Dositej Obradović - Život i priključenija lektira

Dositej Obradović - Život i priključenija

Dositej Obradović - Život i priključenija

 

Pismom Haralampiju Dositej je najavio štampanje knjige Sovjeti zdravago razuma, ali umesto nje, pojavila se nenajavljena knjiga Život i priključenija (1783). To je bio prvi deo zamišljene autobiografije. Drugi deo će objaviti kroz pet godina, 1788. godine.

 

Predgovor ima programski karakter - ukazuje na namere koje želi da ostvari pisanjem i na osnovnu sadržinu o kojoj će biti reči. Pošto je izrazio veliku radost što će pominjati "srdačnu ljubav i prijateljstvo mojih dragih prijatelja i prijateljica, dobrotvora i dobrotvorki", Dositej kaže da je rad štogod korisno za svoj narod da učini i da nauku i prosvećenost srpskoj omladini preporuči. Zatim govori o potrebi roditeljskog vaspitanja dece; o nepristrastnosti svoga kazivanja; o poznavanju sebe; o potrebi prevođenja, pisanja i štampanja na srpskom jeziku; o obrazovanju žena kao prvih vaspitača dece; o ljudskim slabostima koje proizilaze iz neznanja i nerazboritosti; o iskorenjivanju ružnih starih običaja; o pisanju po savesti i pravilima zdravoga razuma. Dositej zaključuje svoj predgovor rečima da ovim svojim delom daje "primer učenim ljudima mojega naroda, da srpski na štampu što dobro izdaju. Šteta da toliki mnogobrojni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku".

 

Prvi deo života - sastoji se iz poglavlja u kojima se opisuju rođenje, roditelji, ujak, detinjstvo, zanat, bekstvo u manastir Hopovo. Ovo svoje kazivanje Dositej čas naziva istorija čas doživljaj. Detaljno pripoveda o svim pojedinostima najranijeg detinjstva, ali je to pripovedanje prožeto moralnim komentarima, savetima roditeljima i čitaocima, komentarima svega što se opisuje. Svako poglavlje završava se esejističko-filozofskim segmentom sa ideološkom kritikom manastira, monaha i sujeverja ili pak izlaganjem sopstvenih ideja o slobodnom mišljenju, vaspitanju pojedinca i prosvećivanju naroda. Tako se svaka celina ovog dela Života može podeliti na dva dela - pripovedni i refleksivni sa naravoučenijem.

 

Detinjstvo - prvo bekstvo - počinje kazivanjem o mestu rođenja i roditeljima. Oca je rano izgubio, ali ubrzo i majku a potom i sestricu Julijanku. Iako je imao dvojicu braće, ove smrti, naročito sestrina, toliko su ga pogodile da se "bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao stranca i tuđinca u samom mestu moga rođenja smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati". Ujak uzima Dimitrija k sebi sa namerom da ga školuje i preda mu domaćinstvo pošto nije imao muške dece. Dečak je bio miran i prilježan, mnogo je čitao, pročitano znao napamet i drugima kazivao priče o svecima. Dečja mašta se razbuktala, oduševio se životima pustinjaka i svetaca, zaželeo je da postane pustinjak. Ujak je pokušavao da ga razuveri, ali nije uspevao. Dečak je sa nekim Dečancem pokušao da pobegne u Tursku zanesen pričama ovog kaluđera. Ujak je to sprečio, izgrdio kaluđera a potom se i pomirio i dobro napio sa igumanom i Dečancem. Tada je dečak video da kaluđeri "jedu i piju kao i drugi ljudi". Kada o tim danima pripoveda, Dositej je kritičan "kojekakve stvari kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio', no onda ko će ludu dati pamet?, pred mojim pomračenim umom". Pouka: mlad čovek, bez iskustva, treba da potraži pomoć od starijih; svaku stvar treba pažljivo i svestrano sagledati; treba čitati knjige primerene uzrastu i sposobnosti rasuđivanja.

 

Struktura knjige

 

Predgovor prvi deo

Detinjstvo - prvo bekstvo

Dvanaest batina - usijano gvožđe

Kapamadžija i trgovac - drugo bekstvo

Početak mojega putovanja

U sremskom raju

 

Drugi deo

 

Bekstvo iz raja

Na Krfu - preko mere sitno

U školi novog Sokrata - nije odveć sitno

U prekrasnoj Albaniji

Grčka ljubav i drugarsko lukavstvo

Šest radosnih i korisnih godina u Beču

Posle dvadeset godina opet u Čakovu

Preko burnog Crnog mora Kako je mučno poći iz - Pariza!

U Engleskoj - ni sa kim se više ne prijateljiti

Kolima preko tri i po hiljade kilometara

 

Dvanaest batina - usijano gvožđe

 

Uvek radoznao i željan znanja, Dimitrije je poželeo da uči grčki kod učitelja Grka, ali zbog toga biva kažnjen od svog učitelja sa dvanaest batina.

 

Kampadžija i trgovac - drugo bekstvo

 

Ujak daje Dimitrija na zanat kod kapamadžije i trgovca u Temišvar ne bi li osetio šta je tuđina i izlečio ga od pomisli na odlazak u svet. Dimitriju se ukazala prilika da u jednom društvu (episkop, arhimandrit, trgovac) čuje vrlo oštru kritiku manastira i kaluđera. Ta kritika je bila utoliko teža što ju je izgovorio episkop. Episkopove reči su ostavile snažan utisak na Dimitrija i on je shvatio da između episkopove besede i reči koje mu je govorio ujak nema nikakve razlike. I taman da se otrezni od svojih pustinjačkih namera, dođe u susedstvo neki kalfa Todor koji počne dečaku pričati o Fruškoj gori i manastirima u njoj. Opet se upalila dečja mašta o pustinjaštvu. Sa vršnjakom Nikom dogovori bekstvo na Frušku goru, u manastir Hopovo.

 

Početak mojega putovanja

 

Dvojica dečaka (Dimitrije je imao četrnaest godina) krenu put Fruške gore. Dugo je bilo putovanje, ali su usput nailazili na gostoprimljive ljude. Najzad su stigli do Fruške gore, približavali se manastiru Hopovo. Očaranost je izražena širokim opisom pejzaža.

 

U sremskom raju

 

Dečaci stignu u manastir Hopovo posle podne. Kada se pojave u dvorištu, privuku pažnju manastirske čeljadi te se svi okupe da vide strance. Dimitrije se nađe u čudu: u njemu su se mešali neki strah i ustezanje (Nikad u mom veku nisam do tada toliko mnogo kaluđera skupa vidio), ali se brzo oslobodi i preuzme na sebe da on govori sa kaluđerima. On govori o kaluđerima hopovskim sa stanovišta vremena u kome piše svoju istoriju - oni su najpitomiji od svih fruškogorskih kaluđera, umiljati i prijatni, vesela lika i pogleda, pristojno i čisto obučeni. Odmah je zapazio jednog kaluđera koji ga je svojim pogledom pridobio. To je portret igumana Teodora Milutinovića. On će uzeti Dimitrija za svoga đaka. Kada vidi kako dečak čita, iguman će se oduševiti - tražiće da čita pred svima u trpezariji, vodiće ga u Irig u petnaestak kuća govoreći da ovo dete bolje od njega čita.

 

Dimitrije je sve više čitao i sve više se zanosio pustinjaštvom, postom, posvećenjem. Iguman je savetovao dečaka, pokušavao da ga odgovori, da mu otvori oči. Dositej, kada piše o tome sa velike vremenske distance, podsmeva se tim svojim ludorijama: "moja budalaština", "što mi je sad najsmešnije". Ali će on sada, kao prosvećeni čovek izreći i vrlo oštru osudu knjiga o životu svetaca:

 

Sramota ne samo svetoga hrišćanskoga imena nego celoga ljudskoga roda da se ovake i ovima slične nerazumne izmišljotine u hrišćanskim knjigama nahode, da se čitaju i da se veruju. Oni koji ne znaju pa veruju ovake gadne i sramotne priče...

 

Kada je iguman premešten u Šišatovac, pre nego što ode, pokloniće Dositeju petnaest dukata i savetovaće mu da ide na nauku, da njemu nije mesto u manastiru. Iguman će vrlo kritički govoriti o manastirskom životu i o neznanju.

 

- Pustinje, pećine i svetinjačenje izvadi iz glave; tome se danas razumni ljudi rugaju. U današnje vreme ko se god za sveca izdaje, ili je kakva laža ili zamišlja koješta.

 

- Stidim se i sramim svoje sede na obrazu brade, naš sav život prolazi u brizi i u govorenju o kazanima rakijskim, o kacama, buradima i obručima; naša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godina.

 

- Učen čovek ako će i pešice ići, svaki ga poštuje; a za neučena, videći kako ga voze vranci, govore: Vranci vranca vuku.

 

- Bogat čovek bez nauke (...) podoban je volu s pozlaćenim rogovima.

 

- Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajića da besedi, uzdišem za svojom mladošću, i, da imam kakvu vlast, sve bih ove naše manastire u škole i u učilišta preobratio. Zato poslušaj ti moj poslednji savet: izvadi iz glave to svoje svetinjačenje; ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti; traži nauku i gladujući, i žedneći, i nagotujući. Ja više želim da u jednom malom seocu budeš male dece učitelj, nego u Hopovu iguman ili arhimandrit. I, ako me poslušaš, kao što znam da ćeš, blagosiljaćeš me kad u grobu budem.

 

Tu se završava prvi deo Dositejeve istorije. Drugi deo opisuje istoriju koja započinje bekstvom iz raja, iz Hopova, pa sve do boravka u Lajpcigu, gde će započeti izdavanje svojih knjiga. Život i priključenija je prva Dositejeva knjiga.

__________________________________

 

Dositej Obradović - Život i priključenija

 

Predgovor - ima programski karakter: ukazuje na namere koje želi da ostvari pisanjem i na osnovnu sadržinu o kojoj će biti reč. Pošto je izrazio veliku radost što će pominjati "srdačnu ljubav i prijateljstvo mojih dragih prijatelja i prijateljica, dobrotvora i dobrotvorki", Dositej kaže da je rad štogod korisno za svoj narod da učini i da nauku i prosvećenost srpskoj omladini preporuči. Zatim govori o potrebi roditeljskog vaspitanja dece; o nepristrasnosti svoga kazivanja; o poznavanju sebe; o potrebi prevođenja, pisanja i štampanja na srpskom jeziku; o obrazovanjy žena kao prvih vaspitača dece; o ljudskim slabostima koji proizilaze iz neznanja; o iskorenjivanju ružnih starih običaja; o pisanju po savesti i pravilima zdravog razuma. Dositej zaključuje svoj predgovor rečima da ovim svojim delom daje - primer učenim ljudima mojega naroda, da srpski na štampu što dobro izdaju, šteta da toliki mnogobrojni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku.

 

Prvi deo života - sastoji se iz poglavlja u kojima se opisuje rođenje, roditelji, ujak, detinjstvo, zanat, bekstvo u manastir Hopovo. Ovo svoje kazivanje Dositej čas naziva "istorija" čas "doživljaj". Detaljno pripoveda o svim pojedinostima najranijeg detinjstva, ali je to pripovedanje prožeto moralnim komentarima, savetima roditeljima i čitaocima, komentarima svega što opisuje. Svako poglavlje završava se esejističko - filozofskim segmentom sa ideološkom kritikom manastira, monaha i sujeverja ili pak izlaganjem sopstvenih ideja o slobodnom mišljenju, vaspitanju pojedinca i prosvećivanju naroda. Tako se svaka celina ovog dela života može podeliti na dva dela - pripovedni i refleksivni sa naravoučenijem.

 

Detinjstvo - prvo bekstvo

Dvanaest batina - usijano gvožđe

Kapamdžija i trgovac - drugo bekstvo

Početak mojega putovanja

U sremskom raju

 

Drugi deo života - opisuje istoriju koja započinje "bekstvom iz raja", iz Hopova, pa sve do boravka y Lajpcigu, gde će započeti izdavanje svojih knjiga. U čemu su prikazani svi oni događaji koji vezuju mladog Dositeja za ovaj svet naspram onog u kojem je do tada živio. Iguman ovoga manastira Teodor Milutinović glavni je krivac upravo za takvo nešto, naime on ga odvraća u nekoj meri od svih do tada poznatih knjiga o manastiru, vjeri i drugim nematerijalnim tj duhovnim stvarima kojima se on i bio posvetio. Tjera ga da putuje i upoznaje nove običaje, jezike, ljude - uopšte itd.

 

Bekstvo iz raja

Na Krfu - preko mere sitno

U školi novog Sokrata - nije odveć sitno

Šest radosnih i korisnih godina y Beču

U Engleskoj - ni sa kim se više ne prijateljiti

Kolima preko tri i po hiljade kilometara

 

Autobiografija - Spis u kome autor govori o sebi, svome životu i vremenu u kome je živeo. Autobiografija je utoliko vrednija i značajnija ukoliko je piše ličnost koja je imala značajnu ulogu u društvu, nauci ili umetnosti. Vrednost autobiografije zavisi i od toga u kojoj je meri autor bio objektivan i prikazivanju svoga života, u opisivanju događaja i ljudi. Autobiografije su obično pisane živim i neposrednim stilom, izlaganje je zanimljivo, slikovito i sugestivno.

 

Pismo - Stara vrsta spisa. Nastalo je iz ljudske potrebe za uspostavljanjem komunikacije sa drugim osobama - članovima porodice i prijateljima. Pojavom tehničkih sredstava komunikacije (telefon, telegraf) pismo gubi na aktuelnosti. Dokumnetarnu vrednost imaju pisma poznatih javnih radnika, naučnika i književnika jer sadrže značajne podatke za razumevanje ličnosti autora ili ličnosti primaoca pisma.

 

Predislovije - Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena od samoga nezlobivoga detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti. Prolivaju oči moje slatkosrdečne suze pripoznanstva i blagodarnosti kad god razmišljavam veliku milost nebesnog promisla. U kolikim nevoljam mi je pomogla, od kolikih bjedstvovanija i napastej izbavila i koliko krat moje sovjete i namjerenija, koja bi mi za moje nerazumije i nerasudije štetna i pagubna bila, na dobro obratila i kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov društva i prijateljstva - slatka stvar, slatko ime, slatko spominjanje! Čini mi se da sladost rajska dovoljna bi mi bila, takova i tolika budući, kolika je mojemu srcu uteha i radost kad god pominjem srdečnu ljubov i prijateljstvo mojih ljubeznika i ljubeznica, blagodjetelja i blagodjeteljnica. Moje iste slabosti i pogreške, premda ih se stidim, i od kojih ni do danas nisam se izbavio, polzuju me kad ih pominjem, pomažući mi da se ispravljam koliko je moguće, da nisko i smireno o sebi mislim, i da druge, meni podoboslabe, ljude trpim i snosim.

 

Vreme mladosti, u kom krv naša vri i misli neprestana lete, ne dopušta nam dosta postojanstva da se sami sa sobom zabavljamo i da od sebe daleko ne odlazimo. Zlatni sovjet: - Poznaj sebe! - vrlo se kasno prima. Trideset i osam mojih prošastih godina napominju me da je podne mojega života preminulo i da se k večeru približavam. Sad poznajem da človek u mladosti, ne obzirući se nimalo na svoje nedostatke i nesovršenstva, želi samo i govori: - Kamo sreća da su naši stari pametniji bili! U
trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put! Jedno nam ostaje želiti, sirječ, da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.

 

Moja krv, koja blagodarenije bogu, počinje utovljati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove; ostavlja mi moje zlatno vreme što mi jošte ostaje u moju vlast i predaje mene meni samomu. Počinjem malo-pomalo odisati, izbavljajući se
mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovjet premudroga Pitagora da se k sebi vratim, da u sebe dođem, i da razmislim otkud sam na ovi svet došao, što sam u njemu činio, i kud mislim poći. Ovo mi je sad moje najmilije upražnjenije i najdraži posao - ili razgovore učenih ljudi slušam, ili premudro napisane knjige čitam, ili ujedinjen u kom bezmolvnom mestu hodam; o tom mislim, o tom se upražnjavam i to uzdišući sebe pitam: otkud sam na ovi svet došao, šta sam u njemu činio i kud ću iz njega poći?

 

Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bih da nisam sasvim na svetu nepolezan bio. Rad bih štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati. Rad bih sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma, koje sam od mladosti moje želio i tražio, srpskoj junosti preporučiti, i tako
srpske kćeri prsima koje su me odojile, ako ne koliko bih rad, barem koliko mogu blagodaran javiti se. Zato nameravam različne slučaje, koji su mi se u vreme dvadeset i pet godina mojega stranstvovanja dogodili, napisane ostaviti. Uzdam se, opisujući razne običaje naroda i ljudi s kojima sam živio, da ću moje čitatelje polzovati. Dobre običaje pohvaljujući, radiću i svakom preporučiti; a zle pohuđavajući, u omrazu dovesti.

 

Vospitanije mladosti - stvar najnužnija i najpoleznija človeka na svetu budući da od nje zavisi sva naša dobrota iliti zloća, sledovateljno i sva sreća iliti nesreća, koliko telesna toliko i duševna; za koje roditelji (o roditelji, slatko i sveto ime!) najviše valja da se staraju da dobro vospitanije čadom svojim dadu, da ih ne razmažuju, da ih ne kvare, da ih od zlih ćudi od kolevke i od majčine sise odučavaju. Dete razmaženo lasno biva čudovito, iz šta se rađa samovoljstvo, tvrdoglavstvo, upornost, nepokornost, sujetno visokoumije i luda gordost i proče zlobe koje uzrokuju svu nesreću čovekovu črez sve vreme života njegova; od kojih zlih obiknovenja valja da ih čuvaju od detinjstva. Njihova mlada telesa u :zdravlju da sadržavaju - na zdravoj mladosti osnovata je zdrava starost - da im ne daju kojekakva jela slatka i majstorski zgotovljena, konfete i voća nedozrela. Njihovo mlado srce k človekoljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; njihov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvih ludih plašenja čuvajući ih. O, kolike slabosti i bolesti uma plašnja dece uzrokuje! A svrh svega, njihovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mislenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju; zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od njih za udaljavaju. No u ovoj materiji govoriće se na drugom mestu više, ovde toliko javljam da u ovom mojem spisaniju blagim i milim roditeljem u vospitaniju njihove dece želiću pomoći.

 

Ova materija, budući najpotrebnija i najpoleznija človečenskom rodu, ona će biti i najosobitije namerenije ovoga mojega pisanja. Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti. S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pri tom i knjige učenih ljudi, koji su o ovoj materiji pisali, čitao sam. Gdi sam god živio, imao sam pod mojim
upravljenijem različnu bogatih i siromaha roditelja decu, građansku i seljansku. U Dalmaciji, u Črnoj Gori, u Beču i u Moldaviji poznao sam dečina svojstva, naravi i svakojake ćudi. Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima živu mili i dragi, otečestvu i sami sebi polezni i blagopotrebni.

 

U svem ovom spisaniju, pri svakom opstojateljstvu, prilagaću i pridodavati naravoučitelna naznamenovanija i polezne ka upravljeniju žitija sovjete i nastavljenija, koje sam od učenih ljudi naučio i iz poleznih knjiga počerpao; niti ću biti ja, no polza bližnjega moga prvo i načalno namjerenije ove knjige. A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđivati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti. Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božijim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s toplim i čistim srcem želiti i tražiti. Znajući nesumnjeno da sva naša govorenja i dela, a navlastito ona koja se na štampu izdaju i poslednjim rodovom
predaju, večna sledovanja imadu, neću nimalo sebe zaboraviti; čuvaću se svakoga pristrastija i licemerija, a osobito samoljubija. Pravdu i istinu radi ću vsegda pred očima imati.

_________________________________

 

Dositej Obradović - Život i priključenija

 

Književni rod - epika
Književna vrsta - autobiografski roman (autobiografija)

 

Svoje prvo delo "Život i priključenija", Dositej Obradović je objavio 1783. godine. Tek pet godina kasnije, 1788. godine je objavio drugi deo autobiografije "Život i priključenija".

 

Iako je osnovna tema dela "Život i priključenija" zapravo život pisca, on je umnogome u njemu izložio svoje viđenje društva toga doba, a posebno se na udaru njegove, da tako kažemo kritike našao manastirski život u Srbiji.

 

Lektira "Život i priključenija" svakako mora da se razume još od samog predgovora. Naime, pažljiva analiza predgovora već govori mnogo o samom delu. Jer Dositej Obradović na samom početku objašnjava da je njegovo delo "Život i priključenija" posvećeno njegovom, srpskom narodu, sa ciljem da ga pouči i da mu približi život ostalih naroda Evrope. Upravo tu, Dositej Obradović govori i o produhovljenju omladine i važnosti njenog usmeravanju u racionalističkom, a prema njegovom mišljenju zdravom duhu.

 

Na samom početku kazuje i da će njegovo delo imati još jedan tom, ali da želi da mladi odmah krenu u prosvećenje, a ne da gube vreme, kao što je i on izgubio godine dok je boravio u manastiru. Takođe pominje i važnost obrazovanja i prosvećenja žena, koje su najvažnije osobe u vaspitanju budućih naraštaja, ali pominje i mnoge, po njegovom mišljenju ružne stare običaje koje je potrebno iskoreniti, a iznosi i osudu manastirskog života.

 

Na kraju predgovora Dositej Obradović navodi da svojim delom "Život i priključenija" on zapravo daje "primer učenim ljudima mojega naroda, da srpski na štampu što dobro izdaju. Šteta da toliki mnogobrojni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku." Time je jasno stavio do znanja ono zašta se, uostalom zalagao čitavog života, a to je štampanje knjiga na narodnom jeziku i razvitak narodnog jezika.

 

Lektira "Život i priključenija" zapravo je nosila naziv: "Život i priključenija Dimitrija Obradovića u kaluđerstvu narečenoga Dositeja njim istim spisat i izdat". U knjizi je prikazan život velikog pisca od samog početka, to jest rođenja. U doba njegove mladosti su se dogodila tri vrlo važna događaja, koja su na neki način odredila tok njegovog budućeg života. Reč je o ranom gubitku roditelja, zatim bežanju od rodbine u manastir i na kraju, bežanje od tog istog manastirskog života za kojim je toliko žudeo i odlazak u svet.

 

Na kraju predgovora Dositej Obradović navodi da svojim delom "Život i priključenija" on zapravo daje "primer učenim ljudima mojega naroda, da srpski na štampu što dobro izdaju. Šteta da toliki mnogobrojni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku." Time je jasno stavio do znanja ono zašta se, uostalom zalagao čitavog života, a to je štampanje knjiga na narodnom jeziku i razvitak narodnog jezika.

 

Lektira "Život i priključenija" zapravo je nosila naziv: "Život i priključenija Dimitrija Obradovića u kaluđerstvu narečenoga Dositeja njim istim spisat i izdat". U knjizi je prikazan život velikog pisca od samog početka, to jest rođenja. U doba njegove mladosti su se dogodila tri vrlo važna događaja, koja su na neki način odredila tok njegovog budućeg života. Reč je o ranom gubitku roditelja, zatim bežanju od rodbine u manastir i na kraju, bežanje od tog istog manastirskog života za kojim je toliko žudeo i odlazak u svet.

 

Prema mišljenju mnogih stručnjaka koji su se bavili proučavanjem i analizom dela Dositeja Obradovića, lektira "Život i priključenija" je "skoro u celini posvećeno propagiranju novih ideja". I to je ona tačka od koje treba poći, bez obzira da li je vaš zadatak analiza dela "Život i priključenija", Dositeja Obradovića ili vam je tema za sastav ova lektira. Jedino tako ćete moći na pravi način da razumete ovu lektiru, a samim tim će vam em analiza dela biti jednostavnija za uraditi je em sastav bolje napisan.

 

Iako je u osnovi čitava lektira "Život i priključenija" prikazana iz ugla pisca, on vrlo često "stavlja u usta" svojih likova one istine koje želi da bolje dopru do čitaoca. Vrlo je neobično i to što se Dositej Obradović ne obraća direktno samom čitaocu i upravo na taj način uspeva da bolje dopre do svakog svog čitaoca. Naime, Dositej Obradović se u svom delu "Život i priključenija" obraća čitaocu u vezi pisac – junak – čitalac, jedna ličnost se obraća drugoj, kazujući svoje istine.

 

Iako u pojedinim delovima lektira "Život i priključenija" može zvučati i suvoparno, jer Dositej Obradović ponegde jednostavno samo iznosi događaje iz svog života, međutim u momentima kada se dogodi neki zanimljiviji trenutak, on čini se uspe da mu da na značaju, da nekako zaustavi radnju dela i prikaže određeni događaj još zanimljivijim, kako bi ga što bolje približio svom čitaocu. U pojedinim delovima, lektira "Život i priključenija" ima i komično, humorističko prikazivanje situacija koje su se zbile u piščevom životu. U većini slučajeva humor u delu " Život i priključenija " je nekako naivan i dobrodušan.

 

Pored humorističkih elemenata, kojima obiluje lektira "Život i priključenija", čitalac može primetiti i Dositeja kao vrlo osećajnog pisca. Posebno u trenucima kada opisuje svoju preminulu majku i sestru.

 

Delo "Život i priključenija" je u svakom smislu vrlo kompleksno i slojevito delo, pa ga treba tako i posmatrati. Iako, na prvi pogled Dositej Obradović zaista govori o događajima koji su se zbili u njegovom životu, ispod njih se krije mnogo dublji smisao, to jest njegovi stavovo i tadašnjim društvenim prilikama, recimo, ali i svojevrsne pouke o životu, to jest naravoučenija, koja pokušava da prenese svom narodu, a naročito mlađim generacijama.

 

Prvi deo ovog autobiografskog romana je napisan u formi dijaloga, ali sa željom da pouči čitaoca i prenese mu mnoga saznanja do kojih je došao i ovaj mudri čovek, a drugi deo je napisan u takozvanoj "epistolarnoj formi", to jest u formi pisma.

 

Naravno, nikako ne treba da izgubite iz vida jezik kojim je pisao Dositej Obradović. Verujem da vam neće biti baš jednostavno da ga razumete, ali će vam biti interesntno da istražujete značenje pojedinih reči, nadam se.

 

Dakle, roman "Život i priključenija" prati život Dimitrija, odnosno Dositeja Obradovića od njegovog rođenja. Pisac pominje razne zgode i nezgode koje su ga snašle, ali ne zaboravlja da svakako navede i naravoučenije, odnosno pouku za buduće generacije. Dotakao se Dositej mnogih pitanja koja muče svakoga od nas, pa je izneo svoje stavove i o: braku, ljubavi, porodici, obrazovanju... ali nije propustio ni da kritikuje neke vrlo važne institucije tadašnjeg društvenog života, poput recimo manastira.

 

Kako bi vam bilo lakše razumevanje celog dela, bez obzira što nije prepričano u celosti, navešćemo samo osnovne podatke. U prvom delu, lektira "Život i priključenija" ima šest delova. U prvom delu govori o svom rođenju, roditeljima, rođacima, uopšte o detinjstvu, te bekstvu u manastir. Potom sledi deo naslovljen kao "Bekstvo iz raja", koji govori zapravo o njegovom bekstvu iz manastira. U drugom delu su dati opisi dogodovština iz mnogih zemalja u kojima je Dositej Obradović boravio.

 

Dositej Obradović - Život i priključenija - verzija 2

________________________________

 

Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom životu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko - prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.

 

Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761. godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni, Beču, Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja - odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811. godine.

 

Dositej je učio celog svog života: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.

 

Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj , lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.

 

U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

 

Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu: Pismo Haralampiju, Život i priključenija, Sovjeti zdravog razuma, Basne, Pesma o izbavljenju Srbije, Sobranije, Etika, Pesma na insurekciju Serbijanov, Mezimica, Ižica.

 

Dositej Obradović - Pismo Haralampiju

loading...
27 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Dositej Obradović - Život i priključenija

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u