Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće lektira

Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće

Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće

 

Roman Sto godina samoće, čuvenog kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa je moderna bajka o osnivanju i usponu jednog mitskog grada i porodice osnivača i neminovnom padu i grada i njegove najuglednije porodice. Roman ima jedinstvenu kompoziciju koja stvara jednu potpuno novu, zaokruženu celinu. Samoća je jedini elemenat koji se prožima kroz teme, ideje, motive i likove u ovom romanu.

 

Vrsta dela - roman

Vreme radnje - nodređeno. Iako nam sam naslov govori da se radnje događa u sto godina, ustvari nije tako, odnosna radnja nije tako strogo određena. Mnogi kritičari slažu se u tome da je vreme u naslovu upotrebljeno samo kao metafora. U to se možemo uveriti u mnogim delovima u romanu kada se vreme isprepliće, ponavlja ili nestaje, dok se nekad i svi događaju zbivaju u isto vreme.

Mesto radnje - izmišljeno mesto – Makondo u Kolumbiji

 

Roman je Gabrijela Garsije Markesa, Sto godina samoće objavljen 1969. godine. Ovaj roman smatra se najpotpunijim književnim stvaralaštvem ovog legendarnog pisca. Radnja romana prikazuje sto godina istorije izmišljenog kolumbijskog grada Makondo. Sve to, pisac nam predočava kroz sudbinu sedam generacija porodice Buendija. Sve neverovatne događaje porodice Buendija, Markes je prikazao kao nešto sasvim prirodno. S druge strane nekim sasvim običnim pojavama dao je natprirodno obeležje, a u tim situacijama poslužio se primerom svoje bake.

 

Naime, Markesova baka je sve priče koje je pričala, govorila bez ikakvog izraza na licu. Ona je smatrala da sve ono što govori, iako je bilo čudno, bila je istina. Sto godina samoće, roman je koji je ispripovedan kroz vizuru pripovedača koji sve zna o datoj priči. Priča se sastoji od dvadeset poglavlja. Pisac nam na pomalo distanciran, ali uvek prisan način, donosi postupke, doživljaje i razmišljanja brojnih likova. Pripovedanje je ubrzano, a radnja se često isprepliće i ona je nadnaravna. Niti jedna radnja nema kraja, likovi putuju svetom i vraćaju se, bez obzira na vreme. Zanimljivo za reći je da poglavlja nisu ni naslovljena ni numerisana što je u skladu sa Markesovom teorijom da je vreme samo kruženje povlašćenih trenutaka, težnja da se prostor i vreme mogu da sjedine u jednoj tački.

 

Kroz period od sto godina niže se veliki broj događaja, a u isto vreme čitaoc dobiva utisak istovremenosti. Svime time, izrečen je velik broj ljudskih sudbina koje se ponašaju kao članovi porodice Buendija pa se sklonosti, strasti i gresi realizuju po jednakim principima.

 

Kratak sadržaj - Gledamo li hronološki, roman je započeo osnivanje Makonda. Makondo je osnovao Hose Arkadio Buendija s nekoliko svojih prijatelja. Osnovali su ga nakon dugogodišnjeg lutanja đunglom s ciljem da pronađu more. Odlučio je da mora da napusti svoje rodno mesto Rioaču jer je tamo ubio čoveka. Otada mu se taj čovek ukazivao kao duh i nikako mu nije dao mira. Dvije porodice, ona Hose Arkadio Buendije i njegove supruge Ursule Iguaran bile su mnogo vekova vezane porodičnim i poslovnim vezama.

 

Hose Arkadio i Ursula odlučili su da se venčaju bez obzira što su ih roditelji plašili da će umesto dece da rađaju iguane. Uz sve to bilo im je poznato da je Ursulina tetka rodila sina koje je imalo svinjski rep. Makando je bio smešten u samo središte đungle te je bio bez ikakvih dodira sa spoljnim svetom. Postao je radno i uredno naselje. Uskoro su takvo naselje pronašli Cigani koji su ili predvođeni Melkijadesom. Tako su Cigani svake godine u martu posećivali Makondo. Predstavljali su čudesne pronalakse iz celog sveta kao što su magnet, led i lupa. Hose Arkadio bio je toliko očaran njihovim pronalascima da se i sam počeo da bavi pronalaštvom. Melkijades mu je iz to prodao alhemičarsku laboratoriju. S vremenom, Hose Arkadio i Melkijades postali su su vrlo prisni drugovi. Nakon mnogo godina putovanja po celom svetu, Melkijades se naselio u kući Hose Arkadia.

 

Sa sobom je donio kovčeg koji je bio pun pergamenata koji su bili ispisani nepoznatim pismom. Celo vreme je tvrdio da će se tajna tih spisa otkriti kada dođe vreme za to. Uskoro su, nakon Cigana, počeli da pristižu novi došljaci. Oni su otvorili novi trgovine i zanatske radnje. Naselje se sve bolje razvijalo pa su se državne vlasti sve više interesirale za njega. Poslale su i svog načelnika.

 

Hose Arkadio je odlučio da dopusti načelniku da ostane ukoliko se neće mešati u njihove poslove. I tako je Hose Arkadio bio zaokupljen sa pronalscima, a Ursula je kao snažna žena vodila brigu o kući i deci. Njihova kuća je s vremenom postala jedna od najlepših u gradu. Prvorođeni sin Hose Arkadia i Ursule zvao se Hose Arkadio II. Od svoga je oca nasledio impulsivnost i snagu. Upustio se u vezu s Pilar Ternerom koja se bavila poslom proricanja budućnosti iz karata.

 

Ubrzo je ona ostala trudna, a on ju je ostavio. Malo nakon toga napustio je i Makondo te se pridružio Ciganima. Brigu o sinu Hose Arkadiu III, vodila je njegova majka Ursula. Pri sledećem dolasku došljaka, stigla je Rebeka. Rebeka je bila siroče, a želja njenih roditelja bila je da brigu o njoj preuzme Buendije. Ursula se brinula o njoj kao da je njezina ćerka.

 

Vaspitala ju je ne preveći nikakvu razliku između nje i svoje ćerke Amarante. Kada su obe odrasle, zaljubile su se u Pjetra Krespija. On je je bio mladi italijanski trgovac. Pjetro je izabrao Rebeku za svoju veranicu, a Amaranta se sa druge strane zaklela kako će da učini sve da spreči venčanje. Mlađi sin Ursule i Hose Arkadija, Pukovnik Aurelijano nasledio je od oca sklonost mistici. Kratko vreme upustio se u vezu s bratovom priležnicom Pilar Ternere. Iz njihove veze rodio im se sin Aurelijano Hose. Osetio je zaljubljenost prema mlađoj načelnikovoj ćerki Remedios. Remedios je bila toliko mlada da se s venčanjem čekalo sve dok nije ušla u pubertet. Iako je bila mlada, iznenadila je svojom zrelošću.

 

Bila je dobra i brižna supruga, a brinula se i o Aurelijanovom sinu. No, ubrzo nakon venčanja, tokom trudnoće, umrla je, noseći blizance. Iznenada se u Makondo vratio Hose Arkadio II te je tvrdio da je putovao morima. Čim je ugledao Rebeku među njima se razvila ljubavna isrka. Rebeka je uskoro napustila Pjetra i venčala se s Hose Arkadiom II. Kada su odlučili da se venčaju, Ursula ih se oboje odrekla jer su odlučili da se venčaju za vreme žalosti za Remedios. Iz tog razloga odluči su da se odsele u novi dom.

 

Nakon što se Rebeka venčala, Amaranta je odlučila da će odbiti svakog muškarca koji je zaprosi. Odbila je i Pjetra Krespija. Pjetro se nakon toga ubio. Posvetio se brizi oko rođaka Aurelijana Hosea. Ubrzo je u zamlji izbio građanski rat. Rat je trajao dvadeset godina. Makondo je poslao vojsku koju je predvodio pukovnik Aurelijano Buendije sa ciljem da se bori protiv konzervativne vlade. Kada je Pukovnik bio na odsustvu, Hose Arkando je bio u potrazi za kamenom mudraca te je poludeo jer je verovao da je vreme stalo upravo u ponedeljak.

 

Uskoro više nije sposobnost da sa porodicom komunicira na španskom. Otada je govorio samo latinski. Bio je zavezan za drvo kestena i tako je borovio u nesvesnom stanju sve dok ga malo pre smrti nije oslobodila Ursula. Hose Arkadio III sada je bio učitelj. Želja pukovnika bila je da upravo on preuzme brigu o gradu. Tako je on postao dikatator i tiranin, a učenici su mu poslužili kao njegova privatna vojska. Mnogo se zaljubio u Pilar Ternere, a nije znao da mu je ona majka. Pilar je odlučila da ga odvrati od sebe pa ga je upoznala sa Svetom Sofijom od Milosti koji je postala njegova žena. Ubrzo su dobili svoju ćerku Remedios (Lepa).

 

Pošto je stigla vest da se vladina vojska sve više približava gradu, Hose Arkadio III je odlučio da se bori do kraja. Makondo je na kraju pao, a on je u ratu poginuo. Ubrzo nakon što je on poginuo, Sofija je rodila blizance – Hose Arkadio Segundo i Aureijano Segundo. Pukovnik Aurelijano bio je zarobljen u jednoj bitki pa je vlada odlučila da ga strelja u Makondu. Pukovnika je spasio Hose Arkadio II, njegov brat, koji je malo nakon toga ubijen na misteriozan način. Rebeka se povukla iz društevnog života i tako je bila zatvorena do smrti. Sin pukovnika – Aurelijano Hose, odlučio je da se priduži ocu u ratovonju. No, ubrzo se vratio nazad u Makondo zbog velike ljubavi prema teti Amaranti.

 

Njih dvoje započeli su seksualnu vezu koja je trajala sve dok Amaranta nije postala svesna onoga što čini. Aurelijano Hose se vratio nazad u rat gde je uskoro poginuo. Tokom trideset i dva ratna sukoba, pukovnik Aurelijano, imao je sedamnaest sinova sa sedamnaest različitih žena. Tada je bio običaj da se mlade žene šalju ratnicima kako bi s njima provele noći. Sve one dolazile su tokom godina u kuću Buendije kako bi decu krstile. Svi sinovi kršetni su s jednom imenm – Aurelijano, ali svaki je nosio majčino prezime. Rat se dalje nastavio i ratovanje je i dalje bilo besmisleno, sve dok Pukovnik nije odlučio da proglasi mir.

 

Nakon toga Makondo je počeo brzo da se razvija – grad je dobio osim načelnika i telefon i struju te železnicu. Uz sve to, u grad su došli stranci koji su izvan grada osnovali plantažu banana. Tada je nastupila bananska groznica, a s njom je pristigao i novi talas ljudi koji su želeli da rade na plantaži. Jedne naredne godine, kada se održavala godišnjica potpisivanja mira u Makondu, došli su svi sinovi Pukovnika. Zbog tog događaja održana je i misa, a tokom blagoslova svoj sedamnaestorici na čelo su bili utisnuti krstovi.

 

Ti znakovi u obliku krstova bili su znak raspoznavanja. Oni su pomogli vladi da jedne noći ubije sve Pukovnikove sinove kako se njegova obiteljska loza ne bi mogla da nastavi. Sa godinama nova generacija porodice Bunedija polako je odrastala. Polako se počeo da širi glas o Remediosinoj neverovatnoj lepoti. Ona je ostala zauvek nevina i naivna poput nekog deteta, a lepota njenog lica i tela uzrokovala je smrt čak nekoliko muškaraca koji su bili beskrajno u nju zaljubljeni. Jednoga dana, poput svetice je uznesena na nebo. Urusla je celi život verovala da su blizanci Hose Arkadio Segundo i Aurelijano Segundo, zamenili mesta još u ranom detinjstvu i da je svaki odrastao pod imenom onog drugog.

 

Aurelijano Segundo se oženio Fernandom koja je inače odrastala daleko od Makonda. Iz tog razloga, sada nakon venčanja, nikako nije mogla da se navikne na život u tom gradu. S godinama, Ursula je bila sve starija pa je Fernanda preuzela glavnu brigu o kući. Aurelijano Segundo imao je ljubavnicu, Petru Kotez, te je nastavio s njom da živi i nakon što se venčao za Fernandu. Kada je Aurelijano vodio ljubav s Petrom, njihove životinje su se u isto vreme razmnožavale i to neverovatnom brzinom. Iz svega toga, stekli su ogromno bogatstvo. Njih dvoje imali su troje dece – Renata Remedios (Meme), Hose Arkadio IV i Amaranta Ursula. Hose Arkadio Segundo pridružio se velikom štrajku na plantaži banana.

 

Čak je pozvana i nacinalna vojska kako bi ugušila štrajk. Radnici su bili opkoljeni i streljani na gradskom trgu. Tela su bila uklonjena potajno i bačena u more. Hose Arkadio jedini je preživeo ovaj krvavi masakr. Svedočio je o njemu, ali nitko mu nije verovao. Bananska kompanija je otišla, a sledećih pet godina Makondo se borio s kišom koja je neprestano padala. Uz kiše godine, u Makondo se zavukla letargija, a pomalo i zaborav. Kada su kiše prestale padati, Ursula je umrla. Fernanda je odlučila da svoju decu pošalje u Europu na školovanje. U isto vreme, ona bi bila daleko od truleži koja se širila ovim mestom, ali i njihovom porodicom. Meme je bila prvo dete Fernande i Aurelijana Segunda. Za vreme praznika, Meme se zaljubila u Mauricija Babiloniju.

 

No, kada je Fernanda saznala za zaljubljeni par, namestila je da ga ubiju. Tvrdila je da je on kradljivac kokoši. Meme je tada zaćutala za celi život, što je bio njen znak protesta. Fernanda je mislila da je za nju najbolje da je smesti u samostan. Nakon što je prošlo sedam meseci, iz samostana su Fernandi doveli Meminog sina. Fernanda mu je nadenula ime Aurelijano (Babilonija). No, nije želela da ga prizna. Aurelijano (Babilonija) odrastao je tako da je bio zatvoren u kući. Jedini sagovornik bio mu je Hose Arkadio Segundo. Hose Arkadio Segundo i Aurelijano Segundo bili su iscpljeni od života ta su umrli u isto vreme.

 

Na njihovoj sahrani, prilikom gužve, tela su im zamenjena pa je svaki sahranjen u grob onog drugog. Kada je Fernanda umrla, Hose Arkadio IV došao je kući iz Rima. Družio se danima s Aurelijanom (Babilonijom), ali uskoro je ubijen. Tako je poslednji muški član porodice bio Aurelijano (Babilonija). On je ostao živeti sam u kući. Dane je provodio u staroj sobi Melkijadesa, sa ciljem da odgonetne njegove spise. Sa vremenom, spisi su mu bili sve više razumljivi. Na to je došla Amaranta Urusla, što je Aurelijana Babilonija trgnulo iz usamljenosti koju je osećao već duže vreme. Njih dvoje započelo je ljubavnu vezu ni ne sluteći da su rođaci. Stanje u Makondu bilo je sve teže, grad je propadao. Amaranta Urusla je ubrzo ostala trudno, no prilikom porođaja je umrla. Rodila je sina Aurelijana koji je imao svinjski rep. Njega su pojeli mravi. Nakon toga Aurelijano Babilonija u potpunosti je svoj život posvetio Melkijadesovim spisima. Sve više mu je postao jasan Melkijadesov natpis da je prvi od plemana privezan za stablo, a poslednjeg će pojesti mravi.

 

U spisima je također zapisana i njegova sudbina, ali i sudbina cele porodice Buendija onako kako ju je prorekao Melkijades. I tako kada je završavao prevođenje, Makondo je pogodilo strašno nevreme. Tada mu je bilo jasno da neće uspeti da preživi poslednji stih. Naime, bilo je predviđeno da će vetar sravniti grad sa zemljom. Grad će biti izbrisan iz ljudskog pamćenje onda kada Aurelijano Babilonije dovrši odgonetanje.

 

Likovi - Jose Arkadio Bunedija, Ursula Iguran, Hose Arkadio II, Aurelijano Buendija, Remedios, Amaranta, Rebeka, Fernanda, Hose Arkadio III, Sveta Sofija od Milosti, Hose Arkadio IV, Hose Arkadio Segundo, Aurelijano Segundo, Aurelijano (Babilijona), Cigani...

 

Jose Arkadio Bunedijapatrijarh je obitelji Buendija. Čovek jake volje koji je odlučio da se otuđi od svoje porodice kako bi sledio svoj vlastiti interes za proučavanje filozofske misterije. U svojim mladim danima vodio je selo Makondo. Iako je u početku bio jedan od glavnih junaka priče, kasnije se njegov utecaj gubi, zajedno s njegovim razumom kada počinje da sledi tragove koji će ga odvesti do kamena mudraca. Kako je vreme prolazilo, sve više je gubio razum, da bi naposletku počeo da govori samo na latinskom. Otada je bio vezan za drvo kestena, no njegova žena Ursula, spasi ga pred samu smrt. Odvodi ga u sobu, no on se vraća pod drvo kestena gde i umire.

 

Uruslajedna od glavnih likova u romanu. Žena Hose Arkadia Buendije. Njen život prati gotovo sve članove porodice Buendija. Smatra se da je živela vrlo dugo i da je umrla u dobi između 114. i 122. godine, a u tom trenutku bila je veličine fetusa. Ona se celo vreme brinula o porodici, o kući pa i o svom mužu Hose Arkadiu Buendiji.

 

- Vreme ne prolazi...ono se vrti u krugu...

- Uvek postoji nešto prepušteno ljubavi.

- Gde god da su mogli da budu, uvek su imali na umu da je prošlost laž, da sećanje ne može da se vrati, da svako proleće koje je prošlo ne može da se vrati, kao i da najdivljija i najupornija ljubav je prolazna istina na kraju.

 

- Jedan minut pomirenja vredi više od čitavog života prijateljstva.

- Najčudnija u tom njenom instiktu da pojednostavljuje stvari bila je, što se više oslobađala mode tražeći komoditet i što se više uzdizala iznad uobičajenih konvencionalnosti povinujući se svojoj volji, njena neverovatna lepota je bila uzbudljivija, a njeno ponašanje prema muškarcima izazovnije.

 

- Tajna dobre starosti je jednostavno častan pakt sa samoćom.

- Pojedinac ne pripada nekom mestu, dok tu nema nekog pod zemljom.

- Nauka će prevazići udaljenost... Za kratko vreme čovek će moći da vidi šta se dešava u bilo kom mestu na svetu, bez izlaska iz svoje kuće.

 

- Svet mora biti sjeban kada ljudi putuju prvom klasom, a literatura u teretnom vagonu.

- Ljubav na jednoj strani, pobeđuje ljubav na drugoj, zato što je karakteristično za ljude da negiraju glad, onda kada su im apetiti zadovoljeni.

 

- Ljudi nisu rođeni jednom za svagda onog dana kada ih je majka donela na svet, već ih život obavezuje da se iznova i iznova rađaju.

 

- Predmeti imaju svoj lični život...stvar je u tome da im probudiš dušu.

__________________________________

 

Gabrijel Garsija Markes rođen je 6. marta 1927. u Arakataki, kolumbijskom gradiću nedaleko od karipske obale, kao najstarije od 11 djece. Bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač, ali i politički aktivista. Prvih deset godina života proveo je sa babom i djedom, pukovnikom u penziji koji se borio u razarajućem 1.000 - dnevnom ratu koji je ubrzao kolumbijski gubitak Panamskog kanala. Studirao je u Kartaheni i Bogoti, novinarstvo i pravo, na Nacionalnom univerzitetu.

 

Iz priča babe i djede, prema njegovim riječima, crpio je glavnu inspiraciju za svoju književnost, a Arakataka je postala model za Makondo, selo okruženo plantažama banana u kojem je smještena radnja Sto godina samoće.

 

Od 1947. do 1952. godine napisao je desetak svojih prvih priča u kojima se može videti koliko je na njega utecao Kafka. Te priče, kasnije su bile sabrane u zbirku priča oči plavog psa.

 

1948. godine počeo je da se bavi kao novinar, a sledećih deset godina mnogo se selio, radeći po gradovima Latinske Amerike i Europe. U to vreme znao je boraviti i u Havani gde je upoznao Fidela Kastra i sprijateljio se sa njime.

 

Gabrijel Garsija Markes, pisac, novinar, izdavač i politički aktivista, stvorio je, prema mišljenjima kritišara i šitalaca, opojnu prozu od mješavine fantazije, surovosti, fatalizma i herojstva u svijetu koji je uskomešao njegov um još dok je kao dijete odrastao na kolumbijskoj karipskoj obali. Jedan od najcjenjenijih i najuticajnijih pisaca svoje generacije, mnogima širom svijeta je približio i dočarao šarm i nevjerovatne kontradikcije Latinske Amerike, u prozi koja je u književnosti okarakterisana kao "magični realizam". Milionima poznat prosto kao "Gabo", Garsija Markes je smatran najpopularnijim piscem na španskom jeziku od Migela de Servantesa u 17. vijeku.

 

Rečenica kojom počinje taj kultni roman postala je jedan od najcitiranijih početaka romana svih vremena: Mnogo godina kasnije, pred vodom za strijeljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao se sjećati onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.

 

O Markesovom književnom postupku možda najbolje svjedoči i njegov svojevremeni opis kako je napisao "Sto godina samoće":

 

Ton koji sam slijedio u "Sto godina samoće" oslanjao se na način na koji je moja baba uobičavala da priča priče. Ona je govorila stvari koje su zvučale natprirodno i prenijeto iz svijeta fantazije, ali ih je ona govorila sasvim prirodno. Najvažniji je bio izraz njenog lica. Nije nimalo mijenjala taj izraz dok bi govorila mada su svi bili iznenađeni. U prethodnim nastojanjima pisanja pokušavao sam da ispričam priču a da sam vjerovao u nju. Shvatio sam da bih morao da povjerujem u priče koje sam pisao i da ih napišem sa istim izrazom lica s kojim ih je moja baba kazivala: kamenog lica.  

 

Sto godina samoće je pisao 18 mjeseci, živjeći od pozajmica prijatelja i prodajući porodične stvari, počev od auta i namještaja. Kada je završio pisanje u septembru 1966, ono što su njegova žena i on posjedovali svelo se na grijalicu, blender i fen. Njegova žena je potom založila i te preostale stvari, kako bi on mogao poštom da pošalje rukopis izdavaču u Argentini.

 

U nekim kratkim pričama bavio se ličnostima poput preminulog venecuelanskog "većeg od života" predsjednika Uga Čavesa, dok je njegova knjiga Vijest o jednoj otmici (1996) živopisan opis kako su krijumčari kokaina, koje je predvodio Pablo Eskobar, otimajući pripadnike elite, rasturili društeno i moralno tkanje njegove rodne Kolumbije. Kao i mnogi drugi latinoamerički pisci, međutim, Markes je prevazišao svijet pisane riječi. Postao je heroj Latinske Amerike kao jedan od prvih pristalica kubanskog revolucionarnog vodje Fidela Kastra i oštri kritičar američkih intervencija, od Vijetnama do Čilea.

 

Kastru je ostao privržen i kada su ga mnogi drugi intelektualci napustili, zbog njegove netolerancije prema disidentima. Američka književnica Sjuzan Zontag optužila je Markesa 2005. za saučesništvo u kršenju ljudskih prava na Kubi, međutim, drugi su ga branili, tvrdeći da je Markes ubijedio Kastra da osigura slobodu za političke zatvorenike.

 

Kada je 1982. prihvatio Nobelovu nagradu za književnost, Markes je u govoru svoj rodni kontinent opisao kao "izvor nepresušne kreativnosti, pun tuge i lepote, od kojih su sazdani ovi lutajući i nostalgični Kolumbijci, kako neki smatraju, bez sreće".

 

Njegovo najpoznatije delo svakako je roman Sto godina samoće koji je izašao 1667. godine. Mnogi su očekivali nastavak ovog romana, ali to se nikada nije desilo. Romantičnim temama vratio se romanom U doba kolere koji je izašao 1986. godine. U tom delu opisao je snažnu ljubavnu priču za koju ga je nadahnula ljubav njegovih roditelja.

 

Njegova najpoznatija dela su: Pukovniku nema ko da piše, Sahrana velike mame, Zao čas, Patrijarhova jesen, Hronika najavljene smrti i mnoga druga. Umro je 2004. godine u glavom gradu Meksika, Meksiko Sitiju.

loading...
0 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Gabrijel Garsija Markes - Sto godina samoće

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u