Džordž Gordon Bajron - Don Žuan

Heroj remek dela Lorda Džordža Gordona Bajrona dobio je ime po španskom Don Huanu, legendarnom razvratniku čije avanture su bile nadahnuće brojnim umetnicima. Po mnogima Bajronovo najbolje i najznačajnije delo, satirična poema Don Žuan je jedna od najdužih i najznačajnijih poema na engleskom jeziku, uz Miltonov "Izgubljeni raj". Sačinjava je 17 pevanja, od kojih je poslednje ostalo nedovršeno nakon Bajronove smrti 1824. godine. Priča je opširna i nema jedinstven zaplet, već samo prati doživljaje Don Žuana, propraćene ironičnim komentarima usmerenim ka iskvarenom, izveštačenom društvu, uključujući i kritičku posvetu Robertu Sautiju i jezerskim pesnicima. Lord Bajron je započeo pisanje u Italiji 1818. godine, a prva dva pevanja su anonimno objavljena 1819. Iako su se mnogi kritičari podigli protiv ovog dela, smatrajući ga nemoralnim i isuviše slobodnim, Bajron je stekao izuzetnu popularnost.

Poema je napisana u jampskom pentametru. Strofa ima četiri stiha (ab ab ab cc): prva tri stiha imaju ukrštenu rimu, a četvrti ima parnu, takozvanu otava rimu koja obično služi za komične dosetke. Preovladavaju stihovi od deset slogova. Jezik je kolokvijalan i jednostavan, sa dosta reči iz slenga, a ton je lagan.

U književno djelo Don Žuan, pisac je i narator i autor. Cijelo djelo je prožeto subjektivizmom. Jednim dijelom podsjeća na piščev dnevnik, iz razloga što pisac veoma često pominje neke dogadje i ličnosti iz sopstvenog života koji su u veoma slaboj vezi sa glavnom temom.

Pristup književnom djelu može biti spoljašnji i unutrasnji - Spoljšnji pristup se oslanja na pozitivne činjenice koje se mogu nepobitno utvrditi i prezentovati. Zanima se za sve što je izvan književnog djela, a što je moglo uticati na njegov nastanak, kulturu i značenje. U spoljšnji pristup književnom djelu spadaju: pozitivistički metod, filoloska kritika, biografska kritika, sociološka kritika, komparativni metod i metod recepcije.

Teorija recepcije istrazuje kako se književno djelo prima od čitalaca ili čitalačke publike kao društvenog konteksta. Po teoriji recepcije svako knjivno djelo ima određeni horizont očekivanja. Skoro sve zavisi od čitalaca od njihovih estetickih iskustava, tako da svako novo književno djelo proširuje taj horiznot znanja. Čitajuci djelo Don Žuan čitalac upoznaje osjećaj beskrajne tuge zbog brodoloma, ali i sreće i zadovljstva zbog toga što je Don Žuan pronašao ljubav svog života.

Unutrašnji pristup književnom djelu usmjerava pažnju na ono što je glavno u djelu-na njegovu unutrašnju gradju, analizu jezika, tematike glavnih likova, njihovih karaktera, njihovog vremena i prostora... U Don Žuanu je zastupljen unutašnji pristup književnom djelu.

Struktura djela - Ukoliko želimo da vidimo kako je fabula književnog djela organizovana moramo to djelo razložiti na najmanje tematske jedinice, koje se dalje ne mogu razložiti. Motivi mogu biti istorijski i kompozicijski. Kompozicijski se dalje dijele na statičke i dinamičke. U Don Žuanu dominiraju statički motivi, oni koče radnju, služe za opisivanje lika, njegovih osobina, situacije i mjesta u kojoj se nalazi.

Ostrvske obale bile su na udaru valova
Na vrhu su bile stene, a na dnu pesak.
Prudovi i ptice stojali su oko njega kao stražari.
Ponegde su se videli zalivi-utočište
Za brodove postradale od bure. Ponosita jeka okeana
Retko je kad prestajala i tišina je dolazila
Samo za vrijeme onih dugih letnjih dana,
Kad površina mora postaje čista i sjajna kao ogledalo.  

Veoma važno za razvoj epske radnje jeste da se radnja počinje ravijati uvođenjem statičkog motiva u statičku situaciju ekspozicije. Ekspozicija je početna situacija u kojoj su izložene okolnosti u kojima se nalaze ličnosti, odnos i veze između njih. Ekspozicija se ne mora poklapati sa početkom romana već radnja odmah može početi razvojem, nekim momentom iz sredine događaja čime se postiže veća dinamičnost.

Da je bio poslat u opštu školu, makar u treći
Ili četvti razred, sigurno bi svakodnevni rad
Ohladio njegovo vatreno uobraženje.
To bi mu se njemu bar desilo kod nas na severu
Može biti Španija je u tom pogledu izuzetak,
Ali izuzeci potvrđuju pravilo. Šesnaestogodišnji mladić
Koji je bio uzrok razvoda
Ja držim za da svakako mora malo zbuniti svoje vaspitače. 

U književno djelo Don Žuan, pisac je i narator i autor. Cijelo djelo je prožeto subjektivizmom. Jednim dijelom podsjeća na piščev dnevnik, iz razloga što pisac veoma često pominje neke dogadje i ličnosti iz sopstvenog života koji su u veoma slaboj vezi sa glavnom temom.

Ja znam nekoliko španskih, turskih i grčkih reči.
Ne pretendujem da govorim ni engleski dobro,
Italijanski ne razumem, jer nisam imao učitelja.
Pošto sam taj jezik učio iz propovedi Baroua, Sotoua, Tilotsona i Blera.
Krasnorečivosti, koje sam ja čitao po dan sedmično.
Što se tiče engleskih pjesnika ja ih ne volim
I zbog toga ne čitam nijednog.  

Fabulu čine svi međusobno povezani događaji koji čine radnju jednog književnog djela tj. skup zbivanja izloženih hronološkim redom događaja, bez obzira na to kojim su redom, i na kakav način, obrađeni u samom djelu.

Žuana su njegovi roditelji poslali u Kadiks, jer je izgubio nevinost na veoma čudan i neobičan način. Kadiks je bilo glavno trgovačko mjesto za kolonije. Žuan je zapovijedio svojem sluzi da spremi stvari jer su trebali da idu na put. Ukrcali su se na brod. Tokom putovanja, oko ponoći, počeo je da duva jak vjetar što se posadi na brodu nije ni malo svidjelo. Vjetar je prouzrokovao mnoge probleme na brodu. Morali su baciti mnogo stvari kako bi umanjili teret na brodu a putnicima se nikako nije svidjela misao da umru na brodu. Hrane i čiste vode je nestajalo... Ali se na kraju dogodilo ono što smo najmanje željeli, brod je potonuo a time su se mnogi životi ugasili, dok su neki putnici uspjeli da odu na malim čamcima. Dosta ljudi je umrlo od gladi i žedji na tim čamcima. Nade za opstanak postajale su sve manje i manje dok potpuno ne bi iščezle. Da bi preživjeli, oni su dolazili do potpuno apsurdnih i nehumanih ideja. Nakon nekoliko dana bez vode i hrane, iscrpljen, dospeva na kopno. Tu ga pronalazi Hajdi, prelepa devojka, kćer vladara jednog od Kikladskih ostrva, gusara Lambroa, trgovca robljem i draguljima. Da bi spasila Žuana od ropstva, Hajdi ga skriva u pećinu i tamo ga često posećuje. Kada Lambro ode u pohod, Hajdi izvodi Žuana iz pećine i obasipa ga draguljima, hranom i vinom. Njih dvoje započinju strastvenu vezu. Idila prestaje kada se Lambro iznenada vrati i zarobi Don Žuana. Kao roba, šalje ga na brod za Tursku. Don Žuan nikada više nije video Hajdi i nije saznao da je umrla pre nego što je rodila njegovo dete. U Istanbulu, Žuana otkupljuje evnuh i vodi ga u sultanovu palatu kao zabavu za omiljenu vladarevu suprugu. Da bi ga prikrila od sultana, jer je želela da joj bude ljubavnik, sultanija maskira Don Žuana u igračicu. Ali on čak ni pod pretnjom smrću ne pristaje da spava sa mladom i krasnom sultanijom, jer i dalje žudi za Hajdi.

Ugrabivši priliku, Žuan beži iz palate i priključuje se vojsci ruske carice Katarine II, koja je bila u ratu sa turskim sultanom. Pokazavši veliku hrabrost i plemenitost (između ostalog, spasava desetogodišnju muslimanku Lejlu i usvaja je), Don Žuana šalju u Petrograd carici Katarini da joj prenese vesti o pobedi. Ni ona nije ostala imuna na mladog, zgodnog stranca, i njena milost mu je u Petrogradu obezbedila raskošan život. Ali Don Žuan se razboljeva. Carica, nadajući se da će mu pomoći promena klime, šalje ga na misiju u Englesku. Tamo je dobro primljen, jer je bio elegantan i uglađen. Jutra je provodio u poslu a večeri na luksuznim zabavama. Mlade (a i starije) londonske dame su se tukle oko njegove pažnje. Postao je štićenik Ledi Adeline Amandevil i Grofice od Fic-Falka, koje su mu rado davale savete na ljubavnom planu. Ove dve suparnice su počele da mu traže supruge, ali njega je privukla devojka koja nije bila na listi poželjnih dama – Aurora Rebi, prosta, priglupa lepuškasta devojka koja nije obraćala nimalo pažnje na njega, što se Žuanu činilo kao izazov. Pažnju mu je odvuklo pojavljivanje duha – Crnog fratra, koji je nekada davno živeo u kući Ledi Adeline, gde je Don Žuan odseo. Duh je bio legendarna figura koja se pojavljivala pred nečije rođenje, smrt ili venčanje. Ža Don Žuana je predstavljao loš znak i počelo je da ga tišti osećanje teskobe. Niko od Žuanovih prijatelja nije to smatrao ozbiljnim. Kada mu se drugi put ukazao duh, Žuan je krenuo za njim, bezuspešno pokušavajući da ga uhvati. Konačno, uspeo je da zgrabi duhovu kapuljaču i da je strgne, otkrivajući umesto fratra slatke usne grofice od Fic-Falka. Sledećeg jutra, oboje su sišli na doručak – Don Žuan umoran i bledunjav, grofica izgledajući pokuđeno.

Tekst književnog djela je organizovan oko jendnog i veoma tužnog događaja - brodoloma. U početku su izkazani uzroci te nesreće, zatim emotivno stanje likova za vrijeme brodoloma kao i opis situacije u kojoj su se nalazili. Nešto kasnije imamo Žuanov dolazak na obalu, njegov susret sa Haidom i opis njihove ljubavi.

Likovi - U ovom književnom djelu nema mnogo likova čije su karakteristike bliže opisane. Neki likovi, uglavnom, služe za isticanje karakteristika drugih likova, npr - Zoja služi za bolje upoznavanje Haide - odnosno imamo indirektnu karakterizaciju. Direktna karakterizacija je veoma malo zastupljena u ovom djelu. Imamo fizički opis Don Žuana i Haide.

Glavni lik u ovom djelu je Don Žuan. On je mlad, jako pametan i razuman momak. Dokaz njegove hrabrosti, mudrosti i snalažljivosti jeste činjenica da je jedini on preziveo brodolom. On se na kraju zaljubljuje u djevojku Haidu koja mu je pružila svu potrebnu pomoć kada je on stigao na obalu. Bilo je veoma teško sporazumjeti se, ali njima nijesu bile potrebne riječi, oni su bili zaljubljeni, imali su svu ljubav svijeta, i bilo im je dovoljno da gledaju jedno drugo, i uživaju u čarima prirode koja ih okružuje.

Likovi Don Žuana i samog Bajrona usko se prepliću. Don Žuan se može svrstati među bajronovske junake a može biti i odraz samog pesnika. Don Žuan poseduje mnoge osobine bajronovskog junaka: plemićkog je porekla, učestvovao je u mnogim istorijskim događajima, proputovao je Evropu, izopšten je zbog svojih ljubavnih afera i sukoba sa vlastima. Takođe je hrabar, pametan, energičan, gnuša se hipokrizije i moralnih čistunaca, bori se za slobodu (i fizičku i duševnu) neprilagođen društvu koje je zagušeno mnogim zakonima. Još jedna paralela se može uočiti između lika Donje Ines (Don Žuanove majke) i Bajronove supruge Ane Izabele Milbenk.

Čak i da je bio dobro upućen u lik Don Huana, nema dokaza da je Bajron uopšte pročitao delo Tirsa de Moline ili da je bio upoznat sa ostalim verzijama ove legende. On ignoriše originalne karakteristike lika, surovog, bezdušnog ženskaroša lišenog morala. Stoga je njegov Don Žuan drugačiji, blaži i smerniji. Prepun fizičke strasti, nesvesno privlači žene, ali ne zavodi on njih, već one njega. Don Huan je personifikacija greha; Don Žuan, s druge strane, predstavlja i kritiku i ogledalo svakog čoveka, polu-anđela, polu-demona, i samog Života, komedije i tragedije. Parodija na razne ličnosti osamnaestog i početka devetnaestog veka, lik Don Žuana je stvoren da bi se ismevalo uštogljeno zapadno društvo a zasmevalo ono inteligentno i slobodoumno.

U ovom djelu, uglavnom imamo unutrašnji opis likova, susrećemo njihova emotivna stanja, nemir, sreću, bol, patnju... Karakter mnogih likova je iskazan prije brodoloma. Mnogi su plakali, bili uznemireni, dok je manje bilo onih koji su hrabro gledali smrti u oči.

Tema je problem, odnosno problematika koju obrađuje književno djelo i ideja vodilja koja određuje njegovu značenjsku suštinu za čitaoca. Tema se, takođe, može definisati kao ono o čemu se govori u djelu...

U ovom djelu se govori o tome kako ne smijemo povrijediti druge osobe samo da bismo udovoljili nekim našim potrebama. Moramo ostati onakvi kakvi jesmo, čak i u teškim situacijama, ne nanijeti zlo nikom čak ni onima koje mrzimo. Žuan je odbio da pojede meso (meso njegovog učitelja), iako je mogao da umre od gladi. Iz toga moramo zaključiti da je bolje umrijeti ili pokoriti se mnogim mukama, nego izdati prijatelja ili sebi nekog dragog.

_____________________

Mladi Džordž Gordon Bajron postao je lord u svojoj desetoj godini. To mu je bila prednost u životu, ali su ga rođenjem snašle i dve velike nevolje: psihički nestabilna majka i veoma deformisano stopalo koje ga je toliko sputavalo da je kasnije u životu preklinjao lekare da mu ga amputiraju. To se nije dogodilo. Ne manji problem predstavljala je i njegova majka s velikim i štetnim uticajem.

Kako je imao problema s hodanjem, mladi Bajron je to nadomestio postigavši zavidne rezultate u vodi. Postao je savršeni plivač koji je mogao da u vodi prevali razdaljinu i preko 10 kilometara. Takođe je celog života mučio muku sa svojom debljinom. Često je postio, gladovao čak, pio lekove, ali borba protiv prekomerne telesne mase bila je Bajronova svakodnevna muka.

Lord Bajron je dobar deo svog života proveo bežeći. Nakon razvoda od svoje žene i seksualnih skandala koji su taj razvod sledili, Bajron je primoran da napusti Englesku. Putuje Portugalijom, Španijom, Švajcarskom, Italijom, Albanijom, Grčkom, Turskom i Bliskim istokom. Lord Bajron je rođeni buntovnik, a nakon što je proteran iz Italije odlazi u Grčku i tamo moralno i materijalno pomaže grčki oslobodilački pokret protiv Turaka. Umire od malarije u Misolongiju, u taboru grčkih pobunjenika, i potvrđuje proročanstvo svoje majke koja je još 1801. tvrdila da će njen sin umreti u 37. godini života.

Svoje prvo seksualno iskustvo imao je već u devetoj godini. Za to je zaslužna porodična dadilja, Škotkinja Mej Grej. Tokom tri godine, veoma religiozna dadilja koja je često ponavljala biblijske molitve, koristila je svaku priliku da se uvuče u Bajronov krevet da bi radili „raznorazne igrice". Mej je takođe dozvoljavala Bajronu da posmatra dok je ona vodila ljubav sa svojim ljubavnicima. Kad je došlo vreme za seksualnu aktivnost, mladi lord je već posedovao dosta iskustva.

Vrlo je verovatno da je Bajron bio biseksualac, ali ga je sama pomisao da vodi ljubav sa odraslim muškarcem užasavala. Imao je nekoliko predloga da to učini, ali je prestrašen uvek bežao glavom bez obzira. Tokom srednjoškolskog i univerzitetskih studiranja, u rodnom Londonu i Kembridžu, priređivao je bahanalije sa prostitutkama, ali je imao i najmanje dve stalne ljubavnice. Jedna od njih, koja se oblačila u odeću dečaka, predstavljao je kao rođaka. Skandal je izbio kada je u jednom renomiranom hotelu „mladić" imao pobačaj.

U Turskoj ga je fascinirala značajna fizička razlika između Engleza i Turaka: „mi imamo kožicu, a oni nemaju". Takođe je insistirao da su u Engleskoj poroci „kurvarluk i napijanje; u Turskoj sodomija i pušenje. Mi volimo devojku i bocu, oni lulu i nastranost".

Marta meseca 1812. Bajron upoznaje Lejdi Karolinu Lamb, dvadesetsedmogodišnju ženu Vilijema Lamba, koji kasnije postaje Lord Melburn, premijer engleske vlade. Njena vitka i dečačka figura odgovarala je Bajronovom ukusu i ubrzo su postali ljubavnici. Taj je ljubavni odnos bio veoma žestok ali se Bajron na kraju ipak umorio od te veze. Uz pomoć Lejdi Melburn, majke Karolininog muža, Bajron je u decembru raskinuo vezu. Ta njegova odluka nije se dopala Karolini i pretila je osvetom. Plašeći se šta bi ona mogla da uradi, Bajron se sklonio kod Elizabete Skot, 40 godina stare supruge Edvarda Harlija, Grofa od Oksforda. Sa njom je proveo vreme do juna sledeće godine i bio je, smatra se, poslednji iz serije njenih ljubavnika koje je imala tokom braka.

Jula meseca 1813. Lord Bajron je prekršio najveći seksualni tabu – zaveo je svoju udatu polusestru, Avgustinu Lei. Devet i po meseci kasnije Avgustina je rodila ćerku, Medoru. Bajron je bio ponosan na očinstvo. Ipak, da bi ućutkao zlokobne glasine koje su kružile o incestu, Bajron se oženio sa Anabelom Milbank koja je verovala da može da ga preobrazi. Brak koji je trajao samo godinu dana bio je katastrofalan. Bajron je skoro postao neuračunljiv i preplašena Lejdi Bajron, nakon što im se rodila ćerka Avgusta Ada, traži od suda da se legalno razdvoje. Istovremenu o Bajronu kruže najverovatnije netačne glasine o njegovoj perverznosti. Pod tim pritiscima Lord Bajron zauvek napušta Englesku 25. aprila 1816. godine. Ali pre nego što je napustio svoju otadžbinu Bajron ima seksualne odnose sa 17 godina starom Klarom Klejmort i to na njen predlog. Kratko druženje proizvelo je ćerku Alegru, rođenu sledećeg januara meseca.

Nalazeći se u Veneciji, Bajron pronalazi sobu blizu trga Svetog Marka i odmah uzima za ljubavnicu ženu vlasnika pansiona, Marijanu Segati. Nešto kasnije poseduje još jednu ljubavnicu i primoran je da žonglira raspored druženja veoma oprezno jer mu je druga ljubavnica, Margarita Ćogni bila veoma ljubomorna. Vremenom Bajron raskida sa Marijanom i uzima u zakup jednu palatu koja mu je služila i kao burdelj za njegove ljubavnice i ulične prostitutke. Margarita, da bi osigurala svoju poziciju kao primarna ljubavnica, igra ulogu domaćice palate. Ipak su njeni ljubomorni napadi zamarali Bajrona, a nakon što ju je on zamolio da ode Margarita mu je pretila nožem i ubola ga u šaku. Potom je skočila u kanal. Nakon što ju je Bajron konačno ubedio da je više ne želi, ona se mirno vratila svom mužu.

Aprila meseca 1818. Bajron je upoznao Terezu Džukoli, 19 godina staru kontesu u „proračunatom braku". On zvanično postaje njen cavaliere servente (gospodin na usluzi), što je bilo prihvatljivo italijanskim običajima za takvu vrstu brakova. Na grofov poziv Bajron se seli kod njih, a kasnije kada se to grofu nije više dopadalo na Terezin zahtev grof i grofica su se zvanično razdvojili. Ta četvorogodišnja afera skoro sasvim je pripitomila Bajrona koji je počeo da uživa u bračnom miru. Bajron i Tereza živeli su zajedno sve dok on nije 1823. godine otišao za Grčku gde je sledeće godine umro.

Sumiranjem seksualnog života Lorda Bajrona ukazalo bi se sledeće: rano imao seksualne odnose, seksualno zlostavljan kao dete, orgijao, biseksualac, pratili ga seksualni skandali, imao polne bolesti, plaćao prostitutkama, strasan ljubavnik i satir, voajer, počinio incest...

Napisao Milan Balinda

__________________________________

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 - 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain. Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika "koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula".

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, zanimao Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno - "neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja". Bio je lep, zgodan - i hrom - lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine - od 1809 - 1811, i upravo na tom "velikom putovanju", on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost - Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom "istočnjačkih priča" u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav - da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu - laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim "drugim ja" iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je - pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov "svetski bol", i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

Džordž Gordon Bajron - Čajld Harold

Džordž Gordon Bajron - Lutati nećemo više