Đura Jakšić - Jelisaveta kneginja crnogorska

JELISAVETA kneginja crnogorska (drama u 5 delova) - vreme I srpski ustanak. Istorijska tema. Inspiracija za ovu dramu je u epskoj pesmi Ženidba Maksima Crnojevića. Rađena je po motivima te pesme. Tragedija, pisana u stihovima. Sastoji se iz 5 činova. Glavni junaci su: Jelisaveta, Đurđe Crnojević, Staniša, njegov brat i sinovi, Bogdan i Boško, njegova ćerka. Crnogorska idila - život koji je stabilan, patrijarhalan - narušava se, prekida se žendibom Đurđa Crnojevića, Jelisavetom Venecijankom. Ona je nešto strano - s one strane mora, a otuda je dolazilo ono što je lažno, licemerno. Njih plaši ta lepota. Oni se njoj ne raduju. I sa tom lepotom dolazi dvoličje mletačkog sveta.

Drama započinje Jelisavetom. Poenta je na njoj. Ona pati za Venecijom. Seća se raskošnih palata, talasa mora. Posmatra Crnu Goru, koja je bedna, sumorna od kamena. Deluje sve to čemerno i ojađeno. Aristokratska lepota, koja je iz jedne raskoši, našla se odjednom na ogolelom kršu. Sem kamena i vrana, sivila - drugo ništa ne vidi. Dolazi glasnik iz Venecije, koji donosi vesti iz Venecije od njenog oca, a ona treba da traži pomoć svojom lepotom i čarima, kojima ne može da odoli knez. Ona zahteva 1000 najboljih Crnogoraca da se bore za interese Venecije. Sama svesna svoje lepote ima veliku moć. Pričaju o njoj. Razgovor Crnogoraca. Oni ne prihvataju tu borbu, a Venecijanci su poslali štampariju i oružje. Tu je i brat Đurđa Staniša i tada dolazi do svađe. Jelisaveta ne prihvata da mu ljubi ruku. Ona ga omalovažava i on odlazi. I Jelisaveta govori Đurđu da mu on nije pravi brat. Ona je licemerna i pakosna. I da će ga Radoš izdati (sukob Staniše i Đurđa).

Drugi čin - pričaju o borbama. Ne žele svoju decu da prodaju. Tu dolazi do sukoba između Radoša i Đurđa. On kaže da će krv proliti za Srbiju, Bosnu, a ne za Veneciju. I knez ga proteruje. I smatra ga izdajnikom. Drugi u to nisu mogli da veruju. Radoš dolazi kući i oprašta se od njih. Ljaga pada na tu kuću. Umesto da uživa, mora da ode. Kapetan Đuraš (zaljubljen u Jelisavetu) - javlja Jelisaveti da Stanišini sinovi spremaju zaveru. Javlja se Marta. Odnosi se prema njemu i pita ga šta mu je. Uhodiće ga. I vidi gde se stalno sastaju Đuraško i Jelisaveta. Zavera - Đuraško izdaje se za njihovog pristalicu i Marta ih upozorava da beže, da će Đuraško da uguši to i da će da ubije Stanišu. Jelisaveta unosi haos, nemir i mržnju među Crnogorce. Staniša videći šta sve to znači, pristaje na zaveru.

Četvrti čin - oni beže prema Albaniji. Đuraško ih je pratio. Ranio Stanišu. Tu su obadva Radoševa sina i ćerka. I nailaze na Radoša, ali ga ne poznaju. Oni pričaju da će da idu u Turke. On ih proklinje i govori im da više nemaju decu. Turci su ih prihvatili. Turci insistiraju na poturčenju i time će učiniti sve za njih.

Peti - Počinje boj. Na čelu turske vojske je Staniša. Jelisaveta sanja kako je cela Crna Gora pretvorena u more, kako je knez ubijen. Ona razmišlja o borbama i priča mu san. On je teši. Pristižu Turci. Knez šalje Jelisavetu u zaklon sa slugom. Ginu sinovi Bogdanovi. Vraćaju se svojoj veri i svom narodu. Đurđe i Jelisaveta odlaze u Veneciju. On je morao da napusti presto.

Likovi - nisu dovoljno izgrađeni, nemaju punoću. Siromašni su. Oni se kreću, idu, ali nema psihološke punoće karaktera. Oni su samo nagrađeni.

Jelisaveta - ispod lepote se krije lukavstvo, bleda.

Knez Đurđe - slep, nemoćan, podlegao čarima, zaboravio na svoje dužnosti, obaveze.

Radoš - markantan, simpatičan, najbolji lik.

A drugi su kao senke, ne vide se.

Prava je vrednost to što je iz lirske pesme dosta preneo ovde. Pesnički zanos ovde je došao do izražaja. Suprotstavlja se lukavstvu, koje se javlja kao zlo (iskrenost, otvorenost); izdajstvu, koje je sramno; postojanost u veri i zakonu, duboko zgražavanje nad onim što pojedincu čine; slobodarski duh, ljubav prema domovini - što je viteško, čovečno. Život nije bio lak (golotinja, glad, beda, pogibija) - istorija Crne Gore, ali obraz se nikad nije gubio.

Radoš 90 godina, ali će poslušati kneza i ako je teško i ako boli, njegovo srce pati i on od sinova i kćeri traži poslušnost. On ostaje kao samotnjak u brdima, ali ne želi da se pokori turskoj vlasti. Izdajstvo, podlost, sram - to je ono protiv čega ustaje crnogorski narod. Slobodarski duh, ljubav prema narodu, junaštvu i poštenju. Lukavstvo, podlost, izdajstvo...

Kao prefinjena i obrazovana princeza, na knežev dvor unosi razne novine, na šta patrijarhalni Crnogorci gledaju sa prezirom. Najpre je promena kneževog odnosa prema ženi i uvažavanje njenog mišljenja, naišla na veliku osudu. Gospodar slabić nestao je u biću svoje žene:

Gospodar je s gospođom?...
A to znači: gospođa se u muško oblači.
ona kalpak – a on perišane.
Gospa toke – gospodar vistane.
E bruke!
Muške ruke – ženske belenzuke

Za Boška je ona lukava kćerka dužda mletačkog i zmija jetka. Bogdan je smatra za pakosnu tuđinku. Za Vuksana je izdajica i hijena zlobna sa pritvornim osmehom dobrodušnosti na licu. Stanoje o njoj govori kao o zmiji koja suzama smrt prostire ledenu.

Većina Crnogoraca bi zlu Latinku kao grehova biljku poganu na repovima rastrgali. Najinteresantnija je slika, koju o tuđinki konstruiše Vujo. Naime, sujeverni Vujo, u skladu sa narodnim verovanjem, smatra da je venecijanska gospođa đavolji potomak, ili pak, veštica, koja ga svojim činima može pretvoriti u sekiru ili budak.

Postoje u drami likovi koji Jelisavetu ne mogu da spoznaju jednolično. Kada Mira Milku upita kakva je gospođa, Milka joj odgovara da se u njenom liku naizmenično smenjuju zlato i prah, med i pelen, svetlo i tama, život i smrt. Izuzetak je, dakako, Jelisavetin ljubavnik Đuraško, koji je zaslepljen njenom lepotom, te je naziva suncem, slavujem, zvezdom divotnom. Đuraško zbog nje postaje državni izdajnik, a svojoj ženi nevernik.

Konstatacija da je Jelisaveta demonsko biće, koje je dovedeno u crnogorsku zemlju ne bi li je uništilo, predstavlja pravi momenat da učenicima skrenemo pažnju na testamentarno pismo Đurđa Crnojevića, koje oslikava Jelisavetu u svetlim bojama. Zatražićemo od učenika da samostalno uoče one reči Đurđa Crnojevića, putem kojih se jasno naznačava emotivni sklop istorijskog lika Jelisavete Crnojević.

Tvoj Đurđe Crnojević, tebi draga ženo, Izabeto, evo pišem, šta ti oporučiti imam, ne bih li te razveselio. Poznajući tvoju ljubav, kojom si me uvijek ljubila, i znajući da s dobrote srca udariš lako u plač, nijesam te htio do sada ražalostiti.

Đurđe opširno kazuje o pravoj, istinskoj ljubavi koju je Jelisaveta nosila u duši.

Najprije hoću: da se sve one stvari Svete Marije na Cetinju, s kojijem smo utekli od Turaka, povrate Svetoj Gospođi na Cetinju, kao njena prava vlastitost, i kao što sam se zavjetovao, kad sam bio na onome mjestu, za koje, ti draga ženo, dobro znaš, i gdje si tolike suze prolila. tako će svijet poznati pravu jubav, kojom si me ljubila, kad vide, da ljubiš i dušu moju poslije smrti.

Đurđe svojoj dragoj Jelisaveti, sa beskrajnom ljubavlju, ostavlja upravu nad čitavom zemljom.

Tebe ovlašćujem da upravljaš s kćerčicama i sinčićima, i da vladaš cijelijem mojijem imetkom... jednom riječju: tebi, draga ženo Izabeto, izručujem sve, i naređujem, da vladaš sama... Sve ostavljam i izručujem u ruke moje žene Izabete; kojoj osobito preporučujem, poslije moje smrti, moje poštenje, koje će, ako bude htjela, moći uzdržati, a navlastito ako se spomene ljubavi kojom me je ljubila, i svoga poštenja, koje je uzdržala čisto i kad sam bio na putu i kad sam bio uza nju.

Najveći Jelisavetin neprijatelj jeste Đurđev brat Staniša. U drami Đure Jakšića, Staniša se javlja kao čuvar i reprezent crnogorske patrijarhalne kulture i crnogorskog naroda, naroda koji je u ovoj drami oslikan kao herojski, ponosit, surov i prek narod, opijen kosovskom etikom i Lazarevim carstvom. Jelisavetin susret sa deverom, predstavlja jednu od najsnažnijih scena srpske romantičarske drame. Ova scena na najbolji mogući način pokazuje kako je sukob između predstavnika crnogorskog i predstavnice venecijanskog sveta iskonski, neizbežan, impulsivan. Konflikt čini polazište svake dramske radnje. Svaki sukob volja je u konfliktu. Ona pokreće radnju. Može se nazvati patosom, društvenom nužnošću, strašću, kako je mnogi autori nazivaju, ali sva lica kao nosioci volje sledstveno tome, postavljaju sebi različite ciljeve.

Skenderbeg Crnojevića obraća snahi Jelisaveti i njenom sinu Solomonu i obaveštava ih o poklonima koje im šalje, izdvajaju sledeće reči:

Plemenitoj i mudroj i vsakoj časti i visokoj hvali Bogom darovanoj i visokorodnoj našoj miloj i ljubimoj snasi, gospođi Izabeti, od gospodina Skenderbega Crnojevića, sandžaka crnogorskog i primorskog i vsoj dioklitijanskoj zemlji gospodina, milo i ljubimo i vele drago pozdravljenije vašemu gospocvu. Potom takoi da zna gospocvo vaše kako ni Bog spodobi obladati i gospocvovati zemljeju seju deda i oca našego, takoi molimo gospoda Boga vsedržitelja i po nas i na vas da bude veliki božji divni i nepremeni promis carstva mi, i vas da Bog spodobi obladati i gospocvovati zemljeju i prestolom deda i oca našego i našijem.

Ističući neophodnost Đurđevog napuštanja Crne Gore, nezadovoljni Crnogorci uzvikuju:

Zaklinjemo se,
al najpre Đurđe
Sa vinovnicima greha večitog
Neka ostavi zemlju žalosnu,
Koju je zanet crnim lažima,
Sa naše krvi masnim potokom
Nemilostivo točeć topio

Staniša, pak, ne opraštajući svome bratu neprikosnovenu odanost Jelisaveti i Veneciji, rešava da se prikloni islamu. Pretpostavlja se da će učenici lako uočiti da je Stanišino okretanje muslimanskoj veri i Đurđeva emigracija iz Crne Gore, uzrokovana isključivo potezima proklete Latinke, što je u potpunoj suprotnosti od istorijskih činjenica. Uvođenje istorijske istine, svakako bi poremetilo Jakšićevu nameru da Jelisavetu okrivi za propast muževljeve države. Učenici će, i dalje, polemisati o razlozima zbog kojih Jakšić izbegava autentične istorijske podatke. Očekuje se da će njihovi odgovori biti raznoliki, ujedno i inspirativni i za samog nastavnika. Važno je istaći da porodica Crnojević u drami broji samo tri člana.

Na koncu, valjalo bi istaći da Jakšić kao i svaki romantičar, koji se zalagao za jačanje nacionalnog i kulturnog identiteta, nije bio blagonaklon prema uticaju stranog, drugog, tuđeg. Jakšić je bio veoma nezadovoljan vladavinom kneza Mihaila Obrenovića. Njegovo nezadovoljstvo se ogledalo i u Mihailovoj odluci da stupi u brak sa strankinjom, što je generalno dovelo do velike omraženosti u narodu. Kao prefinjena i obrazovana gospođa, Julija je po ugledu na običaje u vladarskim porodicama evropskih prestonica, na srpski dvor unosila razne novine. Preko nje, ponovo je počelo da prodire u srpske sredine pomodarsko ponašanje stranaca, što je nailazilo na veliku osudu, prezir i nepoverenje. Njeno odlaženje u katoličku crkvu nedeljom, i to još u pratnji Mihailovoj, svet je osećao kao veliku sramotu i izdaju. Lepa i strasna kneginja, bila je velika patriotkinja, te je sa svojom porodicom, posebno sa bratom Lajošem Hunjadijem, uticala na kneza i njegove želje da Srbi u Vojvodini idu zajedno s Mađarima.

___________________________________

Đura Jakšić (1832-1878) rođen je u Srpskoj Crnji, u svešteničkoj porodici. Pošto dvaput beži iz Trgovačke škole u koju ga otac upisuje, završava tri razreda gimnazije a potom uči slikarstvo u Temišvaru, Beču, Pešti, Velikom Bečkereku i Minhenu. Nije stekao šire opšte ili književno obrazovanje jer je sav bio usredsređen na slikarstvo kao poziv i rano je počeo da slika po narudžbini (ikone i portrete) i tako obezbeđuje egzistenciju. Iz Vojvodine prelazi u Srbiju, učiteljuje po zabitim selima (Podgorac, Sumrakovac, Sabanta, Rača - "Ovo je, brate si moj, prava Sibirija", piše on prijatelju Marku Vujičiću). Nemiran duh, prgav i netrpeljiv, večiti bundžija - Jakšić je svuda dolazio u sukob sa pojedincima, društvom, vlastima. Stalno je premeštan, otpuštan iz službe, sudski gonjen zbog svoga književnog rada ili mišljenja. Poslednjih godina radio je kao korektor Državne štamparije u Beogradu. Umro je od iscrpljenosti i tuberkuloze u Beogradu.

Jakšićev život (težak, mučan, u stalnoj nemaštini), priroda (plahovit, prek, netrpeljiv, buntovnik), društveno-politička atmosfera u Srbiji i nacionalno-socijalni položaj naroda, su činioci koji određuju njegovu inspiraciju, žanrovsku oprede- ljenost, karakter i ton književnog stvaranja. On je lirski i epski pesnik, pripovedač i dramski pisac. Iako mu je život ispunjen trzavicama, neprilikama, nemaštinom i bolešću, ostvario je obimno kljiževno delo: oko sto pedeset lirskih i epskih pesama, četrdesetak pripovedaka (od kojih četiri imaju romaneskni obim), tri istorijske drame.

Đura Jakšić je osobeni temperament. Bio je nezadovoljan sobom i svetom, uvek js bio u sukobu sa sobom i drugima. Njsgova poezija je najrečitiji izraz ovog dvostrukog sukoba - zato je ta poezija i najbolja jer je iskrena po iskazanim osećanjima i originalna po odabranoj sadržini: u njoj nema ničega tuđeg, ničega preuzetog ili izveštačenog. Jakšić je nesrećan i sam, sam protiv svih ljudi, društva, vlasti, silnika, Boga, sudbine, nepravde. Njegov život je proticao u ionositom prkosu, titanskoj upornosti, u borbi protiv svega što je izvan njega, ali i u njemu.

On ne može da bude tih, hladai, distanciran. Emotivan je, pun žara, poleta, usklika. Iz njega više izbija ljutlja, gnev, srdžba i bes, a manje mirnoća, blagost, nežnost. Sve je kod njega u naponu, reči su snažne i gromovite, osećanja eruptivna i vrela - njegov se stih prolama kao odjek grmljavine. Jakšić js oratorski tip pesnika: okrenut je ljudima i svetu (sam naspram svih) i kazuje im svoje tegobe, bolove, uvrede, poniženja, srdžbe, proteste. Njegova je rečenica eruptivna sa čestim naglim podizanjem glasa, čak sa probijanjem granica intenziteta ("dere kroz oblak").

Opisi prirode potpuna su refleksija njegove prirode i njegovih psiholoških stanja: ni priroda nije mirna, ponajmanje je statična, samo dekor, u njoj su stenje, vrleti, divlje planine, prolomi, gromovi i oluje; njegovo veče je u ranama i krvi. Priroda kod njega nikada nije ispunjena mirnom lepotom, osunčana, prelivena tišinom. U njegovim pejzažima vri i kovitla, sudaraju se elementi, odjekuju oštri sukobi. Priroda je kod njega živa, oduhovljena, personificirana, počovečena. Slikar je u svojoj poeziji oblikovao upečatljive pesničke slike, bogate detaljima, oštrih obrisa, tamnih boja, sa jarkim proplamsajima, crna i crvena boja su u osnovi njegovih slikarskih i poetskih pejzaža.

Jakšićeve istorijske drame pisane su sa romantičarskim nadahnućem istorijskom. prošlošću i bile su vrlo popularne u pozorišnom životu onoga vremena. Nejednake su umetničke vrednosti: Seoba Srbalja (1863), Jelisaveta, knjeginja crnogorska (1868), Stanoje Glavaš (1878).

Jakšićevo stalno lutanje i nesmirivanje; njegovo nezadovoljstvo sredinom u kojoj živi i ljudima sa kojima živi; njegova stalna napregnutost poput zategnute žice i česta prskanja i pucanja gneva i srdžbe; njegov večiti sukob sa svetom, ali i sa samim sobom, njegov prometejski prkos - sve je to izraz bajronovskog tipa stvaraoca, bajronovske tematike i bajronovske ljubavi prema slobodi i potlačenima, a mržnja prema onima koji robe i tlače. Bajronizam je svoj potpuni izraz dostigao u pevanju Đure Jakšića.

U lirskoj poeziji je ostvario tematsko bogatstvo i najveći umjetnički domet iako je objavio samo jednu knjigu pjesama Pesme, 1873. Ove su pjesme iskrene i doživljene, odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osjećanja i bogat izraz. poetski zanos i egzaltirani ton. Široka je lepeza njegovih poetskih motiva: ljubavne pjesme Ljubav, Koga da ljubim, Na noćištu, elegije Na Liparu, Ponoć, rodoljubive Padajte braćo, Otadžbina, opisne Kroz ponoć, Veče, Orao socijalne Ratar, Švalja, polemičke Ćutite, ćutite, Jevropi, satirične Otac i sin, vinske Mila.

Đura Jakšić - Jedna noć 

Đura Jakšić - Komadić švajcarskog sira

Đura Jakšić - Mila

Đura Jakšić - Moja ljubav

Đura Jakšić - Na Liparu

Đura Jakšić - Otadžbina

Đura Jakšić - Orao

Đura Jakšić - Pesme 

Đura Jakšić - Ponoć

Đura Jakšić - Sirota banaćanka

Đura Jakšić - Uspomene