Devojka brža od konja

Devojka brža od konja - U lirskom i epskom pevanju, i u proznom kazivanju, narodni umetnik se stalno vraća jednoj od večitih tema: lepoti. Lepota je prisutna svuda: u svetu u kome žive brojni junaci i obični ljudi; u prirodi koja okružuje čoveka; u predmetima i pojavama; u čoveku kao najsavršenijem biću u fizičkom i duhovnom smislu. Lepota čoveka je nezaobilazna tema, posebno lepota mladosti i lepota žene. Muškarac nije dobio mnogo prostora: ukazuje se na lepotu mladića, na izgled junaka, ali su ta mesta prilično retka i dosta ovlašna. Devojačka lepota i lepota žene uopšte, privlači pažnju lirskog i epskog pevača, ali i kazivača narodnih pripovedaka. Široka je skala sagledavanja i doživljavanja ženske lepote: od jednostavne naznake, preko razvijene slike, do apstraktnih vizija koje svojom tajnovitošću i mnogoznačnošću snažno deluju na slušaočev duh ili čitaočevu maštu, podstičući ih da razmišljaju o fenomenu lepote.

Misao o lepoti

Misao o lepoti, koja je podstakla nastajanje bajke bisera usmenog pripovedanja, Devojka brža od konja, nije misao o svakodnevnoj lepoti i njenom osvajanju. To je misao o dometima, trajanju i smislu lepote, tačnije rečeno, to je refleksija o čovekovoj čežnji za lepotom i njegovom večitom traganju za njenim spoznavanjem. Zato smisao ove bajke ne treba tražiti u njenom površinskom sloju, fabularno - sadržinskom, koji se nameće čitaocu jer je najprijemčiviji. Priča o devojci, preprekama, dobijanju i gubljenju devojke samo je niz šifrovanih znakova iza kojih se kriju prave suštine, odnosno ono do čega je dospela misao narodnog umetnika, zaključci do kojih je došao u svom životnom i stvaralačkom iskustvu. Sledstveno tome, čitava bajka je znak za bitnu misao koja obuzima pripovedača: je li lepota stvarna ili nestvarna, zemaljska ili nezemaljska, dostižna ili nedostižna, saznatljiva ili neuhvatljiva. Taj niz pitanja, naravno, nije postavljen prvi put u ovoj bajci: ova pitanja javljala su se uvek kada je čovek dolazio u dodir sa fenomenom lepote. Ovde, u ovoj bajci, međutim, ne samo da su sva ova pitanja iskrsla odjednom, nego je i odgovor ponuđen u izvrsnoj jezgrovitoj alegorijskoj slici, čime je bajka Devojka brža od konja zaslužila epitet bisera usmenog pripovedanja.

Kratkoća i jezgrovitost kazivanja osnovna su odlika ove bajke. Ipak, u njenoj strukturi mogu se uočiti četiri momenta: kazivanje o poreklu devojke i njenoj izuzetnoj lepoti, trkija, prepreke na koje nailaze takmičari i završetak. Fabula nije razvijena, opisan je samo jedan događaj - trka za osvajanje lepe devojke.

U središtu priče je kazivanje o pokušaju da se lepa devojka zadobije pobedom na trkiji: ko pre zlatnoj jabuci, njemu i devojka. Junak priče je devojka neobičnog porekla i još neobičnije lepote, koja:

nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome; vjetar je oživio, rosa je podojila, gora lišćem obukla a livada cvijećem okitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati.

Sve što je rečeno o poreklu poslužnlo je da se istaknu osobine koje devojku čine izuzetnom po lepoti, a svi pojedinačni detalji slivaju se u jedinstvenu sliku i zaključak o neponovljivosti: takva se na svetu nije rađala niti će se rađati. Činjenica o neponovljivosti lepote potvrdiće se u onome što se kasnije dogodilo. Ali sve kazivanje o poreklu devojke u funkciji je objašnjavanja tajne izuzetne lepote. Tajna je u tome što se takva lepota ne rađa, ona se stvara. Kazivanje o poreklu lepe devojke oslonjeno je na mitološke predstave o vilama. Mitološki nanos, međutim, samo je sredstvo za iskazivanje misli o prirodi lepote i njenoj dostižnosti. Naime, u devojčinom poreklu je objašnjenje neviđene lepote: bela kao sneg, topla kao sunce, eterična i neuhvatljiva kao vetar, sveža i čista kao rosa, jedra kao lišće. Time je istovremeno lepota predočena kao dar prirode: priroda je izvor bezmerne i prave lepote. Međutim, devojačka lepota je nadmašila elemente prirode iz kojih je sazdana, prevazišla je ono što je od prirode dobijeno: bjelja od snega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca - još jednom je istaknuta izuzetnost lepote koja je nadmašila sve viđeno pa pobuđuje i pitanje: da li je takva lepota moguća. Ovim pitanjem započinje nova misaona nit koja će se pružiti do kraja priče: san o bezmernoj, idealnoj lepoti i težnja da se ona dosegne.

Ljudski san o lepoti

Samo takmičenje za osvajanje devojke (trkija) sadrži niz znakova kojima su iskazana iskustva pripovedača i proverene istine. Kada je devojka pustila glas po svetu "da će u taj i taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova", okuplja se na hiljade prosaca "da ne znaš koji je od kojega bolji". I prosci su, dakle, odabrani po lepoti, ali njih je na hiljade, a devojka je jedna: retkost lepote, njena neviđenost i izuzetnost, naglašena je ovim suprotstavljanjem hiljade prosaca i samo jedne (lenote) devojke. Hiljade prosaca kazuje o ljudskoj težnji ka lepoti, njenom osvajanju; skupljanje prosaca kazuje da se za lepotu mora boriti; devojačke reči upozorenja podvlače da se u traženju i osvajanju lepote pojedinac izlaže riziku i velikim žrtvama; spremnost prosaca da krenu u trkiju izraz je ljudske spremnosti na velike žrtve da bi se osvojila lepota. Traganje za lepotom velika je i neizvesna avantura jer je lepota tajna u koju je nemoguće ući. Čovek odvajkada teži da dosegne lepotu, da je približi sebi, spusti je u svet svog svakodnevnog života, ali ona se pokazuje kao nesaznatljiva tajna, a težnja ka lepoti kao slatki san. U pokušaju da se lepota osvoji (da se uđe u njenu tajnu, da se spozna) čovek nailazi na niz prepreka, baš kao i prosioci. Devojka "pusti nekakva mala krila ispod pazuha" i izmakne proscima. Ova krila pozajmljena iz hrišćanskih ilustracija anđela predstavljaju skrivenu snagu koju lepota poseduje i kojom izmiče čoveku. Traganje za lepotom je: "strašna gora", hod kroz šumu, neviđeni napor, lutanje i neizvesnost, bezbrojne nepremostive prepreke ("strašne rijeke") koje se isprečuju pred čoveka i čine ga nemoćnim u njegovom pokušaju da se približi lepoti, da je osvoji i poseduje.

Priča Devojka brža od konja ne govori, dakle, o osvajanju devojke, nego o saznavanju lepote, otkrivanju njenih tajni, obogaćivanju sopstvenog života i duha vrhunskom lepotom. Kraj priče pokazuje da lepota ne može pripadati pojedincu, ona je dobro za sve; da se lepota ne može uzeti, prisvojiti, ona se može dosegnuti, osetiti, spoznati. Kraj priče pokazuje da se lepota ne može lako osvojiti (spoznati), da čak svi napori mogu da budu uzaludni.

Nesigurnost dosezanja lepote iskazana je poslednjom rečenicom: "Obazre se, kad li mu devojke nema". Lepota stalno izmiče, nekad se čini da smo joj sasvim blizu, ali se brzo uverimo da smo se prevarili: kad misliš da si je spoznao, uveriš se da je to bila samo iluzija, san. Da li je moguće osvojiti (spoznati) lepotu? Na ovo pitanje pripovedač ne daje nikakav odgovor. Ostavlja svoga slušaoca da se zamisli nad pričom i sudbinom carevog sina i da sam pokuša da nađe odgovor. I Andrićev junak Alija Đerzelez stalno sebi postavlja to pitanje jer se stalno uverava, jašući drumovima i boraveći u hanovima i varošima, da je lepota velika tajna i da su putevi do nje vrletni i nesigurni.

Mit

1. Fantastične priče (grč. mitos- reč, govor, povest, priča, predanje) o bogovima, suncu, mesecu, čoveku, životinjama, pretvaranju ljudi u životinje, divovima, vilama, đavolima, strašnom sudu, zagrobnom životu, istorijskim događajima (o Argonautima, trojanskom ratu, potopu). Teško je utvrditi im poreklo; ima narodno (usmeno) poreklo, legendarnu sadržinu, alegorijski smisao. Mit je proizvod primitivne svesti, nastao iz potrebe da se objasni ono što se događa oko čoveka i sa čovekom. Sistem mitova čini mitologiju koja je prisutna u usmenoj tradiciji mnogih civilizacija: indijske, grčke, rimske, hrišćanske, slovenske. Sistem mitova se prenosi usmenim putem čineći osnovnu ili pretežnu sadržinu usmene tradicije (pesništva). Nacionalne mitologije sadržane su u Epu o Gilgamešu, Ilijadi, Mahabharati. Mitologija je nreuzimana iz usmene tradicije i korišćena u pisanoj književnosti od antike do danas. Zato je neophodno poznavanjs mitologije da bi se razumela književnost stare Grčke i Rima, književnost od Šekspira do Getea i savremena književnost.

2. Posebia vrsta usmene tvorevine: priča u kojoj se pripoveda o neverovatnim događajima i pojavama, čiji su junaci natprirodna bića. Izražava primitivnu svest čoveka prvobitne zajednice i njegova shvatanja prirode i pojava i događaja u njoj.

Fantastično i fantastika

Fantastično je ono što je neverovatno i neobično, što sadrži nerealne i čudesne elemente, vizije budućnosti, sve ono što ne može da se objasni prirodnim zakonima. Preuveličavanje predmeta i pojava stvarnosti, tajanstvenost i nedokučivost, natprirodne pojave i moći to su obeležja fantastičnog. Različiti su podsticaji za nastanak fantastike. Težnja da se objasni neobjašnjivo, koja se javila onda kada se primitivni čovek sukobio sa svetom oko sebe i kada se našao u nedoumici koje to sile upravljaju prirodom i njegovim životom. Tada je njegova mašta nalazila odgovore u slikama nestvarnih (izmišljenih) bića i sila, koji su ispunjavali pesmu i priču. Pritisnut neobjašnjivim, zebnjom i strahom, vezan za uski prostor svoga obitavilišta, pritisnut skučenim vremenom, čovek je poželeo da savlada prostor i vrsme. Razmišljanje o budućnosti podsticalo je stvaranje vizija u kojima je sve bilo drugačije. Nezadovoljstvo stvarnošću i životom budilo je težnju da se pobegne iz teške, gladne i mučne svakodnevice u izmaštani svet lepote, ljubavi, obilja i bogatstva. Tako su nastajale bajke. Ali i moderni čovek stvara vizije budućnosti u kojima anticipira ono što u stvarnom životu nije ostvarljivo. Tako je nastajala naučno-fantastična literatura.

__________________________________

Devojka brža od konja

Vrlo je nezahvalno prepričavati neko delo, a posebno ako je reč o narodnoj prozi ili poeziji. Razloga za to ima puno, a posebno zato što time čitalac ne stiče svoj utisak o nekom delu, već do zaključaka dolazi posredno. Baš iz tog razloga, na kraju teksta možete da pročitate ovu zanimljivu narodnu pripovetku, odnosno bajku. Uz to, ona spada u jednu od kraćih bajki, tako da vam neće oduzeti mnogo vremena.

Dakle, "Devojka brža od konja" prepričana bi izgledala otprilike ovako: Nekada davno je postojala devojka neverovatne lepote, za koju se verovalo da su je same vile stvorile. Opis njene lepote nam kazuje da je ona bila izuzetno lepa: belja čak i od samog snega, a rumenija od ruže...

Zatim je takva devojka, u želji da pokaže svoju lepotu svetu i pronađe ženika sebi ravnog, pustila glas, odnosno objavila da će na određenom mestu, određenog dana održati trku sa svim mladićima koji se tu nađu. I ako uspe da pretekne njihove konje i stigne do zlatne jabuke, koju je postavila na određeno mesto, onda će oni svi umreti. Međutim, ako li je koji od mladića pretekne i prvi stigne do jabuke, onda će se udati za njega. I na kraju im kaže, svesna svojih nadprirodnih moći da dobro paze šta čine.

Tokom trke, devojka je prednjačila, te se oslobodila mnogih prosaca. Ali, najuporniji je bio carev sin, koji je bez obzira na njene rituale i korišćenje magije ne bi li ga pretekla, uspeo da je stavi pored sebe na konja, zaklevši je tri puta Božijim imenom. Pa ipak, ni on nije uspeo u svom naumu da se devojka njim oženi. Jer, iako ju je stavio pored sebe na konja i krenuo na najvišu planinu sa njom, kada je tamo stigao shvatio je da devojka više nije pored njega.

Književni rod

Godine 1853. u Beču je objavljena knjiga Vuka Stefanovića Karadjića pod nazivom "Srpske narodne pripovjetke", u kojoj se našla i ova.

Pod pripovetkom se smatra prozno delo koje sadrži sledeće strukturne elemente: opis junaka sa precizno određenim i formulisanim osobinama, kojima se oslikava njegova individua, kao i opis nekog specifičnog događaja iz života tog junaka. Ono što je individualno jeste način kazivanja, odnosno pripovedanja.

Kako kaže Jovan Deretić: "Narodne pripovetke ili priče, kako se u nekim krajevima nazivaju, čine osnovnu masu narodne proze. One su tematski i žanrovski raznovrsne. Vuk Karadžić, od kojega potiče najznačajnija zbirka narodnih pripovedaka, podelio ih je na ženske i muške, a ove druge na duge i kratke. Te se tri vrste obično nazivaju: bajke, novele i šaljive priče ili anegdote."

Tema dela - U osnovi, temom dela se smatra osvajanje jedne devojke, koja je vrlo neobična po svojoj prirodi, pa je samim tim i njeno osvajanje izuzetno neobično i nesvakidašnje.

Likovi - Devojka izvandredne lepote i carev sin su glavni junaci. A tu su i sporedni likovi u vidu ostalih prosaca i njihovih konja.

Komentari i utisci čitalaca - Većina mladih čitalaca prvo što će reći jeste da ovu narodnu pripovetku ne shvataju baš najjasnije. Što u osnovi i jeste donekle tačno. Ono što najviše zbunjuje čitaoca, u većini slučajeva jeste, na neki način nagli završetak priče.

Moja razmišljanja o pripovetci

Da budem iskrena, i kada sam čitala ovu pripovetku prvi put u srednjoj školi, a tako i sada, nikako ne mogu da objasnim završetak. Zapravo me zbunjuje taj neočekivani kraj, koji je nedorečen. Zašto je devojka ostavila carevog sina? Gde je mogla da nestane? Kako? Sva ta pitanja me muče i dalje...Pretpostavljam da je narodni pripovedač baš iz tih razloga i dao devojci sve te nadljudske, magijske moći.

Tumačenje ove narodne pripovetke je posebno zanimljivo, jer nije i ne može biti jedinstveno i ukalupljeno. Zapravo, samo od mašte i svesti čitaoca zavisi kako će odgovoriti na brojna pitanja koja završetak nudi.

__________________________________

Devojka brža od konja

Srpsku narodnu bajku "Đevojka brža od konja" je zapisao Vuk Stefanović Karadžić, a objavljena je 1853. godine. Ona, u celosti izgleda ovako:

Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i u taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova.

Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjma da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma a ona između njih bez konja, nego na svojijem nogama, pa im onda reče: "Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite."

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: "Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći." Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku. Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će vi kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.

A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok – buknuše strašne rijeke, te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu đevojke nema.