David Albahari - Šetnja pored reke

Vrsta dela - kratka priča

Tema radnje - rasprava o postojanju prave priče i sigurnost pouzdanja u istinu

Mesto radnje - nije izrečeno, ali spominje se kej i šetnja pored reke pa prema tim nagoveštajima možemo prepoznati Novi Sad.

Vreme radnje - nije izrečeno, ali otac spominje Borhesa koji je bio aktualan 70-ih i 80-ih godina na južnoslavenskim prostorima.

Priče Davida Albaharija u knjizi Opis smrti poseduju sve dobre osobine ovog autora iz prethodnih knjiga – jednostavnost izraza, odabrane prizore iz svakodnevnog života književnih junaka, nijansiranu fabulativnu liniju teksta, autobiografske i autofikcijske motive, najčešće zasnovane na relacijama iz porodičnom života ili na odnosima dva bića koja se vole ali koja pri tom stalno teže punoj slobodi vlastite ličnosti. Jedna od Albaharijevih pripovedačkih tema jeste i pitanje poetike, jezika i smisla priče. Svaka priča u knjizi deo je jednog ličnog narativnog sistema koji autor iz knjige u knjigu potvrđuje novim motivima i značenjskim nijansama. Opis smrti u biblioteci Atlas Srpske književne zadruge posebno je obogaćen jednim autopoetičkim tekstom napisanim upravo za ovo izdanje.

Šetnja pored reke Davida Albaharija nalazi se u njegovoj zbirci priča Opis smrti, objavljenoj 1982. godine u Beogradu. Zbirka je nagrađena Andrićevom nagradom, a zanimljiva je zbog ironijske distance prema borhesovskom postmodernizmu koji je karakterističan za 70-e i 80-e godine 20. veka. Svaka priča unutar zbirke delomično je fragmentarna te nastoji da se oslobodi forme i pričanja priče prema realističnome modelu pripovedanja.

Šetnja pored reke govori o novim pričama koje više ne postoje, nego se poetički prepričavaju. Prema tome, pripada razdoblju postmodernizma jer priča propituje pitanje identiteta (Ruben Rubenović svakog junaka ispituje tko je). Kroz dijalog likova, o velikim pričama preispituje verodostojnost Biblije, ali i neke druge važne priče, poput onih švajcarskog istraživača i pisca Eriha fon Denikena (otac i Stjepan ne slažu se s njegovim tumačenjima Biblije i Veda). Pripovedač kroz lik Rubena Rubenovića i oca preispituje važne odlike postmodernizma, u kojem se smatralo kako je sve novo već ispričano te da više nema o čemu da se pripoveda. Svaka nova priča upušta se tek u tumačenje već ispričanoga i tako stiče pravo na novi život.

David Albahari - Šetnja pored reke - verzija 2

David Albahari - Šetnja pored reke - verzija 2 pdf

_________________________________

David Albahari - Šetnja pored reke

Ova pripovetka objavljena je u knjizi Opis smrti, još jednoj od "porodičnih knjiga" Davida Albaharija u čijem središtu je jedna porodica. Sasvim prirodno, narator se javlja kao aktivni akter i svedok događanja u svih sedamnaest pripovedaka dok se ostali članovi porodice javljaju kao delatne ličnosti, manje kao spomenute, u najvećem broju priča. U većini, kao što je slučaj sa pripovetkom Šetnje pored reke, na okupu je cela porodica, atmosfera je mirna i tiha, nema snažnih emocija i naglih kulminacija, neka emotivna stanja se tek nagoveste kao iskrice, ali ni ona ne poremete ustaljenu sliku tihe i skladne porodice. Porodične situacije (sedeljke, gosti u kući, razgovori) uvek su povodi da se pokrene rasprava o nekom društvenom, moralnom ili stvaralačkom pitanju. One su bez naboja, sukoba, sučeljavanja - to su samo prilike da se iskaže sopstveno viđenje koje može naići na neslaganje ali u tom neslaganju nema žuči.

Pripovetka Šetnje pored reke sabira u sebi, u svojim osobenostima, neke najbitnije crte Albaharijevog pripovedanja, crte koje su odredile i smisao naslova mnogih njegovih knjiga: porodična atmosfera (.Porodično vreme), običan svakodnevni život (Obične priče), jednostavan život jednostavnih ljudi, jednostavno kazivanje primereno akterima priče i atmosferi (Jednostavnost), sve to je priči uslovilo obim (Kratka knjiga).

Akteri ove priče pojavljuju se u skoro svim prppovetkama zbirke Opis smrti, ali i u pripovetkama drugih zbirki. Jedna od tema koja je u ovoj pripoveci samo načeta (o priči i pričanju) dominantna je u drugim Albaharijevim knjigama pripovedaka i romanima, a poetički diskurs i poetičko promišljanje značajna je tekovina celokupne proze ovoga pisca.

Naslov pripovetke izvučen je iz poslednje rečenice koju je izgovorio Ruben Rubenović objašnjavajući da je šetnja pored reke "sve što čoveku doista preostaje". Ovaj postupak, da se iz poslednje rečenice pripovetke oblikuje njen naslov, primenjen je u još nekoliko pripovedaka knjige: Tigar kojem na leđima glob, Neke stvari nećemo nikada doznati, Reči su nešto drugo. Ovde naslov ima izvesnu smisaonu težinu. Ruben Rubenović je čovek koga je život ogorčio i razvio svest o porazu i gubitku, o nanesenoj nepravdi. Njegov sigurni oslonac je otac porodice čiji je prijatelj, još jedan čovek koji se često pita "Šta sam sad uradio?" i još češće ponavlla Više ništa ne razumem". Šetnja pored reke je za ova dva starca sve što čoveku preostaje: reka i njeno proticanje simbolizuje u očima ovih staraca trajanje, život, smisao; šetnje pored reke su trenuci uzajamnog prisećanja, razumevanja i poveravanja.

Zanimljiv je postupak započinjanja priče: nema uobičajenog narativnog uvoda u situaciju, prostor i vreme. Započinje dvema replikama iza kojih dolazi opis situacije:

Želeo bih nešto da kažem, reče otac. Nadam se, samo, da me niko neće prekidati... Ne brini, reče majka, ali otac je ćutao. Dakle? Otac podiže glavu i lagano pređe pogledom po celoj sobi. Sestra je, spustivši doručja na svoj otežali stomak, heklala; njen suprug, Stjepan, dremao je u rokoko fotelji; majka se upravo naginjala nad polurešenu ukrštenicu iz jučerašnje "Politike"; Ruben Rubenović je oslonio bradu na štap i odsutno posmatrao apstraktnu sliku iznad jednog od ležaja; kuzima Sarina, koja nam je prethodne večeri, iznenadivši nas, došla u posetu iz Kraljeva, prelistavala je poslednji broj "Revije 92"; ja sam, tog popodneva, iz neobjašnjivih razloga pristupio sređivanju odavno zapostavljene zbirke maraka.

Opis je iniciran očevim pogledom na sobu, ali je istovremeno predočen naratorovim kazivanjem (ja sam). Ovakav početak sugeriše utisak da je priča nastavljanje nekog prethodnog kazivanja, što je, u stvari, motivaciono sredstvo da se priči obezbedi događajni, sadržinski i smisaoni kontekst u okviru zbirke. Započinjanje priče na ovaj način poslužilo je piscu da izbegne tradicionalni kliše uvodne opisne jedinice u ON formi, kakav se koristio u realističkoj i postrealističkoj prozi. Ovaj opis situacije pruža obuhvatnu sliku večernje porodične atmosfere.

Pripovedna nit priče nije od onih koje idu ka kreščendu i konfliktu zbivanja i emocija: ona je ravna, hronološki postavljena, ispunjena sitnim, ne mnogo važnim i zanimljivim detaljima. Ovde je sve mirno i opušteno, dijaloške replike dotiču se neintrigantnih stvari: ukrštene reči, priča i pričanje, proticanje vremena (starenje), gravidnost devojčica, služenje vojske, religija i bog. Ovo poslednje pitanje, a pokreće ga Ruben Rubenović, ima emotivni napon, vraća na mučnu prošlost, dira u rane verskih (i rasnih) netrpeljivosti. To je jedina tačka pomućenog mira i spokojstva ovog porodičnog skupa.

Pojedinačno i opšte stalno se nameću misli u toku čitanja zbirke pripovedaka Opis smrti. Relacija pojedinačnog i opšteg javlja se na dva plana.

1. Na planu aktiviteta i oblikovanja likova aktera priče pojedinačno je na nivou jednog aktera priče, a opšte je na nivou aktiviteta porodice kao zajednice.

2. Na planu relacija među pripovetkama zbirke svaka pripovetka je posebna celina, sa posebnim sadržinskim i smisaonim aspektom. Na ovom planu uočljiva je međuzavisnost pojedinih pripovedaka u pogledu obuhvata i tretmana likova.

Akteri pripovetke, budući da čine ljudski svet svih priča, ostvaruju se kao pune umetničke kreacije tek kroz nekoliko pripovedaka. Jedna pripovetka nije dovoljna da predoči potpunu sliku ličnosti junaka: predočen je samo u naznakama, iskazuje se jednom ili dvema replikama, dejstvuje u samo jednoj neznatnoj situaciji - ostaje bled i neupečatljiv. Tek više ponavljanja, kroz niz pripovedaka i situacija, predočava jasan i pamtljiv književni lik. Čak i onda kada je cela pripovetka usredsređena na jednog junaka (Mama), nema dovoljno elemenata za svestranije predočavanje junaka.

Tek kada se čitanje okonča, čitalac je u situaciji da sagleda ličnost junaka u potpunosti. Ali istovremeno, on je u prilici da stvori potpuniju sliku o porodici kao zajednici, o njenim specifičnim karakteristikama.

To stalno imamo u vidu kada čitamo ovu kratku pripovetku i kada postavimo sebi pitanje o akterima priče. Ima ih dosta (otac, majka, sestra, zet, Sarina, Ruben Rubenović, narator) ali je njihov aktivitet vrlo mali. Ali, i pored toga, nameću se neke specifične osobine i naravi pojedinih likova: hladnoća i nezainteresovanost (Stjepan), briga da se održi ravnoteža i izbegnu konflikti (majka), obuzetost nerazumevanjem sredine i duhovna usamljenost (otac), teško životno iskustvo vodi čoveka u versku netrpeljivost (Ruben Rubenović).

Otac - Svet ove priče otvara otac svojim obraćanjem prisutnima u sobi i svojim pogledom po njima. On je i na kraju priče držeći za mišicu Rubena Rubenovića koji je pošao izlazu i zadržao se na trenutak da naratoru da odgovor na pitanje šta je to "što čoveku doista preostaje". Ali čitalac ne pamti ovaj lik po tome što njegov aktivitet čini prsten priče i što je relativno aktivan tokom cele priče. On se pamti po izvesnoj smetenosti i zbunjenosti, zapostavljenosti i nemoći da se prilagodi okruženju. Njegovo govorenje, držanje i ponašanje, iz situacije u situaciju, sve više predočava ovoga starca kao zapostavljenog čoveka okruženog nerazumevanjem.

Želeo bih nešto da kažem, reče otac. Nadam se, samo, da me niko neće prekidati...

Ne brini, reče majka, ali otac je ćutao. Dakle?

(...) Dakle? Ponovi majka. Upisivala je novu reč.

Očevu rečenicu izazvalo je ćutanje: svako se zabavio nečim i kao da je zaboravio na ostale prisutne (heklanje, dremanje, popunjavanje ukrštenice, odsutno posmatranje slike, prelistavanje novina, sređivanje zbirke maraka), niko nije mario za drugog, opšti tajac je kazivao o obamrlosti i duhovnom mrtvilu - toliko ljudi utonulo u ćutanje. Za oca je to bilo neprirodno i poželeo je da porodičnu sedeljku izvuče iz duhovnog mrtvila i nametne temu za razgovor. Drugi deo rečenice ("nadam se, samo, da me niko neće prekidati") razotkriva ružnu naviku prisutnih da prekidaju onoga što govori i da time pokazuju nezainteresovanost za ono što on želi da kaže. To istovremeno kazuje o zaparloženosti i nezainteresovanosti za sadržajne i korisne razgovore. Da je to tako svedoči majčino reagovanje na muževljeve reči: "Ne brini, reče majka, ali otac je ćutao. Dakle?" Ona je to izgovorila dok se naginjala nad polurešenu ukrštenicu: njeno reagovanje na muževljeve reči bilo je uzgredno i ne mnogo angažovano i zainteresovano. Pošto je muž ćutao posmatrajući prisutne jednog po jednog, ona je progovorila još jednom i na isti nezainteresovan način: "Dakle? Ponovi majka. Upisivala je novu reč". I kada je on izgovorio inicijalnu rečenicu za početak razgovora ("Nema više pravih priča"), čuo je samo Stjepan, napola razbuđen, a ostali su i dalje ostali gluvi i nespremni za razgovor na tu temu. Nastao je žagor kao rezultat različitih pojedinačnih replika. Otac je pokušao da u razgovor uvede još jednu aktuelnu temu: "Verujete li da kod mene dolaze devojčice od četrnaest godina? Otac je prekrstio ruke i podigao obrve u iščekivanju odgovora. Dolaze od dva, tri, četiri meseca gravidne. Dete moje, kažem joj, dete moje... Čika doktore, sede tako preda mnom, čika doktore, nikada više, obećavam... Ali kako, pitam. Zašto si dozvolila?" Majčine reči "I ti si našao šta da pitaš,, potisle su i ovu temu.

Otac oseća izvesni pritisak: da ne pokreće pitanja, da ne iznosi suprotna mišljenja. Njegovo reagovanje na Rubenove reči ("Tebi predstoji veliki zaokret u pravcu religije, potpuno predavanje bogu") bilo je u skladu sa trezvenim pogledom na religiju i pitanja religije ("Kom bogu? upita otac (...) Sve je to pod znakom pitanja, odmahnu otac glavom"), ali će izazvati veoma emotivno reagovanje Rubena Rubenovića, suze i izjavu "Idem". Incident će izazvati majčin oštar pogled u supruga, pogled prekora i ljutnje. Zbunjen, on će reagovati tiho ali duboko povređen: "Šta sam sad (...) Otac uzdahnu. Više ništa ne razumem". U tom trenutku on je kao dete koje su zbog nestašluka izgrdili.

Tipična slika starca koji se oseća suvišnim jer nikoga ne zanimaju ni njegove reči, ni njegovo mišljenje.

Otac je u ovoj pripoveci nosilac one misaone linije koju popunjava poetički diskurs. On, naime, iskazuje tvrdnju "Nema više pravih priča" i obrazlaže: "Nema više onog zbivanja, nastavi otac, onog razvoja događaja, skrivenih putanja koje vode do razrešenja". Ruben Rubenović ima svoje mišljenje: "Ne znam, reče Ruben Rubenović, mada, jeste, čini mi se: sve prave priče već su ispričane, nema više šta da se priča". I jedan i drugi junak pripovetke u svojim iskazima koriste sintagmu "prave priče", ali njihovi iskazi govore o različitim aspektima priče. Za oca je bitna osobina prave priče zbivanje, događaj, fabularnost, jasna putanja naracije od početka ka kraju. Ruben Rubenović tvrdi da su sve prave priče već ispričane pa nema više šta da se priča. On, dakle, govori o sadržinskom aspektu priče, o tematici: nema zanimljivih, vrednih i dostojnih tema; današnji život je toliko jednoličan i prazan da ne zavređuje pažnju pisaca pripovedača. Kako su obojica, sa svojih tačaka gledišta na problem pričanja (pripovedanja), zaključili da više nema pravih priča, otac će konstatovati da "bez priča, bez pravih priča, ceo ovaj svet će - cap!" Bez priče svet gubi svoje lice, svoje pamćenje, svoje duhovno imanje i pretvara se u prazninu, besmisao, ništa.

Ruben Rubenović - Ruben Rubenović je lik koji se javlja u više pripovedaka zbirke Opis smrti. Glavni je junak pripovetke Pokušaj opisa smrti Rubena Rubenovića, bivšeg trgovca štofovima, i jedan je od junaka u pripovetkama Jevanđelje po mom ocu, Šetnje pored reke i Neke stvari nećemo nikad doznati.

U ovoj pripoveci Ruben Rubenović predočen je u opisu uvodne situacije kako je "oslonio bradu na štap i odsutno posmatrao apstraktnu sliku iznad jednog od ležaja". Njegov lik se dinamizuje u središnjoj sceni pripovetke, jedinoj sceni u kojoj se javlja emotivna tenzija i kulminaciona tačka kao rezultat verbalnog sukoba. To je ona situacija koja počinje kada se Ruben Rubenović obraća ocu ("Tebi predstoji veliki zaokret u pravcu religije, potpuno predavanje bogu") a završava kada i priča - tačno polovina prostora pripovetke. Iako ova najobimnija situacija sadrži i neke druge teme razgovora, dominantna je ona koja je Rubenove emocije dovela do eksplozije. Frustriran onim što se njemu i njegovom narodu događalo u prošlosti, ovaj starac nije u stanju da vlada svojim emocijama: kada one dostignu snažan napon, u njemu se budi netrpeljivost prema drugoj veri ("Je li otišao katolik?", "Samo kad je taj katolik otišao", "Ti si sklon hrišćanstvu, zar ne? (...) Bogohulniče..."), snaga unutrašnjeg nezadovoljstva i bola izaziva suze i plač.

Zato su za njega šetnje pored reke udvoje sa prijateljem i bratom u veri sve što čoveku preostaje: tada može da bude spokojan i miran, opušten i neuznemiravan, svoj sa svojim. Taj mir pored vode privlači i oca: u tom ambijentu i on oseća punoću i svežinu života.

___________________________________

David Albahari srpski je pisac jevrejskog porekla. Rođen je Peći u Srbiji 1948. godine. U Zagrebu je na Filozofskom fakultetu studirao engleski jezik i književnost.

U književnom svijetu pojavio se zbirkom kratkih priča Porodično vreme, objavljenom 1973. godine, ali je tek njegova treća knjiga postala popularna. Bila je to knjiga priča Opis smrti, objavljena 1982. godine. Za nju je dobio nagradu Ivo Andrić. Za roman Mamac dobio je NIN-ovu nagradu 1996. godine, a 2008. godine nagradu Zlatni suncokret za zbirku priča Svake noći u drugom gradu.

Ostale njegove zbirke priča su Obične priče, Fras u šupi, Jednostavnost, Pelerina, Izabrane priče, Neobične priče, Drugi jezik i Senke. Njegovi romani su i Sudija Dimitrijevič, Cink, Kratka knjiga, Snežni čovek, Mrak, Gec i Majer, Svetski putnik, Pijavice, Ludvig, Brat, Ćerka i Kontrolni punkt.

Napisao je i tri knjige eseja - Prepisivanje sveta, Teret i Dijaspora i druge stvari.

1994. godine, Albahari se s porodicom preselio u Kalgari, u Kanadi, gde je nastavio da piše i objavljuje knjige i na engleskom jeziku. Njegova dela prevođena su na nemački, poljski, italijanski, francuski, makedonski, albanski, slovački, mađarski, slovenački i mnoge druge jezike, sveukupno njih šesnaest.

Osim pisanjem proze, Albahari se bavio i prevođenjem knjiga, priča i pesama, ako i eseja te dramskih tekstova. Pre preseljenja u Kanadu, radio je u mnogim beogradskim i novosadskim časopisima, te izdavačkim kućama. Radio je za Vidike, Književnu reč, Kulturu Istoka, Politiku, Pismo, Mezuzu, te na ediciji Prve knjige Matice srpske.

David Albahari u Kanadi živi i danas.

David Albahari - Svici