Đura Jakšić - Ponoć

Analiza pesme - Početak pesme Ponoć potvrđuje njenu sadržinsku vezu sa pesmom Na Liparu, čak podupire pretpostavku da je prvo nastala pesma Na Liparu a da je potom nastala pesma Ponoć. Hronologija umetničkog vremena je očigledna, iz nje proističe i hronološki sled sadržina pesama. Razgovor sa slavujima obavljen je uveče, ptice su se povukle sa dolaskom mraka, lirski subjekt je ostao sam pod lipama zanet mislima koje su se nastavljale na njegov dijalog sa pticama.

A onda:

...Ponoć je.

U crnom plaštu nema boginja;

slobodne duše to je svetinja.

To gluho doba, taj crni čas.

Zrvi stih je izuzetno kratak (samo tri sloga), a tri tačke ispred njega i njegova intonacija završetka kazivanja, navodi na misao da mu je nešto prethodilo, da je on, u stvari, konstatacija doba noći. Sintagma gluho doba je realna i uobičajena odrednica za ovo doba noći, koje je kao stvoreno za slobodne duše - mir, nema nikoga, lirski subjekt je potpuno slobodan, njegove misli niko ne može da remeti ili prekida. Sintagma crni čas ima folklorno-mistično poreklo i značenje: to je doba noći kada se pojavljuju nečastive sile, đavoli, vampiri, duhovi. To je doba razmeđe mogućeg i nemogućeg, racionalnog i iracionalnog, realnog i metafizičkog. Svest lirskog subjekta je izuzetno napregnuta usled narastanja negativnih emocija i raspoloženja i njihovog stalnog umnožavanja: gnev, srdžba, ogorčenje, prezir, rezignacija, klonuće, izgubljena vera, očaj. Ove negativne emocije prisutne su još od večernjeg dijaloga sa pticama i od tada su stalno dobijale na intenzitetu. One su, dakle, prisutne u lirskom subjektu, a ispoljiće se delimično kroz retorska pitanja i potpuno u obraćanju majčinim senima.

Napregnuta svest je postala preosetljiva, iz sprege preosetljivosti svesti i folklorno-mističnih predstava o ponoći kao gluhom i crnom času, javljaju se zvučne i vizuelne halucinacije kao agensi koji pokreću verbalno ispoljavanje lirskog subjekta. Dva su stilsko-tehnička sredstva iskazivanja: retorička pitanja u prvom delu pesme i obraćanje senima davno umrle majke u drugom delu pesme.

Sve započinje zvučnim halucinacijama. Tri zvučne senzacije javljaju se u razmacima, gradacijski poređane: glas, hod i škripa vratiju. Taman lirski subjekt konstatuje to gluho doba, taj crni čas, dolazi iznenađenje: - Al' kakav glas?... Ovo je uzvik (neizgovoren!), pitanje i iskaz istovremeno - tri tipa rečenice istovremeno, tri intonaciona kvaliteta u jednom, tri sadržine - jednom rečju: tri stila. Pojava glasa u apsolutnoj tišini izaziva iznenađenje. Sintagma kakav glas istovremeno je pitanje i iskaz - konstatacija. Pitanje je u poreklu glasa: čiji je, odakle je? Iskaz je u kvalifikaciji: kakav glas = neobičan, čudan glas - on najpre naliči na hujanje koje se polako gubi (ko da umire) i stiče se utisak da iz crne zemlje izvire. A onda sledi niz retoričkih pitanja koja doživljaju zvuka daju kosmičke dimenzije a lirskog subjekta stapaju sa kosmosom:

Možda to dusi zemlji govore?

ll' zemlja kune svoje pokore

Il' nebo, možda, dalje putuje

da moju kletvu više ne čuje?

Pa zvezde plaču, nebo tuguje,

poslednji put se s zemljom rukuje!

U ova tri retorička pitanja zgusnuto je stilsko-jezičko bogatstvo: hiperbole vasionskih razmera (nebo se sa zemljom rukuje); u jednom stihu ili sintagmi ispreplele su se metafora, hiperbola, personifikacija i sinestezija (Pa zvezde plaču, nebo tuguje); pojedinosti su gradacijski poređane: zemlja, nebo, zvezde.

Halucinantna slika kosmičkih događanja unosi nemir u dušu lirskog subjekta koga plaši mogućnost da nebo nestane, da zemlji više ne svanjava i da ostane večita tama. U ovom strahu nije naslućivanje kataklizme koja bi svet bacila u mrak; u njemu je strah da ne nestane neba kao izvora i utočišta ljudskih snova; da ne nestane svetlosti koja simbolizuje čistotu i spokojstvo; da ne nastupi mrak neslobode i duhovnog mrtvila.

Nije nađen odgovor na pitanje o poreklu zvuka koji se čuo kao kakav glas, a već se pojavljuje nova zvučna senzacija: I hod se čuje.... Misao o tome zvuku nije dorečena do kraja: tri tačke označavaju prekid. A prekid je nastao zbog brze reakcije lirskog subjekta nizom retoričkih pitanja. Prva zvučna senzacija inicirala je samo tri pitanja, ova druga pokreće niz od deset pitanja. Hod koji se čuje može da potiče od ponoći, vazduha, oblaka, bonika, anđela, smrti (simbolično predočena kosom), ljubavi, zlobe, suze, mrtvih koje zemlja vraća. Uglavnom su to sve apstraktne pojedinosti osim bonika i suze. Čoveka ovde nigde nema! On može samo da se nasluti direktno u liku bonika, ili simbolično u zlobi, jer je on njeno oličenje kao što će se videti iz obraćanja majčinoj seni.

Kao da se u mislima lirskog subjekta javlja slutnja o poreklu glasa (il' da iz crne zemlje izvire) i hoda (ili nam mrtve vraća zemljica), ali on o toj slutnji više ništa ne kaže. Ali kada se pojavi treća zvučna senzacija (Vrata škrinuše) kao da nestaje misterije zvukova, zagonetka se razrešava, lirski subjekt uzvikuje:

O duše! O mila seni!

O majko moja! O blago meni!

Četiri uzvika u jednom dahu izražavaju radost i olakšanje: kao da ga je obasjala svetlost, kao da mu se skinuo sav teret sa duše. Majka je simbol zaštite, topline i ljubavi; majčina ljubav je svetlost usred tame; ona raskravljuje srce iz koga naglo potekne ispovest:

O majko moja! O blago meni

Mnogo je dana,mnogo godina

mnogo je gorkih bilo istina,

mnogo mi puta drhtaše grudi,

mnogo  mi  srca cepaše ljud

mnogo sam kajo, mnogo grešio

i hladnom smrću sebe tešio;

mnogu sam gorku čašu popio,

mnogi sam komad suzom topio...

O majko, majko! 0 mila seni!

Otkad te majko, nisam video,

nikakva dobra nisam video...

U ovoj ispovesti, osim reči majka, nema ni jedne svetle reči, ni jedne reči sa pozitivnim predznakom: GORKO (2), DRHTAŠE, CEPAŠE, KAJO, GREŠIO, TEŠIO, HLADNA, SMRT, SUZA - u osam stihova deset ovakvih reči i to po- množeno devet puta ponovljenim prilogom MNOGO. Anaforsko ponavljanje priloga MNOGO snažno pojačava ukupnu sadržinu i značenje nabrojanih reči. I na kraju, kao sinteza i zaključak: Nikakva dobra nisam video. I zn jući da će mu majka reći da mu je ipak dobro jer je živ, jer među ljudima si, među bližnjima, on je preduhićuje vrlo mračnom slikom sveta u kome živi:

Al' zlo je, majko, biti međ' njima:

pod ruku s zlobom pakost putuje,

s njima se zavist bratski rukuje,

A laž se uvek onde nahodi

Gde ih po svetu podlost provodi;

laska ih dvori, izdajstvo služi,

a nevera se sa njima druži!...

O majko, majko, svet je pakostan,

život je, majko, vrlo žalostan!...

Ovakvo sagledavanje života rezultat je pesnikovog iskustva: u njegovom životu malo je bilo svetlih trenutaka, a njegovo iskustvo sa bližnjima upravo je izloženo u gore navedenim stihovima - ono je porazno. To je pesimističko sagledavanje života, tačnije - morala ljudskog društva. Ali je ova pesma, kao i mnoge druge, protest protiv takvoga društva i njegovog ustrojstva, a protest je vid otpora i nepredavanja.

U oblikovanju pesme Ponoć Jakšić je uložio mnogo volje i truda i rezultati nisu izostali. Pesma je vrlo skladno oblikovana, lirska priča se postupno razvija, kazivanje je jezgrovito. Kondenzacija se ogleda na planu kompozicije pesme, koja je skladna kako u rasporedu pesničkih slika tako i u postupnosti motivacije lirske priče i njenog dovođenja do završnice - poente. Cela lirska priča može da se svede na tri  ključna motiva, koji u strukturi pesme imaju funkciju inicijalnih (pokretačkih) motiva, i tako se dobija nova pesma, ekstrakt pesme Ponoć:

Al' kakav glas?...

I hod se čuje...

Vrata škrinuše...

Svaki od navedenih peteraca otvara u pesmi novu sliku. Iako je ta slika razvijanje navedenih motiva, ona nije rastresita, sa praznim prostorima, suvišnim rečima: sve tri slike su oblikovane jezgrovito, dopunski motivi su mnogoznačni i otvoreni, rečenica je u skladu sa ritmom simetričnog deseterca, leksika u potpunosti prati i izražava osećanja i raspoloženja lirskog subjekta. Posebna vrednost ove pesme je dinamika kretanja, koja se ostvaruje od duševnog prostora lirskog subjekta, preko prostora društvene egzistencije, pa sve do kosmičkih prostora.

Pesma Ponoć ide u red vrhunskih pesama Đure Jakšića i srpske poezije.

STIL - Skup različitih sredstava izražavanja u govoru, štampi, institucijama, nauci i književnosti. To je način na koji se jezikom služe pojedinac i zajednica. Književnoumetnički stil, pesnički stil je stil umetnosti reči ili lepe književnosti (beletristike - poezije, proze, drame). Odlikuje ga maštovitost, osećajnost, veliki broj oblika (formi). Književnoumeetnički stil izrazitu osobenost ostvaruje u upotrebi jezika: reči sa prenesenim značenjem, posban raspored reči u rečenici, više značenja jedne reči, izražajnost reči, ritmičnost. Složenost umetnosti reči (veliki broj vrsta i oblika) čini da književnoumetnički stil ima više podvrsta: pesnički stil u užem smislu (stil poezije), prozni stil, dramski stil, esejistički stil.

STIL PISCA je jedinstvo svih njegovih stvaralačkih osobina koje su svojstvene samo njemu kao stvaralačkoj jedinki. Piščev stil određen je različitim elementima:

izborom teme;

odnosom prema temi;

izborom jezičkih sredstava;

dominantnim osećanjem i raspoloženjem;

načinom doživljavanja sveta i života;

stavom prema svetu i životu - pesimistički ili optimistički;

položajem lirskog ili narativnog subjekta;

oblikovanjem slika i likova; izgradnjom sižea;

izborom forme (pesma, priča, roman, drama).

Đura Jaksić - Ponoć

... Ponoć je. U crnom plaštu nema boginja;

slobodne duše to je svetinja.

To gluho doba, taj crni čas -

al' kakav glas?...

Po tamnom krilu neme ponoći

ko grdan talas jedan jedini

da se po morskoj valja pučini,

lagano huji, ko da umire,

il' da iz crne zemlje izvire.

Možda to dusi zemlji govore?

Il' zemlja kune svoje pokore?

Il' nebo, možda, dalje putuje,

da moju kletvu vise ne čuje?

Pa zvezde plaču, nebo tuguje,

poslednji put se s zemljom rukuje...

Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da zemlji više ne svane?

Zar da ostane -

Tama?...

I hod se čuje...

Da l' ponoć tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi.

Ko da sa onog sveta dolazi?

Il' kradom oblak ide naviše?

Il' bolnik kakav teško uzdiše?

Il' anđo melem s neba donosi?

Il' oštru kosu da ga pokosi?

Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...

Možda se krade da nam popije

i ovu jednu čašu radosti?

Il', možda, suza ide žalosti

da nas orosi tužna kapljica?

Il nam mrtve vraća zemljica?

........................................

Vrata škrinuše...

O duše! O mila seni!

O majko moja! O, blago meni!

Mnogo je dana, mnogo godina,

mnogo je gorkih bilo istina;

mnogo mi puta drhtaše grudi,

mnogo mi srca cepaše ljudi,

mnogo sam kajo, mnogo grešio

i hladnom srcu sebe tešio;

mnogu sam gorku čašu popio,

mnogi sam komad suzom topio...

O majko, majko! O mila seni!

Otkad te, majko, nisam video,

nikakva dobra nisam video...

Il', možda, misliš: "Ta dobro mu je,

kad ono tiho tkanje ne čuje,

što pauk veze žicom tananom

nad onim našim crnim tavanom!

Među ljud'ma je, među bližnjima!"...

Al' zlo je, majko, međ' njima:

pod ruku s zlobom pakost putuje,

s njima se zavist bratski rukuje,

a laž se uvek onde nahodi

gde ih po svetu podlost provodi;

laska ih dvori, izdajstvo služi,

a nevera se sa njima druži...

O majko, majko, svet je pakostan,

život je, majko, vrlo žalostan...

__________________________________

Đura Jakšić (1832 - 1878), rođen je u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici. Pošto dvaput bježi iz trgovačke škole u koju ga otac upisuje, završava tri razreda gimnazije a potom uči slikarstvo u Temišvaru, Beču, Pešti, Velikom Bečkereku i Minhenu. Nije stekao šire opšte ili književno obrazovanje jer je sav bio usredsređen na slikarstvo kao poziv i rano je počeo da slika po narudžbi i tako obezbjeđuje egzistenciju. Iz Vojvodine prelazi u Srbiju, učiteljuje po zabitim selima. Nemiran duh, prgav i netrpeljiv, vječiti bundžija - Jakšić je svuda dolazio u sukob sa pojedincima, društvom, vlastima. Stalno je premještan, otpuštan iz službe, sudski gonjen zbog svoga književnog rada ili mišljenja. Posljednjih godina radio je kao korektor Državne štamparije u Beogradu. Umro je od iscrpljenosti i tuberkuloze u Beogradu 1878. godine.

U lirskoj poeziji je ostvario tematsko bogatstvo i najveći umjetnički domet iako je objavio samo jednu knjigu pjesama Pesme, 1873. Ove su pjesme iskrene i doživljene, odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osjećanja i bogat izraz. poetski zanos i egzaltirani ton. Široka je lepeza njegovih poetskih motiva: ljubavne pjesme Ljubav, Koga da ljubim, Na noćištu, elegije Na Liparu, Ponoć, rodoljubive Padajte braćo, Otadžbina, opisne Kroz ponoć, Veče, Orao socijalne Ratar, Švalja, polemičke Ćutite, ćutite, Jevropi, satirične Otac i sin, vinske Mila.

Đura Jakšić - Jedna noć 

Đura Jakšić - Jelisaveta kneginja crnogorska

Đura Jakšić - Komadić švajcarskog sira

Đura Jakšić - Mila

Đura Jakšić - Moja ljubav

Đura Jakšić - Na Liparu

Đura Jakšić - Otadžbina

Đura Jakšić - Orao

Đura Jakšić - Pesme 

Đura Jakšić - Sirota banaćanka

Đura Jakšić - Uspomene