Đura Jakšić - Na Liparu

Pjesma Na Liparu nastala je 1867. godine u Sabanti kod Jagodine gdje je Jakšić radio kao učitenj pošto je po kazni premešten iz kragujevačke gimnazije. Pjesma je najvjerovatnije dobila ime po lipama kojih je bilo mnogo oko škole. Obično se naslov Na Liparu uzima kao zajednički naslov za dvije pjesme - za pjesmu Ponoć i za pjesmu Veče. Pjesma Ponoć objavnjena je godinu dana ranije, 1866. godine u listu "Vila". Iz toga se zaknjučuje da u stvaranju ovih pjesama nema hronologije, ali ih povezuje sadržina: ispovijest koja je počela u pjesmi "na Liparu" dijalogom sa pticama (slavujima), nastavlja se u pjesmi "Ponoć" monologom koji je upućen sjenima majke. Među ovim pjesmama postoji gradacijski odnos iskazanih negativnih osjećanja i raspoloženja: u pjesmi "Na Liparu" blago je naznačena rezignacija lirskog subjekta i razočarenje svijetom i životom; u pjesmi "Ponoć" razočarenje je dostiglo vrhunac, lirski subjekt je zahvaćen mračnim pesimizmom, osjećanjem nemoći i očajanja.

Pjesnik se opredijelio za dijalošku formu jer ona omogućava neposredno iskazivanje dva različita subjekta iz dva različita svijeta. Forma dvopjeva ne samo da predočava dva viđenja života, dvije duše, dva tona govorenja, nego tvori dvije potpuno različite lirske forme. Pjesma lirskog subjekta ima oblik elegične pjesme iz koje zrače sjeta i rezignacija, tuga i bol; njen ritam je spor, smjenjuju se dvanaesterac i jedanaesterac. Pjesma ptica je ditiramb poletnog ritma, lepršavog govora, lakoga stiha, jednostavne rime, svijetlih slika, čistih i iskrenih osjećanja ljubavi i nježnosti; dominira stih od četiri sloga uz nekoliko stihova od tri i pet slogova. Dijaloškom formom su predočena dva kontrastna svijeta i pritom je svjetlost ditirampskih segmenata naglasila tamne tonove elegičnih stihova.

Jeste li mi rod, siročići mali?
Ili su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet-
Pa dođoste amo, da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući svet...

Retorsko pitanje postavlja se samo za sebe, na njega se ne očekuje odgovor jer je on sadržan u pitanju - sve ono što lirski subjekt "pita", u stvari je govor o sebi, ispovest obojena setom i rezignacijom: ptice je lirski subjekt video kao siročiće male, u stvari, on je svoja osećanja i raspoloženja (usamljenost, rezignacija) projektovao na ptice (slavuje); njega su jadi otrovali, svet ga je progonio. Zato on želi da se bolje upozna sa pticama i da zajedno pevaju setnu pesmu. Međutim, pticama ne leži seta, njihova priroda je vesela, one ne mogu da mu se pridruže u takvom pevanju jer im je pesma sasvim drugačija - poletna, dinamična, raspevana:

Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti...
- Ćiju ći!

Ovaj poletni odgovor ptica smiruje malo pesnikovu rezignaciju i ublažava bol jer je shvatio dve stvari: njegova dobrota i nežnost poznati su pticama, dakle uopšte su poznati (uporedi: To znaju i ptice na grani); i one njega vole jer se raduju njegovom dolasku i dočekuju ga pozdravom Ćiju, ći! - prema tome, nije potpuno usamljen, od sveta koji ga progoni može da nađe utočište kod ptica.

Ritam SEKSTINA je smiren, ujednačen, monoton - tipičan ritam elegijske pesme setnih raspoloženja i tihe rezignacije. Stih je ujednačen (tri dvanaesterca i tri jedanaesterca), sa kombinacijom paralelne i ukrštene rime i dominacijom otvorene rime koja sugeriše dužinu završnog sloga, što je još jedan element sporosti ritma. Toj sporosti doprinosi umetanje reči u sredinu drugog, trećeg i četvrtog stiha (možda, slabe, da). Ritam OKTAVA je živ, teče kao bujica; stihovi su četverci (5), peterci (1) i dva trosložna stiha; rima je paralelna, višestruko ponovljena i otvorena u svim stihovima; sintaksički - sedam stihova čini jednu složenu rečenicu sa dominacijom naporednih rečenica; intonacija teče nesputano jer u sintaksičkoj celini ima samo jedna zapeta.

Druga sekstina ima centralno mesto u versifikacijsko-formalnom i sadržinskom smislu. Versifikacijski: ona se nalazi na centralnom mestu u pesmi, između dve oktave, naslanjajući se svojom sadržinom na obe. Sadržinski: u njoj je odgovor na prvu otkavu slavujeve pesme i uvođenje novih motiva koji ilustruju psihološko i emotivno stanje lirskog subjekta. On priznaje slavujima dobro srce i slast njihove pesme koja razgaljuje i ohrabruje, ali odmah dolazi: njegovo srce i njegove grudi ledenom su zlobom razbijali ljudi, pa se, mesto srca, uhvatio led. Zloba je toliko bola nanela da je srce izgubilo moć iskazivanja, dobrote i osećanja. Drugom oktavom slavuji se trude da opet uteše: sa svim lepotama prirode oni lete ka njemu da mu stople srce i otope led. Ova oktava je ritmički sporija, silabički raznovrsnija, motivski bogatija - svetlost, boje, mirisi, kretanje. Emotivno i likovno bogatija, ova oktava, odnosno pesma slavuja, treba potpuno da raskravi srce lirskog subjekta i da iz njegove duše potisne rezignaciju.

Treća sekstina otkriva sav čemer duše lirskog subjekta, apsolutno samotništvo, potpuno izgubljenu veru: uvelo je cveće, odbego me maj, skrhana biljka, tužan miris uvelog bosiljka, teška rana, težak uzdisaj - to je psihološki i emotivni portret lirskog subjekta. Na ove reči slavuji nisu imali šta da kažu, njihova pesma je zamukla, treća replika (strofa) nije izgovorena. I oni su ostali poraženi onim što je svet učinio lirskom subjektu i stanjem u kome se on nalazi.

Pesma Na Liparu donosi sumornu sliku života i položaja čoveka u njemu. Svojom zatvorenom formom ona sugeriše bezizlaz: oktave, iz kojih zrači svetlost i vedrina života, nisu se ostvarile u potpunosti - nedostaje treća oktava koja bi, na kraju pesme, sugerisala izlaz i pobedu lepote i dobra nad zlom; ove dve ostale su zatvorene sekstinama iz kojih bije sivilo i sumorna raspoloženja. Međutim, sama činjenica da je lirski subjekt poveo razgovor sa slavujima, ukazuje na njegovu čežnju za toplinom i ljubavlju, ovo obraćanje je vapaj za životom. Iz pesme zrači neposrednost, toplina i nežni lirizam. Ovde ima mnogo nežnih, tihih, blagih reči. Njih ne izgovaraju samo ptice. Najviše ih ima u kazivanju lirskog subjekta: siročići mali, moje tice lepe, jed ni drugari, moje tice male, jadni sirotani, jeste li mi rod. Ovakve reči pokazuju da u njegovoj duši još ima mesta za nežnost, toplinu, dobrotu i lepotu.

Moje tice, lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med,
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,
Za zumbulom,
Šaren-rajem
Rajskim majem,
Cvećem, mirom
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti
- Ćiju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani
Uvelo je cveće, odbego je maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

PONOĆ

...ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas.
Al kakav glas?...
Po tamnom krilu neme ponoći
ko grdan talas jedan jedini
da se po morskoj valja pučini,
lagano huji ko da umire,
il da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, možda, dalje putuje
da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
poslednji put se sa zemljom rukuje!
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji vise ne svane
Zar da ostane -
tama?...

I hod se čuje...
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide na više?
Il' bonik kakav teško uzdiše?
Il' anđeo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...
Možda se krade da nama popije
i ovu jednu čašu radosti?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
Vrata škripnuše...

O duše! O mila seni!
O majko moja! O blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je gorkih bilo istina,
mnogo mi puta drhtaše grudi,
mnogo mi srca cepaše ljudi,
mnogo sam kajo, mnogo grešio
i hladnom smrću sebe tešio.
Mnogu sam gorku čašu popio,
mnogi sam komad suzom topio.
O majko, majko! O mila seni!
Odkad te, majko, nisam vidio,
nikakva dobra nisam vidio...
Il', možda, misliš: - Ta dobro mu je
kad ono tiho tkanje ne čuje
što pauk veze žicom tananom
nad onim našim crnim tavanom!

Među ljudima si, među bližnjima.
Al' zlo je, majko, biti međ' njima:
pod ruku s zlobom pakost putuje,
s njima se zavist bratski rukuje,
a laž se uvek onde nahodi
gde ih po svetu podlost provodi;
laska ih dvori, izdajstvo služi,
a nevera se sa njima druži!...
O majko, majko, svet je pakostan,
život je, majko, vrlo žalostan!...

VEČE

Kao zlatne toke krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa,
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji... To su uzdisaji...
A slavuji tiho uz pesmicu žale
Ne bi li im hladne stene zaplakale. -
Nemo potok beži - ko zna kuda teži?
Možda grobu svome - moru 'lađanome!
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe,
Sve je izumrlo - sad mesec izađe!...
Smrtno bleda lica gore nebu leti...
Poginuli vitez... eno se posveti!...

__________________________________

Na Liparu – tužni dvopev Đure Jakšića

Analiza pesme Veče

Prva pesma u lirskom triptihu Đure Jakšića (Veče, Ponoć, Zora), objedinjenom zbirnim nazivom Na Liparu, predstavlja jednu, po formi neobičnu, ispovest čoveka skrhanog ljudskom zlobom. Nerazumevanje, pakost i progon u njemu su usadili osećanje ukletosti i uverenje da za njega nema mesta među ljudima. Nedostatak komunikacije sa ljudima on nadoknađuje bliskošću sa pticama i time pokazuje koliko mu je potreban neko da ga sasluša i razume.

Veče

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet -
pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set?...
Mi smo male,
al' smo znale
da nas neće
niko hteti,
niko smeti
tako voleti
kao ti...
- Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,
u novome stanu poznanici stari,
srce vam je dobro, pesma vam je med;
ali moje srce, ali moje grudi
ledenom su zlobom razbijali ljudi,
pa se, mesto srca, uhvatio led.
S belom bulom,
sa zumbulom,
šaren-rajem,
rajskim majem,
cvećem, mirom,
sa leptirom,
letimo ti mi
srca topiti...
- Ćiju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
uvelo je cveće, odbego me maj,
a na duši osta, ko skrhana biljka,
il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
jedna teška rana, težak uzdisaj.  

Već u prvim stihovima pesme Veče primećujemo upotrebu drugog lica množine, čime lirski subjekt u prvi plan stavlja svoje pretpostavljene sagovornike, otvarajući na taj način svojevrsni lirski dijalog i definišući tako formu i kompoziciju svog pesničkoh ostvarenja. Pesma je ispevana u dijaloškoj formi, u dvopevu koji nas podseća na narodno lirsko natpevavanje, ali funkcija ovog dvopeva nije natpevavanje, već ostvarivanje prisnog i saosećajnog odnosa između lirskog subjekta i bića kojima se obraća.

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il' su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet -
pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set?...  

Pesma započinje retorskim pitanjem "Jeste li mi rod?" i apostrofom "siročići mali", i tako jezgrovito i sugestivno sažima nekoliko značenja ovih pesničkih slika i utisaka koje pomoću njih ostvaruje. Saznajemo na koji način lirski subjekt doživljava sudbinu ptica kojima se obraća, prepoznajemo saosećanje, ali i njegov odnos prema samom sebi i svetu u kojem živi. Ono što povezuje lirskog junaka i ptice je upravo surovost sveta koji ih okružuje, mučna iskustva u životu među ljudima i bekstvo na skrovito mesto na kome će jedni drugima pružiti saosećanje i razumevanje.

- Uspostavljajući sudbinsku podudarnost i srodnost sa pticama kao krhkim, slabim, nezaštićenim i progonjenim bićima, on stvara uslove za sapatnički dijalog – "tužni dvopev". Da bi sve to ostvario, on personifikuje ptice dajući im sposobnost razumevanja, saosećanja i razgovora. U njihovom "govoru" uočljivo je prepoznavanje srodnosti duša i prihvatanje zaštite i pokroviteljskog odnosa koje nudi lirski subjekt.

Mi smo male,
al' smo znale
da nas neće
niko hteti,
niko smeti
tako voleti
kao ti...
- Ćiju ći!  

- Lirski dvopev ispunjavaju dva različita raspoloženja: elegičnom tonu i usporenom ritmu stihova (smenom jedanaesteraca i dvanaesteraca) koje govori lirski subjekt, suprotstavljen je ditirampski ton (smenom brzih i kratkih stihova) koji oponašaju živahnost i vedrinu ptičjeg cvrkutanja. Uverljivost ptičjeg peva postignuta je onomatopejom cvrkuta na kraju svake strofe čiji se sadržaj pripisuje pticama.

Ovim metričkim promenama, smenom ritma u strofama, naglašava se i pojačava promena i na unutrašnjem planu pesme – smena sumornog, melanholičnog i pesimističkog raspoloženja lirskog subjekta sa ptičjom razdraganošću i nepomućenom ljubavlju prema životu.

U potrazi za srodnom dušom lirski subjekt pronalazi sličnost između sebe i ptica:

- one su kao i on, nežne, nezaštićene, ranjive, ugrožene u surovom svetu;
- one, kao i pesnik, stvaraju lepotu (pesma, a to znači kreativnost, je njihov zajednički imenitelj);
- neshvaćene su i malo ko razume njihov dar i potrebu da stvaraju lepotu;
- niko ne mari za njihova osećanja i stradanja;

- da bi se zaštitile moraju se držati na odstojanju od ljudi.

Tako im lirski subjekt pripisuje sve ono što sam oseća: ogorčenost, nepravdu, osećanje progonjenosti, povlačenje u samoću.

Ipak, glas ptica sadrži sasvim suprotan ton u kojem ne prepoznajemo pomenuta osećanja. Ptice kao da pokušavaju da odagnaju mračne misli svog sagovornika, da mu ukažu na ljubav prema životu samom, da u njemu probude strast i volju za životom. Melodičnost stihova i efekat naivne bezbrižnosti pojačani su upotrebom asonance (a, e, i, e, a, i) i onomatopejom "ćiju-ći".

- U trećoj strofi sumorno osećanje ponovo odnosi prevagu:

Moje tice lepe, jedini drugari,
u novome stanu poznanici stari,
srce vam je dobro, pesma vam je med;
ali moje srce, ali moje grudi
ledenom su zlobom razbijali ljudi,
pa se, mesto srca, uhvatio led.  

Saznajemo da su ptice već dugo "jedini drugari" i sagovornici lirskog subjekta (U novome stanu poznanici stari) ali, ma koliko im bio zahvalan što pokušavaju da ga nadahnu svojom pesmom, odgovara im da je njihovo nastojanje uzaludno. Njihova pesma jeste blažena i lekovita kao "med", ali oko njegovog srca se "uhvatio led". Suprptstavljajući ove dve metafore (med i led) on dočarava stanje tragične neosetljivosti i otupelosti svoje duše koje je prouzrokovano zlobom, hladnoćom i okrutnošću ljudi. Metaforična slika leda koji se uhvatio oko srca (što znači da srce i ono što ono simbolizuje i dalje postoji) otkriva nam da lirski subjekt nije oduvek bio takav, da je njegova ogorčanost i otupelost osećanja samo posledica bolnih iskustava i da mu pričinjava patnju jer je svojom hladnoćom okovala njegovu pravu prirodu.

- Četvrta strofa, kao i druga, svojim ritmom, melodičnošću i smislom suprotstavljena je elegičnom i turobnom tonu u glasu lirskog subjekta. Ledu u njegovoj duši i zimskom sivilu u mislima one suprotstavljaju raskoš proleća, boje, mirise i živost kojima bi htele da probude njegova čula i udahnu mu želju da ponovo oseti radost života. Milozvučnost ovih stihova postignuta je aliteracijom (b, l, j, r, t, m).

S belom bulom,
sa zumbulom,
šaren-rajem,
rajskim majem,
cvećem, mirom,
sa leptirom,
letimo ti mi
srca topiti...
- Ćiju ći!   

-U poslednjoj strofi lirski subjekt gasi svaku nadu u promenu. Ma koliko poj ptica i njihove vedre poruke blažile njegov bol, duboki ožiljak koji su u njegovoj duši ostavili ljudi je neizlečiv. On je odustao od borbe, od potrage za srećom, potrošio sve nade uvidevši odavno da je sve uzaludno. Metaforički iskazi "uvelo je cveće", "odbego je maj", "skrhana biljka" i sinestezijski povezana svojstva u slici "tužan miris uvelog bosiljka" celoj ovoj intimnoj ispovesti lirskog subjekta daju pesimističnu i mračnu poentu. Lirski subjekt, po svemu sudeći, nastavlja da se vrti u svom bezizlazu kao u nekom krugu jer se pesma završava u istom tonu kako je i počela – beznadežnošću. Kompozicijom pesme na principu kontrapunkta samo je pojačana pesimistička poruka, jer je odnos ditirampskih i elegijski intoniranih stihova asimetričan u korist elegijskih.

Veselost ptičjeg peva nije nadvladala jetkost i težinu ispovesti lirskog subjekta:

Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani,
uvelo je cveće, odbego me maj,
a na duši osta, ko skrhana biljka,
il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
jedna teška rana, težak uzdisaj. 

- Funkcija dijaloga u ovoj lirskoj pesmi je iskazivanje unutrašnje drame lirskog subjekta. On pati i čak pomalo zavidi naivnosti, neznanju i čistoti duše svojih ptičjih sabesednika, ali sam nema snage da vrati vreme, da oživi dane kada je umeo da se nada, da se raduje, da veruje u život i ljude.

- Pesma ima dijalošku formu i kompoziciju građenu na principu kontrapunkta (gde se dva različita glasa stapaju u harmoničnu celinu):

I,II,V strofa – elegični ritam (lirski monolog, govor lirskog subjekta).
II, IV strofa – ditiramb koji ritamski dočarava cvrkut ptica.

Motivi u pesmi su međusobno suprotstavljeni:
- dominiraju motivi: ljudski jad, progon, bekstvo od ljudi, usamljenost, tuga, seta, zloba, skrhanost, ranjena duša, uzdisaj...
- njima su suprotstavljeni motivi: ljubav, radost, naivnost, proleće, toplina, pesma, i ptice koje simbolizuju nežnost, naivnost i slobodu.

Stilske figure: retorsko pitanje, apostrofa, metafora, asonanca, aliteracija, personifikacija, onomatopeja, kontrast

Elegija (grč. tužna pesma, tužbalica) pesma koja iskazuju setna i tužna osećanja.

Ditiramb – vrsta lirske pesme ispunjena radošću, oduševljenjem, slavljenjem života. Prvi ditirambi ispevani su u drevnoj grčkoj poeziji, u slavu boga Dionisa, boga vina i uživanja. U kasnijim vremenima ditirambi su nadahnute pesme o ljudskoj sreći i radosti.

________________________________

Đura Jakšić (1832 - 1878), rođen je u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici. Pošto dvaput bježi iz trgovačke škole u koju ga otac upisuje, završava tri razreda gimnazije a potom uči slikarstvo u Temišvaru, Beču, Pešti, Velikom Bečkereku i Minhenu. Nije stekao šire opšte ili književno obrazovanje jer je sav bio usredsređen na slikarstvo kao poziv i rano je počeo da slika po narudžbi i tako obezbjeđuje egzistenciju. Iz Vojvodine prelazi u Srbiju, učiteljuje po zabitim selima. Nemiran duh, prgav i netrpeljiv, vječiti bundžija - Jakšić je svuda dolazio u sukob sa pojedincima, društvom, vlastima. Stalno je premještan, otpuštan iz službe, sudski gonjen zbog svoga književnog rada ili mišljenja. Posljednjih godina radio je kao korektor Državne štamparije u Beogradu. Umro je od iscrpljenosti i tuberkuloze u Beogradu 1878. godine.

U lirskoj poeziji je ostvario tematsko bogatstvo i najveći umjetnički domet iako je objavio samo jednu knjigu pjesama Pesme, 1873. Ove su pjesme iskrene i doživljene, odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osjećanja i bogat izraz. poetski zanos i egzaltirani ton. Široka je lepeza njegovih poetskih motiva: ljubavne pjesme Ljubav, Koga da ljubim, Na noćištu, elegije Na Liparu, Ponoć, rodoljubive Padajte braćo, Otadžbina, opisne Kroz ponoć, Veče, Orao socijalne Ratar, Švalja, polemičke Ćutite, ćutite, Jevropi, satirične Otac i sin, vinske Mila.

Đura Jakšić - Jedna noć 

Đura Jakšić - Jelisaveta kneginja crnogorska

Đura Jakšić - Komadić švajcarskog sira

Đura Jakšić - Mila

Đura Jakšić - Moja ljubav

Đura Jakšić - Otadžbina

Đura Jakšić - Orao

Đura Jakšić - Pesme 

Đura Jakšić - Ponoć

Đura Jakšić - Sirota banaćanka

Đura Jakšić - Uspomene