Eugenika kao užas zapadne civilizacije

U zapadnoj "civilizaciji" do 1970-te godine je postojalo dečije ropstvo, sprovodila se sterilizacija radi čistoće nacije, a takođe i eksperimenti po pitanju lobotomije kod mališana. Odabir tekstova o neumerenosti eugenike (učenje o selekciji zarad poboljšanja naslednih svojstava, primenjeno na ljudski rod – primedba prevodioca) u parazitskom sistemu...

Evropski ljudi – divljaci

Ko je smislio priču da je Rusija zaostala, a Evropa prosvećena? Šta spada u ozloglašene zapadne vrednosti? Šta nam to nude, a mi treba da zavidimo, nekakvom prosperitetu Švajcarske ili Kanade? U SSSR-u je tridesetih godina  veka gigantskim tempom rasla industrijska proizvodnja, deci su stvarani uslovi za učenje, žene su imale sva prava, razvijali su se socijalni programi. Pobedivši u strašnom ratu, mi smo 1957. godine lansirali u kosmos prvi satelit, 1961. godine je poleteo Gagarin, 1963. godine Tereškova. A sad hajde da vidimo, šta se dešavalo u tom periodu u „razvijenim" zemljama.

Jednog jutra mama me uzela za ruku, seli smo u voz i doputovali na farmu. Imao sam 4 godine – seća se 58-godišnji Švajcarac Peter Veber. – Ona je rekla: ti ćeš ovde ostati – i otišla. Mislim da sam ja u tom trenutku izgubio veru u ljude. Od prvog dana su me naterali da radim. Tukli su svakodnevno zbog bilo kakvog prekršaja ili tek tako.

Deca u najmu

Verdingkinder – dete u najmu. To je pojava koja je postojala u Švajcarskoj od 1920. godine do 1970. godine. Decu su uzimali od porodica iz raznih razloga: razvod roditelja, samohrana majka, siromaštvo ili na primer, majka ili tata imaju ciganske krvi (pozdrav današnjem maloletnom pravosuđu!). A neke porodice su dobrovoljno davale svoje potomke, kao u slučaju sa našim herojem. Farmeri bi platili simboličnu sumu (čak su se organizovane i aukcije) i dobijali su decu na potpuno raspolaganje. U bukvalnom smislu.

Premlaćivanje, seksualno nasilje, lošiji odnos nego prema stoci, bili su norma. Domaćini su bacali pisma i rođendanske čestitke od roditelja. Smatralo se toj deci nije potrebna veza sa roditeljima. O obrazovanju, razume se, nije bilo ni reči. U rezultatu toga su izrastala deca-robovi koja se nisu mogla normalno organizovati u životu. Pored toga, njima imbecilima je bilo teško izgraditi odnose – broj razvoda braka među bivšim verdingkinder je veoma veliki. A mnogi ionako nisu uspeli zasnovati porodicu.

Petar je pobegao sa farme kada je napunio 17 godina. Poslednjih godina on je prikupljao istoriju istih takvih kao on, pokušavajući da privuče pažnju vlasti. Činovnici su, istina, tvrdili da je sve rađeno u interesu dece: iz gradske siromaštine slali su ih na farmu – da dišu svežim vazduhom i hrane se korisnim namirnicama. Samo što prerano odrasla deca imaju drugačije uspomene.

Zimi su mi prišivali džepove, a ja nisam mogao u njima zagrejati ruke. rekli su mi: radi više, i tako ćeš se zagrejati – ispričao je Verner (svoje prezime ne žele da navedu sva deca u najmu).
Meni je bilo zabranjeno da razgovaram. Oni su raspravljali o meni, rečju, mene nema pored, no, nikada nisu razgovarali sa mnom – dodaje Klara.

Mene su zaključavali u malenoj stajskoj ostavi pored konjušnice, tamo sam jeo svoju oskudnu hranu – hranili su me ostacima jednom dnevno – seća se Johan.

Sve se odigravalo uz punu podršku vlasti. Sačuvani su zvanični dokumenti o oduzimanju dece i njihovoj predaji farmerima. No, decenijama su svi ćutali, dok nisu progovorili sami bivši robovi. Oni su hteli da bi ljudi saznali o tom divljaštvu, i u neverici su shvatili da se to dotaklo skoro svake druge porodice.

Nama su odsekli telefone, ljudi su zvonili i govorili da su njihovi deda ili mama bili najamna deca – pojašnjava Peter Veber.

Pre samo dve godine vlada je uputila izvinjenje, priznavši taj period sramotnim detaljem u istoriji zemlje. Bivši robovi su i tim zadovoljni, oni ne traže materijalnu kompenzaciju. Zar se novcem može zameniti izgubljena roditeljska ljubav i briga?

Defekti eugenike

Svi su, naravno, čuli za eugeniku, čistoću rase i sa tim povezani fanatizam nacista. No, malo ko zna da su nemački genetičari izučavali to pitanje na stažiranju u Švedskoj. Još 1921. godine, negde u Upsali, uz podršku vlasti, bio je otvoren Državni institut rasne biologije. Njegovi saradnici su uspešno dokazali superiornost arijske narodnosti Sveja nad svim plemenima Lapa i Finaca, koji su prvobitno naseljavali teritoriju zemlje. Zatim – da narušavanje čistoće rase vodi do njene degradacije. Tako se došlo i do sterilizacije "inferiornih" građana. Šveđani nisu nekakve zveri, procedura mora biti dobrovoljna. Istina, nešto se nije našlo onih koji to žele. I tada je član Socijal-demokratske partije Aljva Murdalj razradila ideološku platformu kako bi promenio zakon.

Društvo je zainteresovano da bi bila ograničena sloboda razmnožavanja inferiornih – uveravala je ta žena, koja je 1982. godine dobila Nobelovu nagradu za mir.

Za sterilizaciju i kastraciju "inferiornih" su se veoma usrdno zalagali. Duševni bolesnici, predstavnici nearijske rase, siromašne samohrane majke kao i mnogodetne, Cigani i Jevreji, ljudi asocijalnog ponašanja (na primer neobuzdane pubertetlije), kao i muškarci "sa neobičnim ili prekomernim seksualnim željama". Ukupno 63 hiljade ljudi u periodu od 1935 do 1976 godine. Samo su se menjali termini u zakonu i nazivi institucija (taj institut je nazvan Institutom za ljudsku genetiku), posebno posle Nirnebrškog procesa kada su prilježne učenike Šveđana, naciste, nazvali zločincima.

Nisam dobro videla još u ranom detinjstvu. No, roditelji nisu imali novca za naočare. U školi nisam mogla razabrati šta učitelj piše na tabli. No, plašila sam se da to priznam. Mene su ubrojali u mentalno zaostale i uputili u internat za psihički nezrelu decu. Sa 17 godina su me pozvali kod direktora škole i dali da potpišem nekakve papire. Ja sam znala da ih moram potpisati. Sledećeg dana su me uputili u bolnicu i uradili operaciju. Rekli su mi da nikada neću imati dece – seća se Marija Nordi.

Ona je bila prva koja je 2011. godine progovorila o tom programu i zatražila kompenzacije od vlade. A tada je bilo beskorisno protestvovati. Ako su organi socijalne zaštite ili zdravstva tebe označili umno poremećenim, bile su dve varijante: operacija ili doživotno zatvaranje u psihijatrijskoj ustanovi. Tako su dobijali "dobrovoljnu" saglasnost.

U detinjstvu su se kod mene povremeno javljali grčevi. lekari su ustanovili dijagnozu "epilepsija". Kada sam zatrudnela lekar me odmah počeo ubeđivati da se mora raditi abortus i sterilizacija – priča Barbo Lisen. – Ja nisam smela da mu protivurečim. Bilo je to 1946. godine. Od tada ja nisam imala ni jedan napad. Godine 1970 mene su ponovo pregledali i rekli da kod mene nikada nije bilo nikakve epilepsije. A ja sam se ceo život osećala bićem niže vrste i stidela sam se.

Ja sam bila u šoku – priča istoričar Maja Runsis, koja je naišla u arhivama na dokumente o donošenju odluka o sterilizaciji. – Na primer, tamo je bilo pismo u policiji od sveštenika. On se žalio na 13-godišnju devojčicu da nije sposobna da izuči katihizis. Krajem 1930. godine to je bilo dovoljno da bi nesretnicu sterilisali.

Poslednja operacija je urađena 1976. godine. I da nije bilo Marije Nordi, postepeno bi se ta stranica u istoriji zemlje zaboravila. No, žena je podigla buku i vlada je morala da odgovara. U rezultatu su onima koji su uspeli da dokažu da sterilizacija nije bila baš tako dobrovoljna, isplatili po 19 hiljada evra.

Rečju, nije samo u Švedskoj dejstvovao sličan zakon do druge polovine 20. veka. U 30 država SAD su sterilizovali ljude s psihičkim oboljenjima, netradicionalnom seksualnom orjentacijom, hemafrodite, a, na primer u Virdžiniji – i predstavnike starosedelačkog naroda koji nisu mogli potvrditi svoje prisustvo na teritoriji države pre dolaska kolonista. Takvi zakoni o prinudnoj sterilizaciji bili su na snazi u Japanu, Austriji, Švajcarskoj.

U okrilju majke-crkve

Konzervativac Moris Le Noble Đuplesi je postao premijer kanadske provincije Kvebek 1936. godine. Istinski katolik, on se prilježno borio za čistoću frankokanađana. Posvuda su od nevenčanih roditelja, pripadnika drugih konfesija, u porodicama siromašnih ili nezaposlenih, oduzimali decu i smeštali u manastirska prihvatilišta. Tamo su stizala i deca komunista i sindikalnih aktivista.

Njima su prekidali opštenje sa spoljašnjim svetom i lišavali su ih prava na nasledstvo bioloških roditelja. Decu su koristili u svojstvu besplatne radne snage, kao i objekata seksualnog zadovoljavanja. I devojčice i dečake. Jedan od preživelih je priznao da je on, već odrastao, morao da uradi više od 30 operacija radi obnove anusa.

No, najvažnija predviđena namena toj deci bila je – psihijatrijsko eksperimentisanje. Ta oblast medicine se tada odlično finansirala. Na primer, za izdržavanje jednog normalnog deteta vlada Kanada je izdvajala 1,25 dolara dnevno, a na psihički bolesnog – 2,75 dolara. Ugodan posao su realizovali u katoličkim manastirima. Falsifikovati dokumenta deteta je bila tričarija. I pretvorivši ih u umno poremećene, prodavati ih laboratorijama za eksperimente. Ili prosto promeniti status prihvatilišta u psihijatrijsku kliniku.

Opis zverstava tera nas da zadrhtimo: eksperimentalni "uzorci" su kljukani najjačim psihotropnim preparatima, ispitivali su na njima uticaj struja raznih frekvencija, priključivali kleme na bradavice raspete na stolu dece. Po nekoliko dana su ih držali u ludačkim košuljama i podvrgavali lobotomiji. Ta operacija koju je izmislio portugalski lekar Etaš Moniš 1935. godine ogledala su se u uništavanju korteksa frontalnog lobusa mozga. Dopirali su do mozga bušeći rupe u lobanji, a kasnije – probijajući oštricom za šnale ledastu materiju iz zenica. Za smanjenje bolova korišćen je elektrošok. Doktor Moniš je, međutim, 1949. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu.

Nasilje nad decom prekinuto je praktično odmah posle smrti Morisa Đuplesija 1959. godine.

Nesrećnike su pustili u svet kada oni već ništa nisu znali, i... kada su na njih zaboravili. Istorija je isplivala 1989. godine zahvaljujući novinarima ZRadio Kanade". Čudom preživele žrtve su se ujedinile u organizaciji "Siroti Đuplesi" i počeli su da dobijaju – čak ne materijalne kompenzacije, nego priznanja. Do dan danas nije poznato koliko je bilo takve dece. Prema različitim podacima, od 20 do 50 hiljada. Preživelih – tri hiljade. No, vlasti nisu želele da ih dugo slušaju. Međutim, morali su se izvinuti. I kompenzaciju su odredili. No, sa takvim birokratskim preprekama, da je praktično postalo beznadežno dobijanje istih. Katolička crkva, za razliku od kanadske vlade, ne priznaje činjenice mučenja.

Izvor - Fond Strateške Kulture