Đura Jakšić - Moja ljubav

PISMO POKOJNOJ CENZURI

Groblje je nemo, a mrtvi ne čitaju... To će vam, pokojna gospođo, svi doktori posvedočiti; pak i opet grobar što vam pečat na nadgrobnoj ploči čuva, uzdrhtalim usnama radoznalom slušaocu pripoveda: kako je jedne noći video sablast, utvaru, kakvoj ravne među živima nije našao... To beste vi! U rukama vam drhtaše jedan previjen listić ispisane hartije, taman pogled vaših ispijenih očiju beše na nj upravljen. Kad ste ispisane retke proučili ruka vam je klonula, suv kostur vašeg golemoga tela tresao se tako da se jasno čulo cvokotanje zuba i klepet vaših suvih rebara...

- Ah, svi me mrze, svi me preziru! Vređaju me i posle smrti! Oni ne poznaju milost, ne osećaju ljubavi...

Tako uzdahnuste vi, pa posle toga nasloniste praznu lubanju na hladan kamen vašega groba i gorko plakaste, a glas vam po nemom groblju nemilo i tupo hujaše, kâ ono jek od tupe motike što po utrobi novoiskopanoga groba rije... Da, da, vaš glas nema više zvuka, nema jasnoće, baš kao što vam i život beše nejasan; život vaš beše zagonetka našega stoleća, sluga mračnjacima, a gospodar slobodnjacima... Vi, gospo, beste đon na čizmama vaših gospodara, a gospodari, naravno ne gaze po blatu, oni su po cveću gazili... gazili su sve što beše lepo, uzvišeno, idealno... Ta zar je jedna ruža uginula pod hrapavim đonom njihovih čizama? Kopriva i boca slobodno su rasle; pa sad se „Težak" zaman trudi da ih istrebi - duboko su korena uhvatile... Srbija je rodna zemlja; vredan baštovan napravio bi od nje baštu, svet bi se čudio lepoti njenoj, a praznovernik zaklinjao bi se da je to raj u kome se večno blaženstvo uživa... Ali milijun duša treba godinama da se znoji dok istrebi korov što ga vi sa nekoliko plaćenih nadničara na ovu rodnu zemlju posejaste...

I vi govorite o ljubavi! Vi!.. Smešno! A kad su mrtvi ljubili? Za života beste bič živima, gaziste sve što se usudilo disati, ljubiti... A sad u grobu tražite milosti, čeznete za jednom iskricom ljubavi!... Čudno! Ja nisam bogoslov, ali da sam profesor u bogosloviji, ja bih mojim učenicima vašim primerom dokazao da drugog pakla i nema, da su ti vaši boli večiti oganj što s one strane groba svakog nasilnika čeka... Sećam se da su se u mom detinjstvu svi doktori našega sreza uzbunili da izleče jednoga oholog velikaša; ali nikoga ne beše da ga lepom rečcom uteši, da mu na bolove kane balsam duševne uslade. Seljaci su vrteli glavom: „Ne mogu mu ništa - rekoše - on je proklet; s njega najpre mora sve komad po komad otpadati, pa će tek onda umreti". I, zaista, rak mu je progrizao sve telo od kojega je otpadalo parče po parče truleži, i tako je, grešnik, izdahnuo... bez i najmanje utehe.

Znam da ćete reći: - Ne poznaju milosti! Ne osećaju ljubavi!...
Vi, gospo, grešite! I posle smrti grešite!
Ja ljubim!

Tu moju tajnu nemojte nijedne noći grobaru pripovedati. Grobari, popovi i babe ne umeju tajne čuvati. A baš ako ste naumni i to kome referisati, a vi tamo među mrtvima potražite Viljema, ali ne ovoga Prajza, nego onog Viljema Švajcarca. I on je tu istu devojku ljubio koju i ja, pa će milo biti starcu da razabere što o idealu svoje mladosti... Znam da će vas pitati: da l' je još lepa, mlada, sveža, sjajna? Da l' joj se još milijuni klanjaju, kao pređašnjih vekova? Da l' ginu junaci za nju? Oh, gospo, pa nemojte starca lagati, grehota je!... Kažite mu pravo: da je lepša, milija, sjajnija. Svet joj se klanja, a milijuni prolevaju skupu krv plemenitih prsiju da joj sjajnu odeću preobraženja rubinima krvi svoje okite... Pa onda uzmite lepo starca za suvu ruku, odvedite ga na najsjajniju zvezdu, na zvezdu što danas nad Francuskom sja, odande će sve lepo videti; golema groblja, nove grobove, razbojišta krvava, a nju sjajnu:

Đe se, mlada, po razboju šeće,
Te prevrće po krvi junake...  

Pokažite mu kako se sagne, celiva im bleda čela, a niz obraze joj poteku suze; zatim se uputi živima i čarobnim osmehom mami nove žrtve, nanovo prolivajući krv... Čudna devojka!... S najvećom nežnošću privija rane u boju ranjenika, pruža im melem, a kad ih izleči šalje ih u boj, da poginu... A nad grobom svojih ljubavnika plače... Ja sam jedanput vojevao za nju, za tu božanstvenu devojku. Bejah još mlad, dete, ali i sada... Ah, ta ko bi žalio za nju krv proliti?... Od ono doba jednako me polazi, dođe mi na snu, na javi, u po noći i po danu; sedne do mene, pa me lepo razgovara, pita me kako mi je... Ja joj kažem, ona se rastuži i neveselo mahne glavom, pa me ostavi... Moji dobri prijatelji znaju za tu moju ljubav, pa mi čisto zavide: što baš ja tu najlepšu da ljubim, i zašto ona mene da ljubi?... Mnogi me ismevaju zbog moje strasti, mrze me... A ja, gospo, samo ljubim, ljubim svim srcem, svom dušom, ljubim moju divotnu devojku, moj svet, moju selenu!...

Može biti, gospo, da biste vi voleli da znate i ime i kolevku moje obožavane ljubavnice? Ja vam njezino ime neću kriti. A zar bih i mogao? Onaj je davno umro što je dlanom svojim hteo sunce od sveta sakriti, a moja ljubljena jednako sa suncem sjaje; jest, sjajna je ona, božanstvena, lepa sestra sunčeva, vladateljka kugle Zemljine, a divno joj je ime:

SLOBODA

Vi velite da toga imena i nema u kalendaru. Jest, njega nema, a trebalo bi svaki dan to ime da nosi!... Zašto, napr., da se svaki prvi januar počinje Sv. Vasilijem? Zar ne bi moglo stojati: dan prvi: Sveta Sloboda, i to crvenim slovima; dan Drugi: Sveti Slobodni sastanci: dan treći: Sveta Slobodna štampa; dan četvrti: Sveta Udruženja; dan peti: Sveta Iskrena skupština, itd.?

No, no, g. đakone! Nemojte se odmah tako plašiti. Ja s mojim svecima ne mislim odmah pa u večiti kalendar! To je Jeremijin posao - a gospodina katihetu svi ćemo lepo moliti da mi ne odseče jezika... Istina, malo sam se zatrčao, ali ko ne bi?... Opraštam se sa ostarelom namigušom, sa oklepanom cenzurom...

...Daj joj, bože, večitoga mira,

Jer u tome groblju ima i vampira.

Sad, gospo, znate moju tajnu... E, tako je to! Neronu, caru latinskom, za života niko ne smede kazati da je tiran, a posle smrti beše puna istorija njegovih nedela. Šteta što u njegovo vreme nije bilo "Srpskog naroda", "Vidovdana" i njihovih drugara, a uvodni članci bili bi puni Neronovih vrlina...

Sad, gospo, zbogom, počivajte mirno; moje vas pismo više neće uznemirivati... A i šta ću ja s mrtvima?... Ne bih vas ni danas potezao kad ne bih znao da je vrlo lako mogućno da je, umesto vas, zakopana samo senka vaša, a da ste vi obukli samo drukčije ruho, pa vrebate priliku da i opet iskrsnete pred nas - u jednoj ruci sa katancem, a u drugoj sa praznom a nenasitnom kasom.

______________________________

Đura Jakšić (1832-1878) rođen je u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici. Pošto dvaput beži iz Trgovačke škole u koju ga otac upisuje, završava tri razreda gimnazije a potom uči slikarstvo u Temišvaru, Beču, Pešti, Velikom Bečkereku i Minhenu. Nije stekao šire opšte ili književno obrazovanje jer je sav bio usredsređen na slikarstvo kao poziv i rano je počeo da slika po narudžbini (ikone i portrete) i tako obezbeđuje egzistenciju. Iz Vojvodine prelazi u Srbiju, učiteljuje po zabitim selima (Podgorac, Sumrakovac, Sabanta, Rača - "Ovo je, brate si moj, prava Sibirija", piše on prijatelju Marku Vujičiću). Nemiran duh, prgav i netrpeljiv, večiti bundžija - Jakšić je svuda dolazio u sukob sa pojedincima, društvom, vlastima. Stalno je premeštan, otpuštan iz službe, sudski gonjen zbog svoga književnog rada ili mišljenja. Poslednjih godina radio je kao korektor Državne štamparije u Beogradu. Umro je od iscrpljenosti i tuberkuloze u Beogradu.

Jakšićev život (težak, mučan, u stalnoj nemaštini), priroda (plahovit, prek, netrpeljiv, buntovnik), društveno-politička atmosfera u Srbiji i nacionalno-socijalni položaj naroda, su činioci koji određuju njegovu inspiraciju, žanrovsku oprede- ljenost, karakter i ton književnog stvaranja. On je lirski i epski pesnik, pripovedač i dramski pisac. Iako mu je život ispunjen trzavicama, neprilikama, nemaštinom i bolešću, ostvario je obimno kljiževno delo: oko sto pedeset lirskih i epskih pesama, četrdesetak pripovedaka (od kojih četiri imaju romaneskni obim), tri istorijske drame.

Đura Jakšić je osobeni temperament. Bio je nezadovoljan sobom i svetom, uvek js bio u sukobu sa sobom i drugima. Njsgova poezija je najrečitiji izraz ovog dvostrukog sukoba - zato je ta poezija i najbolja jer je iskrena po iskazanim osećanjima i originalna po odabranoj sadržini: u njoj nema ničega tuđeg, ničega preuzetog ili izveštačenog. Jakšić je nesrećan i sam, sam protiv svih ljudi, društva, vlasti, silnika, Boga, sudbine, nepravde. Njegov život je proticao u ionositom prkosu, titanskoj upornosti, u borbi protiv svega što je izvan njega, ali i u njemu.

On ne može da bude tih, hladai, distanciran. Emotivan je, pun žara, poleta, usklika. Iz njega više izbija ljutlja, gnev, srdžba i bes, a manje mirnoća, blagost, nežnost. Sve je kod njega u naponu, reči su snažne i gromovite, osećanja eruptivna i vrela - njegov se stih prolama kao odjek grmljavine. Jakšić js oratorski tip pesnika: okrenut je ljudima i svetu (sam naspram svih) i kazuje im svoje tegobe, bolove, uvrede, poniženja, srdžbe, proteste. Njegova je rečenica eruptivna sa čestim naglim podizanjem glasa, čak sa probijanjem granica intenziteta ("dere kroz oblak").

Opisi prirode potpuna su refleksija njegove prirode i njegovih psiholoških stanja: ni priroda nije mirna, ponajmanje je statična, samo dekor, u njoj su stenje, vrleti, divlje planine, prolomi, gromovi i oluje; njegovo veče je u ranama i krvi. Priroda kod njega nikada nije ispunjena mirnom lepotom, osunčana, prelivena tišinom. U njegovim pejzažima vri i kovitla, sudaraju se elementi, odjekuju oštri sukobi. Priroda je kod njega živa, oduhovljena, personificirana, počovečena. Slikar je u svojoj poeziji oblikovao upečatljive pesničke slike, bogate detaljima, oštrih obrisa, tamnih boja, sa jarkim proplamsajima, crna i crvena boja su u osnovi njegovih slikarskih i poetskih pejzaža.

Jakšićeve istorijske drame pisane su sa romantičarskim nadahnućem istorijskom. prošlošću i bile su vrlo popularne u pozorišnom životu onoga vremena. Nejednake su umetničke vrednosti: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, knjeginja crnogorska (1868), Stanoje Glavaš (1878).

Jakšićevo stalno lutanje i nesmirivanje; njegovo nezadovoljstvo sredinom u kojoj živi i ljudima sa kojima živi; njegova stalna napregnutost poput zategnute žice i česta prskanja i pucanja gneva i srdžbe; njegov večiti sukob sa svetom, ali i sa samim sobom, njegov prometejski prkos - sve je to izraz bajronovskog tipa stvaraoca, bajronovske tematike i bajronovske ljubavi prema slobodi i potlačenima, a mržnja prema onima koji robe i tlače. Bajronizam je svoj potpuni izraz dostigao u pevanju Đure Jakšića.

U lirskoj poeziji je ostvario tematsko bogatstvo i najveći umjetnički domet iako je objavio samo jednu knjigu pjesama Pesme, 1873. Ove su pjesme iskrene i doživljene, odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osjećanja i bogat izraz. poetski zanos i egzaltirani ton. Široka je lepeza njegovih poetskih motiva: ljubavne pjesme Ljubav, Koga da ljubim, Na noćištu, elegije Na Liparu, Ponoć, rodoljubive Padajte braćo, Otadžbina, opisne Kroz ponoć, Veče, Orao socijalne Ratar, Švalja, polemičke Ćutite, ćutite, Jevropi, satirične Otac i sin, vinske Mila.

Đura Jakšić - Jedna noć 

Đura Jakšić - Jelisaveta kneginja crnogorska

Đura Jakšić - Komadić švajcarskog sira

Đura Jakšić - Mila

Đura Jakšić - Na Liparu

Đura Jakšić - Otadžbina

Đura Jakšić - Orao

Đura Jakšić - Pesme 

Đura Jakšić - Ponoć

Đura Jakšić - Sirota banaćanka

Đura Jakšić - Uspomene