Đura Jakšić - Pesme lektira

Đura Jakšić - Pesme

Đura Jakšić - Pesme

 

Jakšić je lirik najčistijeg kova, prava lirska priroda. On nije od onih ljudi koji mnogo rezonuju i razmišljaju o događajima; on je od onih koji neposredno i brzo na sve reaguju. Tako su, kao izrazi žustre i potencirane osećajnosti, nastajale i njegove pesme. "Bili su to samo prolomi jake osećajnosti, naprasitosti karakteristične po naravi banatskih Srba. Đura je imao stotinu srdaca za sav svet i za sve stvari, ali je imao jedno glavno lično srce, mnogo, mnogo lično. Ovo lično srce je u svih lirskih pesnika" (I. Sekulić). Već u prvim pesmama oseća se kod njega onaj lični bol, lično trpljenje zbog praznine i promašenosti života; oseća se onaj razmak između postignutog u životu i onog što pesnik zamišlja, stvara u snu i mašti i želji. To je ona rascepljenost pesnikove ličnosti: na jednoj strani, stvarnost koju ne voli, koja ga davi, sapinje mu krila; na drugoj strani, veliki svet neostvarenih snova i želja. Sam je pisao o tome da je njegova narav u njemu "dosta neharmonično smeštena"; zato voli da živi u samoći ili među nepoznatim ljudima, jer u društvu ne zna pravu meru, naročito prema ljudima neprijateljski raspoloženim prema njemu. Otuda su u njegovu lirskom stvaranju najneposrednije i najjače one pesme koje su nastale u osamljeničkim raspoloženjima, kad je osećao nedostižnost svojih htenja, promašenost svoga života, tragediju propalog talenta, pritisak jedne bezmerno teške političke i društvene stvarnosti u Srbiji: to je onaj viši, drugi plan Jakšićeve ličnosti, u kojem se nalazi čisto osećanje, prisnost odnosa prema svetu i ljudima, i kad se u pero slivaju najčistiji i najintimniji kucaji srca.

 

MOMA

 

Kad bi moma zvezda bila,
Nikad ne bi duša moja
Bela danka zaželila.

 

MILA

 

Vina, Milo! - orilo se
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

 

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

 

Iz Milinih ruku mali'
- Ma se rasto bela sveta -
Mesto čaše od bermeta

Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.

 

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nesta Mile, nesta ćeva!
Ava toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!

 

STAZE

 

Dve preda mnom staze stoje:
Jedna s cvećem, druga s trnjem;
Gvozdene su noge moje -
Idem trnju da se vrnem.

 

Ja ustupam cveća staze
Kojima je noga meka;
Nek' po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka!

 

GDE JA...

 

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat mnijem,
Tu ću u plač pasti;

 

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam;
Gde ja lavor svojim,
Trnov venac primam...

 

Skori sveća kraju,
Danak crnoj noći -
Al' kraj mome vaju
Nikad neće doći!

 

JOŠ...

 

Jedan dim još, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka!
P' onda zbogom, tamburašu!
Zbogom, krčmo, zanaveka!

 

PUT U GORNJAK

 

Od Velikog Sela do samoga Ždrela
Kô da j' vila neka ćilim razastrela
Od zelene trave i svakake šare,
Da sebi domami umorne bećare;
Pa doklen ti vila lakog sanka bira,
Hlađan potok slabe noge ti ispira,
Vetrovi ti tihi lepi miris daju,
Zaslađene hrane gorkom uzdisaju...
Sa dalekog puta umoran sam seo,
Ne bi' l' sanka našô, setan, neveseo.


Povilo se cveće, polegla je trava,
Ali mene sanak davno izbegava!
Sila se je misli vrzlo po pameti...
Mnogo li sam stradô, kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče...
U mislima, tako, uzdahnô sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam -
Što gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat sam morô ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram' -
Ja i ovo mesto ostaviti moram!
Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci;
Torbicu sam svezô, opanak pritegô,
I ja bih sa suncem nekud dalje begô;
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram, što ona prideli.
Vidiš ono stenje što se nebu penje?
To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

 

Kô bolanog nada, nebu podignuta,
Podiže se gora od kamena ljuta,
Bolnu diže glavu, a kolenom kleca
Kamenito srce Mlava joj proseca:
Zajazit se ne da, mumla, ječi, stenje,
I u muci teškoj proždire kamenje;
Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija,
Samo grom je, mraznu, sa hukom probija,
Plamenita munja opali joj lica,
Da većma potavni, sramna prokletnica!
U nečistom nedru večnu kletvu skriva,
Zato gdegde grmi, i nemo počiva:
Blagoslov je proklô srpski care Lazo -
Kako bi joj i bog milosti ukazô!?...
Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.
Ali kuda, kuda? - Kud sam orô hodi.
Poviše oblaka, i od neba više,
Jer, umesto neba, pust se kamen diže...
Ne čuje se tica, baš nikakva glasa,
Do večite huke bezbožnih talasa...
Ne znam dalje staze, ne znam daljeg puta,
U 'vakoj se gori najlakše zaluta.

Iznemoglo telo survalo se dole
Pored neke puste razvaline gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
Čuvala je verno svoga gospodara,

A danaske šta je razvalina ova?...
Postala je gnezdo surijeh orlova!...
Slušala je negda bojnih truba zvuke,
Šta danaske sluša?... Međede i vuke!
Silena je vojska ovde stanovala —
Namesto je vojske mahovina pala!
Pod mahovom leže stare slave znaci,
Oružije svetlo, konji i junaci...
Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,
Iz prašine njine gušteri se kote...
Na njoj danas sedim i daljinu gledim:
Valjda gdegod bliže miran krov se diže,
Ili dobar pastir stadu sledi belom?...
Al' ništa ne beše u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini pukô
I u pukot svoju sve živo povukô!...
Al' šta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Raširila krila labudova bela,
Beloću je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista, suncu odgovara
I po hladnoj steni zlatne pruge šara.
Jedno se je zvono s bele kule čulo,
U mome je srcu triput odjeknulo;

Zapojaše tiho kaluđeri sveti...
Možete l' me, noge, bar donde poneti?
Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,
Primiće me u dvor, strana, nepoznata;
Odmor će mi dati, to mi samo treba,
A blagoslov na nas bog šalje sa neba!...

 

Gornjak je manastir, zadužbina cara Lazara, leži u najdivljem predelu pored Mlave, na granici između Homoljskog i Mlavskog sreza u Požarevačkom okružju. - Veliko Selo i Ždrelo mesta su u istom okružju. - Mlava je reka koja iznad Žagubice u okružju požarevačkom izvire i kod Kostoca u Dunav utiče. Priča se da je car Lazar hteo preko nje razgovarati se sa nekakvim svecem Grigorijem, koji je blizu Gornjaka u gori postio, pa kako je Mlava onuda tekla sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se mesto danas zove Tišina, jer odonda uvek ćuti tamo Mlava.

 

NOĆ U GORNJAKU

 

Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,
Preko koga preći pust se život boji.
Pobožna obitelj svetog manastira
Grešnome je telu davno našla mira.
Onemeše stene što neme bejahu,
Umuknuše zveri u divijem strahu.
Ne miče se listak, šuma ne šumori,
Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori...
Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,
Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
Sama u svom strahu priroda se grozi,
Strahovite tajne nema ponoć nosi...
Uzdrma se kula, zvono se zanija,
U crkvi se čuje molitvica tija,
Užegu se same pogašene sveće -
Kroz nemo dvorište neki duh proleće.
Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,
Svetiteljska svetlost divno zablistala...

Tihim hodom prođe kroz dvoranu staru,
Pokloni se triput svetome oltaru,
Pa iščezne opet u ponoćnom mraku...
Tako care Lazo dohodi Gornjaku.

 

NA NOĆIŠTU

 

Studena me kiša šiba
Već vasceli dan;
Oj, primi me, krčmarice,
U tvoj lepi stan!

Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.

Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomogô ti bog!

 

VEČE

 

Kao zlatne toke krvlju pokapane
Dole pada sunce za goru, za grane.

 

I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!

 

U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...

 

A slavuji tiho uz pesmicu žale,
Ne bi li im hladne stene zaplakale.

 

Nemo potok beži - ko zna kuda teži!
Možda grobu svome - moru hlađanome?

 

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
Sve je izumrlo. Sad mesec izađe...

 

Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
Poginuli vitez eno se posveti!...

 

ORAO

 

Blizo do neba gora je čarna,
Ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna -
Prezrô je davno prezreni svet.

 

Po tavnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s' čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.

 

Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak...
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kapa zemaljski mrak.

 

POSLE SMRTI

 

Noževi kad mi srce podele,
Nad grobom zvekne krvavi mač,
Slatke devojke, ružice bele,
Neću da čujem vaš gorki plač!

 

Nemojte reći: - Ovde počiva
Ljubavi naše uveli struk!
Ne kun'te zemlju, nije vam kriva -
Stišajte jada laskavi zvuk!

 

Nemojte trošit ruže ubave,
Kiteći njima moj večit dom!
Recite samo: Dosta je slave -
Veran je bio narodu svom.

 

JA SAM STENA

 

Ja sam stena,
O koju se zloba mori,
Svetska čuda i pokori.
Mnogi težak oblak, jeka,
Krš gromova, oganj, kletva
I sto čuda neba, zemlje,
Razbilo se o meneka...


Usamljena
Na sredini morske pene,
Cepam munje i gromove;
A talase rikajuće
Sa hrapavim kamom grudi
U kapljice sitne mrvim.


U noćima smrti strašne
Na rame mi tice sleću
I zloslutnim grakću glasom:
Pakost, zlobu i nesreću -
Što zlokobnih
Dva'est osam stojim leta,
Prezirući, smejući se
Pakostima bezbožnika;
Hladna, nema -
Za radosti i za zlosti
Nepomična, neosetna,
U kojojzi otrov-srce,
Umorena ljuta zmija,
Na uzglavku - večnom mraku,
Na kamenu od uvreda,
Razmrskana, ćuti, spava...
Ja sam stena... al' krvava!...


Isparana gnevom, jedom,
Zaljuljana mukom, bedom!...
Smrt mi grozna, nemilosna,
Sa pesnicom koštunjavom,
Zlokobnicom oka svoga,
Umiruća časom preti...


Čekaj, sele!
Još ne želim ja umreti!
Dok se zemlja ne zatrese,
Burno more ne zajoše,
Ne pocrni sjaj zvezdani,
I meseca svetlost bleda
Ne zavije u oblaku
Božje pravde i istine,
Sjajne zore i večeri
Zrak crveni ne proturi
U krvave ljute zmije,
Kojima će duh večiti
Po jauku, bolu, pisci,
Nesrećnoga šibat sveta -
Donde - donde!...


Uvređeno srce moje,
U večitom bolu, gnevu,
Smeha se je zaželelo...
- Ha! Il' možda neće doći
Strašnog suda glas užasni?
Možda nikad neće moći
Gorkoj muci i jauku
Nasmejat se srce moje?...
Idi!... Idi!...
Ne diraj me mraznom rukom,
Da preživim večnost tužnu
Na vrletnom mome visu,
Gde me čuda i otrovi
Zlobnog sveta uzvisiše -
Al' otklen ću sam, po volji,
Stojat... pasti... ili večno
Zla i podlost prezirati
Lednim okom gorskog lava...
Ja sam stena, al' krvava!...  

 

ĆUTITE, ĆUT'TE!...


Ćutite, ćut'te!... S perom u ruci
Stekô sam sebi u rodu glas;
S krvavom sabljom na bojnoj muci
Bolji sam bio - bolji od vas!

 

Da ste me vid'li - to da ste samo!
Al' onde, znajte, ne beše rob!
Ubojne sablje kad potrzamo:
Pobeda! Juriš! Il', bolje, grob!

 

Zvuk trube, huji, poljana ječi,
Grmi i puca oganj i prah;
Ćuteći stojiš, padaš bez reči,
Gineš za narod, gineš bez strâ.

 

Plamen i dim, gori nam lice,
Mrki kô vuci dođemo svi -
Ali gde beste vi, kukavice,
Pudljivci hudi, lažljivi psi?...

 

PIJEM...

 

Pijem, pijem... al' u piću
Još se nikad ne osme'nu' -
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!

 

Posrne l' mi katkad noga,
Družina se luda smije -
Al' se brzo smeha trza,
Kô od jeda ljute zmije...

 

A ja pijem, jošte pijem -
U tom mi se srce para -
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od handžara...

 

PADAJTE, BRAĆO...

 

Padajte, braćo! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek' gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

 

Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna...
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina...

 

Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braća - oh, bože moj!...

 

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako, oh, braćo draga,
Ta zar bi tako prezreli vas?...

 

Prezrite bratstva pokor i kletvu,
Što nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' grešno, nije li grozno:
Krv dece vaše gledamo mi!...

 

A gde je pomoć il' suza bratska?
Il' „Juriš, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi,
Danas vas same ostavlja bog!

 

Al' opet, grešan, grešno sam pevô
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi, kipi i čeka -
Al' ne da đavo... il' ne da bog!

 

KROZ PONOĆ

 

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje; -
O, lakše samo kroz gusto granje!

 

Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje; -
O, lakše samo kroz gusto granje!

 

Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore
Kô grudu snega vrelo sunčanje; -
O, lakše, lakše kroz gusto granje!

 

LJUBAV

 

Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.

 

On će sa mačem doći
Kad kucne jedan čas -
Oteće staru slavu,
Dobiće novi glas.

 

A ti ćeš, moje sunce,
Svo blago moje - svo,
Ti ćeš mi rodit sina,
Da čuva blago to.

 

Često te u snu snivam,
Moja ljubavi!
Često te tako viđam,
Cvete ubavi!

 

Pa grlim nebo plavo,
Grlim, uzdišem;
A ljubim sunce jarko,
Ljubim, izdišem.

 

Al', evo, zora sviće,
I, evo, prođe san;
Al' tebe nema, nema -
Nema da svane dan!

 

CRNOGORAC CRNOGORKI

 

Rane moje ljuto tište,
Mila, divna Crnogorko!
Moje grudi pomoć ištu,
Isparane na bojištu.

 

Pomoć, pomoć, Crnogorko!
Potpraši mi puške male:
Ruke su mi malaksale
Sekuć Turke, Crnogorko!

 

A kad padnem, gorski lave,
Moja lepa Crnogorko,
Teške rane i krvave
Nek zamene turske glave!

 

Oh, sveti me, Crnogorko,
Ne kukanjem i sa plačem,
Već krvavim ljutim mačem:
U boj, u boj, Crnogorko!

 

A na domu hrani sinke,
Moju nadu, Crnogorko;
One divne muške slike,
One hrabre osvetnike.

 

Hrani, neguj, Crnogorko,
I lep nauk kazuj njima:
Svetiti se dušmanima -
Moja verna Crnogorko!

 

NA LIPARU

 

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet -
Pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?...
Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti,
Kao ti -
Ćiju ći!
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;

 

Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa lepirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
Ćiju ći!
Moje tice male, jadni sirotani!


Prošli su me davno moji lepi dani -
Uvelo je cveće, odbegô me maj;
A na duši osta, kô skrhana biljka,
Il' kô tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

 

PONOĆ

 

...Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?...


Po tamnom krilu neme ponoći
Kô grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini;
Lagano huji, kô da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, možda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da nebo svetu nestane?

 

Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje...
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Kô da sa onog sveta dolazi.
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđô melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...


Možda se krade da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il', možda, suza ide žalosti
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?

Vrata škrinuše...
O, duše! O, mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,

Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajô, mnogo grešio
I hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...


O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video...
Il', možda, misliš: - Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom!
Među ljudma si, među bližnjima!...


Al' zlo je, majko, biti međ' njima:
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi,
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan...

 

JEVROPI

 

Tebi da pevam - tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.

 

Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv -
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže kô crv.

 

I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
„Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!

 

Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, silna, da l' živet može
U takvom igu nesrećni rod?...

 

Izginućemo!..

- Pa izginite!

Podsmeha tvoga gordi je zbor.
- I ginućemo, ginuti slavio -
Il' mačem preseć Gordijev čvor!

Izginućemo - ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il' grob!

 

OTAC I SIN

 

Jedanput ide stari Amidža
Kô neki sedi mandarin;
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.

 

Vašar je bio - a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski at;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.

 

- E, šta ćeš, sine, da kupi babo?
Deteta sklonost kušaše svog.
- Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu,
Il' volim ata misirskog?

 

Il', možda, želiš od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve!

Govori, sine, govori brže,
Da kupim one toke zlaćene?

 

Dete se češka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg:
- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg...

 

Sad se i babo češe po glavi,
Gledajuć dugo sinčića svog:
- E, ja sam volô sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog!

 

OTADŽBINA

 

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, preteć suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

 

Vekova tavnih to su tragovi -
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, kô piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, -
Da unucima spreme busiju,

Oklen će nekad smelo, preziruć,
Dušmana čekat čete grabljive.

 

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema -
Nogom ćeš stupit, možda, poganom.
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
- Otadžbina je ovo Srbina!...

 

JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI

 

Zar poljubac meni, starcu,
Daješ, mlada, sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?

 

Je l' to ljubav, je li šala,
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?

 

Il' si došla, zluradice,
Da me varkaš, da me jediš?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?

 

- Ja te ljubim!... tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...

 

Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav - vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

 

KARAULA NA VUČJOJ POLJANI

 

Nasred kule karaule,
Oko vatre na ognjištu
Stražari se iskupiše...
Vatra gori, plamen liže
I po tamni duvarovi
Gorostasne senke diže,
Kô da j' rada iz prošlosti,
U vatrenoj zanetosti,
Vitezove da naniže
I tim vreme doba davna
S našim danom da izravna.

 

Družba j' mala... Pet stražara...
U svakoga puška tanka,
Duga puška belgijanka,
A gotova da zapara,
Da zarije sa tanetom
Il' sa ljutim bajonetom,
Kroz redove ljudskog blata -
U kolove Azijata;
Pa da onda u neredu
Crnu cevku, pušku bledu,
Turskom krvi obojadi,
Njenom parom da okadi.

 

- Još ih nema!... Gde su? Šta su?...
Il' im zverske strepe grudi.
Na megdanu i užasu?...
A kad treba decu klati,
Slabe žene zlostavljati,
Onda će ti onde biti,
Spaljivati i robiti,
Nasilnici i neljudi!...


Tako zbori buljubaša
I za nož se rukom maša.
Dalje tvrdi stražar stari:
- Braćo moja, graničari!
Imam jednog pobratima,
A u njemu vere ima;
Pa mi dođe kradimice
S one strane Tisovice,
Potkaza mi turske zveri:
Da su noćas u nameri
Našoj kuli oganj dati,
Na nas mučki napadati...
Kol'ko ih je?... Pobro ne zna!...
Ali da je četa besna,
Da je divlja, neuredna,
Krvi željna, krvi žedna,
To mu kažu crne oči,
Svaka reč mu to svedoči...

 

Pet drugara, pet stražara
Buljubaše reč su čuli,
Ali nisu pretrnuli;
Ni pak crta muškog lica
- Strahovanja jadni mlazi -
Trepet duše da izrazi
I strašljivost kukavicâ...
- Neka dođe sto hiljada,
A u srpskim u grudima
Jedan život neka ima,
I taj jedan neka pada,
Na bajonet nek' se meće;
Al' pred četom nasilnika
Srce srpskog Krajišnika
Zadrhtati nikad neće!...


Pet drugara, pet stražara,
Takim glasom odgovara.
U to doba neme noći
Zatrese se u samoći
Mračna gora, jela vita;
A lomljava strahovita
Razdiraše ponoć mraka,
Kô da j' rada tamu njenu
Paljevinom iz pušaka
Projuriti u plamenu...
I na kuli karauli
Lomljavu su tešku čuli,
Al' vitezi graničari
Nisu nemim strahom stali;
A zidovi, opet, stari
Nikad nisu zadrhtali.

 

- Vidite li tursku silu
Kako juri u besnilu?
Dvesta ih je!... Dvesta druga,
Što se svakom pravu ruga,
Što s planina jadne raje
Preko praga srpskog gazi,
Da nam žene, da nam decu,
Obeščasti i porazi...
Na petoro... dvesta nji' je,
Sve nizama pomamnije'!
Da l' ostati u boj ljuti?...
U krv ćemo utonuti...
A uteći?...


...Buljubaša ne izusti,
Zasiktaše noži ljuti,
Zazvečaše puške tanke,
Crne puške belgijanke:
- Buljubašo, žena beži,
A u našoj krvi leži
Krv kosovska, krv junaka,
A krv taka
Ne zatrepta od Turaka!...

 

Tako reče pet stražara
Krajišnika, graničara;
A puške im oganj bljuju.
Al' i Turci navaljuju,

Krvožeđu h'jene ljute
Sipajući plamen živi
Na krov kule napadnute...
Ponoć gleda silu besa,
Pa se ježi, strepi, stresa,
Vihor diže urnebesa,
Riče strašno, ječi, stenje,
Lomi drvlje i kamenje;
A sa krova zapaljena
Puno gara, dima, žara
Povijajući, sila njena
Često sipa iz nedara
A u nedro graničara.

 

- Na bajonet!... Na noževe!...
Buljubaša viče stari,
A sinovi graničari
Reč mu drugu ne ščekaše:
U rukama njihovima
Handžari se zablistaše,
A krv lopi srca živa
Sa čelika i sečiva...
Ponoć stade od miline,
Pa u čudu samo huče,
Gledajući dve stotine,
Kako beži i jauče...

 

Dve stotine vojske njine...
- Šta ćeš lepše?... Kuda više?...
Kad Turaka dve stotine
Pet stražara pogoniše!

 

Ali utom plamen sinu,
A u grlu Ilijinu
Život zape na svakada.
Mladi drugar mrtav pada.
Više njega buljubaša
S tri drugara graničara
Čuda stvara -
Čak i unuk da se seti
Kako treba u osveti
Srcu svome odoleti...

 

KAO KROZ MAGLU...

 

Kao kroz sivu maglu
Što samo sine zrak,
A gušće oblak dođe,
Da veći bude mrak, -

I ona samo sinu,
Da opet dođe hlad,
Da veća tama bude,
Da veći bude jad...

 

POZDRAV

 

Oj, Kozače, ratni sine!...
Sred grmljave i zveketa,
Usred naše bojne muke,
Slušao sam tanke zvuke,
Pune bola, pune sete,
Kô da slušam stare bajke
Tvoje glasne balalajke.

 

Gledô sam te, pun miline,
Kako jezdiš, kako letiš
I krvavom šaškom pretiš;
Pa još kad se, Kozak, setiš
Tvoje lepe Ukrajine,
U oku ti plamen sine,
Polegô bi tanku zmiju,
Megdandžiju bedeviju,
Preko polja da se vine...

Ali gde je zemlja lepa?
Gde je stepa?...

 

Oj, Kozače, bojni brate,
Poznajem ti tešku muku
I po pesmi i po zvuku,
Po uzviku i jauku,
Što zadršće sa usana
Kao želja usijana...
Pevaš pesme, tužne, mile,
Od ljubavi i megdana,
Pa se sećaš strašne sile
I strašnijih jošte dana;
Ta bojeva davnih, stari',
Sa Tatari i Madžari,
I kozačkoj novoj slavi,
Na Timoku i Moravi.
Kako ste se onde bili,
Kako ste se krvavili:
Protiv sto si sam išao,
Na hiljadu jurišao;
Zuji kuršum i kumbara,
Grme gore i doline,
A Kozaku duša stara
Od siline i miline -
Dirnut handžar iz korice.
Ili listak iz gorice,
Kad se vihor igra njima -
Zatreperi u prsima.

 

Pa, Kozače, brate mili,
Kad otideš tvome kraju,
Kozačkome zavičaju,
I zatreseš balalajku,
Pozdravi nam staru majku -
Ukrajinu...

 

JAN HUS

 

Na Saboru kosničkome
Ima, valjda, pet stotina
Crnih riza i mantija -
Ali nigde vedra lika;
Već kô ona tuga tija
Spustila se pomrčina,
Pa se valja kao zmija
Po grudima stanovnika...
Samo one crne zveri,
Što đavolji šapat čuju
Samo crni kaluđeri
Podmuklo se osmejkuju.

 

Pred njima je borac stari,
Uzor sveca i čoveka,
Što idejom svoga veka
I vekova gospodari.

Čelo mu je bez oblaka,
Mudro oko puno plama,
Gleda decu crnog mraka,
Gleda četu pustinjaka
U tim crnim mantijama...

 

- Zvali ste me da porečem
Svojom krvlju što sam pisô,
Mojim nožem da presečem
Od pomisli prvu misô:
Da se klanjam nemoj slici,
Koju ne znam niti čujem,
I u njojzi, varalici,
Hrista boga da poštujem!

 

Tako reče smelim glasom
Poučitelj nove vere,
A glas mu je sa užasom
Ispunio kaluđere.
Digoše se ćelepuši,
Kô da druga kosa niče;
Pa kô zmija kada siče,
Sav se sabor zapenuši:

- Teško tebi, nesrećniče!
Teško tvojoj gršnoj duši!
Oporeci knjigu gada,
Knjigu greha, knjigu jada!

...Ja nikada!

 

- Na spalište! Na spalište!
Pakô svoju žrtvu ište:
Dušu, telo i spisove,
I junaka vere nove!
Sve nek' ide na spalište!
Na spalište! Na spalište!...

 

Narod ćuti, Rajna ćuti,
A učitelj novog znanja
Od sudija strogih, kruti',
I ne traži poravnanja:

 

- Neka Rajna nosi pepô!
U Rajni je tako lepo!
Brda plava, reka plava
Od pakosti zaštićava
I grehove prašta svima;

A nauke nova vera
Potresaće vekovima
Podlu četu kaluđera!... -

 

KALUĐERI

 

Gledô sam vam metanije
Kad varate boga živa;
Gledô sam vas gde se pije,
Gde se jede i uživa.

 

Slušô sam vas kad kunete
Svoje stado, svoje verne;
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

 

Gledô sam vas - ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gledô sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

__________________________________

 

Zašto tek posthumna slava? Zar da se "bogato živi" tek kad se umre? Zar je tek smrt bila prilika da se oda priznanje velikom čoveku, piscu i slikaru Đuri Jakšiću? Zar da njegove komšije u tada najsiromašnijoj četvrti (docnije elitna boemska četvrt u i oko Skadarske ulice) grada Beograda saznaju da je velikan živeo kraj njih dva časa nakon njegove smrti? Zar tek na poslednje putovanje Đure Jakšića dolaze ministri, drugi državni činovnici i bogati trgovci?

 

Ispratili su ga i prijatelji i đaci, vojnici, siromašni radnici, čak i oni koji ga za života vređaše... Okupiše se nemi pred zaustavljenim životom velikog stvaraoca.

 

Svetislav Vulović je u biografiji Đure Jakšića zapisao kako se crna zastava njihala na zgradi Narodnog pozorišta i dodao - Cela varoš bejaše kao u neku svečanu tugu obučena.

Znalo se, dakle, ko je Đura Jakšić! Zašto ne bi "svečane radosti" u njegovom životu?


Zar da tako veliki čovek proživi ceo život u siromaštvu? Siromaštvo je nedolično svakom čoveku, a kad je reč o izrazito vrednom stvaraocu nedoličnost se udvostručuje. Osećam mučninu što su ljudi takvi...što je među ljudima humanost zatajila nekad i sad.

 

Nije Đura Jakšić jedini primer čoveka koji uprkos svojim vrednostima živi loše, te dok mislim o njemu jednovremeno uzimam u obzir sve one koji su osetili muku siromaštva (i one koji nisu stvarali ali bi bili radi u stvorenom uživati). Naš pesnik Branko Miljković poručuje: - Ko loše živi ne može jasno zapevati.

 

Samo je retkima tako nešto moguće: jasno, lepo i originalno pevao nam je, pripovedao...ali i nadahnuto slikao naš Đura Jakšić. Ako se i danas osvrnete oko sebe primetićete kako siromaštvo sputava čoveka ne samo da jasno zapeva, već nije u stanju ni čuti pesmu, niti je tražiti, zagledati se u vredne umetničke slike... Bezvoljno i tužno hoda... Misli kako mu i ne pripada carstvo umetnosti... kako je suvišan u ovome svetu.

 

Koliko snage mora čovek imati u sebi da praznih džepova hodi svetom sve želeći da uči, napreduje i stvara? Od svojih želja Đura ne ostvari gotovo ništa, novac je uvek uzmicao i uspe tek ponešto učenja sebi da priušti. Ima onih koji mu i danas zarad toga slikarsko stvaralaštvo smatraju manje važnim ili ga vrednuju neprekidno ukazujući na previše nedostataka: nije izučio zanat. Nije, ali siromah Đura je snagom svoje želje i neumornim radom ostavio za sobom slikarska dela vredna pažnje kako u vreme kada su nastala (19. vek) tako i sada. To što crkveni oci nisu razumeli njegove slike ili što se imućnima nisu svidele njegove slike ne znači da nisu bile vredne. Njegove su slike iz strasti nastale, novu su svetlost donosile, a znanje nasta iz učenja u temišvarskoj slikarskoj školi kod učitelja Dunajskog (tu je nagrađen i pohvaljen), proučavanja dela starih majstora (posebno Rembranta, Rubensa i holandskih slikara), iz šestomesečnog učenja kod italijanskog slikara Marastonija u Pešti (gde je pohvaljen kao najbolji đak) kao i zajedničkog života i učenja kod kikindskog slikara Konstantina Danila (kod njega dosta čita i uči pre svega crkveno slikarstvo koje ostavlja presudan uticaj na Đuru u tom domenu). 1851. godine odlazi u Beč sa nešto novca što mu ga otac dade, ali se nije ni upisao na Akademiju već lutao po bečkim galerijama i muzejima sa slikama starih majstora. "A kako je mogao i da studira kada je želja bilo mnogo, a novca malo. Neretko, jedva ima za hranu" - kaže Milutin Tasić. Ipak je nakon povratka iz Beča otac skupio nešto novca i poslao ga na studije u Minhen. Tu je Đura upisao Akademiju, ali zbog nedostatka novca ponovo se nakon šest meseci vraća u rodnu Srpsku Crnju. Đurina fantazija odvela ga je dotle da sebe vidi kao velike slikare poput Rafaela ili Mikelanđela, rekavši ipak samom sebi "Oh, tašte sujete... Ali možda bih i bio veliki živopisac – ko zna."

 

Njegov život je dugo bio ispunjen neprekidnim seljenjem od Novog Sada do mesta u kojima je dobijao mesto učitelja poput Beograda, udaljenog sela u Srbiji, Podgorice, Sumrakovca u Crnoj Gori ili Požarevca (dva puta), Jagodine, da bi se na kraju preselio u Beograd gde je neko vreme radio kao korektor u Državnoj štampariji. U Sumrakovcu je na kratko vreme našao mir uživajući u lepotama prirode, tišini... Tu stvara pesme Put u Gornjak, Veče, Iskušenik... Ali pronađeni mir kratko traje, selo mu postaje sumorno te se seli u Beograd, potom Požarevac odakle piše pismu prijatelju Đorđu Popoviću: ...vidim i sam da ništa ne važim – nesam slikar, a spisatelj nesam! Izgubijo sam se!... Zato Đoko, radi kako najbolje znaš da se skoro izbavim... (1860.godina).

 

Uskoro se ženi ženom za koju kaže da nije mnogo lepa, ali da će dobrotom to nadomestiti, ljubiće ga i time uneti sreću u kuću. Odlučio je da se oženi prvom zgodnom prilikom jer je uvideo da je sve propalo... i u tome je video spas (1861.godina).

 

Za vreme čestog seljenja imao je malo mogućnosti da se posveti slikarskom radu o čemu i sam svedoči. Pesme mu se redovito štampaju. U životu je ipak slikao vredno kad god bi našao vremena.

Da je vredan pisac ni za života nije bilo spora (ni od toga ne dobi dovoljno novca), a koliko je zapravo vredan govori više 20. vek u kojem je gotovo na svakom čoveku, na području Jugoslavije, ostavio neizbrisiv trag. Nema onog ko ne zna bar neki njegov stih. I nema onog ko nije čuo da je "Devojku u plavom" naslikao Đura Jakšić. Nema onog ko ne zna ko je uzor svih boema... Delo Đure Jakšića od takve je vrednosti da ni budućnost neće moći bez njega. U suprotnom, budućnost bi se mogla zabrinuti nad sobom. Do sada Đura Jakšić živi sa nama kroz školske časove, naš izbor, a u njegovoj Srpskoj Crnji svake godine se početkom juna meseca održavaju "Dani Đure Jakšića" koji okupljaju pesnike, pripovedače, dramaturge i slikare.

 

Đura je sebe posmatrao pre svega kao slikara, a tek potom i kao pisca. Ustvari, u njemu se slikarsvo i poezija prepliću, jedan umetnički dar nadopunjuje drugi. Kod mnogih naših ali i stranih slikara došlo je i do književnog izliva i obrnuto. Ako je kod nekih i moguće praviti dominantnost jedne od umetnosti, kod Đure Jakšića toga nema. On piše svoje prve pesme rano, ali neprekidno, potom pripovetke, priče i drame. U isto vreme on se gradi kao slikar. Čar njegovih sačuvanih umetničkih slika (oko sto slika je sačuvano) podjednako mi je vredna kao i njegovo spisateljsko delo. Razlika je u vrstama umetnosti, a ne u visini postignute vrednosti. Njegove slike su slikane u duhu romantizma, sa kontrastima, osećajem za boju koju nanosi u debelom sloju, igrom svetlosti, jasno vidljivim potezima kistom...Na njegovim slikama privlače me pre svega 'govorljive' oči . Svaki par očiju priča neku dugu i duboku priču o čoveku i čovečnosti. Stoga bi na kratko mogli proći kroz poneki njegov stih i zaustaviti pogled na nekoj njegovoj slici.

__________________________________

 

Đura Jakšić (1832-1878) rođen je u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici. Pošto dvaput beži iz Trgovačke škole u koju ga otac upisuje, završava tri razreda gimnazije a potom uči slikarstvo u Temišvaru, Beču, Pešti, Velikom Bečkereku i Minhenu. Nije stekao šire opšte ili književno obrazovanje jer je sav bio usredsređen na slikarstvo kao poziv i rano je počeo da slika po narudžbini (ikone i portrete) i tako obezbeđuje egzistenciju. Iz Vojvodine prelazi u Srbiju, učiteljuje po zabitim selima (Podgorac, Sumrakovac, Sabanta, Rača - "Ovo je, brate si moj, prava Sibirija", piše on prijatelju Marku Vujičiću). Nemiran duh, prgav i netrpeljiv, večiti bundžija - Jakšić je svuda dolazio u sukob sa pojedincima, društvom, vlastima. Stalno je premeštan, otpuštan iz službe, sudski gonjen zbog svoga književnog rada ili mišljenja. Poslednjih godina radio je kao korektor Državne štamparije u Beogradu. Umro je od iscrpljenosti i tuberkuloze u Beogradu.

 

Jakšićev život (težak, mučan, u stalnoj nemaštini), priroda (plahovit, prek, netrpeljiv, buntovnik), društveno-politička atmosfera u Srbiji i nacionalno-socijalni položaj naroda, su činioci koji određuju njegovu inspiraciju, žanrovsku oprede- ljenost, karakter i ton književnog stvaranja. On je lirski i epski pesnik, pripovedač i dramski pisac. Iako mu je život ispunjen trzavicama, neprilikama, nemaštinom i bolešću, ostvario je obimno kljiževno delo: oko sto pedeset lirskih i epskih pesama, četrdesetak pripovedaka (od kojih četiri imaju romaneskni obim), tri istorijske drame.

 

Đura Jakšić je osobeni temperament. Bio je nezadovoljan sobom i svetom, uvek js bio u sukobu sa sobom i drugima. Njsgova poezija je najrečitiji izraz ovog dvostrukog sukoba - zato je ta poezija i najbolja jer je iskrena po iskazanim osećanjima i originalna po odabranoj sadržini: u njoj nema ničega tuđeg, ničega preuzetog ili izveštačenog. Jakšić je nesrećan i sam, sam protiv svih ljudi, društva, vlasti, silnika, Boga, sudbine, nepravde. Njegov život je proticao u ionositom prkosu, titanskoj upornosti, u borbi protiv svega što je izvan njega, ali i u njemu.

 

On ne može da bude tih, hladai, distanciran. Emotivan je, pun žara, poleta, usklika. Iz njega više izbija ljutlja, gnev, srdžba i bes, a manje mirnoća, blagost, nežnost. Sve je kod njega u naponu, reči su snažne i gromovite, osećanja eruptivna i vrela - njegov se stih prolama kao odjek grmljavine. Jakšić js oratorski tip pesnika: okrenut je ljudima i svetu (sam naspram svih) i kazuje im svoje tegobe, bolove, uvrede, poniženja, srdžbe, proteste. Njegova je rečenica eruptivna sa čestim naglim podizanjem glasa, čak sa probijanjem granica intenziteta ("dere kroz oblak").

 

Opisi prirode potpuna su refleksija njegove prirode i njegovih psiholoških stanja: ni priroda nije mirna, ponajmanje je statična, samo dekor, u njoj su stenje, vrleti, divlje planine, prolomi, gromovi i oluje; njegovo veče je u ranama i krvi. Priroda kod njega nikada nije ispunjena mirnom lepotom, osunčana, prelivena tišinom. U njegovim pejzažima vri i kovitla, sudaraju se elementi, odjekuju oštri sukobi. Priroda je kod njega živa, oduhovljena, personificirana, počovečena. Slikar je u svojoj poeziji oblikovao upečatljive pesničke slike, bogate detaljima, oštrih obrisa, tamnih boja, sa jarkim proplamsajima, crna i crvena boja su u osnovi njegovih slikarskih i poetskih pejzaža.

 

Jakšićeve istorijske drame pisane su sa romantičarskim nadahnućem istorijskom. prošlošću i bile su vrlo popularne u pozorišnom životu onoga vremena. Nejednake su umetničke vrednosti: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, knjeginja crnogorska (1868), Stanoje Glavaš (1878).

 

Jakšićevo stalno lutanje i nesmirivanje; njegovo nezadovoljstvo sredinom u kojoj živi i ljudima sa kojima živi; njegova stalna napregnutost poput zategnute žice i česta prskanja i pucanja gneva i srdžbe; njegov večiti sukob sa svetom, ali i sa samim sobom, njegov prometejski prkos - sve je to izraz bajronovskog tipa stvaraoca, bajronovske tematike i bajronovske ljubavi prema slobodi i potlačenima, a mržnja prema onima koji robe i tlače. Bajronizam je svoj potpuni izraz dostigao u pevanju Đure Jakšića.

 

U lirskoj poeziji je ostvario tematsko bogatstvo i najveći umjetnički domet iako je objavio samo jednu knjigu pjesama Pesme, 1873. Ove su pjesme iskrene i doživljene, odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osjećanja i bogat izraz. poetski zanos i egzaltirani ton. Široka je lepeza njegovih poetskih motiva: ljubavne pjesme Ljubav, Koga da ljubim, Na noćištu, elegije Na Liparu, Ponoć, rodoljubive Padajte braćo, Otadžbina, opisne Kroz ponoć, Veče, Orao socijalne Ratar, Švalja, polemičke Ćutite, ćutite, Jevropi, satirične Otac i sin, vinske Mila.

 

Moma                                  Posle smrti                              Jevropi                              
Mila Ja sam stena Otac i sin
Staze Čutite, čut'te!... Otadžbina
Gde ja... Pijem Jednoj nestašnoj devojci
Još... Padajte, braćo... Karaula na vučjoj poljani
Put u Gornjak Kroz ponoć Kao kroz maglu
Noć u Gornjaku Ljubav Pozdrav
Na noćištu Crnogorac crnogorki Jan Hus
Veče Na Liparu Kaluđeri
Orao Ponoć  

 

Đura Jakšić - Jedna noć 

Đura Jakšić - Jelisaveta kneginja crnogorska

Đura Jakšić - Komadić švajcarskog sira

Đura Jakšić - Mila

Đura Jakšić - Moja ljubav

Đura Jakšić - Na Liparu

Đura Jakšić - Otadžbina

Đura Jakšić - Orao

Đura Jakšić - Ponoć

Đura Jakšić - Sirota banaćanka

Đura Jakšić - Uspomene

loading...
6 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Đura Jakšić - Pesme

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u