje na zlo koje rat nanosi ne samo čoveku:

- Pariz je bio opsednut, izgladneo i u samrtnom ropcu. Vrabaca je bilo sve manje Po krovovima, i u odvodnim kanalima nestajalo je životinja. Svet je jeo što mu drago.

 

Čovek je tužan, praznog stomaka; ravnica je "pusta, potpuno pusta"; ljudi su obuzeti nemirom i strahom; mir u prirodi ne godi nego izaziva strah. Slatka milina toplog januarskog dana ne može da pruži potpuno uživanje jer se prolamaju topovske granate. Smrt je bila tako bliska, a čovek nemoćan. Običan čovek, kakvi su Moriso i Sovaž, smatra da "samo tupavi ljudi mogu tako ubijati jedan drugoga - gore no životinje". Već citirano mesto o rušenju kuća i lomljenju života dočarava sav užas rata koji ostavlja doživotne posledice i traume.

 

Apsurd rata je pokazan na stradanju dva obična čoveka, "pitomih i ograničenih ljudi" koji ne razumeju svetsku politiku i politiku vlada i kraljeva, koji ginu samo zato što su građani okupirane zemlje, što su Francuzi. U njihovom ćutanju je prkos ali i začuđenost onim što ih je snašlo, začuđenost pitanjima koja im se upućuju, grubim i bahatim pretnjama koje ljudski život smatraju za najsporedniju stvar na svetu.

 

Oholost silnika i potpuna mirnoća u činu oduzimanja tuđih života dostiže vrhunac u završnoj sceni novele: posle streljanja dvojice prijatelja i bacanja njihovih tela u reku da "ribe počnu svoje", oficir se nasmeši ulovu streljanih i naredi da mu se isprži riba. Poslednja rečenica opisuje pruskog oficira koji, pošto je izdao naredbu da mu se isprži riba, zatim produži da puši lulu. Žrtve su otplutale rekom, zlo je ostalo da čeka nove nevine žrtve. Ravnodušni mir ubice deluje stravično.

________________________________

 

Gi de Mopasan (1850 - 1893), jedan je od značajnijih francuskih realista: pripovedač, romansijer, putopisac, kritičar. Ubraja se u majstore novele svetskog ranga. U književnosti se javlja 1880. godine u zborniku Medanske večeri u kome su objavljeni radovi naturalista. Književna javnost ga je smatrala pristalicom naturalističke škole, alije on to odlučno odricao ističući svoju samostalnost i nepripadanje bilo kakvoj književnoj školi. Mopasan je bio protiv realizma kao odražavanja stvarnosti, a za realizam umetnikovog viđenja stvarnosti: Detinjasto je verovati u stvarnost, pošto mi svi nosimo svoju stvarnost u svojoj misli i u svojim čulima! Naše oči, naše uši, naše čulo mirisa, naš ukus - različiti su kod svakog - stvaraju toliko istina koliko je ljudi na zemlji". On, dakle, zastupa tezu da postoji samo subjektivna stvarnost, ona koja se formira u piščevoj svesti. Mopasan je ovde u pravu utoliko što ni jedno književno umetničko viđenje stvarnosti nije apsolutno objektivno jer je prelomljeno kroz svest i psihu pojedinca - stvaraoca.

 

Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio sa Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji će kasnije snažno uticati na život Lorinog sina. Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama.

 

Sve do svoje trinaeste godine Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci. Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji.

 

Potom ga šalju u ruanski Licej gde se počinje interesovati za poeziji te se uspešno oprobava u glumi. Francusko - pruski rat izbija ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870; odmah se prijavio kao dobrovoljac časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine napušta Normandiju i dolazi u Pariz gde sledećih deset godina radi kao pomorski službenik. U tih deset dosadnih godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima.

 

Mopasanu je zapalo u delo da slika mračne strane francuskog društva svoga vremena jer ga je tako doživeo i iskusio. Zato kod njega ima mračnih boja, oporih tonova, smrti i samoubistava. Nesređen život u jednom ovakvom društvu doveo je pisca do rastrojstva živaca i smrti u duševnoj bolnici 1893. godine.

Bio je vrlo plodan pisac: objavio je petnaest zbirki novela, šest romana, tri knjige putopisa i više kritičkih i teorijskih tekstova. Najznačajniji romani su mu Jedan život (1883), Ljubimac (1885), Pjer i Žan (1888), Jaka kao smrt (1889), Naše srce (1890). Od kritičko - teorijskih radova najpoznatiji su Studija o Gistavu Floberu i Roman - predgovor romanu Pjer i Žan.

14 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Gi de Mopasan - Dva prijatelja

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Prokleta avlija je naziv za poznati carigradski zatvor, u koji je iz neopravdanih razloga dospeo fra Petar iz Bosne kojeg… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija

Ivo Andrić - Na Drini ćuprija   Najpoznatiji roman Ive Andrića, Na Drini ćuprija (1945), hronološki prati četiri vijeka zbivanja oko velikog mosta… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u