Erih Koš - Bosanske priče

 

Ovo što će uslediti priče su – a ne pripovetke – u to­ku niza godina, u raznim prilikama kazivane od raznih ljudi, pa i od nekih pisaca – Veljka Petrovića, Ive Andrića, Branka Ćopića, Skendera Kulenovića i drugih – i, onako kako su upamćene, upisivane su u beležnicu sa naslovom koji ovde nose. Ovaj, što ih sada na javnost iznosi, povremeno ih je prečitavao s velikim zadovolj­stvom, nalazeći u tim zapisima mnogo mudrosti i šeretskog duha, kakvim se služi svet koji ima znanja i iskustva, ali nije uvek u prilici da otvoreno, posvedoči sve ono što mu je poznato, ni da jasno iskaže sve ono što misli.

 

Neke od tih priča su izvorne, nastale u Bosni. Neke su, verovatno, prepričavane verzije istočnjačkih predanja – onih istih koje su nadahnule Šeherezadina kazivanja u Hiljadu i jednoj noći – a u ustima naših ljudi dobile su lokalno, bosansko obeležje. U času pre­daha, između dva obimnija i teža posla, bilo je prija­tno stavljati ih na hartiju, a osećanje da bi ovi zapisi mogli naići i na dopadanje čitalaca, bilo je povod da se povere štampi.

 

DŽELALUDIN - PAŠINA VREMENA

 

Prosto je u vezirskom Travniku, po kratkom postupku, bez suda i bez milosti, smakao sve pobunjene mesne prvake, Dželaludin-paša – onaj isti koga Andrić pominje u svojim pripovetkama – stigao je s velikom oru­žanom pratnjom u Sarajevo, i tu je odmah pohvatao ug­lednije ljude, koji na vreme nisu stigli da se sklone. Za­tvorio ih je u kazamate Žute Tabije, velike tvrđave iz­nad grada, i, na brzinu, u ruhu u kakvom su se zatekli, kao šarene zastave o prazniku ili derneku, uzeo da ih veša po tvrđavskim zidovima, kako bi žrtve i pred smrt mogle ispod sebe videti šta na zemlji ostavljaju, a gra­đani Sarajeva šta ih čeka ako se ikad ovamo i ovako vi­soko popnu. Nije bilo prvi put da se to desi u nemirnoj Bosni, ali se nije pamtilo da je ikad odjednom sabran i odvojen toliki svet i smican takvim načinom: svakog sata po je­dan, danju i noću. Sa otkucajem časovnika na čaršijskoj sahat-kuli oglasio bi se pucanj topa sa tvrđave i samo što bi beo dim suknuo sa zidina, niz nju bi poletelo telo novog nesrećnika, kratko se zaklatilo i odmah umirilo, povećavši broj zastava koje su već istaknute na tvrđav­skim bedemima.

 

Rano je svitalo i, kako je, po Dželaludin-pašinom na­ređenju, vešanje otpočelo pred sam cik zore, građani Sarajeva, razbuđeni pucnjevima topova, isprva su pomi­slili da se oko grada zametnula borba i da se opet neki princ Eugen sa švapskom vojskom probio do Vrhbosne. Ostali su kod svojih kuća da vide ili dočuju šta se ovo dešava, neki su se vratili sa pola puta, a bilo je podosta i onih siromašnijih i potrebitijih koji su u zanatlijskom delu čaršije – Saračima, Kujundžiluku i Kundurdžiluku – otvorili ćepenke i u njima otpočeli svoje svakodnevne poslove, znajući da dan ne čeka nafaku. Ali, kad se oko devet časova kroz oblak probilo sunce i rasteralo maglu sa najbližih visova, pa još sa sledećim udarcem sahat-kule opet grunuo top sa Tabije, podigavši ka njoj pogle­de mogli su na bedemima da izbroje već pet mejita. Pa i da se pokaju što su u čaršiju silazili.

 

Većina je odmah zatvorila radnje. Uradili su to i oni koji se ne smatraju uglednijim, niti se broje u prva­ke, ali dobro znaju da je u takva nesigurna i mutna vre­mena bolje i ne dolaziti u priliku da se to dokazuje, a najbolje ostati neprimećen, sklanjati se s očiju zaptijama, pa i sa puteva kojima se ovi kreću. Ali se našlo i takvih koji su se pretvarali da ništa ne primećuju ili se držali kao da se njih nimalo ne tiče to što se gore, na brdu iznad grada dešava. Plašili su se da bi im se mo­glo uzeti za zlo i kao znak nečiste savesti ako bi na­pustili posao, a neki, navikli da po ceo dan provode u svojim radionicama, zadržali su se u nadi da zlo neće dugo potrajati i da bi i po ovakvom naopakom danu mogli zaraditi neku paru. Među ovima i Ibro Sikirica, kundurdžija, sa radnjom u Predimaretu, a sa kućom na gornjem Alifakovcu, ispod samoga Bistrika.

 

Na ulicama nikoga. Ne čuju se deca, a nekud su se zavukli i psi, koji inače jure čaršijom. U susednim radnjicama je tišina. Zatvoreni su na njima kapci, pa se ne zna da li su se vlasnici pritajili, ili se, kao pametniji i oprezniji, zadržali jutros kod svojih kuća. Da bi odagnao zle misli koje ga obuzimaju, Ibro Sikirica velikim, teškim čekićem, ukiva glavate eksere u kundure, ali, koliko god on jako i učestalo bije, istom merom mu odgovara jeka, pa ni ti udruženi udarci ne mogu da nadbiju otkucaje njegovog uznemirenog srca. Ekseri se krive ili mu ispa­daju iz ruku i biva mu jasno da ni od posla ni od zarade po ovakvom danu ništa ne može biti. I tako, kad prođe još jedan sahat i odjeknu još jedan top sa Tabije, i Ibro Sikirica skide sa zida zembilj u kome je jutros poneo ručak, nazu nanule, podiže kapak na svome ćepenku, namaknu mandal i zakatanči ga. Sa zembiljem o ramenu uputi se svojoj kući izumrlim sarajevskim sokacima i pustom Latinskom ćuprijom.

 

Ženu, Mejru, zateče u avliji gde brezovom metlom sklanja latice behara, jutros opale sa šljiva i krušaka. Samo joj pruži zembilj i niti on njoj što govori, niti ga ona šta pita. Oboma je ionako sve jasno, a znaju da je bolje zlo i ne pominjati. Ona ostavi zembilj u kući, pa opet uze metlu u ruke i nastavi da čisti avliju. Ibro sede na klupu ispod šljive i, pošto ga ogreja sunce, zabaci ruke na teme, nasloni glavu na šake, a noge podiže na dasku. Taman htede da zadrema kad opet grunu top sa Tabije, trže ga, razbudi, i sasvim mu odagna san.

Dan je, međutim, lep, ne može biti lepši. Kuću je proletos sveže okrečio, avlija je čista i uredna, voćke su bele i rumene od behara, a sa klupice na kojoj sedi pukao je pogled na Sarajevo, koje se skupilo u dolini i drhti kao vrabac u šaci. Dune vetar, zašušti lišće na granama iznad njega, nakadi ga mirisom behara ili cveća iz susednih bašta, a ponekad mu donese i šum Miljacke, koja protiče ispod sarajevskih mostova, nadošla od otop­ljenih planinskih snegova i proletnjih kiša. I mada su vremena mutna i opasna, a i dan naopak, opet mu se, onako mladom, zdravom i snažnom, ovde, u bašti, na suncu koje ga prijatno greje i vetriću koji ga lako miluje po licu, sve čini potaman: lepo, mirno i spokojno, pa se od milja i rahatluka isteže i proteže, zevajući kao dokon mačak na toplom priprećku.

 

Navikao je da po ceo dan radi, dugočasno mu je sad ovde, kod kuće, i ne zna šta bi sa sobom. Ko zna koliko je prvaka pohvatano i koliko ih još ima da bude povešano. Nije pristao da zadrema u stalnom iščekiva­nju pucnja sa Tabije i tako, ispod spuštenih trepavica gleda kako se njegova Mejra kreće po avliji u crvenim dimijama na kojima se nabori talasaju i mešaju, kao pre­gibi na trbuhu čočečkinja. Sagnula se, a dimije su zasjale kao okruglo, golemo, užareno sunce; ispravila se, a one su poput jarkog plamena sunule uvis, i dok je prilazila kući, učini mu se da je plamen već zahvatio vratnice, probio se za njom u unutrašnjost stana i još koji trenu­tak pa će izbiti kroz krov pokriven šindrom. Podigao se, stigao ženu, i oborio je na sećiju. Izne­nađena, jedva je sud, koji joj se našao u ruci, spustila na zemlju. Onako mladi – tek drugu godinu kako su se uzeli – njih dvoje u nedoba stadoše da se miluju, zaboravivši na sve drugo, pa i na ceo svet izvan sobe. Na Sarajevo, koje je dole, pod njima, obamrlo u strahu, pa i na strašnog Dželaludin-pašu na Tabiji, sa druge strane Miljacke, baš nekako prema njima, i upravo u trenutku kad im je bilo najlepše, trže ih pucanj topa i dozva svesti.

 

Ukočiše se za trenutak. Otvoriše oči i oslušnuše kako grmljavina protutnja nad njima, i, kotrljajući se, kao teška kola po grbavoj kaldrmi, ode nekud Gornjim i Donjim Tabacima. Baš kao da je topovsko đule, proma-šivši ih za malo, proletelo iznad samog sljemena kuće. Pa, kao da ga ozgo štiti, Mejra pođe rukom po plećima muža, potapša ga i s uzdahom šanu mu na samo uvo:

– Moj Ibro, nek si ti meni niko i ništa! – privuče mu glavu na grudi i privi se uz njega.

Bolje takav tu, pored nje, pomisli, no znamenit o konopcu, na bedemima Tabije.

 

ČEKAJUĆI MESIJU

 

Parića – jedna od najboljih i najtužnijih koje sam čuo – poreklom, verovatno, i nije bosanska. Bosanski je pripovedač, Simon Mezulim Hahamović, "prvi bosanskohercegovački četkar", kome su je ostavili u nasleđe njegovi galicijski preci, među njima svakako najzname­nitiji, haham Cevi Aškenazi, rabin u Sarajevu, u vreme kad je mesto osvojio princ Eugen Savojski i spalio ga. Bosanska su, takođe, i lica koja je upleo u svoju priču, a takvi su i slušaoci kojima ju je pričao u mračnoj sobici iza svoje radnje, žicom i kanapom oplićući pramenove jazavičje i srneće dlake, vešto, poput najbolje vezilje, sastavljajući ih u četke kojima su se u Sarajevu služili i najviđeniji austrijski ljudi, pa, kažu, čak i sam car Franja, kad je ovamo dolazio.

Dakle, u doba hahama Cevija Aškenazija, velikog i ogorčenog protivnika lažnog Mesije, Sabetaja Cevija, docnijeg poturčenjaka i carskog kapidžibaše, u tužno, mračno, opasno i propasno vreme vezirskih i pašinskih zuluma, kad je samovolja strašnog Dželaludin-paše pred­stavljala vrhovni zakon kome nije bilo nikakva utoka, obespravljeni ljudi od sve tri vere – dve hrišćanske i jedne jahudijske – mogli su očekivati spas samo od čuda. Pa, budući da se ovi poslednji nisu mogli nadati podršci i pomoći ni iz Beča, ni iz Rima, ni iz Moskve, okretali su glavu ka istoku verujući da će im izbavljenje stići posredstvom Mesije, koji bi se i ovde jednog dana mogao pojaviti, dolazeći na magarcu, pravo iz Jerusalima.

 

Među onima što su najusrdnije u nj verovali i po­najviše se ponadali da će im on doneti spas bio je i neki Etijezer Finci, čija je čvrstina vere i upornost mesi­janskih očekivanja, pored opštih, poticala i iz naročitih, ličnih razloga. Bio je siromah. Nevoljnik koji ništa nije imao, ni od koga ništa nije mogao da nasledi, i kome ništa nije polazilo od ruke. Zanet svetim knjigama, pa i teško čitljivim i još teže svarljivim spisima tajanstva i mašte – Talmudom, Kabalom i Zoharom – nesnalažljiv, neumešan i spleten, nijedan od poslova kojim je pokušavao da prehrani svoju brojnu porodicu – ženu i šestoro dece – nije umeo da vodi. Držao je neko vreme bakalsku radnju u čaršiji, ali, zagledan u svete knjige, nije ni primetio kako mu mušterije raznose robu iz radnje, sve dok nije ostao bez espapa i bez kupaca, samo sa dugovima i praznim policama. Nastojao je zatim da sebe i porodicu izdržava krpeći tuđu odeću, ali je jednoga dana, onako zanet mišlju o Mesiji, zaboravio da sa drvene podloge skloni užarenu peglu; kad se vratio iz hrama našao je da mu je ćepenak izgoreo do temelja i umalo u jangiji propao i ceo jahudijski deo čaršije. Pokušao je onda da se bavi sa još dva tri zanata – lekarskim, travarskim i navodadžijskim, ali ni sa njima nije imao uspeha. Bolesnici su mu umirali. Brakovi koje je on sklapao nisu se držali i brzo su se raspadali. Pa, pošto su učestale žalbe protiv njega, a zapretio mu hapšenjem i sarajevski meteselim, opštinari, zabrinuti da na njih ne navuče neku krupniju nevolju, zaključili su da će bolje biti da oni pokušaju da reše njegov slučaj, makar i na svoj trošak i na svoju štetu, no da turskim vlastima dozvole da se umešaju u stvari njihove zajed­nice. Ionako su Elijezera Fincija jednako morali da po­mažu, a povremeno su i većim svotama izvlačili iz nepri­lika tog svog inače učenog i pobožnog, ali potpuno neposlovnog sunarodnika. Nisu mogli ravnodušno da posmatraju kako gladuje šestoro njegove nedužne dece, a izračunali su da je ono što su mu dosad dali znatno više od onoga što bi potrošili da su mu svakog meseca doturali neku platicu i obezbedili mu izvestan stalni, ma i najskromniji prihod. Da se i ne govori o neprilikama u koje ih je Elijezer Finci dosad dovodio i opasnostima kojima ih je svojim postupcima izlagao: o požaru koji je izazvao, o globama koje su zbog njega morali da pla­ćaju Dželaludin-paši ili o mitu pašinim ljudima u čaršiji.

 

Lako su se složili. Računi koje je izneo Efrajim Katan, opštinski blagajnik, bili su čisti i jasni. Izlazilo je da su novcem, koji su dosad na Elijezera Fincija po­trošili, deset godina mogli da ga izdržavaju i da bi im se to isplatilo sve da za to vreme od njega nisu imali nikakve koristi, i to je bilo bolje no da od njega stalno trpe štete. Ali gde i kako da ga zaposle? – pitali su se opštinari, okupljeni u sobici pored hrama. Da mu naprosto daju novac, ne tražeći ništa od njega, bilo bi to za njega uvredljivo, predstavljalo loš primer drugima, a navelo Elijezera Fincija da opet pokuša da se bavi nekim poslom, nanese im nove, opasne štete, i izazove krupnije neprilike. Da ga u hramu koriste kao pevača, kantora, ne bi valjalo. Mada je stalno pevušio sebi u bradu i kad je šio i kad je krpio cipele, Elijezer Finci nije imao glasa, i začudo, imajući u vidu njegovo špansko, južnjačke poreklo, nije imao čak ni malo sluha, a ono što je iz njegovog grla izlazilo u hramu, o praznicima, kad se moleći pevalo, ličilo je na kukurikanje starog, promuklog pevca i samo je smetalo pastvi, naročito onim najbližim, budući da ih nije uzdizalo ka bogu, već stalno trzalo iz zanosa, naterujući ih da se vraćaju zemlji i osvrću oko sebe.

 

Nije bio ni za učitelja u hederu, osnovnoj školi, mada je neosporno bio učen u verskim stvarima. Čitajući knjige pored lojanica, a noću još i šijući ili krpeći, toliko je iskvario oči da više nije čestito mogao ni da se pot­piše. Govorio je tako učeno da ni rabini i hahami, naj­obrazovaniji opštinari, nisu mogli da ga razumeju, naro­čito kad bi na osnovu Kabale tumačio Sveto pismo i započinjao razgovor o skorom dolasku Mesije, koji će svima vernicima i pravednicima obezbediti spokojan, srećan i miran život, osloboditi ih zuluma Dželaludin-paše i njegovih zaptija, a učiniti da se sve što je čoveku korisno: voćke, žito i stoka umnožava pet puta brže no sada. Možda su upravo ti Elijezerovi razgovori naveli ra­bina zajednice u Vrhbosni, hahama Cevija Aškenazija, velikog i ogorčenog protivnika Sabetaja Cevija i svih narečenih Mesija, da predloži da se Finciju, kome je Mesija i inače stalno na usnama i pameti, poveri da u ime opštine povede o njemu računa u svojstvu neke vr­ste dežurnog člana svečanog odbora za doček.

 

Haham Cevi se pri tome smeškao, a opštinari nisu bili načisto da li on misli ozbiljno ili ih iskušava, šaleći se sa njima. Ćutali su zato, iščekujući šta će haham dalje reći, čuvajući se da se pre vremena ne izlanu i ne opredele na pogrešnu stranu. Ali je haham sasvim ozbilj­no nastavio.

– Kao što znate i kao što sva mesijanska učenja tvrde, Mesija se neće odmah otkriti ljudima. Pojaviće se kao tajanstveni neznanac, skromno jašući na običnom magarcu, odjeven u neupadljivu odjeću, bez vodiča i posluge, rukovođen samo svojim poslanjem i nadahnu­ćem, idući od mjesta do mjesta, sakupljajući podatke za sudnji dan, koji će, kad za to dođe vrijeme, održati nad svima ljudima, kažnjavajući one koji nisu u nj vjerovali, a nagrađujući one koji su ga dočekali otvorenog srca i od prve mu poklonili povjerenje. Tako, lutajući zemljinim šarom, može dospjeti i u našu sredinu, a da ga mi ne zapazimo, ne poznamo ga i ne dočekamo s dužnom pažnjom, pa mu se i nehotično zamjerimo, i izgubimo povoljnu priliku koja nam se ukazala da njegovim posred­stvom zadobijemo milost božiju. A opet, kako je ovo naše mjesto u kome živimo daleko od glavnih i važnih puteva, nadasve zabitno, duboko uvučeno u dolinu među viso­kim brdima, lako se može slučiti da Mesija, dolazeći sa juga, recimo od Mostara, dospije do izvora Bosne, pa, umjesto da svrati desno, uz Miljacku, prema našoj Vrh­bosni, pođe pravo na sjever, glavnim drumom i mimoiđe nas, ne upoznavši našu opštinu i njene časne bogobojažljive ljude. Tako bi se moglo zbiti da u njegovim i u božijim knjigama ostane nezabilježeno i da smo posto­jali, bogu bili odani, a Mesiji naklonjeni, pa stoga i u trenutku strašnoga suda da bez svoje krivice ostanemo bez pravične nagrade, a možda, bože nas sačuvaj, dopadnemo čak i nezaslužene kazne. Zato, da se to ne bi desilo, predlažem vam da našeg Elijezera Fincija zaduži­mo da po cio dan stražarči na raskršću, na mjestu gdje se sporedni put odvaja od glavne carske džade i gdje se inače nalazi stalna turska straža koja naplaćuje maltarinu. Namjestićemo mu tu nadstrešnicu ili podići čak i kolibicu, da bismo ga zaštitili od sunca i nevremena. Povjerićemo mu da otuda pažljivo posmatra glavni carski put, pa kad njime naiđe Mesija, on će ga odmah poznati, na osnovu svih njemu poznatih tajnih znakova, zaustaviti ga, pozvati u goste i dovesti nama, pravo u hram, kako bismo mu odali poštu koju zaslužuje. Biće tako i Mesija upozoren na nas, a mi upoznati sa njegovim dolaskom kako se, bože sačuvaj, ne bismo odnosili prema njemu nadmeno i neljubazno, kao što bi, ruku na srce, lako moglo da se desi u drugim prilikama. A budući da ta dužnost, za koju niko u našoj sredini nije pozvaniji, traži vremena, truda i znanja, naš dragi sugrađanin Elijezer Finci neće za to vrijeme moći da se bavi drugim poslo­vima. Pa, budući da ima brojnu porodicu koja mora da jede, valjalo bi da se opština obaveže da će ga redovno plaćati, pa makar i skromno, prema svojim mogućno­stima.

 

Bez većeg otpora, ubeđeni od svog hahama da bi to bilo najbolje i najjevtinije rešenje, opštinari se složiše i pošto porazgovaraše sa Elijezerom i dobiše njegov pristanak, odluka bi uvedena u knjige i Elijezer stupi na svoju dužnost.

Prošlo je otada mnogo godina – nastavlja priču Simon Mezulim Hahamovič, koncem i žicom vezujući dlake u najfinije četke. – I, kao što obično biva u ovom našem naopako sročenom svetu, desile su se za to vreme i mnoge neprijatne stvari. Među ostalim i upad austrijske vojske, čija je prethodnica, sa velikim vojsko­vođom princom Eugenom Savojskim na čelu, dopala i do Vrhbosne i u njoj popalila čaršiju i pašin saraj. Među onima kojima je pošlo za rukom da izbegnu bio je i haham Cevi Aškenazi. Probio se do Dubrovnika, a otuda brodom dospeo čak do Hamburga, gde je neko vreme sa velikom čašću službovao. A pošto su se smirile pri­like u Bosni i austrijska vojska odstupila, haham Cevi Aškenazi, čeznući za starim krajem, u kome je proveo lepe trenutke života, opet se uputio u Sarajevo.

 

Jašući na mazgi – budući da mu je konja branila turska vlast a magarca njegova uverenja – došao je do Blažuja i onda, izbivši na raskrsnicu i put koji vodi uz Miljacku, naišao na tursku karaulu i, preko puta, pod jednom nadstrešnicom, na nekog povijenog, sedobradog, skromno odevenog čoveka, koji mu priđe i pozdravi ga.

– Dobro nam došao, hahame Ceviju! – javio se, prihvativši mu povodac. – Ja sam Elijezer Finci, ako me se još sjećate. A ovo je put za Vrhbosnu i našu malu opštinu u kojoj ste bili rabin, neposredno pred upad austrijske vojske.

– Kako da ne. Svega se sjećam – odgovara haham, rasejano prebirajući po mislima. – Opštini sam se i uputio. A ti, Elijezere, šta ti ovdje radiš? Čime se sad baviš?

– Istim onim poslom koji ste mi vi svojevremeno povjerili. Čekam da putem od Mostara naiđe Mesija, pa da ga presretnem, poznam ga i svratim u opštinu, kao ovo sada vas, poštovani hahame.

– Nije, znači, u mom odsustvu dolazio?

– Nije, na žalost. Jer da jeste, čulo bi se to nada­leko. A ne bi izgorjelo Sarajevo, niti bi bilo ovakvo, naopako, kakvo je sada.

– Šta ćemo. Daće bog, pa će biti bolje. A ti? Kako si, Elijezere?

Sunce je upeklo, mazga je spustila glavu i haham vidi da je Elijezer Finci bos, noge su mu mršave i prašnjave, a pantalone iskrpljene, iskrzanih nogavica.

– Slava bogu! – veli on podižući pogled ka hahamu. – Živ sam i još na istoj dužnosti. Plata mi je, istina, mala, sasvim skromna, jedva dovoljna za život. Ali sam bar obezbijeđen. Imam sigurno namještenje, a posao je stalan, kao što ste se i sami izvoljeli uvjeriti.

 

OTKAD SE BROJE GODINE

 

Desilo se da hodži, Ahmedu Maglajiiji, u malom brd­skom selu Šatorovićima, u blizini Rogatice, dok je u punoj džamiji, pred okupljenim seljanima klanjao ićindiju, baš kad se saginjao da bi dlanovima dohvatio tle pred sobom, naglo popusti petlja. Onako naduven od graha koji mu je žena svarila za ručak, toliko glasno pusti vetar da mu se učinilo da se sva džamija potresla, pukle grede na tavanici, a od tog silnog proloma rascepio mu se i tur na čakširama. Zaprepašten, ne bi li prikrio šta mu se desilo, zatopta tabanima u mestu, pa, zavr­šavajući naprečac klanjanje, udari i dlanovima po podu. Uzalud. Ako je zvuk i bio sličan, miris kojim je nakadio bogomolju bio je osobene vrste. Pa kad se okrenuo okupljenoj pastvi, mogao je po zaprepaštenju na licima vernika, mumina, jasno pročitati kakvo je svetogrđe po­činio u božijem hramu u koji se ne sme ulaziti nečist, pre no što se operu ruke i noge. A na licima mlađih momaka još i jedva uzdržan šeretski osmeh.

Na brzinu, nadvoje-natroje, nekako je završio namaz i, ne gledajući seljane, izbegavajući svaki razgovor sa njima, otišao svojoj kući. Još isto veče spremio je naj­preče stvari, vezao ih u bošču, a ovu za štap i napustio kuću i selo. Punih sedamnaest godina nije se čulo za njega. Kako je bio dobar hafiz, koji je naizust znao ceo Kuran, a po prirodi još i miran, čestit, bogobojažljiv čovek, nai­lazio je svuda na lep prijem, pa i na ljude koji su ga dobro pazili i svesrdno zadržavali ne bi li stalno, kao imam, ostao među njima. Nije ga, međutim, držalo mesto. Nigde nije mogao da se skrasi, jednako misleći na svoje selo Šatoroviće, blizu Rogatice, koje mu je srcu bilo priraslo.

 

Verujući da će se jednoga dana sve zaboraviti, pa će slobodno moći da se vrati svojoj kući, nigde nije puštao koren i ni ženio se nije. I pošto je prošlo mnogo godina otkako je otišao iz Bosne, a za to se vreme i on toliko izmenio da ni sebe nije mogao poznati kad bi se nadneo nad vodu da je zahvati dlanom i na njenoj povr­šini ugledao svoj lik – sedu, proretku kosu i izbrazdano lice – on se jednog dana reši da opet krene na put, ali pravcem svoga rodnog kraja. Meštani male varošice u Anadoliji, u kojoj je službovao, lepo su ga ispratili, žaleći što će izgubiti tako dobra čoveka i valjanog hodžu, kakvog do sada nisu imali. Darivali su ga čime su mogli, a on je uzeo samo ono što je mogao da ponese: malo hleba i komad sira, zavijen u bošču. Putujući polako, što peške što na konju, uz put se zadržavajući samo koliko je bilo potrebno da odradi konak koji su mu dali i hranu kojom su ga ponudili, prešao je veći deo Rumelije i približio se sandžacima u kojima se govorilo nje­govim maternjim jezikom. Jednog vedrog proletnjeg jutra stigao je najzad u kraj koji mu se učinio poznat i, idući džadom, širom i ugaženijom no što je bila kad je odlazio, izbio na sami breg iznad sela i ustavio se na raskršću. Levo je put vodio u Rogaticu i Sarajevo; desno se spuštao u Šato­roviće, koji su bili u beharu jabuka i šljiva. Oklevao je, želeo je da siđe u selo, a plašio se da to uradi. Da li ga se još sećaju i hoće li ga ovde još iko poznati? A pre svega da li još pamte ono što mu se jednoga petka ovde, u džamiji, desilo.

 

Na livadi, odmah pored puta, odraslo momče, kome se već i nagarila naušnica, čuvalo je stoku i nožićem rezalo vrbov prut.

– Koje je ovo selo? – pitao je hodža, gradeći se nevešt.

– Šatorovići – odgovori momak i priđe da pozdra­vi stranca.

– A kuda vodi ovaj put?

– U varoš. Za Rogaticu!

– Lijepo! Lijepo! – veli hodža. – A kako živite u selu? Imate li džamiju, molite li se bogu i pazite li starije?

 

Gleda momak stranca; vidi da će to biti neki sveti čovek, hadžija ili putujući derviš. Brada mu je seda, na glavi fes i ahmedija, a o ramenu štap o koji je vezana marama s najprečim stvarima.

– Dobro smo, šućur Alahu, sve boga moleći. Ra­dimo, slušamo se i pazimo, kako je svetim Kuranom naređeno.

– Aferim! Aferim! – odgovori mu hodža. – A ko­liko je tebi godina?

– Meni? – obzire se momak da vidi da li to sta­rac baš njega pita. – U idući petak uzeću osamnaestu.

– Ma neće biti? – čudi se hodža. – Učini mi se da si mlađi.

– Nisam, nisam. Rođen sam, kažu, baš onog istog dana kad je u nas hodža, klanjajući ićindiju, pustio vje­tar u džamiji.

– Je li tako? – reći će stranac. – A koliko, kažeš, ima džadom do Rogatice.

– Idući pravo, efendija, biće dobra dva sata hoda.

– Ejvala ti sinko! U zdravlju, dabogda, i selam ćeš svima u selu – veli stranac, pa kreće dalje pognut, ne osvrćući se više na momka, ni na selo Šatoroviće pod sobom.

 

IME

 

Osman-aga Hercegovac poara i popali Grahovo, Guče i Bjelice. Poseče sve muško što mu dođe pod nož, čak i decu u kolevci, a čineći zulum najgore vrste on i nje­gova vojska silova sve što je mlađe žensko mogla uhva­titi. Pa se opet vrati u svoju Hercegovinu.

Ono malo naroda što je preživelo poaru, izbegavši u goru ili se sakrivši u pećinama, stade se polako vra­ćati u sela. Dojaviše i preostalu stoku. Granjem i listom prekriše opet kuće, i na ognjištima potakoše vatre. A pošto prozvaše žive i prebrojaše poginule nasta lelek po kućama. Pa se najzad i on utiša u tom graničnom području, vazda izloženom ratu i stradanjima.

Ali, kad se navrši sedam meseci, a u bratstvima se nađe nekoliko bremenitih nevesta, Bajo Vulov - Cuca sazva starešine porodica da se dogovore šta im valja činiti. Zaseli su na velikom gumnu, oborenih glava i opuštenih brkova, svi tamni, kao da su sad izišli iz ognja. Znaju rašta su pozvani, a naslućuju oko šta se ovo zametnulo, pa ćute, čekajući šta će vojvoda reći. Ali se ni njemu ne progovara. Najzad će ipak odušiti:

 

– Braćo, poznato vam je iz ranijih poara šta zakon traži da se u ovakvoj nesreći i golemoj nevolji čini. Prošlo je sedam mjeseci kako nas je Osman-aga Herce­govac popalio i u crno zavio.

– Znamo – ozvaše se nekolicina, ali nekako muklo i jedva čujno.

– E, kad znate, jasno vam je šta treba raditi. Valja čistiti gubu iz torine.

– Zar baš u svih – javi se neki Bjelica, kome je nesreća gotovo kuću zatrla. – Nećemo valjda i u onih koje su sa nama izbježale.

– Običaj tako traži, a vas sam sazvao na dogovor, pa kako se riješi. Ako ne trsimo sve, ko će poslije doka­zivati koja je izbježala, a koja nije. Ostaće glas da su nas Turci gradili i prozvaće nas Osmanagićima. Jesmo li se složili, braćo?

 

Nevoljni Bjelica htede još nešto da kaže, kao, na priliku – Biće i to, ako bude suđeno! – ali to što izusti reče nedovoljno glasno da bi ga drugi čuli. Pa se glavari podigoše da idu.

– Praštajte, braćo! – rekoše i dogovoriše se da se opet nađu na Bati Cuckoj, navrh tri meseca od ovoga dana, a deset meseci od poare i počinjenog zuluma.

 

U selima se odredi po jedna baba da prilikom babinja davi decu i kao mrtvorođenčad ih nesrećnim maj­kama iznosi pred oči. A onima koje bi pokušale da ih krišom rode u pojati ili u šumi, da ih oduzimaju i smiču ako su rođena sedam do deset meseci od prolaska Osman - agine vojske.

Na gumnu u Bati Cuckoj nađoše se o roku glavari i, ne zboreći, kao o pomenu, posedaše uokolo. Pa se ćutke podigoše i raziđoše bez reči.

Prođe nekoliko godina, a baš nekako kad se peta navrši, Osman - aga opet udari na Grahovljane, Cuce i Bjelice, ali ga blizu Velimlja dočeka u zasedi Bajo Cuca, razbi mu oružanu pratnju, a njega poseče. Ugrabi mu glavu, a odnese i bogat plen: konja s opremom, bisage sa ćemerima, oružje u srmu okovano i agino stajaće odelo, zlatnom žicom izvezeno. Pogibe tu veći deo Osman - agine pratnje, a ono što preosta razbeža se i u neredu vrati u Hercegovinu.

Osvetiše se tako Cuce i Bjelice za poaru, pa i za smrt dece, rođene posle zuluma.

Proslavi se i Bajo Vulov - Cuca. Išao je po cuckim i bjeličkim selima u Osman - aginom odelu sve dok je čoja trajala i dok ga je Osman - agin konj mogao da nosi.

Tako se desi da cucki i bjelički seljani prozvaše njegove potomke Osmanagići i to im ime osta u nasledstvo.

 

MILOSRĐE

 

Na uzanoj meraji ispod Žute Tabije dva Ciganina, Lutvo Denda, nalbatin sa Kovača, i sarajevski krvnik, Avdalija Kerkez, sa duvana koji mu je stalno u ustima zvani još i Tutun-aga, crn kao Mavar, a debeo i mastan kao da je carski evnuh, već pola sata nabijaju na kolac seljaka, Romanijca. Ne znadu mu ime, ni šta je skrivio, pa ih to, valja reći, mnogo i ne zanima. Dovoljno im je što im je kazano da to urade i što im je dizdar, predavši im jutros sužnja, naredio da svoj posao obave valjano, obećavši im pored redovne nagrade još i po groš za svaki sat koji nevoljnik bude proživeo na kocu.

Počeli su rano sa pripremama, ali se posao odužio. Potrajalo je dok su zašiljili i lojem namazali kolac, obo­rili seljaka, koji se i sputan otimao, i onako raskrečenog, raširenih ruku i nogu, vezali ga za četiri kočića pobodena u zemlju. Zadržao ih je zatim kadija, koji je sa zaptijama došao, ne bi li i u poslednjem trenutku privoleo osuđe­nika da oda imena jataka kod kojih su se krili hajduci i mesta na kojima su plen ostavljali. Seljak je odgovarao da ništa ne zna i nema šta da kaže, ali, kad bi mu prineli kolac, počeo bi da zapomaže i moli da stanu, obećavajući da će sve priznati. Pa bi onda opet sve poricao, tri puta tako ponavljajući tu igru, nadajući se verovatno da će ga neko čudo izbaviti. Sve dok se kadiji i njegovoj pratnji ne dosadi, pa svi otidoše, a dvojici Cigana, krvnika, ostaviše da dovrše započeti posao.

 

Sunce je u međuvremenu visoko odskočilo, a dan se pokazao vedar i prozračan kao najčistije staklo. Tu gde se sva trojica nalaze uzdignuti su pravo prema nebu i izloženi suncu, a na meraji nema ni zehre hlada da bi bar za čas negde glavu sklonili. Valja sve obavljati po najvećem zvizdanu, a zadatak je takav da se mora pa­žljivo i bez žurbe raditi. Obojica su smakli košulje, a na glavi ostavili bele marame da bi zaštitili temena od sunca. Na mršavom Lutvi poznaje se svaki mišić pod zategnutom kožom; na debelom Avdaliji baš nijedan, pa onako okrugao liči na naduveni goveđi mehur.

Stoje između seljakovih nogu, u rukama su im teški maljevi kojima se u majdanima razbija kamen, pa prvo zamahne jedan i udari u zatubasti kraj koca – bup! – a onda to učini drugi, uterujući ga još za širinu prsta u čovekovo telo. Smene se tako nekoliko puta, a onda Avdalija odlazi do povaljene žrtve, pipa je i utvrđuje da li kolac pravilnim putem putuje, kako ne bi zakačio neki važan krvni sud i pre vremena prekratio nesrećnikove muke.

Seljak ih je neko vreme kumio da ga poštede, kukao zatim i zapomagao, a onda od bolova urlao i vrištao. Posle je ućutao, samo tiho stenjući, da bi od nekog doba, kad mu je već pola koca zašlo u telo, uzeo da psuje i kune najgrdnijim kletvama sve redom: vezira, pašu, pa i sa­moga sultana, ne štedeći ni dvojicu Cigana, ne bi li ih izazvao i toliko razbesneo da, ne vodeći računa o svom poslu, jače maljem zamahnu i, skraćujući mu muke, na­prečac ga ubiju. Ali se dvojica krvnika ne daju prevariti i svoj posao rade polako i pažljivo, kao da sat na sahat-kuli opravljaju.

 

Samo, ono što ne može da postigne žrtva, čini sunce koje nemilosrdno peče. Avdaliji, Tutun-agi, puši se duvan, koji nema kad da zapali, a Lutvi su žega i mučni posao, na koji još nije sasvim navikao, sasvim stegli grlo. Na jedanak obojica spustiše maljeve do nogu. Avdalija izvuče kesu iz čakšira i polako savi cigaru, zadenu je u čibuk i pripali; Lutvo dohvati iz trave plošku sa vodom i naglo je naže. Vidi se kako mu jabučica poskakuje na vratu i čuje kako mu se gutljaji odvaljuju niz grlo.

– Uh! – hukće, prskajući se i po prsima. – Aman jarabi, da vreloga dana!

– Jah! – potvrđuje i Avdalija. – Lakše bi nam bilo karavan konja potkovati.

Seljak se sasvim primirio. Ne čuje se ni da diše i Avdalija mu opet prilazi da bi proverio nije li već skapao. Sagnu se nad njime, a u to ovaj otvori oči i javi se tiho, jedva čujno:

– Daj malo vode! Tako ti svega što imaš od poroda!

– Sikter! – odbija Avdalija, kome je sad ploška u ruci. – Bio poslušati što su ti dizdar i kadija govorili. Još ćeš puna tri dana kukati za njome sa zidova Tabije. – Pa se vraća na svoje mesto i uzima u ruku malj kojim će kolac dalje nabijati.

– Uh! – othukuje Lutvo! – Da pasje vrućine! – i, dohvatajući malj sa zemlje, spremajući se da i on na­stavi posao, reći će svom starešini:

– Ma podaj mu koji gutljaj, ba'! Nije ni njemu lako po ovakvome danu.

 

SREĆA - Po hiljadu i jednoj noći

 

U Saračima, najužoj ulici čaršije, u najmanjem ćepenku koji u njoj ima, trideset godina radi svoj posao Ibro Pilav, i za trideset godina predanog rada ništa nije stekao. Ni toliko da bi mogao proširiti radnjicu, kupiti malo espapa, pa krojiti i šiti odela mušterijama koji naiđu. Umesto toga, samo krpi ono što je staro i doderano, i to onima koji nemaju šta drugo da obuku, pa tu, u radnji, na tronošcu, čekaju da majstor završi posao, plate i odu.

I, tako, što no se kaže "sto dana devedeset groša". Pa ipak i dalje svakog jutra silazi sa Alifakovca, skida mandal sa kapka na ćepenku, namešta se na tronošcu, udeva konac u iglu i poguren, bez odmora i predaha – ne računajući namaze koje uzima u Isabegovoj džamiji – provodi na poslu i po dvanaest časova i tek se sa prvim mrakom i praznom torbom, u kojoj je jutros poneo skromni ručak, vraća opet svojoj kući, gde ga čekaju žena i gladna deca.

Zna on već odavno da radom neće moći ništa da stekne, niti se ikad čestitim poslom izvući iz bede u kojoj živi. Lopov nije, već padišahov i božiji sluga, mumin, koji moli sve molitve i klanja sve namaze, pa ko on­da da mu pomogne i ko drugi da ga spase bede no sam Alah i neka srećna prilika koju bi mu on podario. Zato, izjutra, kad odlazi na posao, a još više predveče, kad se vraća kući, evo već trideset godina, pažljivo gleda preda se, u zemlju, nadajući se da će možda bog dati da nađe izgubljenu kesu sa dukatima. Ne mora baš biti velika, da se njome obogati, ali bar sa toliko zlatnika koliko bi mu trebalo da kupi nešto čoje i gajtana, kako bi najzad mogao krojiti nova odela i pokazati čaršiji šta ume i koliko vrede njegove ruke.

 

Ali, kao za inat, nikad ništa da nađe. Čak ni običnu bakarnu akču, propalu kroz nečiji šupalj džep, ili sitniju paru, kakva ponekad zaostane na zemlji iza čaršijskih momaka kad igraju čifteka. Znaju za taj njegov običaj i gazde i momci u čaršiji, pa mu se ponekad neki i nadovežu, nastojeći da ga uz put zagovore, ili mu se sa ćepenaka glasno javljaju kako bi ga naterali da im otpozdravi i bar za kratko, možda baš u odsudnom tre­nutku, podigne pogled sa zemlje.

Čuje za to i Esa-beg Isaković, carski valija nad Bosnom, isti onaj što je podigao veliku džamiju i mnoge tekije i medrese po Sarajevu, mudar upravljač i pravičan čovek, koji se poput poznatog Haruna al Rašida, ponekad preodevao u siromašnog derviša i u bednim haljinama silazio u čaršiju da bi saznao šta se u njoj dešava, kako narod živi, i šta čine njegovi sugrađani, sultanovi poda­nici. Sažali se Isa-beg na sirotog krpu Ibrahima Pilava, dirnu ga njegova čestitost i nada u božiju pomoć, pa zaključi da je vreme da za tu postojanu veru bude na­građen. Možda je sam Alah hteo da baš njemu, Isa-begu, dođe do ušiju priča o teškom životu i tužnom nadanju Pilavovom, i odlučio da posredstvom Isa-begovim ovome pravedniku pomogne da se izbavi bede i učvrsti u njemu veru u Alaha i njegovu pravičnost.

 

Raspita se Isa-beg kojim putem Ibrahim Pilav izjutra i uveče prolazi i bi mu rečeno: već trideset godina onim najkraćim i uvek istim – uzanim Saračima, Kundurdžilukom do Baščaršije, bezimenim sokačetom ka Carevoj ćupriji, pa pošto njome pređe Miljacku, pored Isa-begove medrese i Careve džamije, kreće uzbrdo, prema Alifakovcu i Bistriku.

Još istog popodneva Isa-beg se preruši u prosjaka-derviša, prođe Saračima i zastade pred radnjicom Ibra­hima Pilava, koji je, pošto mušterija nije imao, krpio svoj sopstveni pocepani džamadan. Osmotri majstora, upamti mu riđu kratku bradicu, upale obraze i krupne, plave, crvenilom optočene oči, pa se onda uputi ka Carevoj ćupriji, sede tu na asuru i prekrsti noge. Sačeka tako neko vreme, a pošto na sahat-kuli izbi pet časova, ugleda pogrbljenog Ibrahima Pilava gde, pažljivo gledajući preda se, ide prema ćupriji. Nikoga u taj čas ne bi blizu i Isa-beg, sa svoga mesta, na samom početku ćuprije, hitnu na put kesu punu dukata. Onako nabijena, ona samo trupnu o kaldrmu i sve se utiša. Ibrahim Pilav korača sredinom sokaka i, kao da pred sobom metlom čisti kal­drmu, prelazi po njoj očima, moleći se Alahu da ga naj­zad usliša i ukaže mu sreću da nađe bar neku i najskrom­niju paru za koju bi deci mogao kupiti somun, jer, dan je bio izuzetno loš i niko mu nije ni svratio u radnju. Tako idući dođe do mosta, a ništa ne nađe.

 

– Eto! – pomisli – trideset godina prolazim ovuda, sve gledajući preda se, ne bih li nešto vredno našao i nikako da mi se osmehne sreća. Poznajem put već napamet, pa hajde da jednom prođem ovuda i žmureči. Alah će me sačuvati da se ne strmoglavim u reku, a ako me i ne sačuva, možda će tako za mene biti bolje, jer, ovako, više i ne vredi da se živi.

I tako Ibrahim Pilav zatvori oči, žmureći prođe mo­stom, pored kese sa dukatima, a sreća ga zaista posluži te se i ne spotače o nju i lepo i bezbedno pređe na drugu stranu.

 

U ZDRAVLJU I DOBROM RASPOLOŽENJU

 

Mustaj-beg Maglajlić bio je, kažu, od onih prekih, zlih begova, koji sa kmetovima ne troše reči. Kakva god da je bila godina i ma koliko bila loša žetva, tražio je da mu se u ambare dotera ono što je smatrao da je nje­govo. Nije vredelo žaliti se ni moliti ga, a ako bi nekog zla pamet ili velika nevolja naveli da mu se obrati, uvreda i psovka bilo je još najmanje zlo koje bi ga od prekog bega snašlo. Mogao je to biti i udarac kandžijom ili ujed psa, koga je napujdao na nesrećnog molioca.

Među mnogobrojnim njegovim kmetovima bio je i neki Jovo Beljemez i u Mustajbegovoj kući – u stvari u njegovim sarajima, pošto je beg bio imućan i svoje kuće opasao zidom – pored ostalih poslova vršio je i dužnost konjušara. Timario mu je atove, sedlao ih kad je trebalo, a stajao uz binjegtaš kad bi beg uzjahivao ili sjahivao, budući da je ovaj već bio zašao u godine, a sa ovima, i rakijom koju je pio, pregojio se i otežao. Kad nije bio u službi, odnosno pošto bi obavio sve poslo­ve u konjušnici, kmet Jovo bi odlazio svojoj kućici s druge strane reke i, na ono malo baštice koju je držao, sadio nešto krompira i zeleni, pa je i od toga poveći deo morao da daje begu, za potrebe njegove kuhinje.

 

Desilo se tako jedne godine da je reka Bosna nadošla, tako reći preko noći, poplavila i najviše obale, a sasvim prekrila zemlju koju je držao kmet Jovo, odnevši sa nje sve što je bilo posađeno i posejano. Bilo je to pred samo leto, odviše kasno da se zemlja ponovno zasejava, sve da je i imalo sa čime. Vidi nevoljni Jovo Belje­mez šta mu se piše – ostaće mu žena i deca gladni, a, što je još gore, neće moći begu da odnese deo koji mu je dužan. Pa mada zna za preku begovu narav, on odluči da ugrabi trenutak kad mu se učini da je ovaj dobre volje i nema pri sebi kandžiju i zamoli ga da mu oprosti ili bar odgodi plaćanje dažbina. U toj svojoj nevolji po­uzda se i u to što radi posao koji je teško nadzirati (konj nema načina da kaže jesu li ga na vreme napojili i nahra­nili), pa je beg prema njemu blaži i mekši no prema ostaloj posluzi, i nije se sasvim prevario. Dok mu je privodio konja, držeći ga za ular, beg ga susrete pi­tanjem:

 

– Kako je, Jovo? – misleći na konja, kome je jedna noga bila otekla.

– Zlo, beg-efendija! Odnese mi Bosna svu ljetinu.

– Ništa, Jovo – veli beg, koji je jutros zaista u boljem raspoloženju. – Što je bog uzeo, to će bog i vratiti. Glavno je da je iksan zdrav.

– Tako je, beg-efendija! – potvrđuje kmet Jovo. – Ama, važno je da je iksan i veseo. Ne vrijedi čovjeku zdravlje bez veselja.

– Ko ti brani da se veseliš – odgovara beg, pošto se ispeo na konja, pa će ozgo, sa visine: – Ako ti je poplava odnijela sjeme, donijela ti je mulj, pa će dogo­dine bolje da rodi! – Prihvati iz kmetovih ruku uzde i kandžiju, a ovaj se brzo izmače da ga ne bi njome opleo. Beg podbode konja, pa izjaha na kapiju.

 

Ne prođe ni mesec dana od tog razgovora, a predveče stiže Mustaj-begovoj kući čauš sa desetinom sejmena. Ujahaše pravo u avliju i niti šta pitaju, niti šta progovaraju. Samo predaju Jovi uzde da vezuje konje po dvorištu, a silni atovi već se pogane po beloj begov­skoj kaldrmi. Naslućuje kmet Jovo da su došli iz Sara­jeva ili vezirskog Travnika, po nekom važnom zadatku, poslani od nekih silnijih moćnika, pa radi što mu nare­đuju i ni usta ne otvara. Nezvani gosti zanoćiše tu, u saraju, a Jovo ode svojoj kući i ženi tiho, gotovo šapućući, govori: "Rekao bih da ovo begu neće izići na dobro. Sve mi se čini da su to Dželaludin-pašini ljudi iz Trav­nika, asli došli sa katil fermanom, da ga ovdje dave ili ga tamo na vješanje vode!"

 

Rano izjutra kmet Jovo Beljemez, sa motikom pre­bačenom preko ramena, uputi sa begovim kućama. Bosna je oplićala, prešao je gazom, ispeo se na drugu obalu, i, taman kad će izbiti na carsku džadu, otvoriše se kapije na Mustaj-begovorn saraju i izjahaše sejmeni sa čaušem na čelu, oni isti koji su sinoć tako iznenadno došli. Sačeka u senci vrba da prođu, ali, baš kad su nailazili pored njega, spazi među njima Mustaj-bega vezana, po­sađena na konja naopako, odevena samo u gaće i ko­šulju, bez čalme na glavi, baš kao da mu je sa njome već i glava sa ramena skinuta. Iznenađen, proviri iz čestara i pokaza se, a Mustaj-beg ga spazi i tužno mu se javi:

– E, moj Jovo, evo me vode prava-zdrava!

– E moj beže, rekoh li ja da nije dosta biti zdrav. Valja biti i u dobrom raspoloženju.

 

Beg nemade kad ni da odgovori. Udariše konji u kas i podigoše iza sebe prašinu. Ode oblačić uz Bosnu, ka Sarajevu ili Travniku, a kmet Jovo, s motikom preko ramena, osta pored puta, pitajući se da li da ide begovoj kući ili da se vrati svojoj, gazom kojim je i došao.

 

PRAVDA

 

Junuz Rebronja došao da traži seoskog hodžu kod njegove kuće i zatekao ga u nezgodnom poslu. Raspas, u bijelim gaćama, čak i bez fesa na glavi, hodža iz velikog badnja pretače džibru u kazan u kome će peći rakiju – posao koji baš nije za verskog ugodnika – i čas pre bi hteo da se reši posetioca. Ali Junuz, umesto da odmah izduši, sve se obzire ima li ko blizu, češka se iza vrata, zamuckuje i prekida sam sebe u po reči čim se neko od ukućana pomoli. Izgubi hodža najzad strpljenje, pa se iskosi pravo na prolaznika.

– Hajde, zini, bolan, da čujem šta si htio. Vidiš da sam u velikom poslu.

– Ma, eto, čestiti hodža, velika mi je nevolja, a opet ne znam kako ću ti je reći.

– Kako ćeš? Ustima, kao i svi drugi, i riječima koje na njih propustiš. Dakle, šta si htio?

 

Ali Rebronja još oteže, a sve se osvrće ne bi li se uverio da ga niko ne može čuti: – Imam veliku žalbu na svog agu, Osmana Tafru. Niti sam pristao da mu dalje trpim zulum, niti znam kako da mu doskočim. Pa, eto, velim, da upitam tebe.

– A šta ti to čini, Osman-aga? Ne bih rekao da ti uzima mimo trećine. Niti je njemu to od potrebe, niti mu je do toga stalo. Zanima se on drugim stvarima.

– Eh, vidiš, do tebe sam i došao zbog tih drugih stvari. Navrzo mi se, brate, na ženu.

– Zar na Šerifu? Ma neće biti. Šta će mu ona kod onakve njegove aginice.

– E moj hodža. Tuđe je, kažu, vazda slađe. Čas me šalje u mlin sa žitom, čas u varoš da prodam drva. A ja mimo njegove kuće, a on preko moga praga. Reci, eto, je li to pravo, sve sudeći po šerijatu i po svetome Kuranu.

 

Hodži se ne odgovara, a odviše se upleo u priču da bi naprečac mogao da je prekine.

– Ma da se to tebi ne pričinja? – obilazi on stoga. – Ako je agi stalo do tvoje Šerife, šta će njoj stari aga, kraj tebe, takvog delije?

– Znaš i ti hodža kakva je ženska ćud. A ako joj aga i dolazi praznih gaća, ne dohodi joj i praznih dže­pova. Pa se tako jedno s drugim namiri. Nego, reci ti meni šta da činim? Ako nju oćeram, ko će mi paziti kuću, mal i djecu, a ako na njega kidišem još ću veću nevolju navaliti na sebe.

 

Plaši se hodža da će se ovo otegnuti i zaplesti. Ispašće još da je čoveka učio zlu, a ugasiće mu se i vatra pod kazanom.

– A šta da ti kažem? Kad veliš da je tako i nikako drukčije, a ti otiđi aginoj kući kad on dođe tvojoj, i u njega je hanuma, po još mlada i lijepa.

– Taman tako i činim! On mojoj Šerifi; ja njegovoj Emini.

– Zar! – ote se hodži, pa oliza usne i namah sede na kladu. Tu, pored Rebronje. – Aginici! Emini! A reci, duše ti, je li čemu?

– Jeste bogami, baš je svačemu.

– Pa što se onda žališ? On tvoju, ti njegovu i eto ste obojica namireni. Nego, ugasiće mi se vatra pod ka­zanom. A i ne znam šta ću ti ja u svemu tome. Sem da ti svijetlim svijećom.

 

Ali se Junuz Rebronja ne da oterati. Raširio se pred hodžom, kao čaršav o prostrtom konopcu, i zatvorio hodži i prolaz i vidik.

– Ma nije samo to hodža. To bih ja još i kabulio. Nego je uzeo i da mi pravi djecu. Priznaćeš da to nije šala.

– Da je šala, nije. To ne mogu reći. Ali kako ja da ti pomognem? Kad već odlaziš aginici, što ih i ti ne praviš agi?

– Pa i pravim – veli Rebronja. – Dvoje do sad.

– Ma šta mi ne kažeš? A koje, bolan?

– Najmlađe! Arifa i Naziru.

– Uf, uf – čini hodža – Pa eto, vidiš, i tu ćete biti na istom.

– I hoćemo – veli Rebronja. – Zato sam i došao do tebe. Šerifa mi je opet trudna. Na jesen će se po­roditi.

– Sa srećom, Junuze. Hairli dabogda. A biće i meni puniji mekteb. I tu si se, znači, sa agom namirio. Samo ne znam zašto si došao do mene i na šta si se zapeo da se žališ.

– Kako namirili, hodža? Meni aga gradi sirotinju, koju nemam čime da hranim, a ja njemu agoviće, koje on zalaže medom i skorupom. Kamo tu pravda, hodža? To sam i došao da te pitam.

 

LAŽ I ISTINA

 

Mustaj-beg Teskeredžić, jedan od uglednijih i imućni­jih travničkih begova, opravi se u rano proleće, čim su snegovi okopneli i putevi se proputili, na dugo putovanje u carski Stambol. Pošao je da bi video sina, koji se tamo već treću godinu školovao na Velikoj medresi, i o kome su u usputni Travnik retko stizale vesti, pa i one nepo­uzdane kad su dobre, a neproverene kad očinskom uvu nisu najpovoljnije. Imao je još jedan dobar razlog da kre­ne. Neoprezno je, pre više od godine dana, trgovcu, pro­lazniku, zajmio veću svotu novca, a ovaj mu se, pošto je odagnao iz Travnika veliki dželep kupljenih konja i volova, ne javlja više, ne vraća mu dug, da se o kamati i obeća­noj dobiti i ne govori.

Što u Stambolu, što u odlasku i na povratku, Teske­redžić se zadržao gotovo pola godine, znatno duže no što je verovao i mnogo više no što je obrekao domaćoj čeljadi. Stigao je kući tek pred jesen, kad su mu se ukućani već dobrano zabrinuli, a poznanici u čaršiji, pogotovo oni koji mu nisu bili skloni, već ga i otpisali, računajući da je nastradao na putu, samrtno se razboleo ili u Stambolu dopao neke krupne nevolje i završio u zatvoru i surgunu u nekom od manjih mesta Anadolije.

 

Vratio se, međutim, u dobrom zdravlju i, po svemu sudeći, u odličnom raspoloženju. Za sina je utvrdio da je, istina, omršao i ubledeo ali dobrog vladanja i u velikoj milosti svojih učitelja. Već je i dobio prvo, istina još skromno zvanje, koje će mu, sva je prilika, obezbediti dalje i ubrzanije napredovanje u službi. Pa i sa onim stambolskim trgovcem, poreklom Bosancem, pošlo mu je za rukom da uspešno reši spor i, što milom, što silom, uz pomoć uticajnih prijatelja, natera ga da mu ispovrti dužni novac. Koristio je priliku da poseti Izmir, na povratku se ustavio u Jedrenama i još nekim većim mestima, a uz put, u bazarima i bezistanima, nakupovao i svu silu stvari koje je teško nabaviti u Travniku, pa među ostalim, i lepe ćilimove kojima će ukrasiti kućni selamlik. Na dobrome hatu, sa karavanom tovarnih konja i u pratnji nekolicine naoružanih seiza, ujahao je u Trav­nik oko podne, šenlučeći i izmećući puške.

Vest se odmah pronela čaršijom, pa i celim mestom. Jedva je imao vremena da se ispozdravlja sa domaćom čeljadi i da na miru ruča. Nije stigao ni da se čestito odmori od napornog puta a već su njegovoj kući počeli da pristižu gosti, rođaci, komšije i prijatelji, da ga sretnu, pozdrave se sa njim, a, bogme, i priupitaju ga šta ima novoga u velikom svetu i šta se čini u Stambolu i Veli­koj porti, sa koje ni u vezirski Travnik ne stižu često gosti, a sasvim retko domaći ljudi kod kojih je serbez raspitivati se i slobodno sa njima o svemu porazgo­varati.

 

Svi su lepo i srdačno primani, kao o domaćem veselju. Kako su stizali, služeni su kahvom i gošćeni slatkim i šerbetom, a Mustaj-beg, koji im je došao nekako važniji i krupniji no što je pošao, srdačno je sa svima pričao. Odlazili su omađijani slikama koje su se pred njihovim unutrašnjim očima otvarale. Ali, pošto bi se vratili svojim kućama i pokušali da saberu šta su čuli, a svojima ispričaju šta su saznali, pokazalo se da su se sve te mnogobrojne reči i vruci rečenica svodili samo na to da je Mustaj-begu u Stambolu bilo lepo i da tamo ima mnogo čega značajnog i zanimljivog da se vidi. Nije hteo ništa da im kaže o onom što nisu smeli da ga pitaju, a što ih je u stvari najviše zanimalo. Bilo je oči­gledno da je Mustaj-beg na tom putovanju izučio stambolsku mudrost da oni koji rado i mnogo govore, a spremno na pitanja odgovaraju, nikad ništa značajno ne kazuju

Držeći se čaršijskog reda koji žurbu smatra svoj­stvom ljudi nižega soja, a svako ispoljavanje radozna­losti osuđuje kao znak prostaštva i nevaspitanja, poslednji se na kapiji Teskeredžića kuće, tek predveče, kad se već mračilo, pojavio travnički kadija, Aziz-efendija Čaušević, posle Mustaj-bega najznačajniji i najugledniji Travničanin. U crnom kaftanu, sa belo-žutom ahmedijom oko fesa, odloživši na vratima firale, ušao je Mustaj-begu, pošto su odvojeni i otpravljeni svi zaostali gosti.

 

Namestili su se u selamliku, po kome su već prostrti ćilimovi, doneti sa puta. Tiho gazeći prišla im je posluga i prinela im meze i rakiju, pa sad dvojica glavara, suseda i prijatelja, na miru mogu da razgovaraju i sa merakom da akšamluče. Otvoreni su široki prozori, pa u sobu uvire svež vazduh, pirka lak vetar koji razgoni dnevnu sparinu a u bašti, pod kućom, šušti lišćem te se čini kao da je travničkom dolinom, ispod Teskeredžića kuća, potekla velika reka.

Mustajbega još drži dobro raspoloženje, pojačano kućnim rahatlukom i popijenim pićem. Slobodno, po domaći, podvio je noge na šiljtetu, dugim čibukom šara po podu ispred sebe, a prema svome gostu drži se pomalo pokroviteljski, dobronamerno, ali i za zehru gotovo podsmešljivo, otprilike kao šeherlija prema posetiocu stiglom iz kasabe, i ozbiljni, spečeni, Aziz-efendija to oseća, ali se ne buni i pretvara se da to i ne primećuje. Nagnut napred, prema razgovornom domaćinu, pažljivo sluša, mnogo i često pita, klima glavom kao da na ne­kom nevidljivom rabošu beleži odgovore, a jedva skriva zavist što on, uza sav svoj ugled i važnost svoga zvanja, još nikad nije imao prilike da se uputi na tako daleko i tako značajno putovanje.

 

Otežući svaku reč, kako bi dobio vremena da se seti šta bi još želeo da sazna, treći put se obraća Mustaj-begu istim pitanjem:

– Bio si, kažeš, u Stambolu. I srećno se otuda vratio?

– Jesam, ko što vidiš – potvrđuje Mustajbeg, kome se već pomalo i drema.

– A jesi li, bolan, imao prilike da odeš na Bosfor i vidiš sultanov saraj?

– E moj Aziz-efendijo, ne samo da sam ga vidio, već sam i bio u njemu.

– Ma šta mi nećeš reći. A je li ti se kako svidio?

– Plaho, dobar si mi, čovječe. Ništa veće i ljepše nema na dunjaluku.

– Zna se! Kako bi drugačije i moglo biti kad je carsko. A sultan, slava Alahu i hvala? Nisi valjda i pred njega izlazio?

– Jesam – potvrđuje Mustaj-beg koji se prenuo iz dremeža i poispravio na sećiji. – I sjedio sa njime na divanu, baš kao ovo sad sa tobom.

– Aman jarabi! – iščuđava se Aziz-efendija i iz tame posmatra Mustaj-bega, užagrenim očima sam sebi obasjavajući vidik. – Progovori li sa njime? Upita li te padišah nešto?

– Upita bogme. Za Bosnu, za Travnik, pa i za ugled­nije ovdašnje prvake.

– Šališ se. Nećeš reći da je i za mene upitao.

– Ne šalim se, dina mi. A da je upitao, upitao je.

– Kako, bogati?

– Tako. Kao da se nečeg dosjetio, u jedan mah se pridiže na prestolu, pa će meni prekorno: "A je li, Mustaj-beže, ne reče mi ništa u kakvom se zdravlju i sastojanju nahodi travnički kadija i veliki naš hafiz, Aziz-efendija Čaušević."

– A ti?

– Začudim se što te sultan tako dobro poznaje, a poslije se i uplašim da će mi ovu grešku uzeti za zlo i za kaznu surgunisati me nekud u Malu Aziju. Isti čas temenam pred njim, moleći ga da mi oprosti ovu moju zaboravnost, i kažem mu da si dobro šućur Alahu, rahat i serbes u svom domu i vezirskom Travniku! Prijatelji smo i komšije, nije u mene bilo nikakve hinle i zle namje­re prema tebi, a propustio sam da te pomenem samo zato što nisam znao da si mu poznat.

– A on?

– Naljuti se sad izistinski. "Kako neću jadan znati za Aziz-efendiju Čauševića, najboljeg kadiju u cijelome carstvu, veli mi, nazivajući me svakakvim imenima. Zna za njega butum Anadolija, sva Rumelija, pa i cijela Persija sa Kurdistanom. Veliki vezir i šejh ul islam, kad god mi iziđu na divan, bar tri puta ga pomenu, a kad neku odluku žele da pritvrde, uvijek kažu: tako je, ne može biti drukčije, i baš tako bi to presudio i travnički kadija, Aziz-efendija Čaušević. Nego, čim se vrneš u Bosnu, prenijećeš mu moj carski selam", i, ne bih li stigao da ti to što prije kažem i pozdravim te s njegove strane, isti čas me otpusti sa divana.

 

Mustajbeg čibukom udari po podu, kao da i on ovom reči otpušta svog sabesednika. Zašlo je sunce i u selamliku se već sasvim smrklo. Aziz-efendija se utišao, ne postavlja više pitanja, pa se i ne zna da li je još tu, u sobi. Prođe tako nekoliko dekika, pa se travnički ka­dija ipak javi iz svog ugla, ali tiše, i nekako promenjenim, mekšim glasom:

– Moliću te, Mustaj-beže, doste i pobratime, da mi to još jednom ispričaš. Znam ja da ti mene lažeš, ali te je ipak lijepo slušati. A može se uzeti i za istinu, za toliko koliko se ovdje čuje, pa bih htio da to utuvim i pritvrdim, da bih znao ko sam, šta sam i šta se o meni misli kad se nađem sam, kod svoje kuće, i o sebi uzmem da razmišljam.

 

NA SASTANKU KOD KALAJA

 

U predsoblju kancelarije carskog i kraljevskog po­glavara Bosne i Hercegovine, grofa Kalaja, sedi nekoliko bivših bosanskohercegovačkih ustaničkih prvaka. Među ovima Golub Babić sa Krajine i Bogdan Zimonjić i Mićo Ljubibratić iz Hercegovine. Više od sata čekaju da ih Kalaj, kao i svake godine o hajdučkom Đurđevdanu, primi i isplati im penzije koje im je carska i kraljevska vlada u Beču odobrila u znak priznanja za njihove nekadašnje zasluge u borbi protiv turske vlasti i sultana u Carigra­du. Pošta je u Bosni, istina, već uvedena i bilo je mo­gućno, njenim posredstvom, poslati im ove prinadležnosti, ali je Kalaj, ili neko iz njegove svite, smislio da će bolje biti da se to čini iz ruke u ruku, ovde u Sarajevu, u sedištu nove vlasti i u sobi njenog najvišeg predstav­nika. Jer, sela u kojima žive bivši prvaci teško su do­stupna, pa ne treba dozvoliti da se oni u njima odviše osamostale i zamisle se knezovima. Za pare koje im se daju valja da se pomuče, dolazeći u Sarajevo, ćesarevom predstavniku na noge, a ne da im se novac donosi, kao danak ili kirija za Bosnu koja njima pripada.

 

U novoj, tek podignutoj zgradi carske i kraljevske uprave – palati kakve do tada nije bilo u Sarajevu i kakvu zbunjeni hajdučki prvaci dotle nisu videli – sa strahom božijim peli su se stepeništima po kojima su prostrti meki crveni ćilimi u koje su im noge upadale sve do članaka, a na svakom spratu sudarali su se sa poslužiteljima u crvenom, paradnom ruhu, opšivenom zlatnim gajtanima, baš kao da su kapidžibaše koji ih sprovode samome sultanu. Dvojica hajduka su u krat­kim džamadanima, a pop Zimonjić u crnoj mantiji. Bradati i brkati, visoki, krupni ljudi, nelagodno se osećaju u namesnikovom predsoblju, i mada je i ono prostranije no cele njihove kuće, čini im se da su u njemu nekako stešnjeni i skučeni, kao ovce oko kojih kruži vuk. Zbili su se jedan uz drugoga, uvučenih ramena i pognutih glava čekaju u tišini da najzad budu pripušteni pogla­varevoj ruci, pa da opet – ako ih ne oteraju u surgun u neke daleke memljive zatvore – budu pušteni svojim domovima.

 

Tako, u tom iščekivanju, Golub Babić, koji, kao i svi Krajišnici, ima više volje za razgovor i bolji smisao za šalu no dvojica mrkih, mučaljivih Hercegovaca, glasno se nasmeja i, da bi nekako prekratio vreme koje i njemu sporo protiče, a rasterao brige koje ni njega ne ostav­ljaju na miru, dvojici drugova uze da priča.

– U rano proljeće, baš kao što je ovo, lisica okoti šest lisičića. Olizala ih je, podojila i pazila u svojoj logi sve dok nisu prohodali. A onda, hvatajući po najbližim zaseocima pilad i kokoške, hranila ih do kasno u ljeto kad i oni stasaše da sa njome love i, učeći lisičiju školu, osposobiše se da se sami o sebi staraju. Bilo je vrijeme da se raziđu i da svako pođe na svoju stranu.

 

Posljednjeg dana, pre no što će se rastati, još su zajedno jurili po šikari, igrali se i sunčali na jesenjem suncu. Bilo im je lijepo i jedan od lisičića, najotresitiji među njima, ne uzdrža se da ne kaže lisici:

"Baš nam je danas bilo lijepo, majko! Ne znam da nam je ikad bilo ljepše. Eto, razići ćemo se kad se smrk­ne, a baš bih, majko, volio da znam kad ćemo se i gdje opet ovako sastati."

Lisica samo zastade i isplazi jezičinu.

– Kod ćurčije, sinko! Kod ćurčije! – lanu i otrča dalje u šumu.

Otvoriše se vrata, uđe Kalajev sekretar, u tesnom crnom odelu, i pozva trojicu talaca da pređu u susednu sobu, gde će ih carev predstavnik primiti.

– Eto! – veli Babić, zaključujući priču. – I mi se ovdje sastadosmo da nam uzmu koži mjeru!

 

PROVODADŽIJA

 

Izvesni Elijezer Gaon, trgovački putnik, zastupnik fabrike šivaćih mašina "Singer", došao je svojim poslom iz Sarajeva u Višegrad, odseo u jedinoj tamošnjoj gostio­nici, "Kod Lotike", a uveče se, u društvu poznanika i daljih srodnika, žalio na svoj nestalni, trgovački, putnički poziv. Savetovali su ga da promeni zanimanje, oženi se, i, sa stečenim mirazom, otvori neku radnjicu, eto, tu, na primer, baš u Višegradu, ako mu je to po volji.

Sluša to Gaon pa setno odmahuje glavom. Veli: još bi nekako i našao novaca, koliko za početak, a bu­dući da zna nešto i od mehaničarskog zanata, možda bi upravo ovde mogao otvoriti radnju za opravku mašina, ali bi prethodno zaista trebalo da se oženi kako bi imao ko da ga pazi, kuva mu i krpi ga, a gde će on, takav kakav je, omali i bolešljiv, uz to stalno u pokretu, pro­naći valjanu devojku koja bi htela da pođe za njega.

– To bar nije teško! – javio se Mario Atijas, berberin ovdašnji. Ima ljudi i žena koji će posredovati i pomoći mu da nađe nevjestu. A ne fali ovdje ni djevojaka. Eto, Rifka, Kampusova, na primjer, kćer Monija Kampusa, mesara, zgodna, zdrava cura, već odavno stasala za udaju. Možda bi pristala da pođe za njega, a otac, Mom Kampus, uz nju ponudio i poveći miraz.

Pošto i ostali za stolom izjaviše kako je Atijas došao na dobru i srećnu misao, kad se setio Kampusove Rifke, nevoljni Gaon, kome se, mada se vreme već primaklo sitnijim zorskim časovima, ne odlazi u pustu, hladnu i vlažnu sobu prenoćišta, češka se po glavi i gotovo već pristajući pita još jednom Atijasa:

 

– Dobra, kažeš? Bez tjelesne mane?

– Zgodna, lijepo građena. Ja ti zato jemčim!

– Pošla bi za mene?

– Zašto da ne, ako bi se sa njom porazgovaralo. Nisi ti loša prilika.

– A stari Kampus bi dao miraz?

– Kako ne bi. Rifka mu je najstarije dijete i vrijeme joj je da se uda.

 

I tako, posle razgovora, Elijezer Gaon ostavi Atijasu da udesi viđenje sa devojkom, a da sa ocem ugovori sve ostalo što je, po običaju, neophodno da se uradi u takvim slučajevima. Viđenje je zaista već sutradan upriličeno u jednoj od prijateljskih kuća, a Rifka se po­kazala zdrava, drusna, crnokosa devojka – istina već malo poširih bokova – i Gaonu se istinski svidela. Ka­kav je on utisak ostavio na nju nije bilo poznato, pošto ona sama ništa nije govorila, a nisu je za to ni pitali. Izvesno je, međutim, da je stari Kampus obećao dovo­ljan miraz, jer su zaruke uskoro sklopljene, a ugovoreno da se svadba obavi na jesen u Sarajevu, pošto Gaon sredi svoje poslove sa "Singerom" i nađe pogodan smestaj za sebe i svoju izabranicu.

Prošlo je tako pet meseci i za to vreme izmenjeno nekoliko pisama između Sarajeva i Višegrada, a Gaon je, spremajući se za ženidbu, našao skroman stan na Mejtašu i bacio oko na malu radnju u čaršiji, u blizini Kujundžiluka, u kojoj bi sa dobijenim mirazom otvorio radionicu, i tako bi se sve i završilo da Elijezer Gaon, po nekoj sreći ili nesreći, svoje namere nije poverio prijatelju Samuelu Goldmanu, zastupniku "Paromlina", koji je, i sam već umoran od skitničkog života, odobrio njegove planove, izjavljujući da je spreman da mu se nađe pri ruci i pomogne mu skromnijim zajmom, pod povoljnim uslovima. Ali, kad ga je upitao da li je našao mladu i od Gaona saznao koga je izabrao, malo se izne­nadio i kao ohladio, a toliko mu se promenio izraz lica da to nije izmaklo ni rasejanom Gaonovom pogledu. Vi­deo je da ovaj devojku poznaje i da nešto o njoj zna. Saleteo ga je da mu to kaže, a ovaj u zao čas popusti, naže se bliže svome drugu, i šapućući mu gotovo na sa­mo uvo, ispriča takve neke stvari da Gaon poče da bledi i drhti, pa najzad plati račun u kafani, podiže se od stola, i pogružen, obuzet tužnim mislima, ode svojoj kući.

 

Prekide sve pripreme oko iznajmljivanja stana i radnjice. Uputi se odmah u Doboj, Tuzlu i okolna mesta sa svojom torbicom i knjigom u kojoj su naslikani mo­deli "Singerovih" šivaćih mašina sa označenim cenama i uslovima kredita. Budućem tastu i verenici Rifki nije napisao ni reči i izgledalo je kao da je bez traga iščezao.

Vratio se u Sarajevo posle mesec dana. Nije otišao u Ameriku, niti se iz očajanja utopio u reci koja protiče kroz Tuzlu. Umoran i pomalo zapušten pojavio se opet u kafani u kojoj se i ranije mogao naći: igrao je bilijar i pio kafu kod "Parka", a uveče, uz pivo, sedeo kod "Sameka". Tu ga je jedno veče i našao Mario Atijas, ko­ga su Kampusovi uputili ovamo da potraži njihovog išče­zlog zeta.

 

– Lijep si mi ti drugar – dočeka ga Gaon. – Otkad imam takve prijatelje, neprijatelji mi nisu više potrebni.

– Zašto, pobogu, Elijezere? Šta sam ti skrivio? – iščuđava se Atijas, tobože uvređen, a zna, ili bar naslu­ćuje, zašto se Gaon ljuti.

– Još pitaš zašto? Htio si da mi podmetneš dje­vojku s kojom je cio Višegrad spavao. Sve sam to saznao. Ima ljudi koji su iskreniji drugovi od tebe koji mi dođeš čak i rođak.

– Lažu, lažu! – brani Atijas sebe i Rifku, a onda, videći Gaonovo lice koje se smrklo i kome suze blistaju u očima, naslućujući da je Gaona neko uputio u višegradske tajne, popustio je za jednu kariku. – Pretjeruju, pretjeruju, Elijezere. Nemoj sad da si i ti na kraj srca, per amor di dio.

– Kako pretjeruju! A David Perera i Jakov Konforte, onaj što je učio školu u Beču, da o drugima i ne govorim – tu se Gaon nagnuo prema Atijasu, preturivši čašu sa pivom koje se razlilo po stolu, i uzeo da mu reda spisak ljudi s kojima je Rifka Kampusova vodila ljubav u kasabi. – Cio Višegrad, cio Višegrad! – po­navljao je uzbuđeni Gaon. – Ne isključujući ni Vlahe, ni Turke, a ni rođake, kakav si ti. Je li tako? Da li sad pretjerujem?

– Pretjeruješ, brate, pretjeruješ – brani se Atijas, koji vidi da je uhvaćen u laži – kako da ne pretjeruješ! Pa i šta mi je Višegrad. Kao da je Višegrad isto što i Beč, Pariz ili London. Kasaba, obična, kasaba! Nema u njemu ni hiljadu duša, računajući žene i djecu. Je li tako, Elijezere? Je li tako, odgovori?

– Tako je! – priznaje nevoljni Gaon, pritešnjen ovim činjenicama.

– Eto, vidiš li? Nego, da se ne sporimo više oko toga. Bolje da popijemo još neko piće. Ovo si ionako prosuo – veli Atijas, pa poručuje gazdi Sameku da im pošalje za sto flašu sa vinom i tanjir sa mezetom.

 

Ostali su tako u krčmi do duboko u noć, a onda, pomalo i nakresani, oslanjajući se jedan na drugoga, krenuli preko Latinske ćuprije i, preprečivši Predimaret, strmom, tamnom ulicom, počeli da se penju ka Mejtašu, gde će obojica noćiti. Gaon kod svoje kuće, Atijas kod nekih bližih rođaka, i dok se tako polako penju, Atijas, pijaniji, primiče se Gaonovom uvu i na nj mu šapuće:

– Eto, a ti jednako zapucao: cio Višegrad, cio Višegrad! Kao da mi je Višegrad isto što i Njujork. A, kažem ti, Rifka Kampusova je baš fina cura i nećeš se pokajati što ćeš je uzeti. Ja se, moj bratac, u to razu­mijem i znam šta ti preporučujem. To ti je kao što ti govoriš svojim mušterijama za "Singerove" mašine: "Što više radi, sve je bolja!"

 

ŽALBA

 

Komšija Meho Kurt, omali i žurav čovek, došao hodži da traži savet. Bezbeli onda kad je njemu najzgod­nije, pred ićindiju, pošto je posvršavao sve domaće po­slove, a baš u vreme kad je hodži najnezgodnije i naj­manje stalo do razgovora. U onaj tihi, predvečernji čas, kad se sve smiruje, a on se predaje blaženom ćutanju koje naziva razgovorom sa bogom.

Svratio je bos, u gaćama i košulji, kako se zatekao kod svoje kuće, a ne vidi se da išta nosi u ruci, niti da mu je mahrama sa peškešom u nedrima.

– Oprosti što ti dosađujem – veli i, neponuđen, seda na klupu pored hodže, a naslanja se na zid, kako će i njega ogrejati sunce poslednjim, toplim večernjim zracima. – Od nevolje mi je i došao sam da se sa to­bom posavjetujem.

– Baš sad? Je li tolika preša? – ne uzdrža se hodža da upita, a oseti kako mu uteče misao kojom se bavio i uzdahnu, svestan da je više neće lako dokučiti. – Ko­ja ti je opet muka, Meho?

– Hajrija! Neće da me sluša. Što god ja naredim ona na svoju obrne, što god ja kažem ona otpovrne. Eto, maločas joj rekoh da pristavi što za večeru, o ona do komšike, tobože da zajmi soli, pa tamo ostade i evo je nema više od sahata. Ne mogu joj to dalje trpjeti, a ne znam šta mi je činiti. Da joj govorim, ne pomaže. U nje jedna usta, a stotina jezika. Da je udarim, ne smijem. Može mi sičan ili srču staviti u kafu.

– Pa šta bi htio od mene? Hoćeš li da je ja pozo­vem i posavjetujem?

– Ne, amana ti, hodža! Kakva je napasna, ne bi ona to ni tebi otrpjela. Može te još i uvrijediti, a meni se poslije svetiti što sam ti se požalio.

– Kako ti kažeš, Meho. Tvoja žena i tvoja briga. Što si onda k meni dolazio i šta od mene tražiš?

– Onako, čestiti hodža, da bar sebi malo olakšam, i oprosti što sam ti dosađivao – veli Meho, pa se s uzdahom diže sa klupe na kojoj mu je bilo prijatno sedeti i sporim se korakom upućuje svojoj kući. Hodža osta sam, ali ne može više da se seti lepe misli koja mu je pobegla, a nema više ni vremena da je juri. Sun­ce se priklonilo zapadu, vreme je večernjoj molitvi i počinku.

 

Nekoliko dana kasnije, u isto takvo predvečerje, eto ti opet preko hodžine avlije njegovog komšije Mehe Kurta, onako bosog, u gaćama i košulji, pa će pravo ka hodži, kome, čim ga vide, misao kojom se bavio, stuče kao riba pod kamen.

– Merhaba! – dočekuje ga, a već se pomera na klupici pred kućom gde će, zna se, komšija Meho Kurt sad sesti. – Akobogda? – pita, gledajući ga.

– Zlo! Ne valja! Nikako ne valja! – hukće Meho, nameštajući se već pored hodže.

– Šta je? Koja ti je opet nevolja?

– Koja? Zna se koja. Hajrija, a koja bi druga. Ko je čovjeku veći dušmanin od rođene žene.

– Hajrija? Pa šta ti to opet uradi, dobar si mi čovječe?

– Šta mi uradi? Upropasti me, načisto. Dao sam joj pare i poslao je u čaršiju da Suljagi Kehri plati dug za bakaluk, a ona, bog je ubio, svratila u bazrdžane i sve potrošila na kanu, bjelilo i neke đinđuve. Njoj, veli, vrije­me prolazi, a Suljaga Kehro može i pričekati.

– Pa, šta ćeš sad? – pita hodža, da ne bi on mo­rao da odgovara. Ali mu ni to mnogo ne pomože.

– To sam tebe došao da pitam, čestiti hodža. Po šerijatu imao bih pravo da je otpustim. Da oćeram nepo­slušnu i rasipnu ženu. Je li tako?

– Tako je. U ćitabima tako piše. A šta si naumio? Hoćeš li?

– Bih ja, a i zaslužila je. A opet mi dođe nekako žao. Draga mi je, i, ako je oćeram, ostaću bez nje, pa će ispasti da sam sebe kaznio bez ikakve svoje krivice. Nisam ja potrošio pare na đinđuve već ona. I što da ja na pravdi boga ostanem bez žene zbog tamo nekog bje­lila, kane i altumbaša. Je li tako, hodža?

– Biće, kad ti kažeš. Ne znam samo šta ti ja tu hoću?

– Ništa mi i ne trebaš, hodža. Ja to samo onako, koliko da malo popričamo – veli Meho Kurt, pa se diže da ide svojoj kući. Ali posle nedelju dana eto ti ga, u zao čas, opet pred ićindiju, pravo na hodžinu klupu, i ne pozdravlja se sa hodžom i ne gleda ga čestito, već mrk, sav pokisao i usukan, samo se savi pored njega.

– Aman! – jauknu, kao da ga stomak boli. – Ubiću je. Glavom ću joj o kaldrmu i svu je izgaziti nogama!

– Koga bolan? Koga ćeš ubiti?

– Koga? Kučku, kurvu, Hajriju. Nikako joj ne mogu halaliti. Moram joj presuditi, pa ma šta poslije bilo?

– A što, jadan, šta ti je sad toliko skrivila?

– Šta mi je skrivila? Još pitaš, hodža. Nije dosta što mi troši pare, već je od neko doba uzela i da me vara. Nakanira kosu, nabijeli lice, pa, onako udešena, u najboljim šalvarama i košulji od tankog beza, izlazi na kapiju i tu po vas dan stoji, mjerkajući ljude što prolaze ulicom. Mnogo bi me samo osudilo, da je nešto ubijem?

– Bogme se i ja bojim!

– Eto, vidiš li, dobro da sam te upitao. Možda bi ipak bilo bolje da je samo oćeram, pa neka se ona sama ubija kako zna i umije. Nego se bojim.

– Čega se bojiš? – prekida ga hodža rasejano, jedva ga slušajući, sve jednako goneći onu svoju misao o ljudskoj sreći i nesreći i ovome svetu koji mu se čini naopako sazdan.

– Bojim joj se braće – veli mu Meho. Trojica su i sva trojica opasne ukoljice. Ubiće me, pa šta ću onda?

– Ti ništa. Ja ću morati da ti čitam dovu, a ti ćeš serbez u zemlju.

– Šališ se! – veli Meho, gledajući hodžu pored sebe. – A ja došao do tebe u svom golemom jadu.

 

Poispravio se hodža i odvojio od zida na koji je bio naslonjen. Gleda komšiju u beloj košulji i gaćama i, ta­mo na sokaku iza njegovih leđa, ljude koji promiču po­red njihovih kuća, svaki za svojim poslom i sa svojom brigom, idući odnekud iz čaršije. Zamislio se, pa i zabo­ravio na Mehu Kurta pored sebe.

– Računao sam da ćeš mi pomoći! – prenu ga ovaj skrušeno. – Ako nikako drugačije, a ono bar sav­jetom. Učeniji si i mudriji od mene, a i kao hodža dužan da me poučiš šta da uradim.

Trgnu se hodža iz svojih misli. A ona jedna, najva­žnija, što ju je maločas dohvatio otima mu se i praćaka kao velika pastrmka u ruci.

– Znaš šta? – veli on komšiji Mehi. – Najbolje bi bilo da ti pređeš na vlašku vjeru!

Zinuo Meho, iznenađen. Ne veruje svojim ušima.

– Da pređem na vlašku vjeru? Misliš da bi mi to pomoglo? Imaju li oni bolji način sa ženama?

– Ne znam da li bi tebi pomoglo, ali meni bi si­gurno!

– Tebi, hodža? Kako to misliš?

– Tako, Meho, ako pređeš na vlašku vjeru, pitaćeš za savjet popa Dušana. On će onda biti dužan da ti od­govara, a mene ćeš ostaviti na miru.

 

ZA VREME ANEKSIJE

 

Godina je 1908, deset časova je u Maglaju. U Ibrinoj kafani, u blizini novoga mosta, okupili su se dokoni za­natlije i dućandžije. U njihovim radnjicama ih ne čeka posao, a radi su da saznaju novije vesti, koje se šapa­tom prenose s usta na uvo, pošto novine retko stižu u Maglaj, a nema drugih načina da dokuče šta se zbiva u velikom svetu. Svaki sedi sam za svojim stolom. Čini mu se da ih je tako više u kafani, svakom od njih izgle­da da je u njoj nezavisan, svoj gospodar, i nema potrebe da misli ko će kome morati da plati kafu. Kafedžija Ibro podstiče žar, huče u džezve i ibrike, briše ih krpom i isteruje na njima sjaj, a gosti gledaju kroz prozore šta se zbiva, dole, na pazaru, i ko sve prelazi s jedne obale reke na drugu. Ali, malo šta ima da se vidi – sem dvo­jice austrijskih žandara, koji s bajonetima na puškama jednako šetaju mostom, kao da mu mere dužinu, ili čeka­ju nekoga s kim imaju urečen sastanak.

Posmatrajući šta se zbiva – a ništa se ne zbiva uistinu – svi iščekuju da se nešto desi, ali se u Maglaju već odavno ništa ne dešava, a ne znaju ni šta bi želeli da se desi, jer, ma šta se desilo, njima četvorici od toga ne bi bilo nikakve hasne, niti bi im bilo bolje no što im je sada. A ni sada, čini im se, niti je njima dobro ovde, niti vide dobra u svetu.

 

Otvaraju se vrata kafane i u nju ulazi Meho Ćutuk, koji dole, pod mostom, pere creva, a suši ih posle u svom dvorištu. I mada se ponekad i posluži mirišljavim sapunom, ne može da od sebe odagna zadah kojim mu je već i koža prožeta. Umorio se, skvasio, i sad je došao u kafanu ne bi li se osušio i za male pare upriličio sebi neki prijatni trenutak. Od svih koji su se tu našli on je najsiromašniji, s najgorim zanatom i s najmanje ugleda u čaršiji u kojoj se to ne prašta. Uvek ona ima nekoga s kim se šali i koga može da ismeva, pa to zna i Meho Ćutuk, nevoljno čak i pristajući na tu ulogu, jer je to je­dini način da i on učestvuje u igri i s ovim istaknutijim sugrađanima sedi u društvu. Došli su ovamo pre njega, videli su kako prilazi kafani, i, dok se peo uza stepenice, mogli su da se dogovore kako će mu ovoga puta podvali­ti, zabaviti se i razbiti nekako svoju dosadu, a zataškati neprijatne misli koje i njih muče.

Meho oprezno proviruje kroz jedva odškrinuta vrata i tek onda prežući, ulazi: pokušava da oceni kakvu su mu ujdurmu ovog puta smislili, i, mada je spreman da pone­što otrpi, nije mu svejedno šta će to biti, a želeo bi da prođe sa što manje štete.

 

– Merhaba, Mujaga! – javiće se prvom na koga će naići.

– Merhaba, Meho! – odgovara mu ovaj mirno.

– Merhaba, Suljo!

– Merhaba!

– Merhaba, Sadik-efendija!

 

Ispozdravlja se tako sa svima gostima i Ibrom kafedžijom, pa kako ga niko ne pozva da mu se pridruži, niti pokaza želju da ga bilo čime časti, pošto napravi krug po kafani, spusti se umorno i s uzdahom za jedini, naj­manji, neposednuti sto u samom uglu, odmah pored vra­ta. Svi ćute, kao da su utonuli u neke krupne misli, a Meho othuknu kao čovek koji se podigao od teškog po­sla. Kafedžija Ibro i dalje posluje za šporetom, i džezve, jednu po jednu, ostavlja na policu više sebe. Uzima krpu preko ruke, pa se polako, klateći se, upućuje ka novom gostu, dok ispod njega pucketaju i savijaju se tanke da­ske poda. Staje ispred Mehe Ćutuka i, gledajući nekud mimo njega, kroz prozor, prema čaršiji i mostu po kome jednako šetaju ona dva žandara, upita ga:

– Šta ćeš?

– Je l' ja? – čudi se Meho i obzire oko sebe da bi video da li to kafedžija njega ili nekog drugog služi. – Zna se šta ja pijem.

– Kahvu? Ja!

– A kakvu ćeš kahvu? Ala turka ili čila franga?

 

Nije se nadao tome pitanju. Ćuti, ne odgovara, a ću­te i ostali gosti u kafani, čekaju šta će Meho reći. Ibro kafedžija, koji i dalje gleda poviše Mehove glave, kroz prozor, pa se i ovaj osvrnu za njegovim pogledom i spazi na mostu ona dva žandara kako šetaju po njemu, a bo­deži na puškama sve im bleskaju kao ribe u vodi.

– Imaš li i jednu i drugu? – pita Meho, najzad, da bi dobio na vremenu i smislio za šta će da se izjasni. Učini mu se da se gosti u kafani smeškaju, a kafedžija Ibro, baš kao da je u oficirskoj kasini, u Doboju, briše belom krpom pred njim sto, klanja se i odgovara:

– Imam, kakvu god se naredi.

Češka se Meho po temenu sa dva prsta podvučena pod fes.

– Znaš šta – veli mu – ozebao sam jutros u vodi, pa ti meni šućur Alahu, svari jedan ćaj.

– Mogu, mogu, efendija! Nego reci ti meni, kakav ćeš ćaj. Ruski jali ingleški?

 

Meho Ćutuk, crevar ovdašnji, od zanata koji nije ni ugledan ni prijatan, navikao, da prostiš, svakakva govna rukama da pretura, zna da su vremena mutna i da je u njima i takvima kakav je on opasno se izjašnjavati. Gde da se on, ovako mali i neznatan, opredeljuje među ve­likim silama koje oko Bosne hoće da zarate.

Poćuta malo, virnu kroz prozor put žandara na mo­stu, pa će kafedžiji Ibri, koji se ukipio iznad njega.

– Znaš šta ... daj ti meni jednu vodu ... – veli mu, a pošto u taj mah svi u kafani prsnuše u smeh, Me­ho se diže, a krv mu navali u glavu.

– A vi – zausti prema njima, ali se seti da su to gazde i ugledni ljudi, s kojima se njemu nije svaditi. – A ti Ibro idi u ... – popravi se, opsova ga krupno i iz istih stopa izlete na vrata.

Smeju se jutrošnji gosti, ali i njima skrenu pogled na žandare i videše kako se preko čaršije uputiše Ib­rinoj radnji.

– Merhaba! Merhaba! – počeše da se zdrave i je­dan po jedan uzeše da se razilaze ispadajući žurno iz kafane.

 

PITANJA

 

Na sarajevskom Predimaretu, u kafani Ibrahima Oroza, odmah blizu takozvanog "slatkog ćošeta", na kome su se stekle četiri poslastičarnice, okuplja se od nekog vremena mlađi svet i pred podne-namaz, umesto da ide u Begovu džamiju i u njoj klanja, sedi ovde i, onako do­kon a obesan, bistri politiku. Baš pre neki dan je u Beču, a zatim i u Sarajevu svečano, objavljeno pripajanje Bo­sne i Hercegovine zemljama Habsburške monarhije. Uz­bunio se ceo svet. Velike sile prete ratom jedna drugoj i sad se o tome priča i među mlađim gazdama u Ibrinoj kafani. Jedni kažu da je to i bolje, jer bi inače Bosnu pri­grabila Srbija, a Hercegovinu – Karadag – Crna Gora, pa bi muslimanskom uvu sasvim odzvonilo, a begovatu pogotovo. Drugi se ne slažu, i još veruju da bi bilo mo­gućno preko Sandžaka uhvatiti vezu sa Turskom. Treći misle da bi Bosna i Hercegovina mogla biti i samostalna, pa se pozivaju na Hadži-Loju, Husein-kapetana Gradaščevića, Zmaja od Bosne, Ali-pašu Rizvanbegovića i još neke prvake koji su u odbranu bosanskih prava svoje­vremeno ustajali protiv austrijskog ćesara i samoga sultana.

Zagrejali su se u tom razgovoru, pa počeli i da se nadvikuju, sasvim zaboravivši da bi tuđe uvo moglo da čuje njihov razgovor. Popili su kafu, pa sad, dok se u susedstvu zatvaraju ćepenci i mumini odlaze u džamiju, kafedžijskom momku traže još po jednu kafu, hladnu vodu i slatke lokumiće. Pa nastavljaju sa sličnim pri­čama sve iz početka.

 

– Boga mi je Husein-kapetan došao sa vojskom sve do Jedrena i da ga ne izdade Skodra-paša, šćaše uzeti i stolni Carigrad – veli jedan.

– Odbranio bi Bosnu i Hadži-Lojo, da je bilo više sloge među našim prvacima.

– I sad bi se moglo nešto učiniti da nije raznih kukavica koje nam ne daju da ustajemo.

– Jeste, pa biste obršili, baš kao i oni koje ste pominjali. U bukagijama, posađeni na konja naopako – javlja im se iz tame nečiji rapav glas i, obrćući se na tu stranu, primećuju Husagu Kerkeza, upravnika ovdašnjeg zatvora, koji je u sivoj uniformi, sa ljubičastim trouglovima na okovratniku i zvezdicama od požutele kosti pod vratom.

 

Ućutaše naprečac, a onome što se najviše žestio zastade i kafa u grlu. Grumen mu zapara jednjak, pa poče da ga iskašljava. Posta im tesno u kafani i poželeše da idu, ali im nezgodno da to čine naglo, kao da beže.

Podiže se prvi Husaga, i, pritegnuvši sablju o bedro, još se u prolazu osvrnu prema njima.

– Svaka je vlast od boga, momci. To vam ja kažem, a ako ne vjerujete meni, pitajte druge. Samo, nastavite li ovako kako ste otpočeli, bogme će drugi pitati za vas. I to žešće no Husaga, koji vam je sa očevima na jaliji igrao handžajsa.

 

Pa iziđe na vrata, a momci ga ispratiše pogledima, sve dok ne iščeznu prema Baščaršiji, idući verovatno ka zatvoru u Hasan-kuli.

Platiše i oni trošak, a vreme je uostalom da se vrate svojim radnjicama.

– Vlast je od boga! – javi se onaj najžešći, kome je zazorno da se prizna pobeđenim. – Da vidimo onda prvo ima li boga?

– Ko će ti to reći? – pita ga onaj što se pozivao na Husein-kapetana Gradaščevića, Zmaja od Bosne.

– Da upitamo uz put nekog mumina i hafiza, na koga prvog naiđemo – predlaže treći i tako, dok ostali otpadoše, njih trojica uputiše se niz Predimaret i natrapaše na ćepenak starog hadži-Sulejmana Kemure, koji je sred dućana i sad učio u nekoj knjizi, prebirući po nje­nim stranicama i vlažeći prst na ispucalim usnama.

– Merhaba, Sulejman-efendija! – javiše mu se sva trojica. – Je li serbes sjesti malo sa vama? Htjeli bismo nešto da vas upitamo.

– Jeste, jeste, kako da nije. Otur, tu na ćepenku. Da čujem koje vas je dobro nanijelo – veli starac tan­kim, mačijim glasom, a zaklapa knjigu.

– Pa, eto – oteže najvatreniji među momcima – razgovarali smo u kafani kod Ibrice Oroza i tako, u rije­či o prilikama u svijetu, malo se sporečkasmo i neko se među nama upita imali li boga kad se pored njega mogu da dešavaju ovakve stvari sa dinom i našim adetom. Ne­ki kažu nema ga, drugi ima ga, a treći samo ćute, pa će baš oni predložiti da nekoga upitamo, i tako, eto nas pred vaš ćepenak. Ko će nam bolje odgovoriti, mislimo, no takav hafiz kao što ste vi, koji ste učili škole u Cari­gradu, dva puta na ćabu išli i još i sad se po vazdan sa knjigama družite.

– Tako je! – potvrđuje drugi, sedajući na dasku ćepenka. – Pa nam sad recite, po istini, šta mislite: ima li ga ili ga nema?

 

Sulejman-efendija Kemura izvuče suvi, krivi prst iz knjige u krilu i okrenu ga put trojice momaka, kao da ku­kom pokušava da ih uhvati.

Ali ne odgovori odmah. Zamisli se, uze da gladi tan­ku bradu, a plavim očima šara po tavanici kao da kroz nju gleda u nebo i na njemu još jednom proverava ima li tamo zaista boga koga ovi momci traže. Pa se najzad odluči i obrnu oči ka njima.

– Šta da vam kažem – reče im tihim glasom. – Nikad ga nisam vidio, niti sam govorio sa njime; čak ni onda kad sam bio na ćabi. Sve knjige koje sam čitao i sve sure svetoga Kurana govore mi da ga ima, a opet, kad razmotrim šta se na svijetu čini, rekao bih da ga nejma. Pa ipak, iako se meni čini da ga nejma, nikako vam to ne smijem reći. Jer, ako ja vama kažem da ga nejma, a on ipak bidne, onda, onda... teško meni.

– Ejvala, efendija! – zahvaljuju mu trojica moma­ka i podižu se manje raspoloženi, pomalo već i brižni. A hafiz, hadži-Sulejman efendija Kemura, pogađa kakve su razgovore vodili i šta njih u stvari muči, pa će im još na polasku.

– Ako i nije sve kako valja, onako je kako jeste. A ko hoće da dograđuje kuću božiju, mora taj posao i da plati, baš kao kad popravlja tavanicu na sopstvenom sta­nu. Valja vidjeti isplati li se to i koliko staje ta opravka.

 

PODANIČKA ODANOST

 

Ibro Korkut, trgovac ovdašnji, na sarajevskom Predimaretu pričom zabavlja okupljeno društvo:

"Našli se davno, još u Dželaludin-pašina vremena, tu, u kafani pred bezistanom, nekolicina sarajevskih čaršinlija, aga i begova. Dan je lijep, sunce ih pred podne namaz prijatno grije, a oni eglenišući, pušeći i pijući kafu, seire prolaznike kako koji naiđe ulicom. Sve ih znaju, za svakoga su kadri da ispričaju neku priču, izne­su mu neku čikarmu i iznađu manu, pa će mu, od objesti i pasjaluka, naročito ako je čovjek skromniji i siromašni­ji, i dobaciti neku riječ kojom će ga naružiti ili ismijati. Zabavljaju tako cijelu kafanu, a među njima najviše se ističu i prednjače trojica najuglednijih i najbogatijih: Edhem-aga Bećirspahić, čije je pola Kovača, Meho Tuzlić, koji drži veliki han u čaršiji, i Asim Kazanfer, kome je otac, tu skoro, ostavio u nasljeđe pare, pa ih Asim vese­lo troši ne brinući o poslu.

Rahat su. Sve im je po ćefu i meraku, pa su uzeli fursat i baš nikome ne daju da s mirom i bez štete pro­đe. Samo što novi prolaznik promoli glavu, idući Ferhadijom iz Latinluka ili Ćemaluše, ili izviri sa suprotne stra­ne, dolazeći od Isa-begove džamije, već mu pominju oca ili majku, odmah zatim izdjevaju imena, poganeći ga, baš kao da ga gađaju onim što se ne uzima u ruku. Govore glasno, da to i društvo oko njih čuje, pa ako to što kazu­ju i ne dopire svakad do prolaznika, ipak ovi, i po po­gledima i pokretima čaršinlija u kafani, osjećaju da su njima na meti, noge im se same od sebe sapliću, a ko­ljena pod njima mekšaju i klecaju kao da su od tjesta.

 

Veselo društvo tjera tako svoje već više od sata, kad, u zao čas, pravo pred njih izjaha čauš sa desetinom sejmena, a odmah za njime strašni Dželaludin-paša gla­vom, na bijesnom arapskom konju, u zelenoj, zlatom op-šivenoj dolami, sa čelenkom i tri tuga na saruku. Uza nj nekoliko ajana iz svite i na kraju opet odred sejmena sa čaušem na začelju. Odjahaše žurno prema čaršiji i izma­koše im iz vida, skrenuvši uzbrdo, ka Kovačima i Žutoj Tabiji, tvrđavi iznad grada. Iza njih osta ulica prazna, kao da je proljetnja bujica namah sve sa nje sprala.

Ode za uglednicima i tutanj konjskih kopita, a osta muk i zabuna. Ćute trojica raspojasanih aga. Najradiji bi bili da ništa nisu vidjeli i da ranije ništa nisu govorili. Ali, pošto su to toliko glasno činili da ih je slušala cijela kafana, ne može im ni sad biti da ni riječi ne kažu o ovi­ma što su maločas prošli. Bilo bi to gore no da su ma šta nezgodno kazali, jer, kad su svima nalazili mane, mo­glo bi, ne daj bože, ispasti da su u ovih tolike da ih ni pomenuti ne smiju. Svjesni su u kakvom su se nezgod­nom položaju našli i dobro znaju da su sad na njima ustavljeni pogledi gostiju u kafani, baš kao da su i oni prolaznici na ulici. Valja im odmah, isti čas, nešto reći, jer, potraje li još samo neki čas tišina, ona će sama so­bom sve najgore iskazati i biće kasno da se išta glasnim izjavama popravlja.

 

Prvi se pribrao Asim Kazanfer, baš kad je poslednji čauš zamicao iza čaršijskih ćepenaka, i, obrćući se svo­jim ahbabima, reći će prvu pohvalu koja mu pade na um, i to glasno, kako bi je i ostali u kafani čuli:

– Da silna čovjeka. Nema takvoga odavde, od Suljagine kafane, pa sve do stolnoga Stambola.

– Malo je – upade mu odmah u reč Meho Tuzlić, pa potvrđuje, udarajući šakom po stolu. – Nema sličnog đidije u cijeloj turskoj carevini.

– Podbaciste, bogme, mnogo podbaciste – nado­veza se i Edhem Bećirspahić, prekorno odmahujući gla­vom. – Takvoga junaka i božijeg ugodnika nema na cje­lom dunjaluku. Je li tako, ljudi? – upita i osvrte se ali utvrdi da se kafana u času beše ispraznila i ničiji po­gled da ga sretne.

Ibro Korkut, koji to priča, stade, i zaćuta, kao da je završio.

– I? – pitaju ga slušaoci. – Šta bi?

– Ništa!

– Kako ništa? Na šta će ti onda priča?

– Tako – veli Korkut. – To vam je sve i nema tu ništa da se doda... samo da je Asim Kazanfer, onaj što je prvu ali najmanju pohvalu izrekao, osvanuo već sutra­dan u zindanu Žute Tabije. A sve mislim da ni Meho Tuzlić nije prošao bez globe i batina.

 

SAHAT

 

Budući da su te godine u Posavini rodile šljive kao nikad ranije, a radnja koju je držao u Doboju beše mu se gotovo sasvim ispraznila, Mehmedalija Korkut – je­dan od sitnijih, ali zato veštijih i snalažljivijih aga, koji su se, videći da je slaba vajda od aginstva i kmeto-prava, na vreme opredelili za trgovinu – odluči naprečac da novom, tek završenom prugom, otputuje u daleki Beč. Računao je da će tako izbeći posredstvo nakupaca pri­likom prodaje šljiva, a i posrednike pri kupovini robe, kafe i šećera u prvom redu, pa tom uštedom u najmanju ruku pokriti troškove puta. To što bude video u Beču ostaće mu besplatno, kao zarada i čist ćar.

Tako je nekako i bilo. Umesto da se na Savi, u Bo­sanskom Šamcu, pogađa sa nakupcima koji su ga ucenjivali, preteći mu da će otploviti sa dereglijom, a njemu ostaviti šljive da istrunu na obali. Iako se u carskom gradu sporazumeo sa trgovcima na veliko, a njihovim po­sredstvom, po nižoj ceni, kupio i espap za koji je znao da će se u Doboju prodavati kao halva. Pa se tako, posle pet-šest dana izbivanja, zajedno sa kupljenom robom, is­krcao iz voza – "šemindufera" – na novoj, tek završe­noj dobojskoj železničkoj stanici.

 

Vratio se kao što je i otišao: u plitkim cipelama, crnim turajli gaćama, žuto-beloj košulji, smeđem, gajta­nom opšivenom džamadanu, i crvenom fesu, koji je u Beču još izdaleka izazivao pažnju i radoznalost prolazni­ka. Ovde, u Doboju, to je činio golemi crveni suncobran ili kišobran – šta li je bio – koji je, budući da je avgustovsko sunce žestoko peklo, otvorio iznad sebe, pa išao pod njime kao ispod carskog šatora, u debeloj senci od koje mu se nije videla glava te se činilo da ga noge i bez nje nose poznatim im dobojskim sokacima. Tako je i došao do svoje magaze u čaršiji, otključao katanac, skinuo mandal i sačekao da mu rabadžijska kola dovezu, a nosači istovare, nekoliko golemih sanduka i bala kup­ljene robe. A onda se, otvorivši oboja vrata na svojoj radnji, namestio na niskoj stolovači, široko razmaknutih kolena, očekujući da počnu da mu dolaze polaznici i mušterije, radoznali da čuju šta je video i čuo u dalekom ćesarskom Beču i ispipaju šta je i po koju cenu otuda dovezao u Doboj.

Nije dugo trebalo da čeka. Prve su se, kao što je, uostalom, i bio red, pojavile uglednije čaršinlije. Dono­šene su iz obližnje Suljine kafane taze kafe, mahsuzije, sa hladnom vodom i lokumom šećera, pa se uz njih raz­vezao razgovor. Korkut govori o čudima koje je video u stolnom Beču, a čaršinlije o onome što se za vreme nje­govog odsustva u Doboju zbilo. Samo, dok se polaznici jednako iščuđavaju – ibreteći se i aman-jarabeći – Mehmedalija Korkut, onako razbaškaren u stolovači, kao na carskom prestolu, sluša ozbiljno, klimajući glavom, a s vremena na vreme maša se širokog žuto crvenog trabalosa, s nategom otuda izvlači nešto što se srebrnasto presijava i belasa u njegovoj šaci, a teško je i krupno kao najveći lokot na njegovoj magazi. Pa to zagleda u ruci i prinosi očima, poput amajlije koju je krenuo da celiva.

 

Mehmedalija ne objašnjava šta je to i šta to čini, a polaznici ga ne pitaju, ali pažljivo posmatraju, pokušava­jući da dokuče šta bi to moglo biti i primiču mu se na svojim peškunićima, okupljajući se oko stolića sa kafom kao da se naginju nad vatru da bi se ogrejali. A kad gaz­da i drugi put iza pasa izvuče onaj svoj katanac i pal­cem, neprimetno, pritisnu skriveno dugme, a sa one sprave u njegovoj ruci naglo, sa treskom, odskoči poklo­pac, iznenađeni gosti trgoše glavama unatrag. Ispod po­klopca ukaza se srebrna ploča, okrugla i glatka poput ogledala, a tek što se čaršinlije pribraše od iznenađenja, Korkut sve jednako pričajući o Beču, tamošnjim adetima, vojskama koje je video i dvorcima koje je razgledao, otvori i sledeći poklopac. Okupljeni, upola podignuti ljudi, samo se naglo spustiše na svoje stolice. Ukaza se sad bela, okrugla ploča, na kojoj su u krug raspoređene neke šare, a po njoj šeta crna kazaljka sustižući i prestižući onu jednu, kraću, koja stoji u mestu.

Sahat! Dosetili su se šta bi to moglo biti u Mehmedalijinoj ruci, ali silno začuđeni što ga vide smanje­nog, u ljudskoj šaci, i što se kazaljke na njemu same pokreću, za razliku od onih golemih, visoko na sahat-kuli, za koje pretpostavljaju da ih vrte ljudi, kao što, na pa­zarima i narodnim veseljima, austrijske vrteške okreću najmljeni momci.

 

Korkut-efendija i sam pogleda u sahat. Kaza: – Podne namaz, sad će, za dve dekike! – ali se ne podiže da ide da klanja, a baš kad se skazaljke u sredini poklopiše, a sa sahat-kule otkuca podne, osvrnuvši se na tu stranu ljutito i prekorno što se neko nezvan meša u nje­gove poslove, reče: – Eto, tačno, vidjeste li! – pa onda prevrnu sat, pritisnu opet ono nevidljivo dugme, jednom, pa drugi put, naglo se otvori jedan, pa drugi poklopac, a sahat u njegovoj ruci kao da okrilati i pretvori se u leptira. Ču se lepet i zujanje i Mehmedalijini gosti videše kako se u unutrašnjosti toga čuda neki točkići i silne nožice jednako trzaju i pokreću. Još bi da to gledaju, ali Mehmedalija kao da sahat brani od urokljivih očiju, drugom rukom samo stišće poklopce – oni škljocnuše i sklopiše se – pa ga, zadovoljan, zavuče za bensilah i nastavi priču o bečkim čudima, kao da maločas predstava nije ni održana.

Čaršinlije, Korkutovi susedi, klimaju glavama, ali jednako misle na ono što su maločas videli, pa pošto Korkut malo zaćuta da predahne, oni ipak ne izdržaše da ga ne upitaju šta mu je to i gde je to nabavio.

Kao da je sve vreme samo čekao da to najzad, ura­de, Mehmedalija odmah spremno oduši: – Sahat! – veli im on. – Velike sam pare dao za nj, ali mi nije žao, pa da su mi za nj tražili i dva puta više. Pokazuje kad će da svane, a kad da smrkne. Kad se kazaljke prvi put sa­stave, vrijeme je sabah namazu, jutarnjoj molitivi; kad se uporede, doba je podne namazu; kad se raskorače, vakat je da se ruča, a kad se ovdje dolje opet sastanu vrijeme je akšam namazu i doba počinku.

 

– Đavo Švabo, šta li je samo izmislio! – iščuđavaju se Korkutovi komšije i ahbabi, pa onda, u razgovoru, prelaze na pitanja koja ih najviše i zanimaju: koliku je cenu Mehmedalija Korkut postigao za svezu, a koliku za sušenu šljivu, da li se više isplati peći od nje pekmez ili rakiju, a uzgred se osvrću po Korkutovoj radnji da bi videli šta je u Beču kupio i šta vredi otuda uvoziti. Ali, kad god ga suviše pritisnu i dodijaju mu, Mehmed­alija pruža ruku za sahatom, s nategom ga izvlači iza pojasa, pa će objasniti koja je sad ura i od čega je sad vakat, a sat opet zaklopiti i vratiti u njegovo spremište. Dotle je već prošlo nekoliko dekika, razgovor se preki­nuo, pa Mehmedalija svoj izveštaj može opet da počne od početka i preda se opširnom opisivanju smene straže pred carskom palatom.

 

Negde peti ili šesti dan kako se vratio, zasitivši se čaršijskih razgovora, Mehmedalija Korkut se doseti da počne da priziva kmetove i podseća ih na obaveze koje oni, otkako je prestala turska vlast i Austrija došla u Bosnu, pokušavaju da zabašure.

Prvi koga je rešio da uzme na ispit i prizvao ga sebi u radnju bio je neki Mitar Ukropina, seljak ispod Ozrena, koji je držao šljivike na aginoj zemlji. Krupan, visok, malo savijen u kolenima, došao je sa crnom šubarom na glavi, u beloj košulji kratkih, širokih rukava, koji mu ruku čine još snažnijom, u crnim suknenim gaćama i kratkom crnom džamadanu, neopasan, budući da nema ništa da zadene za pojas, a kosti bedara su mu toliko iskočile da mu one same i bez kaiša drže gaće da ne spadnu. Sedi na peškuniću, nasuprot Mehmedaliji Korkutu, i čeka da aga izvuče kesu sa duvanom i ponudi ga da zapali, ali ovaj posle dugog istezanja i natezanja is-kube otuda nešto srebrnasto, okruglo, što nije ni kutija sa duvanom ni katanac od čekmedžeta, mada najviše na to liči.

 

– Čujem da su dobro rodile šljive – veli aga, koji, očigledno nema nameru da sa kmetom vodi razgovore o Beču. – Za koji dan će biti vrijeme da se beru, pa da uglavimo kad ćeš ih doćerati. – To što mu se našlo u ruci Mehmedalija pritište palcem, a ono se praćaknu kao riba izvučena na suvo. Umalo mu ne iskoči iz šake, ali ga gazda savlada, umiri, pa, pošto pogleda u to, izbroja kmetu:

– Dvadeset i četiri tovara. Ne može biti manje.

 

Kmet ćuti. Vidi mu se na licu da mu nije pravo, pa, dok premišlja šta će reći, naginje se ka onome što je gazda stegnuo u šaci, ali, pre no što je stigao da vidi, aga to opet sklopi i zadenu za pojas.

Mitar ipak pokuša da smanji broj tovara, ali se gazda ne da ni opepeliti. Osećajući se sigurniji i moćniji, i baš kao da mu je kratka puška ili handžar za pojasom, on odmah iznosi i druge, još krupnije zahteve: drva, na ko­jima će peći bestilj i rakiju, jagnjad i jarad, vreće sa ži­tom i krompirom, pa i ono najvažnije. Mitru najteže što ovaj zna da ga to ne može minuti, ali na to, kao ni na smrt, ne voli da misli. Proletos, kad mu je usfalilo brašna i gasa, Mehmedalija mu je zajmio novaca koji je kmet odmah i trošio u njegovoj radnji, ali je došlo vreme da se zajam otplaćuje, a Mitar nema novaca ni za kamatu, ni za glavnicu.

I baš kad je razgovor uzeo neprijatan tok, gazda Korkut se opet maša pojasa, kao da iza njega traži pištolj. Kmet Mitar Ukropina gotovo jeknu u sebi: "Nemoj, gaz­da!" ali kasno i uzaludno, pošto je ona srebrnasta luko­vica već sevnula u aginoj šaci. I kao da je sa nje pročitao iznos duga, on odmeri kmetu kratko i odsečno: toliko i toliko forinti, kruna i krajcara, što glavnice, što kamata, pa ako nema u gotovu da plati, doćeraće dobroga vola i junicu, toliko i toliko kila žive vage, ne manje ni za jednu dekiku.

Još je dva tri puta Mehmedalija Korkut vadio iza po­jasa onu svoju spravu i opet je vraćao. A pošto se naj­zad razgovor završio i pokunjeni kmet, kome je crni brk sad pokrio usta, obećao da će u prvu sredu, kad je u Doboju pazarni dan, izmiriti veći deo svojih kmetskih i dužničkih obaveza, zaključivši da mu se ništa više crnje i nezgodnije ne može desiti, osmelio se da upita gazdu šta mu je to u ruci i je li to neki novi tefter u ko­me su zabilježene sve obaveze i kmetski dugovi.

 

– Tako! Jašta radi! Sve do u posljednju paru. Donio sam to iz Beča i tu stoji zapisano sve što je bilo, a i sve što će biti. Eto, sad će se, za koju dekiku, oglasiti zvona sa crkve. – Pa kad se to zaista desi i zvona odzvoniše svoje, aga reče: – Eto, jesi li čuo! – i zbunjenom, iz­nenađenom kmetu, uze da objašnjava baš onako kako je to činio i svojim čaršinlijama otkako se vratio iz Beča.

– Kad se ove dvije ruke sastave, biće vrijeme da se oglasi ramazanski top. A kad se ovako rastave i raskreče, biće vrijeme da se zatvara radnja i magaza, a i tebi da kreneš put svoje kuće, ako misliš stizati prije mraka.

 

Mehmedalija sve to govori kao da čita iz one svoje amajlije, poput pesmice koju je već naučio naizust. Kmet to prvi put čuje, ali, mada se ni on ne čudi manje od čaršinlija, čini to na drugi način: tiše, više za sebe, misleći neke svoje misli.

– Kad se ove ruke poklope, onda će biti vrijeme sabahu, a kad se sastanu ovdje, dolje, vrijeme ićindiji i akšam namazu.

– Tako! – prekide ga kmet u njegovom kazivanju.

– Tako! – potvrđuje gazda, tvrdo, baš kao što je odmeravao kmetove obaveze.

– A, oprosti mi, gazda, nešto ću te upitati. Pošto je to i gdje se to može nabaviti?

– Skupo, moj Mitre. Nemaš ti za to para. A i šta će ti? Koliko ja znam, nisi ti ni pismen.

– Nisam, na žalost! Nisam se imao gdje, a ni kada učiti. A opet bih i ja volio da znam hoće li i kad će meni najzad svanuti! – veli on, pa se popridiže sa svog peškunića, na kome mu je, onako golemom, neudobno sedeti, i pognut izlazi kako glavom ne bi udario u niski dovratnik magaze.

 

Gazda Mehmedalija Korkut sam je sa onim svojim sakatom u ruci, kao sa golubom koji mu se oneredio u šaci. Okrenu se po magazi i, umesto da ga opet zadene za pojas, on otide do velike zelene kase u dnu radnje, pokrenu ručicu, rasklopi teška vrata i sahat sme­sti u najdalje, najdublje i najmračnije ćoše, pa zatvori opet vrata, zavrnu ručicu i još i okrete ključ u bravi, i, umesto, sahata, ključ zavuče za pojas pa pre vremena zaklopi i zamandali vrata na svojoj radnji i magazi.

 

RAZLIKA

 

Sudija sarajevskog okružnog suda, Oskar Didušicki, mada poreklom Poljak, a već više od dvadeset godina službenik u Bosni, nikad čestito nije naučio domaći je­zik, koji austrijska vlast zvanično naziva bosanskim. Ni­je se mnogo ni trudio da to postigne, smatrajući razlike među slavenskim jezicima sitnim i nevažnim, a svoj sudijski položaj neprikosnovenim i toliko uvaženim da su svi – sve stranke i svi građani – bili obavezni da ga tako reći od prve pravilno razumeju, baš kao što su vernici dužni da shvataju i pravilno tumače božije znakove na nebu. Pričalo se za njega da je nekoj ženi, koja ga je pozdravila na ulici: "Pomoz bog, gospodine sudijo!" ljubazno odgovorio: "Bog te ubio!" umesto uobičajenim: "Bog ti pomogo!" Drugom prilikom, kad ga je, ne poznavši ga, na vratima pozorišta gurnuo neki nestrpljivi posetilac, želeći da se čas pre progura pored njega, Didu­šicki se, onako visok, plav i otmen, samo preko rame­na osvrnuo i s visoka se obraćajući nepristojnom gra­đaninu rekao mu prekorno: "Šta se guraš! Nećeš proći kroz ja!"

Sve je to možda izmišljeno, i od podrugljivaca sro­čeno, ali nije daleko od istine i, zaista, sasvim je nalik govoru kojim su se služili viši činovnici u Bosni, koje je u Saboru, i u listovima u kojim je sarađivao, ismevao književnik i poslanik Petar Kočić.

 

Negde je pred podne. U prostorijama okružnog suda, u prostranoj ali oskudno nameštenoj kancelariji, Oskar Didušicki (u prisustvu pristava Ivana pl. Maldinija, koji za susednim stolom vodi zapisnik, uzimajući u pero ono što mu Didušicki govori) ispituje sad svedoka Ismet-agu Kresu, kožarskog trgovca sa Predimareta, u krivičnoj stvari Omera Arslana, bozadžije i poslastičara, sada pod istragom, na osnovu prijava nekih građana, da je u zad­njoj sobi svoje radnje zavodio mlađe maloletnike i, mameći ih slatkim ponudama i osvežavajućim napicima, na­vodio ih na bludne radnje zakonom zabranjene, a na os­novu krivičnog zakonika strogo kažnjive.

Omer Arslan prvi je saslušan. Doveden iz zatvora sa belom pregačom, u kojoj se zatekao kad je uhapšen, i u gaćama crno-belo ispruganim, poput kažnjeničkih, a žut i podbuo u licu kao da je već dugo u zatvoru, on po­riče sve što mu se stavlja na teret. Kune se svim i sva­čim da on nikoga nije pozivao u radnju, a da su dečaci, kao i sve mušterije, sami, od svoje volje dolazili, pazareći i uživajući samo u onom što su poručivali. To je sve što ima da kaže, a ako je uzgred i pomilovao po glavi ili pljusnuo po leđima nekog od dečaka, ništa im od to­ga nije bilo, niti to mogu biti "bludne radnje" koje mu podmeću zavidljivci iz čaršije, a na teret stavlja slavni i javni državni tužilac.

Ni Ismet-aga Kreso, prvi sused Omerov, neće mnogo da govori. Jeste mu prvi komšija i mogao je da vidi ko u radnju ulazi, pa i koliko se u njoj zadržava, ali ne zna šta se u njoj činilo, jer on, bogme, ima prečih poslova i drugih briga no da o tome vodi računa i da Omeru Arslanu drži sveću.

 

– Dobže! – veli sudija Didušicki, mešavinom češ­kog, poljskog i ruskog jezika kojom se služi. – Ako ne znajete što Omer Arslan sa dječacima zdjela!, skažite minja kakav on jest čelovjek. Skolko imajete trgovinu s pored njega?

– Pitate me koliko smo dugo komšije?

– Tako, tačno!

– Dugo. Biće, bogme, i punih dvadeset godina.

– Nju! Eto tak. Znaćete onda kakav on jest čelovjek.

– Kakav je čovjek? – ponavlja Ismetaga, da bi proverio da li ga je tačno razumeo, a i da bi stigao da smisli odgovor. Šta god bilo da bilo ostaće mu radnja i dalje tu, uz Omerovu, sve ako i Omera ne bude više u njoj. Ne kazuje mu se stoga ni ono što zna, a opet, ne sme ni da se zameri sudiji, koji ga opominje da je svedočenje građanska dužnost i da se neistiniti iskazi strogo kažnjavaju.

– Nikakav, brte! – veli on zato. – Pravo reći on i nije insan već ajvan!

Sudija Didušicki gleda u svedoka, ne razumevajući, pa onda u pristava, zapisničara, koji je zastao s perom u vazduhu, ne znajući šta da pribeleži.

– Što to jest insan, a što to jest ajvan? Kakva me­đu njima jest raznica?

– Kako ću ti to sad objasnit? – iščuđava se Ismet-aga Kreso, kome je takvo pitanje čudno i neumesno od strane odraslog, pa još i školovanog čoveka. – Ajvan ima rogove, ali ima i šutih, bezrogih ajvana, koji ne pasu travu. Ima ih kojim se ore zemlja, a, opet, ima hin i koji ništa ne rade već po cio dan leže. Domuz, na primjer...

 

Vidi i Ismetaga da se zapleo i da mu nije pošlo za rukom da sudiji objasni razliku, a onda, setivši se Omera Arslana, koji očigledno ni njemu nije u volji, odjednom mu se izbrazdano lice popuni i osvetli.

– Najvažnije ti je to što insan, kao ovaj moj komšija Arslan, može biti ajvan, ali ajvan nikad ne može biti insan. Je li ti sad jasno i mogu li sad da idem, gospodine sudijo? Čeka me posao u radnji.

 

MISLI I PRIMISLI

 

Doba je letnje, a, kao i obično, vremena u Bosni mu­tna i nesigurna. Onomadne je, mladičak jedan, gađao iz pištolja austrijskog generala Varešanina; njega proma­šio, a sebe na mestu ubio, pa, pošto vlasti i novine tvrde da je obarač povučen s onu stranu Drine, opasno je sad Srbima i iz kuće izlaziti.

Zna to i Obren Spremo, od srednjih sarajevskih ga­zda, kome je sin na školovanju u Beogradu, pa oseća da vlasti i sa toga razloga na njega motre, ali kako tri dana nije odlazio u čaršiju, a dodijalo mu da sedi u kući, spremio se da iziđe ne bi li kupio neke od najprečih kućnih potreba.

Sreda je, pazarni dan, a on je krenuo sa zembiljem u ruci, ni odviše rano, ni suviše kasno, oko deset časova, kad je sve već izneto na pazar, kupci još nisu stigli da proberu ono najbolje, a seljaci i piljari, videći da je jutro već odmaklo, spremaju se da obaraju cene, plašeći se da im kvarljiva roba ne ostane neprodata. Ide tako, sve nogu pred nogu, ne žureći, jer mu to ne dopuštaju dah i srce, a obraz i gazdaški ponos brane. Uzgred se obzire oko sebe, da bi ocenio kakve su prilike u gradu, a, po onome što vidi, rekao bi da nisu baš najbolje: mada je pazarni dan malo je sveta na ulicama, a i ono što njima prolazi drži se zidova kuća i gleda preda se, u crnu zemlju.

Ni seljaci na pazaru nisu raširili robu, već je priku­pili oko svojih nogu, kako će je lakše i brže podići i na konje tovariti. Tišina je. Niko ne priziva kupce, a ni buregdžije i bozadžije ne izvikuju svoje ponude. Gazda Obren Spremo već se i pokajao što je ovamo dolazio, ali, šta je – tu je, pa kad se već ovde zatekao, red je da nešto pazari i ne ide kući praznoruk. Prilazi piljarnici Mehe Podrugije, pa razgleda i prebira izloženi, maločas vodom poškropljeni zerzevat: luk, krastavce, paprike i glavice zelene salate. Oseća da mu se s desne strane navrzo neki kaputlija, i, gotovo se naslonivši na njega, posmatra šta Spremo čini, baš kao da nema svojih ruku ili mu je teško da ih pruži.

 

– Pošto? – pita piljara, koji se drži radnje i ne izlazi na svetlost dana, a mušteriji otud kazuje cene, kao da se s nekim dovikuje s druge strane reke. Gazda Obren vrati na gomilu to što je odabrao da nosi, a kad mu Meho ponovi i potvrdi to što je čuo, upita se da li se za ova tri dana, što ovamo nije dolazio, promijenila u Bosni uprava, pa sa njome i novac, i, tako, krajcar došao isto što i kruna.

 

Mogao je i da oćuti, svoga dobra radi, ali ne izdrža, pa opsova krupno i pogano, a onaj što se navrzo na nje­ga, očas se odmače, baš kao da ga je napon struje od­bacio u stranu.

– Lijepo smo dočekali, a bojim se još i grđega! – reče i ode dalje, ali, u koju god da je radnju svratio – u pekaru, mesarnicu, u bakalnicu, pa čak i kod travara Mente Montilja, koji prodaje sve vrste lekova, od bakar­nih lančića protiv reume do sumpornog praha protiv šuge – čini mu se da je sve naprečac poskupelo.

– Ovo, bogme, kao da se već zaratilo – kaza onom kaputliji, koji se opet našao pored njega, pa, ne bi li se pribrao i odmorio, svrati u Morića han da popije kafu. Nema mnogo mušterija, praznih mesta koliko ti je volja, ali čovek u žutom, prugastom kaputu, namesti se odmah pored njega i samo što nije seo sa njim za isti sto. Ski­nuo je kapu, spustio je na kolena, a gazdi Obrenu gotovo se smuči od mirisa kojim je čoveku namazana kosa. Izgubi volju za kafu, iskapi to što mu se još našlo u fildžanu, pa zovnu momka i zatraži da plati. Kad ču cenu, on samo zinu:

– Otkad toliko, Ibro?

– Od juče, gazda Obrene. Sve je poskupilo, pa i kafa.

– Vidim, vidim! – uzdiše gazda, hvata se novčani­ka i, gledajući u obojenu sliku cara i kralja Franje Josi­pa I, na zidu prema njemu, ostavlja novac na sto.

– Nisi ti za to kriv, Ibro – teši on momka, koji se izvinjava kupeći novac u pruženi dlan. – Zna se čije je to maslo. Ali, kako kuva tako će i jesti. Svačije je za vremena, pa ni ovo neće dugo. I to će se zvati lani.

 

Pusta srca i prazna zembilja, gazda Obren Spremo obrnu kući. Ali, kad je iz glavne ulice hteo da skrene u onu uzanu, koja pored hotela "Central" izlazi na obalu, stvori se pred njim onaj jutrošnji čovek u žutom kaputu, sada s dvojicom stražara sa kojima nešto razgovara. Pomeri se tek toliko koliko će mu dati mesta da prođe, pa, skinuvši kapu, prepreči mu put njome i mirisom kojim mu odiše napomađena, ulepljena kosa.

– Gazda Obhren Sphremo, ako se ne vahram! – reče, vrskajući.

– Ja sam! – kazuje se Obren, ali nekako tiše i muklo. – Šta ste htjeli?

– Ništa, gazda Sphremo, samo bi predstojnik po­licije želio da progovori nekoliko riječi sa vama, pa vas poziva da svratite do njega na neki trenutak.

 

Govori to ljubazno, kao da ga poziva u goste, ali su mu se ona dvojica stražara u modrim uniformama, sa koštanim zvezdicama pod grlima, već primakli, uokvirili ga i samo što ga nisu uhvatili pod ruke. Vidi gazda Ob­ren da je vrag odneo šalu i da je bolje da s mirom ide sa njima no da ovde, na ulici, okuplja prolaznike. Pa kre­nu za kaputlijom, koji je isprednjačio i držeći kapu za obod, pokazuje mu njome put.

Prošli su tako do kapije. Tamo su stali stražari, a čovek u žutom kaputu, osvrćući se, da bi video da li ga Spremo sledi, penje se pred njime na sprat i redom ot­vara vrata u hodniku. Na poslednjim zastade i zatvori ih iza njegovih leđa.

Za povelikim stolom sedi Ilija Mandić, zvani Ilija "Policija", s kojim se Spremo dobro zna još iz vremena kad su išli u školu i igrali se krajcarica i lopte na jaliji. Kažnjava sad pijance i izgrednike, a Spremi malo laknu kad mu pokaza stolicu da sedne prema njemu, upita ga za zdravlje i ponudi duvanom, baš kao da mu je došao kući, u posetu. Ali, pošto izmenjaše nekoliko uvodnih reči, Mandić se naglo ukoči, pa će gostu službeno i prekorno:

 

– Nezgodne si, antidržavne stvari, govorio jutros u čaršiji. Ozbiljna su vremena, a i da su redovna, to što si lajao protiv cara i kraljevske uprave, dovoljno bi bilo da te zatvorim, pa i da nekoliko godina odrobijaš u Zenici.

– Ja? – iščuđava se gazda Obren Spremo. – Ni pomislio nisam ništa ružno, a kamoli kazao.

– Nisi! Kad ovamo stignu, svi poriču krivicu. A jesi li jutros, pazareći kod Podrugije, piljara, rekao: "Kako zlo rade, tako će i obršiti!" Kod travara, Mente Montilja: "da su se najeli bunike i ludih gljiva!", a u Morića hanu: "Svačije je za vremena, pa ni ovo neće dugo!"

Vidi gazda Obren da je kaputlija, što mu se jutros navrzo, sve već dojavio Mandiću. Ne vredi mu poricati, pa priznaje da je to kazao ali se brani da u tim njegovim rečima nema ništa antidržavno i kažnjivo.

– Nema! – ljutnu se Mandić. – A na koga si mi­slio kad si to govorio?

– Zna se na koga! Na Mehu Podrugiju, Mentu Mon­tilja, kafedžiju Pašića i ostale čaršijske gulikože, koji pre­konoć podižu cijene, pa uzimaju novac i meni i tebi, Mandiću.

– Na njih?

– Na njih!

– I ni na koga drugog?

– Ne, da ja znam, Mandiću.

– U redu, Spremo. Da ti ovoga puta povjerujem kad tako kažeš. Možeš sad kući, a, ubuduće, pamet u gla­vu i jezik za zube. Jesmo li se razumjeli, gazda Obrene?

– Jesmo, gospodine Ilija – veli Spremo, pa se po­diže da ide. Drago mu je što se na ovome svršilo, kamen mu je pao sa srca, ali došavši do vrata, ne dade mu ne­što mira, skide ruku sa skakavice, pa se malo poprivrati i, obraćajući se Iliji "Policiji", upita ga:

– A je li, boga ti, Ilija, na koga si ti mislio?

 

NA PUTU ZA DOBOJ

 

Krenuli dvojica iz Maglaja prema Doboju. Idu pešice, carskom džadom, sve niz Bosnu. Letnji je dan, privrućilo je, a u neko doba, pošto su iscrpli razgovore i dosadilo im putovanje, počeše od duga vremena da se prepiru i nadgornjavaju. Čija je vera bolja i ko je veći pejgamber, Isa ili Muhamed, ko je bio bolji junak, Kraljević Marko ili Musa Kesedžija, Starina Novak ili Đerzelez Alija, a on­da, primakavši se više svakodnevici, ko se od njih dvo­jice bolje istakao među ženama, ko je dalje mogao oturiti kamen ili brže i bolje sazidati među, pošto su oboji­ca zidari po zanatu i po tom su poslu i išli sad u Doboj. I tako, u toj raspravi, ostaviše džadu i skrenuše u vrbak, pored reke, da odahnu i odmore se u hladu. Uplaši se od njih nekoliko žaba, a jedan krupan žabac skoči ponajviše, baš pod nogu jednome od dvojice putnika, pa će onaj koji koji se zvao Petar, svome drugu, kome je ime Ibro:

– A bi li ti, bolan, mogao pojesti živu žabu?

– Bezbeli da bih – veli drugi. – Što ne bih, samo kad bi bilo za opkladu.

– E, da ne bi?

– E, da bih!

 

Hoće, neće, opkladiše se po hiljadu dinara i stade ih trka po livadi sve dok ne uhvatiše žapca. Drži ga Ibro u ruci, žabac se još otima i isteže svoje krake, a Ibri, pre no što će ga prineti ustima, već pripala muka. Ali, žao mu hiljadarke. Golem je to novac, a i teško mu je prizna­ti da se naprazno hvalio. Najzad se odluči: iskube žapcu jedan krak, zažmuri, pa ga turi u usta i proguta, žvaćući samo toliko koliko je trebalo da se odviše velikim komadom ne bi udavio. Kad obavi ceo posao samo pruži dlan pred svog saputnika, a ovaj, ožalošćen i smućen tolikim gubitkom, nemade kud no se maši džepa, izvadi hiljadarku, pa je stavi na dlan dobitniku, a ovaj je smota u maramu i turi pod fes.

Išli su dalje prema Doboju, a sunce sve jače peče. Ibro, onaj što je progutao žabu, oseća kako mu se u utro­bi nešto mutlja i čini mu se gotovo da je žaba oživela, sastavila se u stomaku, pa bi sad da mu iskoči na usta. Od te muke sav se oznojio. Svakog časa skida fes i ma­ramom, u kojoj je Petrova hiljadarka, briše lice, čelo i potiljak. Petar ćuti, obesio nos, žao mu novca, a sve gleda u svog saputnika ne bi li video da se ovom stužilo, pa da se bar nauživa njegove muke, kad već ne mo­že da dođe do svojih para.

I Ibro to pogađa, pa, da bi sakrio šta ga je snašlo i odagnao misli na žabu, nastavlja da se nadgornjava. Šta je Kraljević Marko prema Musi Kesedžiji, a šta Princip prema Hadži-Loji i sve tako dok ih ne uplaši zmija, koja pred njih ispuza iz nekog grma. Odskočiše u stranu, dohvatiše kamenje i dotukoše je.

 

– Eto – veli Ibro – ja progutah živu žabu, a ti ne bi bio kadar ni mrtvu zmiju da pojedeš.

– Bih ja, bogami – lanu onaj što mu je ime Pero.

– E, da ne bi!

– E, da bih. Eto, po hiljadarku!

Pružiše jedan drugome ruku, Pero dohvati zmiju, otra je o nogavicu čakšira odgrize joj i proguta glavu. Pa nastavi sve dok mu u ustima nesta i rep, baš kao da mu se zmija sama niz grlo uvukla u stomak.

Ibro bez reči skide fes sa glave. Iz marame ispetlja ugužvanu hiljadarku, poravna je na dlanu i pruži svome saputniku, a ovaj, i ne gledajući je, opet je smota i zavu­če u džep u kome je i ranije bila.

Nastaviše. Klanac, kojim su putovali, malo se pro­širi. Ukaza se pred njima polje i nešto što bi u daljini moglo biti Doboj, ka kome su išli. Ne nadgornjavaju se više, a malo i govore. Umorili su se i sad misle koliko im još treba da stignu, gde će noćiti i šta će da večeraju.

I baš u toj misli obojici kao da u isti mah pripade muka. Setiše se opklade i onoga što su jeli, te će jedan drugome:

– Eto, prijatelju, sad smo obojica opet na svojim parama.

– I obojica pojedosmo ono što se ne jede! – veli drugi. – Za po sata bićemo u Doboju.

 

LEĐA

 

Jovo Pešorda, od srednjih sarajevskih gazda, ni ug­ledan koliko Jeftanovići, ni bogat kao Kuići ili Zagorci, imao je, među ostalom, mahom ženskom decom, ni mno­go lepom, a ni izuzetno darovitom, i jedinca sina Petra, kome je škola dobro išla od ruke. Dao ga je na više na­uke u Beč, a on je zatim, menjajući struke i mesta, pri­mičući se sve bliže kući, prešao prvo u Grac, zatim u Zagreb i najzad u Beograd. Nikad ništa nije završio. Ni medicinu, ni prava. Vratio se najposle u Sarajevo, bez diplome i bez znanja koja bi mu omogućila da stekne neko bolje, istaknutije zaposlenje, ali sa neobičnim mi­slima, čudnim držanjem i ponašanjem, koje se nije svidelo ni njegovom ocu, ni očevim prijateljima u čaršiji, a ponajmanje sarajevskoj policiji, strogoj i prekoj mimo ostale u drugim mestima. Umesto da otvori advokatsku kancelariju, kako se gazda Jovo nadao, okuči se i sa že­ninim mirazom učvrsti očevu posrnulu imovinu, dao se na druženje s nekim njemu sličnim neradnicima iz ug­lednijih porodica, koji su dangubili po kafanama i u grad­skom parku po vas dan razglabajući o nekim tobož važ­nim i sudbonosnim svetskim događajima, domaćim vestima i mesnim, društvenim i političkim prilikama. Kao da se na studijama nije dovoljno načitao knjiga, stalno je neke prtio pod miškom, a na kafanskom stolu držao pred sobom strane časopise na koje je jedini u gradu bio pretplaćen. Ceneći lepotu otvarao je slikarima izložbe, voleo da sluša ozbiljnu muziku, ali se pored tolikih na­očitih i imućnih devojaka iz boljih kuća i od tri hrišćanska zakona (da se ne pominju bogate jevrejske uspalje­nice, sa kojima bi mu zajednički bio bar Stari zavet, kako je govorio gazda Jovo) saživeo sa nekom radnicom iz fabrike duvana, muslimanske vere, starijom od njega, rošavom, grubom i muškobanjastom, pogotovo u poređenju sa gazda-Jovinim Perom Pešordom, nekako mekoputim, punačkim i kratkovidim, kome su od šale, od milja i blagog podsmeha, njegovi drugovi nadenuli ime "Svileni".

 

Kad su posle raspuštanja Skupštine, dvadeset i de­vete godine, nastala hapšenja i u Sarajevu, među onima koji su dospeli u "Hasankulu" našao se i Pero Pešorda i, kako se čulo, izjeo grdne batine. Ali, dok su mu drugovi, osuđeni na duge godine robije, poslati u udaljene kaza­mate, Pero, "Svileni", vratio se kući već posle godine dana, istina bleđi, mekši, a ubrzo i deblji, pa ne uspevši da nađe bolje zaposlenje, vodio knjige u očevoj radnji, a, budući da ni tu nije bilo mnogo posla, po ceo dan rešavao ukrštene reči po ilustrovanim listovima.

Umorio se pre vremena. Povukao se iz politike i gle­dao svoja posla, ali, ako je tako bilo sa njime, nije sa po­licijom. Više od lenjosti no od zle volje, zato što je bio razglašen i što im je bio pod rukom, da bi ugodili starešinama i raspisima koji su im stizali, a u izveštajima mo­gli da pišu da su i oni "uredovali", goneći političke pre­stupnike, hapsili su Petra Pešordu bar tri puta godišnje: pred prvi maj, dan rada, pred prvi august, dan mira, i pred prvi decembar, praznik ujedinjenja. Kratkovid, s de­belim naočarima na nosu, otromio sedeći po ceo dan u maloj sobi iza očeve radnje, on bi se samo ćutke podi­zao, kad bi dvojica agenata došla po njega, uzimao već spremljenu torbu sa najnužnijim stvarima, smotak sa jastučetom i ćebetom, pa kretao za njima i ne pitajući zašto su došli, ni kuda ga vode. Držali bi ga u zatvoru nekoliko dana i zatim ga puštali i ne saslušavši ga, a on bi se, bez pitanja i objašnjavanja, upućivao otvorenim zatvorskim vratima, sa svim onim svojim stvarima pod miškom. Vratio bi se u očevu radnju, a ćebe i torbu smeštao pod sto – za drugu priliku.

 

Trajalo je to sve dok se, negde sredinom tridesetih godina, ponovo ne zamutiše prilike u Sarajevu. Svako malo našli bi se izjutra na ulicama leci, na zidovima bi osvanule crvenom bojom ispisane parole, a u preduzećima izbijali štrajkovi i nemiri. Tako su i Petra Pešordu, pored već utvrđenih dana, sve češće odvodili u policiju. Nastranu što su ga sad i saslušavali, pretili mu, pa i zlo­stavljali ga, ne bi li nešto iscedili iz njega. Njegovog oca, gazda-Jovu, posebno je ljutilo što su ga ostavljali bez knjigovođe i pomoćnika, pa je, umesto da sa prijateljima igra šaha u "Centralu", sam morao da sređuje račune koji mu se nikako nisu slagali. Najzad, kad mu se učinilo da je đavo odneo šalu, a dara prevršila meru, reši se da nešto ozbiljnije i odlučnije preduzme. I, bu­dući da je bio ugledan gazda, ne želeći da se pregoni sa nižim službenicima, među koje je brojao i policijske, prijavi se banu Drinske banovine, Davidoviću, a ovaj, imajući u vidu ugled koji je Pešorda uživao u čaršiji, obeća da će ga primiti i uskoro mu zaista zakaza sa­stanak.

Sedeli su u banovoj kancelariji i pili kafu. Davidović gorku, pošto je bolovao od šećerne bolesti; Pešorda slatku, budući da mu je to još jedino čime može da za­sladi život koji mu drugi jednako zagorčavaju, među os­talima, eto, i banska uprava, sa podređenom joj polici­jom. Ban Davidović, podebeo i kratkovid, zavaljen u na­slon fotelje dobuje pojastučenim prstima po stolu pred sobom; gazda Jovo Pešorda, mršav, sav spečen, izbrazdan borama koje su nevolje, sustižući ga sa raznih stra­na, zamrsile i ispremešale na njegovom licu.

 

– Znaš, bane – obraća mu se prisno, kao stariji čovek, kome životno iskustvo dozvoljava da i one koji su na višim položajima može da poučava – došao sam da ti nešto ispričam, a ti gledaj šta ćeš i kako ćeš, pošto me saslušaš.

 

I, ne sačekavši, da ban Davidović odobri, Jovo Pe­šorda već je govorio:

"Knez Miloš, tek što je zaključio mir sa Turcima i oslobodio Srbiju, našao se prinuđen da raspravlja spo­rove i žalbe naroda, nezadovoljnog novom upravom. Os­novao je Knjaževsku kancelariju i u njoj primao stranke koje su dolazile da ga nešto mole, da mu se žale ili da traže njegovu zaštitu. Pročulo se to, pa, budući da je zu­luma bivalo sve više kako su se pojedini ober-kneževi osilili, sasvim se ugledavši na otjerane turske spahije, dešavalo se da u njegovoj avliji osvane i po nekoliko desetina seljaka čak iz udaljenijih nahija Srbije. A pošto su dvor i knjaževska kancelarija obična, malo prostranija čardaklija, i u njoj nema mjesta za sve polaznike, čeka­jući svoj red da budu pripušteni kneževoj ruci oni sjede pod golemom topolom, razgovaraju među sobom, povje­ravajući jedan drugom nevolje koje su ih ovamo dovele, a neki, natmureni i usamljeni, samo suču brkove kao da bi iz njih da iscijede muku koja ih je opsjela i izduvaju je iz sebe zajedno sa dimom iz čibuka koji puše. Razmišljaju šta će reći kad izađu pred čestitog kneza i pitaju se hoće li im poći za rukom da za kratko vrijeme, što se pred njim budu nalazili, iznesu sve ono što ih muči. Pa kad ih knežev odadžija prozove, skaču kao opa­reni i izbezumljeni, glavom naprijed, poput goveda kad ulaze u tor, upadaju u kancelariju, zaboravljajući i ono što su maločas smislili.

 

Tako je to teklo sve dok se po Srbiji suviše ne rašču ova kneževa sudanija, pa se pred njegovom kancelarijom počeše da stiču toliki molioci da im nikako nije mogao odoliti. Utabaše travu, konjskim i volovskim izmetom uprljaše kaldrmu, a bukom rastjeraše i ptice sa okolnih grana. Toči se rakija, jede meso, pa se, kao na vašaru, odnekud javiše pretrge, muzikanti, Cigani sa medvje­dima, pa i vračare da savjetuju molioce i proriču im sudbinu.

I da je knez po cio dan primao stranke, ne bi bio u mogućnosti da sav taj svijet sasluša i zadovolji. Pa, bu­dući da je imao i drugih, prečih briga, a državnim i na­rodnim poslovima počeo da pretpostavlja svoja zadovo­ljstva, ubrzo mu dodija sva ta petljanija sa narodom. Sa­mo, budući da je lakše ukinuti selo no običaj, nije znao šta da uradi i kako da se oslobodi dosadnih molilaca, sve dok se, lukav kakav je bio, ne dosjeti nečemu što neće umanjiti njegov ugled, a može sasvim prorijediti i odbiti od njega najveći broj žalbenika.

Prizvao, je tako, jednog dana pisara Sretu Milosavljevića, a sa njime i čauša Tanasija, pa im objasni šta im je činiti kad se pred kancelarijom okupi suviše na­roda, a njemu dodija da ga prima i da mu sudi. Tada će, pošto polaznici ostave darove koje su mu donijeli i u knežev obor bude satjerana stoka koju su dognali, knez ljutito izletjeti iz svoje sobe, pa, psujući boga sekretaru Sveti, nazivajući ga lijenštinom, jaramazom i lopovom, pozvati čauša i, vičući iz svega glasa, kako bi ga čuo sav okupljeni svijet, narediti da Sretu iz ovih stopa odvede u podrum i udari mu dvadeset i pet batina. Onako golem i strašan, sa goveđom žilom u ruci, Tanasije će povesti sa sobom nevoljnog pisara koji uzaludno bogoradi zakli­njući se da će se čuvati sličnih grešaka. Pošto ga uvede u zindan i zaklopi za sobom vrata, Tanasije će Sreti na­rediti da legne, pa će onom žilom iz sve snage udarati o zemlju, a pisar će zapomagati i drati se kao da ga is­tinski bije. Seljaci, kako čuju viku i jauke, povući će se uplašeni, pa, vidjeći da je knez zle volje, razići se svo­jim kućama ne želeći da se sretnu sa srditim knezom kome im je zazorno pričati o svojim nevoljama kad i on ima svojih, državnih, koje su mu preče.

 

Sljedeće srijede, baš negdje pred Trojičindan, kad se u dvorištu oko kneževske kancelarije okupilo naroda više no ikad, a knez toga dana, svadivši se sa kneginjom Ljubicom, bio loše volje, on postupi kako se sa svojim saradnicima dogovorio. Još u svojoj sobi poče da viče na pisara Sretu da je ćafir, bilmez i jaramaz, da mu neće proći lako to što je uradio i da će narediti da ga išibaju pred okupljenim narodom. Kao što je bilo ugovoreno, pojavi se čauš Tanasije sa žilom u ruci. Sreta poče da kuka, još i prije no što je udaren, ču se kako mu Tana­sije naređuje: "Skidaj gaće i lezi na klupu!", zatim ka­ko pljušte udarci, a Sreta se zaklinje da nikad više neće pogriješiti, moleći da mu oprosti bar pet posljednjih udaraca. Uzaludno, pošto Tanasije ne popušta i broji, štono se kaže, do posljetka. Zaprepašteni, zanijemili molioci, vidješe kako se otvaraju vrata zindana i Tanasije, onako prav i krupan, izlazi prvi, sa žilom koja im se čini okrvavljena i istanjena, a pridržavajući gaće vuče se za njima nevoljni, isprebijani pisar Sreta, pa stenjući odlazi do bunara da se umije i napije vode. Nasta muk. Svijet odmah poče da se rastura, sklanjajući se od zlovoljna gospodara. Jer, ko veli, bolje doći drugom prilikom, kad je slobodnije obraćati mu se, no natrapati na njega ova­ko srdita i neučinjena.

 

Tako je to, po dogovoru, sve lijepo išlo – veli gazda Jovo Pešorda, paleći i treću cigaretu, od svojih, koje sam savija. – Knez je strog ali pravičan, spreman da uvijek sasluša i zaštiti svoje dobre Srbije, podajnike, a po pravdi kažnjava neposlušne, lijene i podmitljive služ­benike i onda kad su mu najbliži. Manje ima posla i bri­ga sa narodom, a ostaje mu više vremena za njegove poslove i prohtjeve. Sve tako dok jednoga dana čauša Tanasija važnim poslom poslaše čak u Užice, a zamijeni ga knežev seiz Miloje. Usred prijema, kad se knezu ve­će dosadilo da presuđuje parničarima i da sluša dosa­dne molioce, otvoriće on vrata kancelarije pa viknuti čauša da odmah dođe, vodi i izudara ovog nevaljalog pi­sara Sretu, koji je opet nešto krupno izgriješio. "Dva­deset i pet, po golom dupetu!" naređuje knez, a pisar Sreten – prema naučenoj ulozi – moli ga da mu opro­sti i ne kažnjava ga, ali se knez ne da umilostiviti. Seiz Miloje odvlači pisara u zindan, zatvara za sobom vrata i glasno naređuje, poznato: "Skidaj gaće i lezi tu na klu­pu!" Ponavlja to dva ili tri puta, a Sreten se brani, uza­ludno mu objašnjavajući da je sve to šala i dogovor kako bi se okupljeni narod rasplašio. Miloje, koji zna samo za kneževu naredbu, ne da se ni opepeliti, pa budući da Sreta neće da ga posluša, obara ga na klupu, vezuje za nju kaišima, i onda mu po golom tijelu uze da odbro­java udarce, a Sreta se istinski, uvjerljivije no ikad ranije, dere i zapomaže. I onda, pošto mu izbroja dvade­set i pet, još mu zbog neposlušnosti, onako za svoj račun i merak, odvali i dvadeset i šesti udarac, tobože kao da se prebrojao. Iziđe Miloje iz zindana, mašući onom žilom kao goveče repom, a ostavi za sobom otvorena, vrata na koja se, onako isprebijan, jedva izvuče nevoljni pisar Sreta. Narod, kako ga vide, pršte uplašen na sve strane, a Sreten se, hramljući i stenjući, uputi kneževoj kancelariji.

 

Začudi se čestiti knez kad ga vidje onako udešena, još ne shvatajući šta se desilo.

– Što to bi, Sretene?! – pita ga.

A kad mu ovaj kaza, nasmija se grohotom, držeći se za silah i trabalos da mu onako udebljalom ne bi prsnuo drob.

– Šta ćemo sada, Sretene?

Pisaru je teško da stoji, a onako isprebijan ne može da sjedne. Samo sleže ramenima. – Šta bi, bi, čestiti kneže – veli. – Na pravdi boga dobih ono što me nije sledovalo. Samo bih bio slobodan tebe da upitam: dokle ćeš ti mojim leđima plašiti srpski narod?"

Nakašlja se Jovo Pešorda, pa nedopušenu cigaretu palcem pritište o pepeljaru i obrnu se banu Davidoviću.

– Pa, eto, bio bih slobodan, gospodine bane, i ja tebe da upitam: dokle ćeš ti mojim Perom strašiti narod po Sarajevu?

 

ŽELJE

 

Đuro Tufo, vodeničar iz Semizovca, ceo je dan prosedeo na reci Bosni, pored svoga mlina. Jun je mesec, staro žito je već odavno samleveno, a do novoga je još daleko. Niko ništa ne donosi na meljavu i Tufo, onako dokon, nemajući šta drugo da radi, kupa u reci glistu, nataknutu na udicu, očekujući da zagrize neka riba. Vidi u čistoj vodi čak i krupnije klenove, kako se jure i pro­miču pored udice, ali, kao za inat, ni jedan ni da se na nju osvrne. Predveče, kad je već i zahladilo pored vode, u gustom vrbaku, Tufo se reši da savije konac i povuče se u mlin, kad, odjednom, potonu plovak i nešto snažno trznu štapom koji mu gotovo ispade iz ruke. Pomisli da se uhvatio veliki som, pa, iznenađen, naglo povuče, a iznad njega, u vazduhu, praćaknu se i na večernjem suncu zablista ribica, jedva tolika koliko njegov mli­narski palac.

Tufo je oprezno smače sa udice. Mala je, ni za zalo­gaj, ali mu se na dlanu čini nekako teška, obla i meka. Baš kao da je rukom dohvatio dojku ženskog čeljadeta. Ne zna šta bi sa njome? Kasno je da dalje lovi, a opet mu se jedini današnji ćar ne pušta iz ruke. Otvorio je čak i torbu, da bi u nju tutnuo ribicu, ali se ipak na nju sažali – čini mu se da ga iz šake gleda suznim, gotovo ljudskim pogledom i moli ga plavim, devojačkirn očima – pa, pre no što je i stigao da odluči šta će uraditi, hitnu ribu u vodu.

Blesnu nešto, poput snažne munje kada osvetli nebo. Ribica pljusnu u vodu, kao da je nešto krupno i teško u nju palo. Reka se podiže i obilno poprska mlinara Đuru Tufu, na obali, a oblak vodenih kapi pope se uvis, raširi se kao magla, pa se polako zgusnu u oblik ljud­skoga bića. Mladog, lepog, ženskog čeljadeta, u beloj prozračnoj košulji, kroz koju se provide male, dečije, jabučaste grudi i još sitnije bradavice na njima.

 

– Đuro Tufo! – javi se to biće tankim, jedva čujnim glasom, zovući mlinara imenom.

– Ja! – odazva se Tufo, baš kao na vojnom vežbalištu. Čak se i podiže na noge i ukruti na obali.

– Vodena sam vila – kazuje se devojče, u skvašenoj košulji od tankoga beza, ali Tufo to već zna, pa se i ne čudi.

– Đuro Tufo! – opet će ono polunago žensko biće. – Zli volšebnik pretvorio me je u ribu i samo me je neko dobro ljudsko djelo moglo osloboditi ovih čini. Ne dešavaju se često takva dobročinstva, niti ima mnogo duševnih ljudi, pa zato već dugo godina čamim ovdje u rijeci. Ti si me večeras spasio i sad ti sljeduje nagrada. Smisli hitro tri želje. Očas će ti se ispuniti!

– Tri? – pita Tufo, da bi dobio na vremenu, malo se pribrao i osvestio.

– Tri! – potvrđuje vila. – Ne može više. Ali želje mogu biti krupne. Je li ti malo?

– Nije, ne daj bože – odgovara Tufo, plašeći se da će se vila naljutiti zbog njegove neskromnosti. – To ja tek onako, da bih bolje utuvio – govori joj, češka se iza uva i pokušava da smisli neku želju, ali, kao za pakost, ni jedne da se seti.

– Požuri – veli mu vila. – Nemam mnogo vre­mena. Hladno mi je u vlažnoj košulji, a i zazorno je mladom ženskom čeljadetu dugo besjediti u mraku sa takvom muškom glavom.

 

Tufo zna da je i njemu vreme da se uvuče u vlažni mlin, na kome je istrunuo drveni krov pa propušta kišu, a da mu je svu noć ležati na tvrdoj, čvornovatoj klupi, koja mu žulji kosti. U toj misli i lanu prvu želju:

– Da mi je noćas zaspati na širokom, mekom, per­natom dušeku, a ozgo da me nešto štiti od kiše.

– Biće! – kazuje vila spremno. – Đuro Tufo, prva ti je želja uslišana. Kazuj sad drugu.

 

Ali mlinar, kome se pamet vezala za san, nikako da se odvoji od njega, pa, idući za prvom mišlju nastavi kako je počeo:

– Da mi postelja bude u suvoj, toploj sobi, a ova u kući prostranijoj i ljepšoj no što je Hamid-agina, ovdje u Semizovcu.

– E, moj Tufo, ti si kao onaj Ciganin iz priče sasta­vio nekoliko želja ujedno. Ali, neka i to bude kako si poželio. A sad reci i treću, posljednju.

– Zar već! – začudi se Đuro Tufo i gotovo zažali što je tako olako utrošio prve dve, baš kao da je na pazaru, pred nekom tezgom, razmenio i niušta utrošio krupne novčanice. A onda se seti kako će vili doskočiti.

– Hajde! Požuri! – opomenu ga ona.

– Da se u tom krevetu i u toj palati probudim sutra kao veliki vojvoda! – kaza, misleći kako će mu u tom svojstvu lako biti da smišlja i ostvaruje i druge svoje želje kad mu padnu na um.

 

Vila, kao da mu pogodi misli. Samo se osmehnu, pa mu dobrodušno odobri glavom i kaza:

– U redu. I to će biti kako si želio. A sad zbogom! I svak svojim putem, Tufo!

 

Smrači se naglo. Vile nesta. A Tufo osta sam pored reke. I njemu se poče mrak lepiti za oči, pa ostavi štap s udicom ispod vrbe – čak i torbu koja mu više neće trebati. Uzanim nogostupom ode svome mlinu, leže na drvenu klupu i odmah zaspa, lako i lepo, baš kao da je istinski utonuo u neke meke i mirišljave dušeke, a pokrio se svilenim jorganom, umesto svojim mlinarskim gunjem.

Spavao je dugo i duboko, sanjajući neke šarene sno­ve i vilu koja mu se priviđala čak i bez tanke košulje od beza. Po svetlosti je osećao da je sunce već odsko­čilo i dan odavno svanuo, ali mu se nešto ne otvaraju oči. Plaši se da bi san mogao ispasti laža i ne želi da ga javom rastera. Ovako mu je bar za neki trenutak lepo, pa ni to nije za odbacivanje. Oseti da mu neko polako dotiče rame i lako ga drmusa. Reši se da otvori oči, a ono što ugleda oko sebe učini da ih razrogači što je više mogao.

Zaista je počivao na mekim dušecima, kao da je u amamu do guše utonuo u toplu vodu. Učiniše mu se nalik na jastuke i posteljinu koju je jednom, u prolazu, video kako se zrači isturena na prozoru švapske žandarmerijske stanice u Semizovcu, a iznad sebe ugleda nebo od plave čoje, izvezeno zlatnim zvezdama, koje su ozgo sjale kao za najvedrije letnje noći. Sa četiri strane kre­veta stoje drveni stubovi, izrezbareni dvoglavim orlo­vima, a pošto se malo popridiže i pogleda oko sebe, vide da se krevet zaista nalazi u nekoj velikoj dvorani, čiji pod blista kao ogledalo, zidovi su joj pozlaćeni, a kroz teške zavese na prozorima cede se zraci svetlosti koji blešte baš kao ono sinoć vila iznad vode.

 

Dve želje bile su mu uslišene. Ostalo je samo da vidi šta je sa trećom. Tada ponovno oseti nečiju ruku na ramenu. Krajem oka vide belu rukavicu i rukav sav opšiven zlatnim širitima. Njegov ađutant ga je budio, obraćajući mu se:

– Vaše carsko i kraljevsko veličanstvo, nadvojvodo Ferdinande, vrijeme je da ustanete. Za koji trenutak treba da krenemo u Sarajevo.

 

DRUŠTVENI UGLED

 

Jakov Danon, član male jevrejske opštine u Fojnici, dođe poštanskim kolima u Visoko da traži Menahema Pardu, gabaja ovdašnjeg – što će reći predvodnika za­jednice u hramu – sa kojim mu valja pretresati neka zakučasta verska pitanja. Ali, mada je vešt mestu, i više puta ovamo dolazio, ne poznaje čoveka koga traži. Nikad ga nije video, ne zna gde su mu kuća i radnja, a nije mu ni javio da će doći, kako bi ga ovaj sačekao. Il tako, ostavši sam nasred pazara, uputi se prvo Elijezeru Finciju, kožarskom trgovcu, nadajući se da će mu ovaj pomoći da se sa gabajem sretne.

Put mu je poznat. Kazuje mu ga i sve jači miris slavljenih koža, a i rojevi muva kao da ga tim pravcem upućuju. Našao je Fincija pred magazom, gde nadzire radnike koji rastovaruju maločas doteranu robu, a uzgred razgoni muve što na njega navaljuju. Izdaleka je spazio Jakova Danona, koji mu u crnom kaputu i sa crnim še­širom na glavi svečano prilazi, a, kao čovek spor na misli i temeljit na poslu, traženim savetima i objašnje­njima počesto dosađuje. Ne može da ga izbegne, nema vremena ni volje da se njime bavi, i, ne bi li ga se što pre otresao, dočekuje ga mahanjem ruke, kao da je Da­non brzi voz, koji, na putu za Sarajevo, ne ustavljajući se, prolazi kroz malu visočku stanicu.

 

– Dobro jutro, Jakove! Šta te je to opet ovamo nanijelo? Da nisu ljekoviti izvori kod vas presahli, pa vam je zatrebala voda iz naše rijeke?

– Tražim vašeg gabaja, Menahema Pardu. Ne po­znajem ga a ne znam gdje bih ga mogao naći.

– Menahema Pardu? – čudi se Finci. – To je bar lako. Najružniji je čovjek u cijelom Visokom. Osvrni se po čaršiji i čim ugledaš nekog s glavom golemom kao misirska bundeva i s nosinom modrom kao stambolski patlidžan, ne treba ni da ga pitaš. To ti je on i niko drugi! I izabrali smo ga takvog da bismo ga u hramu i bez naročite odjeće odmah mogli poznati.

 

Hteo bi Danon da ispriča zašto traži Pardu i kakve nevolje muče malu, tek osnovanu fojničku opštinu, ali vidi da je trgovac u velikom poslu i nema vremena da ga sluša. Preko volje, već malo uvređen, ostavlja ga njegovim smrdljivim kožama i, onako crn i prav, odlazi dalje, put čaršije.

Dugo se vrteo njome, provlačeći se između kola, konja, i seljaka koji su došli da pazare. Zavirivao je u sve radnje i kafane ali nigde da ugleda čoveka koji bi odgovarao dobijenom opisu. Najposle mu se obrati gvožđar Hajim Montiljo, u čiju je radnju dva puta ulazio.

– Treba vam nešto sinjor? Možda bih mogao nečim da vas uslužim?

 

Smeteni Danon se obradova. Uhvati gvožđara za dugme na kaputu.

– Već cio čas tražim vašeg gabaja. Nisam imao čast da se sa njime ranije upoznam i ne znam gdje bih ga mogao naći, a potreban mi je zbog nekih važnih opštinskih poslova. Zajednica nam je mala, ali se i u njoj mora da radi po propisu. Vidite, baš prije neki dan, obratio nam se jedan opštinar sa pitanjem ...

 

Tu Danon uze da iznosi neka zamršena verska pi­tanja, ali Montiljo, koga prizivaju kalfe i mušterije, prekrati razgovor i oslobodi dugme za koje se polaznik uhvatio.

– U redu, u redu, sinjor Danon. Ne vrijedi to meni objašnjavati. Trgujem ekserima i konjskim potkovicama i nisam stručan u duhovnim stvarima. Objasniće vam to bolje gabaj Pardo. On je glavna vjerska zamlata u opštini. Mora da je i sad u hramu, pa, ako požurite, naćićete zvrndova, s nosem među knjigama. Biće srećan što se neko pokazao spreman da sluša njegove ludosti.

 

Nevoljni Danon upućuje se kud su ga poslali, pa­žljivo idući putem, kako visočkim blatom ne bi ukaljao nogavice crnih čakšira. Gleda sebi pred noge, izbegavajući barice, ostale iza jučerašnje nagle kiše, i tako, baš negde u blizini mosta, nalete na Isaka Gaona, svog daljeg rođaka, koji ga dočeka gotovo u naručje.

– Vidi Jakova! Otkud ti jutros u Visokom?

– Poslom! – javlja se Danon rasejano. – Žurim. Tražim gabaja Pardu. Kažu da je u hramu.

– Baš si se najgorem kamatniku i gulikoži uputio! Čuvaj se, odraće te, kao što je mene i sve ostale koji su se kod njega zaduživali. Radije pođi sa mnom; naći ću ti duševnijeg zajmodavca.

– Nije riječ o novcu, već o opštinskim poslovima. Toga radi sam došao ovamo i ne mogu da se vratim nesvršena posla. Svratiću, ako mi preostane vremena.

 

Produžio je, ali gabaja nije našao u hramu. Teška, golema vrata, bila su zabravljena, a kao pobožnom čoveku bilo mu je nezgodno da u njih bije šakom. Kucnuo je samo dva tri puta prstom i već krenuo da ide, kad se iz dvorišne zgrade pojavi čuvar s kapicom na glavi.

– Tražite nekog? – pitao je meketavim, staračkim glasom, vukući noge u razgaženim papučama.

– Gabaja, Menahema Pardu. Kažu da je u hramu.

– Bio je i, bogu hvala, otišao, a nadam se da se neće vraćati danas. Ako vam je baš stalo do tog zlice, koji mi ni ovako starom ne da da živim na miru, naći ćete ga u kući preko puta. Ako kojom srećom nije pro­mašio prag, strmeknuo se u rijeku, i u njoj se udavio.

 

Kuća se pokazala lepa. Sveže okrečena, a bašta oplevljena. Čovek koji je otvorio vrata visok, malo krup­nijeg nosa, ali naočit i ozbiljan.

– Oprostite, da li tu stanuje gabaj, Menahem Pardo? – upitao je već umorni, klonuli Danon.

– Ja sam! – predstavio se Pardo. – Šta ste izvo­ljeli, gospodine?

 

Danon se zbunio, sasvim drugačije zamišljajući ga­baja. Nadvoje-natroje promuca ono najvažnije što ga je ovamo dovelo, a Pardo, uvede gosta u sobu i posadi čelo stola, na mesto sa kojeg se vidi reka koja protiče ispod kuće.

Tiho je. Gabajev smireni glas jednoliko grgoće, kao voda u nargilama, a od njega se širi prijatan miris dobro­ga duvana kojim nudi i svoga gosta. To što govori deluje razložno, ni malo nastrano, a ni on ne izgleda ružan, ni loš čovek. Lepo su raspravljali više od sata, a Danon, ne pouzdajući se u svoje pamćenje, sve vreme je pažljivo beležio dobijena objašnjenja. Napolju, u bašti, još jednom se zahvalio na gostoprimstvu i poukama, pa, tresući domaćinovu ruku, ne izdrža da ga ne upita:

 

– Oprostite, sinjor Pardo, koliko dugo ste već gabaj u ovdašnjoj opštini?

– Tri godine. Od smrti pređašnjeg, počivšeg Da­vida Kamhija.

– I sigurno imate posla na toj dužnosti? Uzima vam mnogo vremena.

– Poprilično! Samo dok čuvara hrama natjeram da pomete dvorište, staje me to više truda no njega da uradi ono za što prima platu. I tako redom, sa veći­nom opštinara. Ne dolaze u hram, ne čitaju svete knjige, a ima ih i koji zakidaju na obećanim prilozima.

– Izvinite, još nešto. Da li primate od opštine naknadu za svoj trud i dangubu?

– Ne, nikakvu!

– Nikakvu! Zašto se onda bavite tim nezahvalnim poslom?

– Kako zašto? Iz osjećanja dužnosti, pa i zbog dru­štvenog ugleda koji mi donosi taj položaj, i opšte uvaženje koje ovdje uživam ima svoju vrijednost.

Izišli su na ulicu i domaćin se zahvalio Danonu što ga je posetio.

– Navratite ako vam opet nešto zatreba – rekao je. – Sa uvaženjem vaših opštinara, možda uskoro kao gabaj fojničke opštine.

 

DUGOVANJE

 

U poznu jesen, kad se na Sarajevsku kotlinu spuste prve guste magle i, zadržavajući se nad njom i preko celoga dana, nagoveste skori dolazak zime, gazde, do­maćini, počinju da se obziru za gorivom koje će im pomoći da lakše preguraju predstojeća četiri studena i neprijatna meseca. Nekako u isto vreme otprilike seljaci na dalekoj Romaniji i Jahorini cepaju oborene bukve, i, pre no što će zapasti veliki snegovi, tovare ih na brdske konjiće i gone na sarajevske pijace. Na Baščaršiju, na Kovače i na onu bezimenu, na levoj strani Miljacke, ispod Alifakovca i Bistrika.

Ne rastovaruju. Vezuju konje za kočeve i prostiru im malo sena, više da bi ih njime zabavili, no da bi ih nahranili. U ruhu od grubog, crno omaštenog sukna, u belim košuljama kratkih rukava, ispod kojih im mišice izgledaju još krupnije, sa crvenim vunenim maramama omotanim oko glave, okupljaju se, razgovaraju i puše, očekujući da naiđu kupci.

Rano je još i nema jagme. Gazde, koji su sinoć dugo akšamlučili, nimalo ne žure. Znaju da im roba ne može izmaći. Ponuda je veća od potražnje, seljacima treba no­vaca, a konji su im odviše umorni da bi preostale tovare mogli opet vratiti u planinu. Ne priliči, uostalom, da viđeniji ljudi rano, kad i ostala raja, izlaze na ulice, i što se docnije budu javili na pijaci, prodavci će biti sve nestrpljiviji, a roba sve jevtinija. U kaputima, postav­ljenim lisičinom, šetaju pored postrojenih konjića, za­gledaju cepanice, ocenjuju koliko ih je, koje su debljine i jesu li zdrave ili trule. Uzgred, samo glavom, pozdrav­ljaju seljake, a kad im se svidi tovar, krajem usta, kao da pijuckaju, pitaju za cenu i odlaze dalje. Ipak se, polako, sklapaju neke pogodbe. Seljak dreši povodac sa motke, pa kreće za gazdom, a za njime karavan pretovarenih konjića.

 

U pravo vreme, ni odviše rano da bi pokazao da mu je stalo do drva, ni odviše kasno da ga ne bi zapala loša roba, izišao je na pijacu na Kovačima i Osman-aga Čeko. U dugom crnom kaputu s ahmedijom na glavi, rukama zabačenim na leđa premećući zrna tespiha, samo prolazi pored postrojenih konja, dok se seljaci obrću za njime, prateći ga pogledom sve do kraja sure. Treći put kad se vrnuo, ustavio se pred nekim Romanijcem, Todorom Međom, kod koga je i lanjske godine pazario drva i samo ga upitao:

– Je li ista cijena?

– Ista! – veli Međo, mada je od lanjske godine sve poskupelo i za isti se novac manje robe može kupiti. Ali, od straha da ne izgubi mušteriju, Međo ne sme da mu protivureči.

– Hajdemo onda! – veli Osmanaga i kreće prema čaršiji i Ćemaluši, u kojoj mu je kuća. A Međo uzima povodac u ruke i pristaje za agom, koji je već odmakao.

 

Idu tako sarajevskim ulicama. Aga prvi, na nekoliko koračaji za njim krupni seljak. Na podužem povocu pet konjića, natovarenih bukovim cepanicama. Ne razgovara se uz put. Samo se seljak ponekad osvrne i vikne – De! – kad neki od konjića zastane na putu. Građani, kojima takođe valja istrpeti dugu zimu, redom se osvrću za povorkom koja svečano prolazi.

Stići će najzad do Osmanagine kuće i kroz kapiju ući u dvorište. Tamo će, na mestu na kome se još vide tragovi prošlogodišnjih drva, seljak razvezivati tovar po tovar. Cepanice se sa treskom oburdavaju na zemlju, udarajući konjiće po cevanicama, a pošto sve bude ura­đeno Osman-aga Čeko upitaće seljaka, koji čeka, sa povocem u ruci:

– Šta ćeš sada? Kuda si naumio?

– U čaršiju, gazda. Da kupim nešto soli, brašna i gasa, pa ću poslije odmah kući. Da uhvatim što više puta prije no što se smrkne.

– Kud ćeš dotle sa konjima?

– Pa, eto, ako je serbez, ostavio bih ih tu, u avliji, dok se ne vrnem.

– Možeš – slaže se aga, pa se hvata džepa, izvlači nešto novaca i dotura ga seljaku u ispruženu ruku. – Eto ti, za prvi trošak, pa kad svršiš posao, naći ćeš me tu, u Salkinoj kafani, kao i lanjske godine.

 

Seljak veza konje, pa na kapiju, a aga preko puta u kafanu. Seda za sto i poručuje kafu.

– Kupio si drva. – oglašava se kafedžija. – Do­bra, rekao bih.

– Nisu loša – veli aga, srče kafu i javlja se go­stima koje zna i sa kojima pozdrav drži.

– Pošto su ove godine? – upitaće ga sa susednog stola. – Koliko si mu platio za tih pet tovara?

– Pet banki – veli Osmanaga, pa cedi kafu u fildžan pred sobom.

– Kako? Reci mi gdje ima za te pare takvih drva, pa da i ja pođem na tu pijacu?

– Toliko za sad – popravlja se Osmanaga. – Po­slije će svratiti po ostatak.

– To je druga pjesma. Tako već može – veli onaj sa susednog stola, pa i on sebi naliva kafu i polako je prinosi ustima.

– A što mu odmah ne dade sve, nego, eto, moraš da se opet sastaješ sa njime? – javlja se kafedžijin sin, koji služi goste.

– Eh, moj sinko, nikad ti ništa nećeš steći! A plašim se da ćeš brzo raskućiti i ono što ti otac bude ostavio.

– Što, Osman-aga? Zar ovako nisi potrošio više vre­mena. Lakše ti je bilo da to odmah uradiš.

– Lakše jeste bilo, ali nije pametnije. Ne valja se sa svojim dobrom nikad prebrzo rastajati. Ima za to uvijek vremena.

– Znam to, ali ti za pola sata pare u džepu neće donijeti kamate!

– Neće! Ali, vidiš, seljak će otići u Predimaret da kupi soli i brašna kod Avrama Musafije. Pa će poslije svratiti do hećima, travara, da nabavi lijekove za ženu. U gvožđari Samardžića kupiće sikiru, vile i potkovice, a možda će svratiti i u gostionu Ive Lušice, da popije rakiju. Zadržaće se tako sat i po i bar deset puta prelaziti ulicu. Može li ga za to vrijeme udariti nečiji konj, pravo u meke trbuhe. Može li mu crijep sa krova pasti na glavu ili ga u svađi i piću kod Lušice neko nožem rasporiti. Najposlije, zar ga ne mogu onako pjanog pre­gaziti nečija kola, pa da i ne stigne ovamo i ne naplati novac koji sam mu ostao dužan.

 

Zato, kažu: Što ne možeš spriječiti, a ti nastoj da bar odložiš. Nije svejedno danas ili sutra ni kad se živi ni kad se umire.

 

KONJ - po Branku Ćopiću

 

Druge godine rata oslobodi se Cazin. Sve mlađe, što je bilo doraslo pušci, ode na položaje da brani mesto i zatvori puteve od Bihaća, Vakufa i Banjaluke. Onima što ostadoše u varoši dođe za komandanta Aziz Čaplja, doskorašnji berberin, gurav i kraći u jednu, faličnu nogu. Aziz novu dužnost shvati najozbiljnije. Sa zatvorene berbernice skide i dasku sa svojim imenom, pa i žuti tas, koji ju je izdaleka pokazivao i onima koji su znali gde je i nisu je mogli promašiti. Preseli se u komandu mesta, bivše sresko načelstvo, u kome uredi kancelariju i mesni zatvor – zlu ne trebalo. Pred komandom namesti golobrado momče sa puškom, toliko dugačkom da su je meštani nazvali protivavionskom, a u Ismeta Ljuce, ovdašnjeg krojača, poruči da mu od zaplenjenih ustaških šinjela sašije dolamicu i jahaće pantalone. Kapu sa izvezenom petokrakom darivale su mu ovdašnje akti­vistkinje, a sve ostalo što je išlo uz njegov položaj i ugled poslao mu je komandant odreda i njegov bivši mušterija, Obrad Bursać, raniji kolar u istoj ulici. Poveći pištolj na kolut, koji mu se, onako malom i nakrivom, spustio do ispod kolena, vukući ga zemlji, opasač, kaiševe-uprtače, komesarsku torbicu, pa, posle jedne uspešne akcije na obližnje ustaško uporište, i poveći dogled, sa kojim je izlazio na prozor komande da bi otuda osma­trao mesto i položaje u okolini, budući da mu je kao vojno-političkom licu bilo nezgodno da se penje na mu­naru džamije, odakle bi mu bio širok vidik.

 

Tako opremljen i lepo nakićen išao je Aziz Čaplja čaršijom i cazinskim uzanim sokacima, rasterujući uz put mačke i pse, a plašeći još zabuljene žene i balavu, bosonogu decu. Pa mada je mesto malo i lako ga je peške obići, činilo mu se da mu je zbog pravilnog vršenja dužnosti, a i zbog ugleda koji mu po položaju pripada, potreban još i konj na kome bi mogao projahati Cazinom.

U mestu ga nije imao gde nabaviti. Dva-tri tovarna bili su nabijenih sadna i lipsavala u komori. Četiri teška, pivarska, i dva zaprežna, fijakerska, ranije špedicije Saračevića, odavno su nestali iz mesta. Prve su pojeli Ta­lijani, dok je Cazin bio pod opsadom; fijakerskim su se Saračevići, pred oslobođenje, odvezli u Banjaluku i nisu se više vratili. Ostalo je samo da se obrati odredu na položajima oko grada i Aziz Čaplja, na mašini na kojoj više nije bilo ni svih slova, izdiktira sekretarici u kan­celariji komande mesta dopis u tome smislu:

- Drugu Obradu Bursaću, komandantu prvog Cazinskog udarnog bataljona. Položaj, gdje se nađe.

U vezi potreba komande mjesta Cazin, pozivate se da komandantu, drugu Azizu Čaplji, u što skorijem roku dostavite dobrog jahaćeg konja od prvoga plijena koji vam dopadne.

Aziz Čaplja, svojeručno.

 

Borbi nije nedostajalo. Potvrđivalo je to i stalno puškaranje na položajima oko grada, ali, očigledno, ni­kako da se zapleni dobar konj. Prođe tako nekoliko dana, a iz Cazina stiže Obradu Bursaću požurnica. Piše u njoj da se "nepravilnim odnosom prema zahtjevu komande mjesta ometa poslovanje pozadinskih vlasti, pa time dovodi u pitanje i blagovremeno snabdijevanje odreda najprečim potrebama". Sa te pretnje, da ga Aziz Čaplja ne bi ostavio bez hleba i soli, a i što se i odranije pazio sa njime kao sa prvim komšijom, Obrad Bursać naredi da se postroje svi bataljonski konji, pregleda ih i izabra među njima ponajboljeg: alatastog trogoca zaplenjenog u rano proleće od ustaške bojne, snažnog i izglednog, ali na žalost zloćudog – bije, ujeda i ne da na sebe. Naredi da ga otimare, osedlaju, a za oglav mu lično zataknu crven cvet i takvog ga uputi u Cazin.

Tri dana docnije na komandnom položaju bataljona pojavi se opet kurir komande mesta iz Cazina, vodeći alata, samo bez cveta za oglavom. Sa jednim pisamcetom za kapom, ovog puta rukom pisanim, bez zaglavlja i bez pečata, upućenog na ruku komandanta Obrada, koji se umoljava da konja zameni drugim, manje pustim i vičnim da ravani – da ide tako mirno da ni čašu vode postavljenu mu na sedlo ne bi prosuo. Nezgodno je, veli se u poruci, da komandant mesta, jašući Cazinom, rasteruje svet po ulicama i plaši decu koja se pred kućama zateknu.

Doseća se Obrad Bursać šta je uzrok ovakvoj molbi, a pretpostavlja da je alat zbacio sa sebe nevičnog jahača, pa, pošto pred štabom postroji opet konjsku vojsku, izabra ovoga puta jednog pošireg, pretilog zekana iz komore, prebaci na njega sedlo, o unkaš mu obesi još i bukliju sa rakijom, pa novog darovnog konja opravi po momčiću opet u grad. A on se žurno uputi na položaj, jer se od džade čuje neka zuka i čini mu se da se od Bihaća približava opet ustaška bojna.

 

Ali, tek što odbi novi napad i odmori se malo u zaklonu, a iz Cazina se pojavi kurir komande mesta sa darovnim zekanom. Pokaza se da je to dešnjak, iz Saračevićevog fijakera. Poznali su ga odmah neki Cazinjani, a potvrdio i konj koji je pravo krenuo na Saračevića kapiju, umalo ne otkinuvši glavu jahaču, Azizu Čaplji lično. Nezgodno mu je to priznati komandantu Obradu, pa zato navodi kako se zarekao da će belca pojahati tek pošto se pobedonosno završi rat i cela Krajina bude oslobođena.

Dodijale Bursaću ove stalne zamene. Neće više sam da bira, pa naredi da se iz plena, zadobijenog u poslednjoj borbi, izdvoji najbolji konj, vranac koga je jahao komandant bojne, nadajući se da će ovoga puta zadovo­ljiti i Aziza Čaplju. Ali se opet prevari. Ispade da je konj ćulav, rovašen u jedno uvo, što toliko zasmeta bivšem berberinu, naviklom da doteruje i ulepšava ljude, da mu se učini, kad pojaha vranca, da mu je kapa na glavi pomerena na tu ćulavu konjsku stranu. Moli stoga da mu se, po mogućnosti, ovoga puta pošalje neki putonog, kako će i konj uz jahača izgledati da je u čizmama, "Što će biti od korisnog uticaja na stanje duhova u cazinskoj čaršiji, u kojoj reakcija opet počinje da diže glavu".

Posmatra Obrad kurira, gleda konja koji mu je vra­ćen, čita ponovno ono što mu je napisano, pa, pošto je i on u međuvremenu zaplenio pisaću mašinu, a stekao i sekretaricu, uzjaha na klupu ispred štaba, pa iskaza devojci zvanično pismo komandantu mesta Cazin, drugu Azizu Čaplji, lično.

- U vezi sa vašim pismenim zahtjevom i novim tra­ženjem, a u nemogućnosti da se u potpunosti iziđe u susret vašim željama, komanda odreda upućuje komandi mjesta u Cazinu kobilu Julku, pa neka drug komandant prema svojim željama izvoli sebi graditi konja kakvog on hoće i kakav njemu treba.

Smrt fašizmu – sloboda narodu!

Komandant Cazinskog odreda Obrad Bursać, svojeručno.

 

RAHATLUK

 

Rahatluk - zadovoljstvo, spokojstvo, udobnost, bezbrižnost. (A. Škaljić: Rječnik turcizama)

Treće, prelomne godine rata, sreća se beše okrenu­la na partizansku stranu. Nemci su tučeni pred Staljingradom, Italija je pokleknula pred savezničkim snagama, a u Istočnoj Bosni proširila se slobodna teritorija, sve tamo od Majevice pa do Romanije. Osnivaju se narodno-oslobodilački odbori, uspostavlja nova vlast, sa dru­gačijim zakonima i novim adetima, pa tako i u malenom Kladnju, među golemim planinama, u besputnom kraju gde je, što no se kaže, i bog rekao – laku noć!

Na drvenoj, upola satruloj klupi, pod velikim orahom, koji ove godine nije zametnuo plod, u bašti iza kuće Vezirlića, sede Ibrahim-hodža, koji jeste mesni hodža, ali, koliko se zna, niti je on, niti iko njegov, sa vezirstvom ikad imao veze. Do njega je, na odstojanju, Avdaga Kajmaklić, koji takođe nije ono što mu ime kazuje. Nije od aginske kuće već, bar doskora, najveća sirotinja u Klad­nju – mali berberin koji, budući da nema ni svoje radnje, zanat obavlja idući po kućama – a kajmakom se ni pre rata nije mrsio, ni on ni njegovo petoro dece.

Rođaci su, po nekoj daljoj ženskoj grani, ali, bar do skoro, hodža Vezirlić nije za to srodstvo mario, a Avdaga, berberin, nije ni imao prilike da ga na nj podseća, budući da je hodža puštao bradu, a doterivao je i podšišavao se čak u dalekoj Vlasenici ili Rogatici, o pazaru, kad bi tamo išao na konju, da bi se snabdeo robom koja mu je bila potrebna.

Prilike su se izmenile. Teško je i opasno sad putevima putovati i hodži se sad brada i u usta zapliće, a da mu na glavi nije fesa i ahmedije, kosa bi mu pala po čelu i ušima. Dobro bi bilo kad bi Avdaga sad hteo da ga malo dotera, ali, mada ispod oka povremeno gleda prema njegovim rukama, ne sme to ni da mu pomene. A ni Avdagi tako nešto ne pada na um. Otkako je Kladanj pre mesec dana ponovno oslobođen i u njemu uspostavljena nova vlast, izabran je u mesni narodno-oslobodilacki odbor, kao predstavnik radničke klase, i do hodže je došao tako reći državnim poslom. Da sa njime uglavi neku vrstu sporazuma: da nova vlast ne dira u Ibrahim-hodžu, koji se za proteklo vreme vešto, kao karađoz kad ide po zategnutoj žici, čuvao da se nagne suviše na jednu od zaraćenih i zakrvljenih strana (jer ako mu je duša i bila bliže jednoj, telo i kuća su mu bili na udaru druge, a dok je na ovoj zemlji njemu se nije rastavljalo jedno od drugoga), a da hodža, vršeći svoj posao, ne dira u novu vlast i čuva i njoj i sebi obraz.

 

– Eto – veli Avdaga još jednom, ne bi li hodža bolje utuvio šta mu se govori i šta se od njega traži. – Kao što vidiš, pretegnulo je na našu stranu.

– Vidim, nema šta – priznaje hodža.

– Zato ćeš ti odsele sviđati račune sa bogom, a mi sa narodom. Da svako radi svoje i niko da se ne miješa u tuđe poslove. Je li tako, Ibrahim-hodža?

– U redu, Avdaga, kad tako velite – slaže se hodža preko volje, nemajući kud. – Moje se sa bogom zna. Kako je dosle bilo tako će i odsele biti. Ali kako ćete vi sa svijetom?

– Lasno, bogme, a i zna se kako. Što rekao sekre­tar, Hamza Misirlić, ovo ti je sad nastala vlast radnog naroda, a to znači da će svako morati da radi ako mu je stalo do jela.

– Tako, veliš? Bogami je narod mnogo ogladnio i trebaće mu dosta hljeba. Samo ne znam šta će da se toliko radi po Kladnju? – pita hodža i gleda nekud iznad Avdagine glave, tražeći među lišćem oraha bar neku usamljenu bobu ploda, ali nikako da je ugleda. Godina je slabo berićetna, pa ni od ovog drveta neće biti koristi. Nije se oko njega radilo, pa, asli, sa njega zato neće ima­ti ni šta da se jede.

– Kako da nema šta da se radi? – buni se Avdaga. Poispravio se na klupici ne bi li došao viši i krupniji. Kroz granje oraha probilo se sunce i jedan njegov zrak baš je njega osvetlio. Raskopčao je dolamicu od maslinastog vojničkog sukna i podbočio se, a hodži se učini da mu pod njom, o pojasu, umesto berberskog alata, ugleda krajičak pištolja, pa se samo potulji i sav uvuče u svoj džamadan. – Da se prvo popravi sve ono što je ratom porušeno, da se postigne sve ono što je pro­teklog zemana propušteno da se uradi i, najposle, kad se sve to sredi, da počne da se izgrađuje novo društvo. Eto, koliko sutra, omladina će krenuti da valja međe na imanjima ...

– Ene, de ... – prekida ga hodža. – Ti reče da će se graditi, a ispade da će uzeti da ruše.

– Stani, ne prekidaj! Kad poruše ograde, počeće da probijaju novi put.

– A kuda će novi, probijeni put?

– Kuda bude trebalo i kuda nova vlast odredi.

– A kad završe put?

– Uzeće da grade most.

– Lijepo, bogami! A šta kad izgrade most?

– Počeće da zidaju školu.

– Kad sazidaju školu?

– Biće uvijek nešto da se radi. Nova pruga, že­ljeznička stanica, čitaonica, zadružni dom. Ako bude vre­mena i dotekne para, možemo popraviti i munare na tvojoj džamiji, da ti je lakše sa nje okuisati.

– Bogami će potrajati dok to od tolikih poslova dođe na red. Do tada ni ja, a bojim se, ni ti nećemo biti živi.

– Bićemo, bićemo. Ima da se radi udarnički i sve to obavi najdalje za dvije godine. I sutra, kad omladinci iziđu na akciju, nosiće parolu: "Nema odmora dok traje obnova!"

– U redu, u redu! A šta kad obnove i izgrade sve što si pomenuo?

– Počeće prvi, pa drugi petogodišnji plan. Jedan tek što se završi, slijedeći odmah počinje.

– Uh, uh. – hukće hodža. – Pobjedilo je vaše i valjaće od sad po vašem živjeti. Samo, slušajući što govoriš, rekao bih neće ni meni, a ni vašima biti lako.

– Što, hodža? Zar neće biti bolje i ljepše sa no­vom školom, prugom, željezničkom stanicom, pa, najposlije, i novim minaretom?

– Hoće, što se toga tiče, ako sve to dočekamo živi. Ali šta će nam sve to, pa i sami život, ako više ne bude rahatluka. Ako ne budemo imali kad da na miru popu­šimo cigar duvana, porazgovaramo ili posjedimo ovako, na suncu, ništa ne radeći. Koliko ste zapeli da sve čas prije posvršavate, bojim se moraćete i da pišate trčeći, a meni će, pristanem li sa vama, od sveg ranijeg rahat­luka ostati samo da kadikad othuknem.

 

NEVOLJE I ZADOVOLJSTVA

 

Sede dva prijatelja. U kafani. Nisu u dobrom raspo­loženju. Teše se mekom šljivovicom, bez mezeta, pošto nisu pri parama i nemaju čime da plate veći trošak. Žale se jedan drugome i tiho razgovaraju.

Napolju pada kiša. Oblak se spustio nisko, zatvorio vidik i ni kroz prozor ne mogu ništa dobro i lepo da vide. Samo kapi kiše kojim vetar bije u staklo, a ove se cede niza nj, kao suze niz obraz.

– Ne valja vrijeme! – veli jedan, tek da nešto kaže i da se ne uspava. Pa gucnu iz čašice.

– Ništa ne valja! – govori drugi, tmurniji i gorči, i iskapi svoju do dna. – Ni vrijeme, ni sve ostalo.

 

Ništa mu ne ide od ruke. Imao je nešto ušteđenog novca, prodao je zemlju koja mu je ostala od oca, pa i ženinu nisku dukata, donetu mu u miraz, i sa time u Predimaretu zakupio ćepenak. Namestio je police, naba­vio nešto robe i otvorio papudžijsku radnjicu, misleći da će mu tako biti bolje i da će više moći da zaradi. Ali, tu, u istoj ulici, otvori se velika radnja s gumenom obućom i njemu ni miš da navrati. Za pola godine ode mu sva gotovina i morao je brzo sve da rasproda kako bi bar dugove isplatio. Tako je ostao bez radnje, bez oče­vine i ženinog miraza, a i bez posla. Na jedvite jade namestio se kao poslužitelj u opštini, sa malom platom, tek tolikom da nekako preživi. Ali samo što se malo sredio, razbolela mu se žena. Dok je ribala pod u kući, preseklo ju je u pasu, pa sad, evo više od mesec dana, ne može da se podigne iz postelje. Kuka, plače, vidi i sama da ne valja ni sebi ni drugima. Zvao je babe iz komšiluka da joj liju stravu, nabavio joj je i pojas od zečevine, da se njime opasuje – pa opet ništa. Ali ni to nije sve. Najstariji sin mu se sasvim oteo i odmetnuo. Iz škole su ga izbacili, na zanat neće da ide, uhvatio se u kolo sa nekim mangupima i sa njima pova­zdan igra lopte na jaliji, traži u majke novaca, a sam ništa ne donosi kući. Kćerka mu se zadevojčila i, za nevolju, ispala lepa, pročulo se to, i sad mu se oko kuće vrte momci. "Da bog da da te paša uzme" veli joj on, po onoj narodnoj, "ali, koliko ja vidim, sve se oko kuće cigani motaju."

 

Onomadne mu je kroz šupalj džep ispala petobanka, a evo je, pre neki dan, obosio i morao da kupi nove cipele. Probao ih je i dobre su mu bile, ali su se na kiši skorčale, pa ga sad stežu i toliko biju da od bolova hoće oči da mu iskoče.

– Eto – veli on svom prijatelju – ima li većeg baksuza od mene?

– Pa nije valjda sve baš tako crno – pokušava ovaj da ga teši i poručuje još dve meke šljive, na svoj račun. – Drugi dan, druga nafaka. Kako su nevolje došle tako će i proći. Ima i njima lijeka. A, bogme, treba i sam nešto da uradiš ako hoćeš da ti bog pomogne. Od obu­ćarskog si zanata, pa bi bar cipele mogao staviti na kalup, da se malo rastegnu, kad već dugo nisi u stanju da promijeniš.

 

Piju rakiju i polako je cede niz grlo, da bi im duže potrajala. Napolju šiba vetar i nagoni kišu pravo u nji­hov prozor. Negde na krovu odvalio se komad lima, pa jednako tandrče, a onaj što se žali i tvrdi da je najveći baksuz, okreće čašicu među prstima i opet se obraća svome sabesedinku.

– Eto, vidiš, to ti je baš ono što ne valja. Novu ženu ne mogu sad više da nađem, a ovoj ne umijem da pomognem. Bolji posao teško je dobiti, a ni sa dje­com, vidim, ne mogu više da iziđem nakraj, i tako, šta mi ostaje do da trpim nevolje, popijem poneku rakiju i žalim se prijatelju u kafani.

– A ove cipele – tur čovek proturi ispod stola noge, na kojima su grube crne kondure – predstavljaju mi još jedino zadovoljstvo koje mogu sebi da priuštim.

Ništa drugo ne mogu da promijenim, niti ijedne nevolje da se oslobodim, i tako, kad uveče dođem kući i smaknem ih sa nogu, meni odjednom svane. Krv mi se razlije po tijelu, neko milje mi se proširi životom i dođe mi to najljepši trenutak dana. Pa kako da se još i toga zado­voljstva lišim?

 

PUT U ZENICU

 

Podne. Letnji dan. Na malo] železničkoj stanici u Zavidovićima.

Voz, koji je još pre pola časa trebalo da stigne, nikako ne dolazi. Čak mu je i železničar, nepropisno, mimo skretnice, pošao u susret, očekujući da se zviždu­kom oglasi iza okuke. Sa železničke stanice, na kojoj i nema više od tri putnika, još se vidi njegova crvena železnička kapa među drvećem koje ga zaklanja.

Duž šina koloseka izgara retka trava. Umesto tut­njave voza čuje se zrikanje zrikavaca.

Jedan od putnika seo je na prag slepog koloseka, u tanku senku vodene pumpe. Dvojica su se smestila za jednim stolom stanične kafane.

– Šta ćeš danas u Zenici? – pita jedan, nalakćen na sto.

– Idem u tazbinu.

– Aha! – veli onaj što je polegao po stolu. – Ostaješ ili se vraćaš večeras?

– Vratio bih se. Ali ko zna kako će biti s ovim vozom. Tašta mi živi na selu, izvan grada, pa dok do nje stignem i dok se vratim treba dobra dva sata. Ako voz bude mnogo kasnio, ne znam hoću li uhvatiti onaj što iz Zenice ide ovamo. A ti? Kuda si ti krenuo?

– I ja u Zenicu!

– U Zenicu? Kakvim poslom?

– Mene pitaš?

– Tebe.

– Nikakvim, da ti pravo kažem. Da nisam ovdje i da budem tamo. Da se prošetam, pa da se vratim.

– Tebi se onda ne žuri – kaže onaj koji očekuje voz i gleda put crvene kape, koja među granjem izgleda kao velika, dozrela jabuka.

– Ne žuri. Ako ne bih danas pošao, mogao bih ići sutra.

– A ja, vidiš, sutra ne mogu.

 

Ćute neko vreme. Onaj što sedi na koloseku izva­dio je maramicu, napravio na njoj četiri čvorića i stavio je na glavu, da mu sunce ne bije u sjajnu ćelu. Iz stanične zgrade, kroz otvorena vrata, čuje se zveckanje i lupkanje nekih signala. Službenik uzima slušalicu i razgovara sa nekim, a oni napolju, mada pažljivo slušaju, čuju samo odlomke rečenica koje ne mogu da razumeju.

– Ima li što novo? – pita onaj kome se žuri, naginjući se na otvorena vrata, gledajući u mrak u kome se ništa ne nazire i samo se po šuškanju i kloparanju aparata može pogoditi da unutra neko posluje.

– Ima! – čuje se otuda promukao glas.

– Dolazi li?

– Ne dolazi!

– Pa šta onda ima novo?

– Udes!

– Kakav udes?

– Kod Doboja. Iskočio voz iz šina.

– A kad će ovamo?

– Kad mogne. Vidjećeš kad bude stigao. Vraćaju ga sad na šine.

– Eto, pa idi vozom! Da imam para, kupio bih kola i vozio se kud ja hoću i kad je meni volja. Ti bar imaš novaca – obraća se on onome kome se ne žuri, pa drema naslonjen na sto – čudim se što ih do sad nisi nabavio.

– Kola? – pita ovaj. – A šta će mi kola u Zavidovićima? S kraja na kraj mogu ih preći za deset minuta. Pa još uzgred da se pozdravljam sa ljudima, svratim u kafanu i zavirim u pet tuđih dvorišta.

– Mogao bi i nekud dalje da se voziš.

– Kuda bih dalje?

– Pa, eto, u Zenicu, na primjer. Kao ovo sada.

– Bih to. Moglo bi, zaista.

– Eto, vidiš li. Koliko ti treba od Zavidovića do Zenice?

– Kako kad. Dva sata, a može i više, ako voz kao sad zakasni.

– Koliko ti treba dok se vratiš?

– Rekao bih isto toliko.

– Dva tamo, dva natrag. Četiri sata samo za pu­tovanje. Da imaš kola stigao bi za pola sata. Je li tako?

– Tako nekako.

– Kreneš odavde u sedam i eto te najdalje u osam u Zenici. Je li tako?

– Tako je!

– Eto, vidiš li? Zašto onda ne kupiš kola?

 

Onaj što mu se žuri osta nem, razmišljajući. Ispravi se i nasloni na zid iza sebe.

Učini mu se da se crvena kapa približava, vraćajući se stanici. Čovek što je sedeo na koloseku sagnuo se i prineo uvo šini.

– A reci ti meni šta bih ja u osam u Zenici? – upita druga, protegnu se, zevnu, i otera muvu koja mu je gotovo uletela u usta. – Četiri sata pred podne; po dana pre večeri?

Vratio se u to železničar sa crvenom kapom, a u ruci mu je razvijen i crveni barjačić. Podigao se čovek sa šina, skinuo maramu sa glave i spremio je u džep. Izi­šao je iz stanice i telegrafista i raširio se na pragu.

– Eto ga, dolazi! – rekao je.

Digoše se i ona dvojica što su sedela za stolom. Čuje se već i tutnjava voza i nazire dim lokomotive.

 

PRAVI PUT

 

Majci Hatidži, dok je spremala ručak, prifali soli i octa. Potraži ovde, potraži onde, otvaraj ormane i ostava – nigde da ih nađe. Biće da je sve potrošila, a zabo­ravila da nabavi, i sad, u po posla, sa loncem na vatri, ne zna šta da čini. Da zajmi u komšiluku nezgodno je; da ide u bakalnicu, čak dole, blizu Baščaršije, daleko. U toj nevolji seti se sina Ibre u dvorištu.

Jedva ga dozva i odvoji od društva i igre. Naburi se dečak kad ču zašto ga majka traži, ali se primiri kad mu obeća kusur, koji mu ostane iza kupovine. Iz kutije na ormanu Hatidža izvadi novac, zamota ga u maramu i zavuče duboko u džep, kako mu ne bi uz put ispao. Zatim mu u jednu ruku tutnu bocu za ocat, a u drugu kesu u koju će mu trgovac odmeriti so. Pa će sinu obri­sati znoj sa lica i balice ispod nosa i strogo ga upitati:

 

– Znaš li gdje ćeš to kupiti?

– Znam. Ko i vazda. Kod Suljage Smailbegovića, gdje uzimamo bakaluk.

– Tako je! Litar octa i kilo soli. Jesi li razumio?

– Jesam, mati! – potvrđuje sin, poigravajući u mestu, rad da požuri kako bi se čas pre vratio i opet uključio u igru.

– Pa lijepo. Idi i dojdi sa hajrom! Nemoj da padneš i razbiješ bocu.

– Neću, mati!

– Ni da se uz put zadržavaš sa djecom. A nemoj ni da trčiš, da se ne bi oznojio. Jesi li čuo?

– Jesam, mati!

– Nikome ruku da te ne bi nekud zaveo, a nemoj ni da kazuješ da imaš novaca, da ti ga neki hrsuz ne bi uzeo.

– Neću, mati!

Ali, taman, što će sin na vrata, a ona se seti da ga vrati.

– Kako ćeš dolje, do Smailage?

– Putem, bezbeli. Niz Soukbunar. A kako bih dru­gačije?

– Znam to, nego nemoj blizu kuća. Može ti ozgo, sa krova, pasti crijep na glavu i razbiti je, kao da je od stakla.

– Kako ti kažeš, mati!

– Dobro, dobro, ali nemoj ni sredinom ulice. Da te, ne daj bože, nešto ne pogazi ili udari. Konj ili kola.

 

Stoji Ibro sa flašom u jednoj ruci i kesom u dru­goj, na pragu kuhinje. Hteo bi da se počeše, ali su mu obe ruke zauzete, pa ne znajući kojom bi, diže glavi čas jednu čas drugu.

– Ni sredinom, ni sa strane. Kako ću onda, mati? – pita, ramenom gurajući vrata.

– Kako ćeš! – ljutnu se mati Haša. – Zna se! Pravim, najboljim putem, i sve onako... onako...

Tu mati učini pokret neodređene vrste. Pruženim, otvorenim dlanom, okrenu nekoliko puta levo i desno, pomičući ruku napred, kao zmija kad se kroz čestar provlači. Sin Ibro to već i ne vide. Čuje se kako mu cipele lupaju o drvene basamake.

 

RAZLIKE

 

U Husage Goleša, kafedžije žepačkog, sastalo se pre podne, kad ostali svet radi, malo ali izabrano društvo. Svi dokoni, i svi u ne bas dobrom raspoloženju, za jed­nom kafom koju su već davno popili, pa sad, s vremena na vreme, pokušavaju da iz džezvi iscede još neku kap koja se odvojila od crnog taloga na njenom dnu. Jedva da imaju šta da oližu, ali im je ipak prijatno da bar na jeziku osete laki ukus gorčine i u nosnicama miris koji ih u isti mah smiruje i draži.

Drugih gostiju i nema u kafani, sem malo sunca koje se probilo između oblaka, pa za trenutak ogrejalo trojicu za stolom. Husaga Goleš i ne izbija iz svog ugla; nema pridošlica da ih služi, a za onu trojicu i ne mari više. Zna da nemaju nameru da novu kafu poručuju a ovde će sedeti sve dok ih nešto ne povuče na drugu stranu i ne raziđu se po malenom Žepču.

Jedan od njih, Osman Misirlija, bivši je predsednik opštine i doskora prvi čovek u mestu. On nije bez pare u džepu, ali zna da piće ne može sebi poručiti, a ne plaća mu se ostaloj dvojici koji strpljivo čekaju da to najzad ipak uradi. Sedi zavaljen, kao da je još važna ličnost, dobuje prstima po stolu, i pomalo zajeda dvojicu suseda, ne bi li ih se nekako oslobodio i oterao ih iz kafane, pa sam, sa pravim merakom, zapalio cigaretu i popio novu kafu.

Desno od njega, u ugužvanom odelu, kao da je sad izišlo iz bureta u kome je pareno da bi ga oslobodili vaški, bivši je Misirlijin službenik, Ivo Merćep, koji je nedavno pušten iz zatvora u kome su ga "na pravdi boga" držali dve godine, samo zato što mu se nisu složili računi u blagajni ili, kako on tvrdi, zato što se novi predsednik okomio na njega smatrajući ga Misirli-jinim poverenikom i gorljivim pristalicom. Merćep se stoga smatra žrtvom svog ranijeg zaštitnika, pa sad, čim ga vidi u čaršiji, pristaje uza nj, kao odbačeno pseto uz bivšeg gospodara, a ovaj niti može da ga otera, niti mari da ga uza se trpi.

 

Treći je Hamidaga Mandžić, nekad najbogatiji čovek u Žepču, kome su posle rata uzeli radnje i kuće i još ga, kao ratnog dobitnika, neko vreme držali u tamnici. Naj­stariji je, ali najuredniji među njima. Biće da je na vreme sklonio nešto od imovine i odeće ili to što je sad na njemu – crna anterija na priliku svečane, derviške ili kadijske, i fes omotan belo-žutom ahmedijom – niko svojevremeno, kao verski obeleženo, nije hteo da odnese. Za njega nije jasno: da li se toliko uplašio da ni danas još ne sme da pokaže da ima novaca ili još pamti da su ga upravo ovi, dok su bili na vlasti, najviše globili i gonili. A možda računa da od ove dvojice, koji su sad na lestvici malog žepačkog društva dospeli opet na grane na kojim su i pre rata bili, ništa više za sebe ne može da izvuče, pa nema računa da ih časti. Jer, njega bar poneko u čaršiji još pozdravlja "Merhaba, Hamidaga", a njima, ako im se i obrati, čini to samo pogledom, znakom glave, ili imenom, baš kao psu koga bi da otera.

Baš mu to u taj čas i pade na pamet. Prođoše ispred kafane kola sa novim predsednikom i, kao namerno, nakadiše ih oblakom smrada iz izduvne cevi.

– Ovaj baš kao da nas opogani! – kaza Ivo Merćep.

– Eh! – veli Hamidaga Mandžić – Iako mu je sad kad smo sva trojica ista govna.

 

Osman Misirlija samo se usturi na stolici, pa, da bi bio viši, podiže je na zadnje noge i uze na njoj da se klati.

– Ako i jesmo govna – veli im on prkosno – nismo ista. Ima i među njima razlike. – Eto – uze da priča – iste one godine kad je strašni Dželaludin-paša poslan na Bosnu da je umiri, nađoše se u zindanu sara­jevske Žute Tabije tri osuđenika: jedan beg, jedan aga i jedan kmet.

- Sada smo, vala, jednaki!, veli kmet onoj dvojici. Neka sam i to dočekao, pa makar i posljednjeg, samrt­nog časa.

- Tako je!, slaže se i aga. I ja ću biti udavljen gajtanom, pa makar samo pamučnim. Dženaza će mi biti isto poslije podne na groblju na Kovačima, a ti ćeš visiti na običnom konjskom povocu i to bar još tri dana pošto budeš obješen.

– Mene su – nastavlja Misirlija – izvodili pred najvišu komisiju u Sarajevu i sve uz kafu i piće saslu­šavali me naši prvi, najviđeniji ljudi. Ivu Merćepa sudio je okružni sud u Zenici, tri dana, pred porotom, u veli­koj dvorani, i još su poslije pisale o njemu novine. A tebe smo, Hamidaga, nas dvojica, Merćep i ja, sredili poslije rata za manje od pola sata, a da niko o tome nije smio ni da pisne. E, pa vidiš, ima razlike; nismo ni po tome isti.

 

Ćuti Hamidaga, ne zna šta bi odgovorio, a u to prođoše opet pored njih ona predsednička kola, pa baš tu, pred kafanom, pustiše gas, a Hamidaga, koji će sad otići da se negde dobro napije, samo lanu:

– Oglasio se Dželaludin-paša onoj trojici za dušu, baš kao što i ovaj nakadi sad nas svu trojicu bez razlike.

Pa se prvi diže i ode, a noge mu se malo zapliću, mada od jutros ni čašicu još nije iskapio.

 

ŽIVOT I SMRT

 

O uče je poginuo Osman Fešta, najlepši i najsnažniji momak u Mostaru, jedinac Mehage Fešte, kujundžije iz čaršije. Skočio je s vrha starog mosta u Neretvu i, udarivši glavom o dno, slomio kičmu, pošto je reka pre­konoć bila oplićala. Pošlo mu je za rukom da ispliva na površinu, izvukli su ga na obalu i preneli kući, ali mu više nije bilo spasa. Danas će mu biti dženaza.

Sede u kafani nekolicina starijih, uglednijih Mostaraca, i razgovaraju o nesreći. Žale momka, naročito nje­govog oca, a misle u stvari na svoje sinove, koji im zadaju slične brige.

– Šta će im to ludo nadmetanje – veli jedan. – Trebalo bi to zabraniti, kao opasno po život. I mi smo se igrali i takmičili, ali na jaliji, bacajući kamen, skačući ili igrajući handžajsa.

– Eh – javlja se drugi. – I tada je bilo nesreća. Nastane svađa, sijevne nož ili udari kolac i razbije glavu. Pa opet isto.

– Tako je! – slaže se i treći. – Nekad se u Mo­staru i od sevdaha ginulo, a sad eto zbog mosta. Vazda se zbog nečeg umiralo u nevrijeme. Mijenja se samo ono zbog čega se gine.

 

Opet prihvata prvi. Najmlađi je, plav i belotrep.

– Ako je i da se gine, opet bi i u tome trebalo da ima nekakvog reda. Što baš Osman Fešta, kad u Mo­staru ima i drugih, starijih, luđih, pa i onih čiji je posao opasniji. Mogao je razbiti glavu i mladi Lukač, onaj što po vas dan juri sokacima na dva točka.

– Ili Mujo Kurto, nalbatin, koga je onomadne ko­bila Husage Mandžića kopitom strefila u glavu i samo mu okrznula ćifericu.

– Meho Ibrašinović, tufegdžija, koji po vas dan radi sa puščanim prahom. Neki od radnika koji kopaju prolaz za novu džadu ili, najposlije, neko i od nas, koji sjedimo ovdje u kahvi, a po godinama nam je ranije red putovati.

– Da i ne pominjem one najstarije u gradu. Hadži-Mehu Kemuru, kome je, mislim, već i stotinu ljeta. Ili Hatidžu Pašićku, koja je dočekala da joj se rode i bijele pčele. Šta veliš, Alihodža, gdje je tu red i božija pravda?

 

Najstariji i jedini koji još nije progovorio ni reči, Alihodža Bešlagić, samo prstima prebire riđu kozju bra­du, ljulja jednu nogu, koju je prebacio preko kolena dru­ge, kao da tim klatnom odbrojava neke nepoznate podeoke vremena. Ni sad mu se ne govori, ali, kad mu se obratiše i ostali za stolom, ni on ne mogade više da ćuti, Othuknu, mahnu rukom, kao da od sebe otiskuje dim koji se širi sa njihovih čibuka i kaza jedno muklo:

– Jah!

– Je li pravo? – podstiče ga onaj što je i počeo o ovoj stvari.

– Ima li tu nekoga zakona?

– Zna li se tu nekoga božijega reda?

– Kakvoga reda? – učini se Alihodža nevešt, pa naglo ustavi onu svoju nogu, a sa nje se smače papuča i udari o pod.

– Bar našeg, ljudskog reda. Zna se kako se ulazi u kafanu i džamiju i kako se iz nje izlazi. Valjalo bi onda voditi računa o nekom redu i u važnijim stvarima. Da zdravi, pravi momci, tako naprečac ne odlaze, a mi stariji ostajemo na ovom božijem dunjaluku. Gdje je tu božija pravda?

– Asli je tebi, Ibro, zapelo putovati? – ljutnu se Atihodža što mu se dira u din i poslove koji su u nje­govoj i božijoj nadležnosti. – Pa kad me već ovako pi­taš, da znaš i upamtiš: i mi smo svi već odavno mrtvi, samo što to svi još ne znamo. Pa se, eto, i sahranjujemo, ne po našem, već po božijem, nama nepoznatom redu i zakonu. Neko prije, neko kasnije, ali dženaza nikoga neće mimoići.

– Jah! – huknuše svi za stolom. Alihodža Bešlagić sasvim ustavi onu svoju nogu, koja mu se dotle klatila kao kazaljka na zidnom satu. Kao da se sa time odjed­nom ustavi i vreme: ne ču se više njegov hod, pa i Ne­retva kao da prestade da teče pod starim mostom.

 

U MOSTARU

 

U Mostaru, u maloj kafani koja je nad starim mo­stom – toliko tesna da u njoj naporedo mogu da stanu samo dva stola – okupilo se društvo uglednijih čaršinlija: gazda, aga i begova. Nisu veseli, ni razgovorni. U kafedžije nema prave kave, ni u njih dobroga duvana, da bi se bar njime razgalili. Opet se nešto krupno prevrnulo – to osećaju i oni – ali još ne znaju na šta će to izići, i mada im to nije jasno, ipak se, po svemu sudeći, ni ovoga puta nije obrnulo na njihovu stranu. Toliko su i oni vični prilikama, a da i nisu lako im je to znati po tome ko se sad u gradu sluša. Ko naređuje, ko izvr­šava, ko se hapsi i kome se podrumi i magaze pretre­saju u potrazi za skrivenim ostavama.

Zato se u kafani malo govori, a mnogo othukuje i uzdiše. Pa ipak, iako se malo pita, svi bi hteli mnogo da čuju. I to o onome najglavnijem: Šta će sada sa njima biti.

Kad neko hukne i kaže – Jah! – kao da je upravo to pitanje postavio. A opet, niko nema hrabrosti da ga otvoreno i jasno izusti, jer, zna se, u svakom pitanju je i deo odgovora ili nečijeg mišljenja. Zašto bi pitao ako ga odgovor ne zanima, i zašto ga zanima odgovor ako za to nema nekakvog razloga. Tako, pošto svi re­dom nekoliko puta "jahnuše", jedan od njih, najmlađi i najnestrpljiviji, Osmanaga Fešta, kome su koliko juče izvršili pretres u kući i ispod poda, u skrivnici, našli dvesta kila kave, šećera, sapuna i konca, koje je sklonio iz radnje i tajno preneo kući (ali ga je neko, možda i iz same kuće, prošpijao, jer, kad su došli da traže, pravo su krenuli na mesto gde su najviše imali da nađu) naj­zad će glasno i jasno zapitati:

– Šta će to biti, Mehaga? I dokle će ovo trajati? Najstariji si i najviše si vidio. Služio si pet careva i kraljeva, a preživio nekoliko ratova. Da se trpi – teško je. A da prestane – nema izgleda.

 

Mehaga Firdus pamti turski zeman, okupaciju Bosne i Hadži-Lojinu bunu, aneksiju, prvi rat, pa i agrarnu re­formu, kad mu je uzet najveći deo imanja, a ostalo mu samo nešto malo kuće u Mostaru i jedan mlin na izvoru Bune. Ništa mu više ne mogu odneti, a pošto je star, bilo bi i novoj vlasti zazorno u njega dirati. Znaju to u kafani, ali, Mehaga ne žuri sa odgovorom, već i on hukće i najposle, kad to dovoljno potraja, nakašlja se, hraknu, nagnu se kroz prozor i pljunu u Neretvu. To što iziđe iz Mehagina grla reka ponese i ništa se ne poznade na njoj. Mehaga onda otpi gutljaj nauta, načini kiselo lice, pa se najzad reši da otčepi:

– Bogme će sada klepet po nama!

– Uh, uh, aman jarabi! – hukću ostali. – A hoće li mnogo?

– E, ne valja nam to onda baš ništa.

– I ne valja. Nego, neće oni nas ni pitati šta nam valja a šta ne valja, ni šta nam je drago a šta nije, već će činiti ono što njima bude od volje i potrebe.

 

Čuli su, eto, što su hteli da znaju, i sad im od tog saznanja ništa nije bolje. Voleli bi da nisu ni pitali, ali, pošto svi srknuše iz šoljica i pustiše u vazduh nekoliko dimova, Osmanagu Feštu đavo navede da opet upita:

– A dokle će, amana ti, Mehaga, oni tako klepetati po nama?

– E, moj sinko, klepetaće sve dok se od toga ne umore.

 

To otvara put bar nekoj nadi, i Fešti, kome je stalo do brze utehe, ne dade ni dim da ispusti. Proguta ga, a umesto dima ispade mu na usta novo pitanje.

– Bogami se bojim da će dugo potrajati. Lakše je, asli, udarati, no trpjeti udarce. Nego, Mehaga, šta će biti kad se najzad umore od tog stalnog klepeta?

– Kad se umore – veli Mehaga odmah, kao da se čudi što mu postavljaju takvo pitanje – kad se umo­re, oni će, bogme, onda da stanu.

– Da 'hanu! – prihvatiše nekolicina uglas.

– Da 'hanu! – potvrđuje i Mehaga. – Dok se dobro ne odmore.

 

U to ime poručiše još po jednu naut-kafu. A razgo­vor krenu drugim putevima. Govore o tome što se može, a šta se ne može kupiti i, kako god se okrene, ispada da prvoga ima malo ili nimalo, a drugoga koliko ti duša hoće. Hteli bi da kažu i poneku gorku o onima koji su uzeli vlast u gradu, ali ne smeju da to glasno urade, pa o tome ćute. Ali, dok ćute, svi znaju šta prećutkuju, a po othukivanju može se poznati koliko je to zlo i pogano.

Uto će Fešta, kao da se dosetio da Mehaga Firdus nije završio priču:

– Daće bog da im se ruke brzo uzmu. Nego, čestiti efendija, šta će biti kad dovoljno 'hanu i dobro se odmore?

– E, moj Fešta, kad se dobro odmore, oni će onda opet početi klepet po nama.

– Uh, uh! A dokle će tako, Mehaga?

– Sve dotle dok se opet ne umore. Onda će opet malo da 'hanu.

– I sve tako?

– Sve tako! Malo klepet, malo odmor. A onda opet sve iznova.

Umeša se i kafedžija Ibro, sa džezvama u rukama:

– Koliko će, tako na smjenu, da klepeću i da se odmaraju?

Mehaga Firdus samo se preko ramena obazre, diže se i rukama pomeri kafedžiju, kako će imati dovoljno mesta da prođe, a da se ne očeše o njega. Pa će odgo­voriti, ali ne njemu, već svima u kafani.

– E, da vidite, sve će tako, klepetati i odmarati se, klepetati i odmarati se, dok najzad i oni ne sjednu sa nama ovdje u kafani. Popiju kafu i zapale cigar duvana.

I ne obazirući se, iziđe na vrata.

________________________________

 

REČNIK - manje poznatih reči

 

A

adet – običaj

aferim – odlično! tako je!

ahmedija – čalma, platno omotano oko fesa

akča – para, sitan novac

akšamlučiti – zabavljati se uveče

aman jarabi! – uzvik, ah!

asli – verovatno, sva je prilika

ašikovati – udvarati se

 

B

berićetan – rodan, plodan

bezbeli – zaista, dabogme

binjegtaš – kamen sa ko­ga se uzjahuje

bošča – marama

 

Č

čočečkinja – igračica

 

Ć

ćaba – hram u Meki

ćar – dobitak

ćepenak – mala istočnja­čka radnja

čauš – vojni starešina

ćiferica – glava

ćiftek – vrsta kockanja, par-nepar

 

D

dedika – minut

dernek – vašar, sajam na­rodni zbor

derviš – pripadnik verskog, monaškog reda

dimije – deo ženske odeće, široke šalvare

dizdar – zapovednik tvr­đave

dunjaluk – zemljin šar

 

Dž

džada – drum, put

džamadan – prsluk od čohe

dželep – stado, krdo

dženaza – pogreb

 

E

ejvala – do viđenja, zbo­gom

 

F

firale – vrsta gornje obuće

H

hafiz – učen čovek, znalac Kurana

hairli – srećno, čestito, u zdravlje!

handžajs – dečija igra, nadmetanje

hefta – nedelja, sedmica

hinla – prevara

hodža – sveštenik

hrsuz – lopov, nevaljalac

 

I

ićindija – molitva pred za­lazak sunca

iksan – čovek

imam – sveštenik, pred­vodnik u molitvi

 

J

jagma – grabljenje, otima­nje

jalija – ledina, poljanče

 

K

kabuliti – pristati, usvo­jiti

kapidžibaša – glavni vra­tar

katil ferman – naredba o pogubljenju

kundure – cipele

kundurdžija – cipelar

 

M

mal – stoka

mandal – zasovnica, zavor

medresa – verska škola

mejit – mrtvac

mekteb – niža verska ško­la

meraja – poljanče

merak – zadovoljstvo, pri­jatno raspoloženje

 

N

nafaka – hrana, ono što je čoveku suđeno

namaz – molitva

nanule – vrsta drvene obu­će

 

O

okuisati – pozivati vernike sa minarete

otur – sedi, izvoli

 

P

padišah – car, vladar

pejgamber – božiji izasla­nik

 

R

rahatluk – zadovoljstvo, spokojstvo

 

S

sandžak – oblast, pokra­jina

seiz – konjušar

sejmen – stražar, pandur

selam – pozdrav

sikter – psovka

sura – red

surgun – progonstvo

 

Š

šenlučiti – slaviti, veseli­ti se

šerbet – slatki voćni sok

šućur alahu – hvala bogu

 

T

tespih – brojanice

tufegdžija – puškar

 

V

valija – upravnik pokra­jine

 

Z

zaptija – redar, policajac

zehra – trunčica

zeman – vreme, doba

zindan – tamnica

zembilj – torba, kotarica

zulum – nasilje

________________________________

 

Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 - Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine.

 

Naprednom pokretu pristupio u gimnaziji, a na fakultetu je stupio u revolucionarni radnički pokret i primljen u članstvo KPJ. Godine 1934. izabran za člana Univerzitetskog veća, a te godine izabran je i za člana MK KPJ Sarajevo. Godine 1936. osuđen od suda za zaštitu države u Beogradu kao komunista na 1 godinu robije. U NOV od 1941. Bio je na političkoj dužnosti u Orjenskom partizanskom odredu III uivlzije; komesar brigade "Galibardi". Nosilac Partizanske spomenice 1941. godine. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme bio je u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964 - 1969).

 

Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog.

 

Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN - kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa Savremenik.

 

Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana.

Preminuo je 25. maja 2010. godine.

 

Zbirke pripovedaka - U vatri (1947), Tri hronike (1949), Zapisi o mladim ljudima (1950), Vreme ratno (1952), Najlepše godine (1955), Kao vuci (1958), Prvo lice jednine (1963), Na autobuskoj stanici (1974), Izlet u Paragvaj, kao osmu knjigu Sabranih dela (1983), Bosanske priče (1984).

 

Romani - Čudnovata povest o kitu velikom takođe zvanom Veliki mak (1956), Il Tifo (1958), Novosadski pokolj (1961), Imena (1964), Mreže (1967), Dosije Hrabak (1971), U potrazi za Mesijom (1978), Šamforova smrt (1986), Pisac govora (1989), Miševi (1991), Kuća 25a (1994).

 

Knjige eseja i članaka - Taj prokleti zanat spisateljski (1965), Zašto da ne (1971), Pripovetka i pripovedanje (1980), Satira i satiričari (1985).

 

Knjige autobiografske proze - Uzgredne zabeleške (1990), Između redova (1994), Odlomci i sećanja, Pisci I i II.

 

Sadržaj:

DŽELALUDIN - PAŠINA VREMENA

ČEKAJUĆI MESIJU

OTKAD SE BROJE GODINE

IME

MILOSRĐE

SREĆA - Po hiljadu i jednoj noći

U ZDRAVLJU I DOBROM RASPOLOŽENJU

PRAVDA

LAŽ I ISTINA

NA SASTANKU KOD KALAJA

PROVODADŽIJA

ŽALBA

ZA VREME ANEKSIJE

PITANJA

PODANIČKA ODANOST

SAHAT

RAZLIKA

MISLI I PRIMISLI

NA PUTU ZA DOBOJ

LEĐA

ŽELJE

DRUŠTVENI UGLED

DUGOVANJE

KONJ - po Branku Ćopiću

RAHATLUK

NEVOLJE I ZADOVOLJSTVA

PUT U ZENICU

PRAVI PUT

RAZLIKE

ŽIVOT I SMRT

U MOSTARU