Dobriša Cesarić - Oblak

Dobriša Cesarić, kao i svi pesnici uostalom, pribegava simbolici da bi pomoću nje progovorio o nekim univerzalnim pitanjima (problemima i dilemama) ljudske egzistencije. Ovo simbolično sagledavanje ljudskih htenja i preokupacija omogućava pesniku raskošniji izraz, bogatije slike, refleksivnu obasjanost. Na drugoj strani, čitaocu je ponuđena mogućnost promišljanja, upitanosti, dilema, razrešavanja simbolične zagonetke i spoznavanja smisla i značenja. Takvo čitanje, malo naporno, ali uz puno zadovoljstva kada se savlada novi stepenik na putu razumevanja i saznavanja, zahteva pesma Oblak.

Sadržina i značenje - Prva strofa rasporedom stihova dočarava nepoznanicu, upitanost, napeto iščekivanje:

U predvečerje, iznenada,

Ni od kog iz dubine gledan,

Pojavio se ponad grada

Oblak jedan.

doba dana, način

niko ne obraća pažnju

mesto pojavljivanja

akter lirske priče  

Prvi stih naznačava atmosferu napetosti i iščekivanja. Prilog IZNENADA deluje kao udar, nešto neočekivano, ono što izaziva pažnju i okuplja je kao sočivo sunčeve zrake. Imenica PREDVEČERJE sugeriše tišinu i mir, a taj mir snažno narušava pojava oblaka. Pesnik je pojačao napetost iščekivanja i upitanost inverzijom stihova: prirodniji redosled stihova bio bi 1, 3, 2, 4, a da se nimalo ne oslabi psihološka vrednost iščekivanja kod čitaoca. Promenom mesta unutrašnjih stihova naglašena je obezvređenost aktera lirske priče: niko ga i ne primećuje jer niko nije zainteresovan za njega. Tek onda je objašnjeno mesto pojavljivanja ("ponad grada"), ali i dalje ostaje pitanje ko se to pojavio. Na ovo pitanje došao je odgovor četvrtim stihom: "Oblak jedan". Dok je prvi stih sugerisao napetost i iščekivanje i to se iščekivanje pojačavalo u sledeća dva stiha, četvrti stih donosi razrešenje, naglo nestajanje napetosti, opuštanje. Možemo da tragamo za razlogom ovog premeštanja stihova. Najprirodniji redosled toka lirske priče bio bi:

Oblak jedan

pojavio se ponad grada

u predvečerje iznenada

ni od kog iz dubine gledan.

Odmah, prvim stihom, predočen je predmet pevanja, tema: OBLAK. Ali, dve su manjkavosti ovakvog redosleda: deluje prozaično, ne doima se kao poetski tekst, ne budi osećanje lepote; nema one napregnutosti i iščekivanja koji se postižu postepenim približavanjem predmetu pevanja - u tom iščekivanju i upitanosti jeste umetnička vrednost ovakvog rasporeda stihova.

Dok prva strofa uvodi aktera lirske priče, njenog, junaka", i time ukazuje na temu pesme, druga strofa novim detaljima razvija temu:

Vjetar visine ga je njiho,

I on je stao da se žari,

Al oči sviju ljudi bjehu

Uprte u zemne stvari.

Dva stiha dočaravaju događanje na visini: oblak, njihan od vetra visine, počeo je da se žari: svetlost, rumena boja, lepota. Visina ga je obasjala i osvetlila otkrivajući njegovu lepotu. Ostala dva stiha su dopuna drugog stiha prve strofe ("Ni od kog iz dubine gledan"): lepotu oblaka na visini niko sa zemlje ne vidi jer je zaokupljen zemnim (prizemnim) stvarima. Ovim je razlika između dva sveta učinjena potpuno jasnom: to je razlaz težnje za visinama i lepotom i težnje za onim što pruža život na zemlji. Šta je to? Odgovor je u trećoj strofi:

I svak je išao svojim putem:

Za vlašću, zlatom il za hljebom,

A on - krvareći ljepotu

Svojim nebom.

Dole, na zemlji, svet se rasturio na sve strane, vođen svojim ciljevima - niko ni za koga ne mari (sebičnost, otuđenost, zatvorenost). Ideali su različiti: neki su željni vlasti, drugi zlata, treći hleba. Ovu treću težnju možemo razumeti na dva načina. (1) Težnja za uživanjem u hrani, halapljivost. (2) Neki se bore za goli hleb, za opstanak (sirotinja). Ljudi na zemlji isključivo su zaokupljeni materijalnim dobrima i konformizmom. Ali to istovremeno govori i o nedostatku sposobnosti za razumevanje lepote - o beotizmu. Nesposobnost za estetsko doživljavanje i razumevanje potiče iz neobrazovanosti i nedoraslosti za umetnost. Ova nesposobnost naziva se beotizmom - izraz je nastao iz uverenja Atinjana da su stanovnici grada Beotije nesposobni da shvate umetnost. Ali, i pored nezainteresovanosti "zemljana" (što bi rekao Nazorov cvrčak), oblak ide svojim putem (nebom) zračeći (krvareći) lepotu - lepota i zemne stvari su dva veoma udaljena sveta među kojima nema sporazumevanja (i razumevanja).

Četvrta strofa u celini je posvećena oblaku:

I plovio je sve to više,

Ko da se kani dić do boga;

Vjetar visine ga je njiho,

Vjetar visine raznio ga.

Oblak je u svojoj težnji za visinama preterao - drznuo se da dosegne visine koje pripadaju samo bogu. Anaforskim ponavljanjem polustiha "vjetar visine" naglašeno je dvostruko delovanje vetra: on ističe lepotu oblaka, ali ga on i razbija pošto je preterao u svojoj težnji. Smisao ove strofe može se shvatiti na tri načina.

1. Ljudska zajednica nije uspela (jer je za to nespremna i nesposobna) da uspostavi komunikaciju sa lepotom (oblak), da je razume, doživi i uživa u njoj - zato lepota kao da ne postoji, nestaje u visinama nedostižnosti.

2. Težnja za duhovnim visinama mora biti odmerena - preterivanje (precenjivanje svojih mogućnosti) ne daje rezultate:

- oblak se raspao i nestao pod udarom visinskih vetrova;

- kao što je neuspeo pokušaj Ikara da poleti jer se isuviše vinuo u visine pa mu je sunce istopilo vosak sa krila.

3. Oblak je, kao i Ikar, simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da ostvari neki ljudski san - ovde san o večitoj lepoti.

Tri moguća načina razumevanja poslednje strofe pesme čine misaoni (idejni) kompleks ove strofe: to su osnovne poruke strofe i pesme.

Kada se pesma posmatra u celini, onda se može shvatiti značenje (simbolika) oblaka: simbol lepote; simbol ljudske težnje za duhovnim usponom (ostvarenjem); simbol težnje da se pobegne iz sive svakodnevice zemaljskog života.

Pesničko savršenstvo - Dobriša Cesarić spada u one pesnike koji su vrlo popularni kod čitalačke publike. To se može objasniti činjenicom da njegovu poeziju odlikuju jednostavnost, čitljivost, čistota izraza, negovan jezik, sažetost, savršen ukus, osećanje mere. To su naravno i osobine pesnika Cesarića, kojima treba dodati i stvaralačku disciplinu: za četrdeset godina stvaranja objavio je 120 pesama savršene forme, izraza i versifikacije.

Versifikacijska slika pesme vrlo je skladna.

Struktura katrena Raspored rima

Ikar - Sin atinskog umetnika i pronalazača Dedala, žrtva prvog čovekovog leta. Ubraja se među najpoznatije junake grčkih mitova. Njegov otac Dedal sagradio je kritskom kralju Minosu građevinu Lavirint za čudovište Minotaura. Kralj Minos zabranio je posle toga Dedalu da napusti Krit da ne bi otkrio tajnu građevine ili negde drugde sagradio sličnu. Pošto nije mogao pobeći morem, Dedal naumi da pobegne vazduhom. Od ptičjeg perja konstruisao je krila za sebe i sina i poleteo s njim s Krita. Ikar nije poslušao Dedalovo naređenje da ne leti odviše visoko: uzleteo je na takvu visinu da je Sunce rastopilo vosak kojim je perje njegovih krila bilo slepljeno, survao se u more i utopio. Ikar je ostao kao simbol tragične sudbine čoveka koji se osmelio da postigne ono o čemu su drugi samo sanjali. (Vojteh Zamarovski, Junaci antičkih mitova, Zagreb 1985, str. 157)

Pitanja, zadaci i vežbe

1. Komentarišite strukturu strofe u pesmp - istovetnosti i razlike. Kakav je umetnički učinak istovetnosti, a kakav je učinak razlika?

2. Komentarišite raspored rima i umetnički efekat takvog rasporeda.

3. Da li možete da opišete razliku između apsolutne savršenosti i povremenog "narušavanja" savršenosti. Pokušajte.

Dobriša Cesarić - Oblak - verzija 2

_________________

Dobriša Cesarić - Oblak

U predvečerje, iznenada,
Ni od kog iz dubine gledan,
Pojavio se ponad grada
Oblak jedan.

Vjetar visine ga je njiho,
I on je stao da se žari,
Al oči sviju ljudi bjehu
Uprte u zemne stvari.

I svak je išo svojim putem:
za vlašću, zlatom il za hljebom,
A on - krvareći ljepotu -
Svojim nebom.

I plovio je sve to više,
Ko da se kani dići do boga;
Vjetar visine ga je njiho,
Vjetar visine raznio ga.

__________________________________

Dobriša Cesarić (Slavonska Požega, 10. januar 1902. - Zagreb, 18. decembra 1980.) hrvatski pesnik. Dobriša Cesarić detinjstvo provodi u Osijeku gde završava osnovnu školu i četiri niža razreda gimnazije. U jeku Prvog svetskog rata dolazi 1912. godine u Zagreb gde završava gimnaziju, a posle mature 1920. godine upisuje filozofiju.

Kratko vreme radi u zagrebačkom kazalištu (pozorištu), a zatim dugo godina kao bibliotekar u Higijenskom zavodu, da bi posle Drugog svetskog rata radio kao urednik u izdavačkom preduzeću Zora. Preminuo je u Zagrebu 18. decembra 1980. godine. Bio je član Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti.

Književna karijera - U književnosti se prvi put, kao četrnaestogodišnjak, pojavio 1916. godine pjesmom I ja ljubim. Prvu zbirku pesama Lirika objavljuje 1931. godine i za nju dobija nagradu Jugoslavenske akademije. Sarađuje u mnogim književnim časopisima - Književnoj republici, Savremeniku, Kritici, Hrvatskoj reviji... objavljuje književne prikaze, prevodi sa nemačkog i ruskog jezika. Objavio je sledeće knjige: Lirika, Spasena svijetla, Izabrani stihovi, Pjesme, Knjiga prepjeva, Osvijetljeni put, Goli časovi, Izabrane pjesme, a izašla mu je i zbirka prevoda svetskih pesnika, Knjiga prepeva. Pesničko delo Dobriše Cesarića sadrži 10-ak knjiga pesama i veći broj knjiga iz njegove poezije i prepjeva.

Dobriša Cesarić pripada starijoj generaciji hrvatskih pesnika, koja se javlja u književnosti posle Prvog svetskog rata. Afirmisao se kao pesnik širokog tematskog i emocionalnog raspona, izgrađenog ukusa i stvaralačke discipline. On peva o pesniku i pesmi, zavičaju i detinjstvu, urbanoj sredini i prirodi, proleću i jeseni, ljubavi i smrti, siromaštvu gradskih predgrađa. Ne podnosi urbanu sredinu, oduševljava se prirodom i slavi njene blagodeti. Predgrađe je simbol siromaštva i pevanje o tome čini Cesarića socijalnim pesnikom izrazite angažovanosti. Raznolikost tema nameće i široku lepezu emotivnih tonova. Ima kod njega sete, tuge i melanholije, pomirenosti sa nedaćama i sudbinom - preovladavaju slike jeseni, sutona i večeri, nesreće, poraza i smrti. Pesimizam je dominantno raspoloženje i doživljavanje stvarnosti ("Mi smo ko lišće, koje vetar trese"), ali i gnoseološki (saznajni) agnosticizam kao sumnja u ljudsko znanje ("Ko zna ah, niko, niko ništa ne zna, Krhko je znanje"). U panteistički intoniranim pesmama, a takvih je dosta, ima svetlosti, vedrine i optimizma - to su slike jutra, proleća, detinjstva, povratka u zavičaj. Pesnik, pesma i pevanje, radost stvaranja, česta su tema u Cesarićevoj poeziji. Opšte odlike Cesarićeve poezije mogu se svesti na nekoliko odrednica: neposrednost, otvorenost, jasnost, preciznost, slikovitost, muzikalnost, ekspresivnost. Preveden je na četrnaest jezika.

Prevodio je poeziju Getea, Rilkea, Hajnea, Puškina, Ljermontova, Jesenjina.

Dobriša Cesarić - Balada iz predgrađa 

Dobriša Cesarić - Jesen

Dobriša Cesarić - Mala kavana

Dobriša Cesarić - Pjesme

Dobriša Cesarić - Poludjela ptica

Dobriša Cesarić - Povratak

Dobriša Cesarić - Slap 

Dobriša Cesarić - Slavlje večeri

Dobriša Cesarić - Tiho o tiho govori mi jesen

Dobriša Cesarić - Voćka poslije kiše