Despot Stefan Lazarević - Slovo ljubve

Analiza pesme Slovo ljubve - Ni danas se ne zna sa sigurnošću kome je despot Stefan Lazarević uputio prelepe stihove pesničke poslanice Slovo ljubve. Postoji mišljenje da su upućeni njegovom bratu Vuku, sa kojim je bio u sukobu ili sestri Milevi, koja se nalazila u haremu turskog sultana Bajazita ili, pak njegovoj ljubavi, grčkoj princezi, kojom nije mogao da se oženi, zbog ratovanja.

U delu Slovo ljubve se javlja stilska figura poznata kao akrostih, odnosno početna slova čitavog dela daju njegov naslov. Mada u nekim slučajevima, u akrostihu se može nalaziti i ime neke osobe. Despot Stefan Lazarević daje otvoren i vrlo lep opis pojedinih godišnjih doba, prirode i života u njoj, dok se istovremeno toplim rečima obraća osobi kojoj upućuje prelepe stihove. Iz svih reči gotovo da isijava osećanje ljubavi, ali ne one telesne, već božanske, duševne. Prisutni su brojni motivi iz "Biblije", kao i citati. Takođe, pred sam kraj dela autor iskazuje želju da ponovo vidi dragu osobu i da se sa njom pomiri.

Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića se sastoji od deset strofa. Iako otvoreno govori o prirodnim lepotama, srednjevekovni pesnik je prilično nedorečen kada je u pitanju opisivanje osećanja, čime postiže efekat elegancije izraza.

Da Slovo ljubve predstavlja "jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka" smatra profesor Jovan Deretić.

Književni rod - lirika
Književna vrsta - pesnička poslanica

Tema - Prevod naslova dela Slovo ljubve je "Reč o ljubavi" te je apsolutno jasno koja je tema ove pesničke poslanice. Međutim, do danas nije utvrđeno kome je delo upućeno.

Motivi dela - U pesmi Slovo ljubve, despot Stefan Lazarević uvodi mnoštvo biblijskih motiva. Pored njih prisutan je i motiv lepote prirode, ali i motiv želje za pomirenjem, kao i ljubavi. Sve to, mnoge kritičare navodi da ovo delo okarakterišu kao preteču renesanse.

__________________________________

Despot Stefan Lazarević - Slovo ljubve

Slovo ljubve Stefana Lazarevića, nastalo 1409. godine, predstavlja vrsno pesničko delo po neposrednosti kazivanja, iskazanim osećanjima, lepim lirskim mestima, svežem dahu života. Pisano je u prozi, u deset strofa, u obliku poslanice (epistole), sa akrostihom koji sadrži naslov pesme.

Ovom pesmom despot Stefan Lazarević se predstavlja kao veoma obrazovan čovek svetovnih pogleda i dobar znalac pesničkog zanata. U raspravama o despotovoj poslanici postavljeno je pitanje kome je ona upućena. Misli se da je upućena sestri Oliveri (Milevi), koja je bila odvedena u Bajazitov harem; verenici Jeleni, s ostrva Mitilene, kćeri Frančerka P Gataluzija, koja ga je, usred ratnih neprilika, čekala tri godine; sestriću Đurđu Brankoviću i njegovoj vlasteli kao poziv za izmirenje; bratu Vuku Lazareviću i njegovim pristalicama kao poziv za pomirenje. Tačna je činjenica da je ovo pesma o ljubavi, lepoti i razumevanju, i da je mogla biti namenjena sestri, verenici, sestriću, bratu i svakome sa kojim treba uspostaviti ljudske kontakte. Tako se i može shvatiti ona praznina ("ime rekav") koja omogućava da se stavi svako ime. Po ovoj uvodnoj strofi, koja je opštijeg karaktera, poslanica se maže shvatiti kao obrazac koji svako može koristiti za svoje potrebe. Ali sam početak poslanice ("najslađemu i najljubaznijemu") i početak osme strofe ("Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome") upućuje na zaključak da je ona upućena muškarcu, a to bi mogao biti braT Vuk. To, ipak, i nije najbitnije: ovo je poslanica o ljubavi, književno delo visoke umetničke vrednosti.

Misao o lepoti, ljubavi i razumevanju

Podsticaje za nastanak despotove poslanice možemo naći u političkim prilikama koje su vladale u Srbiji toga vremena. Nesloga među vodećim ličnostima, inspirisana pretenzijama da se stekne samoetalnost ili preuzme vlast, ometala je despota da ostvaruje svoje državničke i kulturne planove. To je nevolja koja prati Srbiju još od vremena posle Dušanove smrti pa sve do pada despotovine. Tu nevolju je osetio narodni pevač (Uroš i Mrnjavčevići), monahinja Jefimija (Pohvala knezu Lazaru), pa evo i despot. Imao je problema sa sestrićem Đurđem Brankovićem i bratom Vukom Lazarevićem, pa je, vođen svojim viteškim pogledima, državnim interesima i svojim osećanjem obrazovanog čoveka, osetio potrebu da pruži ruku mira svojim protivnicima. Ovde je despot progovorio ne kao državnik i vladalac, nego kao čovek i pesnik. On ne upućuje jednostavnu i direktnu poruku mira, već peva pesmu o lepoti i ljubavi. Lepotu vidi u prirodi, moralu i telu: prirodna lepota je osnovna lepota; iz nje proističe moralna lepota; fizička lepota je jedinstvo prirodne i moralne lepote. Gde je lepote, tu je i ljubavi: lepota prirode podstiče ljubav, moralna-lepota ljubavi daje smisao i vrednost, fizička lepota rađa čulnu Ljubav; gde je lepote i ljubavi, tu ima i ljudskog razumevanja, a gde ima razumevanja, tu ima mesta i za ljubav. Osnovna tema despotove poslanice jeste lepota, ljubav i razumevanje. Može se reći da je ova poslanica himna lepoti i ljubavi, himna prepuna životne svežine i humanističkih stremljenja.

Svoju misao o lepoti, ljubavi i ljudskom razumevanju despot je razvio u niz tematskih celina: losveta: (1), priroda i lepota (2), ljubav uopšte (3, 4, 5, 6), ljubav među ljudima (7), želja za susretom (8, 9), poenta (10).

Uvodna strofa je opšteg karaktera, kliše koji se javlja u svakoj poslanici, ni po čemu osobena: sadrži ime sastavljača poslanice i posvetu, ali bez imena lica kome se upućuje. Izostavljeno ime lica kome je upućena poslanica, otvara nekoliko pretpostavki, od kojih svaka može biti tačna. Prva pretpostavka je da je uvodna strofa uzeta kao gotov kliše, stavljena na početak poslanice u neizmenjenom obliku i bez unošenja imena primaoca; može se pretpostaviti da je poslanica bila pripremljena za nekoliko osoba, pa je ostavljen prostor za upisivanje imena (VuK ili Đurađ); nije manje verovatna ni pretpostavka da je despotova poslanica samo uzor (obrazac) drugima za sastavljanje pisama. Kao obrazovan čovek i pesnik, želeo je da drugima pokaže kako se sastavlja pismo.

Druga strofa čini posebnu tematsku celinu: o prirodi i, njenim lepotama. Kod pesnika je veoma razvijeno osećanje prirode: uočava "krasote mnoge" veselii brzi let ptica, gorske vrhove, prostrane lugove, široka polja; čuje damare života prirode ("vazduha tankoga divnim nekim glasovima oglašenje"), oseća mirise cvetova i trava; opaža čovekovu razdraganost lepotama i svežinom prirode; oduševljenje lepotama prirode toliko je snažno da veruje kako neće biti u stanju da ga dostojno iskaže. Despotovo viđenje prirode obojeno je vedrinom i razdraganošću i po tome je ova poslanica originalna u vremenu u kome je nastala. Dok su raniji opisi ozbiljni i svedeni na registrovanje predmeta i pojava prirode, ovaj opis je pun oduševjjenja i divljenja. Ovde nije samo priroda, u njoj je viđeno i ljudsko biće, kliktavo i razdragano. Po tim elementima ovaj despotov tekst označava vreme koje dolazi - vreme humanizma. Ovaj opis razigrane prirode uvod je u sledeću tematsku celinu: o ljubavi.

Iznad svih lepota sveta, koje ljudski "oštrovidni" um ne može sagledati, nalazi se ljubav, koja je uzvišena i čista i koja je vrednija od svake vrline; "svaka laža mesta u ljubavi nema"; ljubav je zanosna kao miris i čista kao rosa. Od ljubavi uopšte, pesnik dolazi do ljubavi među ljudima i poziva:

Uzljubite ljubav, mladići i devojke; ljubav i prikladni, no pravo i nezazorno,
da ne biste kako mladićstvo i devojaštvo povredili.

Ovde je pesnik već na tlu čulne ljubavi, što je prvina u srednjovekovnoj srpskoj književnosti i još jedan momenat koji ovaj spis čini nesvakidašnjim i originalnim. To je, nored onog kliktavog opisa prirode, još jedan jasan trag nadiranja humanističkih ideja i renesansnog gledanja na život i ljubav. Ipak, u duhu sa još živom tradicijom i sa vremenom u kome živi, pesnik će reći da ljubav treba da bude prava i nezazorna. Ali i ova iskra svetlosti jasno osvetljava ne samo ličnost despotovu, nego i vreme njegovo, koje je već bilo ustalasano novim mislima i novim pogledima na čoveka i njegov život. Peta tematska celina govori o pesnikovoj želji za susretom i pomirenjem:

Bejasmo zajedno i blizu jedan drugome, ili telom ili duhom,
no da li gore; dali reke odvojiše nas.

Sve sto je rečeno o prirodi, lepoti i ljubavi treba da pokaže besmisao sukoba i odvojenosti: biblijskom pričom o sudaru vetrova i vode pesnik iskazuje snagu svoje želje za susretom i pomirenjem. U završnoj strofi je poenta pesme: vera da će do susreta doći, da će viđenje oživeti nekadašnju ljubav i da je pomirenje veoma blizu.

Novina i originalnost

Pevanje despota Stefana Lazarevića je novo po tematici, po iskazanim raspoloženjima i poetskom postupku. Tema o lepoti, ljubavi i razumevanju dobila je u ovoj poslanici posebnu sadržinu: lepota prirode, lepota čoveka (duševca i fizička), ljubav (čulna i prijateljska, duhovna). Dominantno osećanje je ljubav - prema prirodi, čoveku, drugu, ali iz sadržine zrače još dva osećanja: oduševljenje, kada je reč o prirodi; čežnja, kada je reč o susretu i pomirenju. Sve ovo je uslovilo i originalnost u pesničkom postupku: despot životu prilazi kao svetovno lice, kao čovek koji ume da uživa u blagodetima koje pružaju priroda i život. Realni život se jasno ocrtava u ovoj poslanici, iako je slika života začinjena biblijskim motivima. Pozajmice iz Biblije imaju pre svega stilsku funkciju: da se poznatom slikom ili sintagmom iskaže svoja misao, osećanje ili raspoloženje. Primere iz Biblije koristi pre svega kao dobre, gotove obrasce i opšte priznate metafore koje prznaje svaki obrazovani čovek toga vremena. Otuda i mnoge naznake i nedorečenosti.

U formalnom smislu, ova poslanica, svojim pesničkim elementima, govori o Stefanu Lazareviću kao izgrađenom pesniku: strofičnost i osetna težnja da se provede silabički princip (ujednačavanje stihova i tragovi deseterca) - dokaz su despotovog poznavanja pesničkog zanata. A najveći dokaz pesničkog umeća jeste akrostih koji je tekovina razvijene poezije. Pesnik nije robovao silabičkim shemama: piše po osećanju i po diktatu sadržine - strofe su neujednačenog obima, stihovi su slobodni, drugačiji u svakoj strofi i prilagođeni sadržini. Tako ova poslanica i sadržinski, i emotivno, i poetski ide u red najlepših pesama naše književnosti.

POSLANICA (EPISTOLA) - Spis pisan u obliku pisma, sa određenom namerom, upućen određenoj ličnosti. Stil je svečan i odmeren, kazivanje je lično, jezik probran. Podsticaj za nastanak poslanice uočava se iz sadržine. Za predmet ima obično neko društveno, političko ili umetničko pitanje, ali i čisto lične poglede na sopstvenu sudbinu i mesto u društvu.

AKROSTIH - Označava stihove čija početna slova, kada se čitaju odozgo naniže, obrazuju neko ime, poruku ili misao. Najčešće se javlja u sonetnom vencu, odnosno njegovom petnaestom sonetu (majstorski sonet, magistrale).

Slovo ljubve

1

Stefan despot,
najslaćem, najljubaznijemu
i nerazdvojnom srca mog,
sugubo željenom, i mnogo,
premudrošću obilnom,
carstva mog iskrenome,
(ime rekavši),
ljubazan u Gospodu celov,
i neoskudno s tim
milosti naše darovanje.

2
Leto i vesnu Gospod sazda,
što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

3
Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi —
i nije čudo,
jer ljubav je Bog,
kao što reče Jovan Gromovnik.

4
Svaka laža mesta u ljubavi nema,
jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Izićimo u polje".

5
Bistrotečno i oštro
ljubavi je delo,
dobrodetelj prevaziće svaku.

6
Lepo David ovu rekav ukrašava:
"K'o miro s glave
na bradu silazi Aronu,
i k'o aermonska rosa
na gore što silazi sionske".

7
Junoše i deve,
ljubavi prikladni,
ljubav uzljubite,
al' pravo i nezazorno,
mladićstvo da ne povredite i devstvo,
božanstvenome čim naše
prijanja biće,
božanstveno da ne uznegoduje.
Jer Apostol reče,
Božjega Svetoga Duha ne rastužujte,
znamenje što javno njime
dobiste u krštenju.

8
Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,
il' telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: "Gore Gelvujske,
dažd na vas da ne siće, ni rosa,
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonatana?"

O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mojemu.

9
Vetri da sukobe se s rekama,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.

10
I snova da sastavimo se,
i snova da vidimo se,
i snova u Hristu da sjedinimo se,
samome tom,
kome slava sa Ocem
i sa Duhom Svetim
u beskraj na veke,
amin.

_________________________________

Despot Stefan Lazarević (1377 - 1427). Sin srpskog kneza Lazara i knjeginje Milice. Knez 1389 - 1402. godine, a srpski despot 1402 - 1427 godine. Despotsku titulu dobio od vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa u Carigradu posle bitke kod Angore 1402. godine.

Despot Stefan Lazarević spada u red najistaknutijih ličnosti političkog i književnog života srednjovekovne Srbije. Kao ratnik i vitez prošao je mnoga ratišta od Angore do Rovina; kao knez i despot Srbije (1389 - 1427) bio je dobar organizator državne vlasti; prošao je mnoge zemlje, plovio Egejskim, Jonskim i Jadranskim morem; upoznao mnoge vladare i crkvene velikodostojnike. Mnogo je video i naučio, stekao veliko iskustvo, upoznao kulturna bogatstva i način života drugih zemalja. Bio je radoznao duh, želeo je da mnogo nauči i da naučeno primeni na svome dvoru i u svojoj zemlji. Obrazovanje je stekao u porodičnom domu, govorio je i pisao na srpskoslovenskom, znao je grčki, poznavao latinski jezik. Bio je ljubitelj knjige i znalac umetnosti, misli se da je posedovao znatnu biblioteku, a po zapisima na rukopisima zna se da je oko sebe okupljao pisce i prepisivače, organizovao Resavsku školu i doprineo da se mnoge knjige prevedu na srpskoslovenski jezik. Inok iz Dalše, u prvoj polovini 15. veka, beleži:

U vremena i u dane blagovernog i sve blagonaročitog, samodržavnog i hristoljubivog, nikad nezaboravljenog, koji je u blaženoj končini, blagočastiva među carevima Stefana despota, gospodina Srba (1402 - 1427). I ja među inocima manji i poslednji bio sam u one dane u krajevima Sv. Gore Atona. I naredba toga je bila i iskanje, po kome nam je doći u krajeve ove, razloga radi prepisivanja knjižnog koji te s usrđem i ljubavlju pročitavaše, sisajući premudrost od ovih sa željom koja se povećava i korišću od pročitanja tih, jer veoma ljubljaše ove, kao u carstvu i slavi svetovnoj drugi niko.

Ne samo da se brinuo o knjizi, nego je i sam radio na njoj: prevodio je sa grčkog i stvarao originalna dela. Od njega su ostali Pohvalno slovo knezu Lazaru, Natpis na stubu kosovskom i Slovo ljubve, spisi za koje je pouzdano utvrđeno da ih je napisao despot Stefan Lazarević.

U svim despotovim spisima preovladavaju svetovni motivi i svetovni pogled na svet, iako, što je sasvim razumljivo, ima navoda iz Biblije, što je rezultat književne prakse. Po tom svetovnom karakteru spisa i po opštim kulturnim i književnim tokovima - ljubav prema knjizi, stvaranje biblioteke, organizovan rad na prevođenju najpoznatijih knjiga na srpskoslovenski jezik, okupljanje učenih ljudi - despotovo vreme označava novi duh u kome se osećaju klice humanizma. Svežina humanizma, međutim, naglo je presečena padom despotovine.

Izdao 1412. godine Rudarski zakonik kojim je regulisao rudarsku proizvodnju u Despotovini. U vremenu 1407 - 1418. godine gradio svoju zadužbinu Manasiju u Resavi. Manasija i Beograd bili su glavna kulturna središta Balkana tog vremena u kojima su delovali intelektualci kao Konstantin Filosof (Bugarin) i Grigorije Camblak (Grk). Pomagao rumunske manastire Tismenu i Vodicu. Sam je bio književnik. Umro u mestu Glavica u Srbiji 1427. godine.